Podneo sam amandman na član 31, tražeći da se član 31. briše. Podsećam samo da se u članu 31. kaže da se u članu 263. stav 3. reč „mogućno“ zamenjuje rečima „moguće ili je otežano“.
Gospođo ministre, voleo bih da ako ste u prilici da pogledate član 263. Poslednji stav ovog člana kaže – ako u toku postupka stranka umre ili ponovno saslušanje stranke nije moguće iz drugih razloga, sud će pročitati zapisnik sa iskazom te stranke. Vi ste napisali u predlogu ovog člana da je moguće ili otežano.
Pazite, ovde postoje dve sporne reči. Prva reč je – moguće ili mogućno. Druga je nova koja je dodata, a to je - otežano. Trebalo bi ovde da odredite konačno, da li je pravilnije reći – mogućno ili moguć. Ako je moguće, kao što ste vi predložili, zašto onda to niste uradili i u stav 1. ovog člana?
Pogledajte stav 1. ovog istog člana, gde kaže – sud može odlučiti da se sasluša samo jedna stranka, ako se uverio da stranka, odnosno lice koje se ima saslušati za stranku, nisu poznate spoljne činjenice, ili ako saslušanje te stranke nije mogućno. Zašto ovu reč – mogućno, niste i u prvom stavu zamenili sa rečju – moguće?
Sledeća reč koja je po meni sporna je reč – otežano. Ukoliko u toku postupka ponovno saslušanje stranke otežano, šta se smatra pod ovom rečju – otežano? Da li je stranka možda u inostranstvu ili je stranka u bekstvu, nedostupna državnim organima ili je nešto treće, četvrto u pitanju, zaista se iz ove odredbe ne može videti.
Znate, ukoliko ostane ovako kako ste vi predložili, ovo pretpostavlja strahovitu mogućnost za ekstenzivno tumačenje i mogućnost zloupotreba. Zloupotrebe u smislu da se stranka neće odazvati pozivu, odnosno nemoguće ju je naći itd. Postojaće brojni razlozi da se primeni upravo ovaj deo odredbe koji se odnosi na ovaj sam pojam otežano. Zato smatram da je trebalo prihvatiti ovaj moj amandman.

Član 41. koji je predmet ovog amandmana povezan je sa članom 422. osnovnog zakona. Ovaj član 422. zakona predviđa slučaj da ako je predmet pravosnažno završen, da se može po predlogu stranke ponoviti, a u članu 422. nabrajaju se primeri odnosno slučajevi kada se u stvari ovaj predmet može ponoviti po predlogu stranke.
Mi smo ovde pokušali da utičemo na jedan slučaj, odnosno da izvršimo jednu dopunu time što smo tražili da se u članu 41. stav 2. na kraju stava, posle reči „postupku“ umesto tačke stavi zarez i da se dodaju reči: „što se odnosi na odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ako je isti utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajamčenu Ustavom ili Evropskom konvencijom o ljudskim i manjinskim pravima“.
Vi ste u članu 422. predvideli – ako je po pravosnažnom okončanom postupku pred domaćim sudom Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije.
U obrazloženju Vlada kaže da je rešenje koje je predlagač ovde stavio preciznije, međutim, mi samo tražimo ovim amandmanom dopunu, a tražimo dopunu upravo radi preciznosti, time što kažemo da se to odnosi i na odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ako je isti utvrdio povredu ili uskraćivanje nekog ljudskog prava ili nekog manjinskog prava, kao i ako je utvrdio nepoštovanje slobode zajamčene Ustavom ili Evropskom konvencijom o ljudskim i manjinskim pravima.
Dakle, apsolutno preciziramo sve te uslove koji treba da budu ispunjeni, da bi se moglo tražiti, odnosno da bi stranka mogla tražiti da se postupak ponovi. Upravo se ovo preciznije sve traži, a vi kažete u obrazloženju da je u stvari preciznije ono što je predlagač u Predlogu zakona dao.
Smatramo da je trebalo prihvatiti ovaj amandman, jer on zaista na potpuniji i precizniji način reguliše ovo pitanje.

Dame i gospodo, predstavnici SRS do sada su u mnogo navrata isticali, a nije zgoreg da to i ja ovoga puta kažem, da smo i mi za reformu pravosudnog sistema, ne samo sada, već smo to uvek i bili.
Mi smo za reformu pravosudnog sistema, jednu jaku i jasnu i sveobuhvatnu reformu, jednu reformu u kojoj bismo došli do onog principa nezavisnosti sudijske i tužilačke funkcije u onoj meri ukoliko je to zaista maksimalno moguće. Jasno je da se stremi tome. Jasno je da do sada nismo bili ni blizu toga, ali ipak svi moraju da pokažu punu ozbiljnost, mnogo veću nego do sada što je pokazivana, da bismo do ovog principa zaista i došli.
Dame i gospodo, ta reforma pravosudnog sistema podrazumeva, po malo uprošćeno rečeno, da primer u kome neki nosilac sudijske funkcije ili tužilačke funkcije bude zaista izuzetak, onaj koji će suditi po nalogu nekog drugog, koji će držati u fioci, kao npr. tužilac ili zamenik tužioca, neki predmet po nalogu, da ne kažem, partijskom ili političkom nalogu. Dakle, da to budu zaista izuzeci, a ne pravilo.
U staroj Jugoslaviji postojalo je zlatno pravilo. Znate, oni stari računopolagači, stari poslanici se sećaju toga, kada su proneverili nešto, cela čaršija, ceo grad je znao za to, za 24 časa. To je bilo izloženo strahovitoj osudi javnosti. To je bilo žigosano prvo od javnosti, pa tek onda od pravosudnih organa. Treba stremiti takvim principima, bez obzira što su to neki stari princip, pa nije sve apriori staro i vezano za principe i u ovoj oblasti.
U vezi pitanja koje je malopre postavljeno - zašto da ovde u parlamentu u ovom visokom domu, u Skupštini raspravljamo da li je neki predloženi kandidat dobar ili loš, manje dobar ili više, da li on odgovara svim onim kriterijumima koje ste malopre naveli da su bili prioritetni kriterijumi prilikom predlaganja kandidata za sudije, kao i za nosioce tužilačkih funkcija, da li treba uopšte raspravljati u ovom parlamentu. Normalno je da treba.
Upravo i jeste visoki dom taj gde ćemo najbolje sučeljavati mišljenja i doći do jedne situacije da li je neki nosilac sudijske funkcije, koji je već izabran, dobar i adekvatno izabran za tu funkciju, da li ga kvalifikuju njegove osobine po svim kriterijumima koje ste taksativno nabrojali da on bude nosilac sudijske ili tužilačke funkcije, ili nije. Dakle, ovde je to mesto gde to treba raditi.
Ukoliko bi apriori svi oni bili idealni kandidati u tom slučaju takvom pitanje se možda ne bi moralo ni postavljati ovde. Jednostavno, nismo u vremenu kada su dekretom postavljani određeni nosioci najviših državnih funkcija. Znate da je i naša zemlja u nekim periodima svoje istorije to doživljavala i to radila.
Upravo iz tog razloga je Skupština ono mesto gde to treba raditi i treba sučeljavati takva mišljenja. U istoriji naroda sveta uvek je bilo onih ljudi koji su vršeći određene odgovorne državne funkcije podlegali određenom autoritetu, bio on pojedinačan oličen u licu predsednika ili vladara, ili pak nekog kolektivnog organa, izvršne vlasti, vlade itd.
Malo ću se osvrnuti na taj tip ljudi. Na žalost, na našu žalost i u državi Srbiji i u njenom pravosudnom sistemu pojedini nosioci sudijskih i tužilačkih funkcija ni malo nisu bili imuni u dosadašnjem periodu od ove bolesti jako teške i opake, koja se manifestovala u nekim partijskim ili političkim optužnicama, u nekakvim zataškavanjima brojnih predmeta u sudstvu i tužilaštvu, u nekim partijskim ili političkim odlukama.
Nisu bile imune ni pojedine sudije ni tužioci uprkos stalnom vakcinisanju, koje su imali, a to vakcinisanje je bilo oličeno u principima od Ustava po do zakonskih propisa, u principima nezavisnosti sudijske funkcije, u principima stalnosti sudijske funkcije, objektivnosti itd.
Ali, izgleda da je ova vakcina bila više deklarativnog karaktera, da kažem, za pojedine nosioce sudijskih i tužilačkih funkcija, da je ova vakcina bila malo manje efikasna od ove sada aktuelne Miškovićeve vakcine koja, uzgred budi rečeno, jeste jedan od razloga zbog kojih i ovaj parlament treba da radi rebalans budžeta.
Svi oni koji su spremni da donose političke odluke, svi oni koji su spremni da podlegnu uticaju politike na donošenje sudijskih ili odluka u tužilaštvu zaista se mogu nazvati jednim imenom koje je adekvatno za takav soj ljudi, pomalo možda podrugljivo ali adekvatno, to su jednostavno – ulizice vlasti, ulizice režima.
Izgleda da je prevod jedne rečenice koju je svojevremeno Sofokle izgovorio upravo rađen u vremenu kada za ove ljude je korišćen ovakav termin – ulizice. Naime, na pitanje koja životinja najljuće ujeda, Sofokle je odgovorio – od divljih klevetnik, a od pitomih ulizica. Dakle, i u staroj Grčkoj ovakvi ljudi ili neljudi, bolje rečeno, javno su žigosani i stavljani na stub srama.
U državi Srbiji jednom dosta nakaradnom politikom, i u ovoj oblasti a i u drugim oblastima društvenog života, manipulacijom ljudskom svešću koja se radi putem mas-medija učinjeno je da je uvreženo jedno pravilo, nažalost – što gore, to bolje.
Napravili ste situaciju da u ovoj državi važi još jedno pravilo, a to je da se, nažalost, novcu sve pokorava i da se, opet nažalost, učena glava klanja zlatnoj budali. Zaista je to tragično u nekim slučajevima, kažem, u kojima dolazi do ovoga što sam pre toga rekao.
U pojedinim slučajevima urušava se pojedinim sudijama, nosiocima sudijske i tužilačke funkcije, njihova čast, karakter, moral, osećaj za pravdu i pravičnost. To je mnogo lakše da se radi kod onih ljudi čiji je mentalni sklop već predodređen da to radi, čiji je mentalni sklop već takav da u stvari podleže određenim autoritetima, tako da je te ljude mnogo lakše na ove stvari i uputiti.
Mi znamo, a čuli smo malo pre kriterijume koje ste izložili i koji su bili prioritetni u vašem predlogu sadašnjih kandidata za izbor sudija na tri godine i nosilaca tužilačke funkcije, međutim, postavlja se pitanje – može li se poverovati u argumente vezane za kriterijume za ove kandidate? Dakle, u one argumente koje ste vi taksativno nabrojali i koji su bili prioritetni u predlogu ovih kandidata za današnji izbor?
Mogu li oni biti adekvatni kada su izrečeni bez želje za bilo kakvom malicioznošću ili bilo čim drugim, kada su oni izrečeni od osobe koja je izrekla onu čuvenu rečenicu koja će ući u istoriju srpskog pravosuđa – dame i gospodo, dobili smo presudu.
Zaista mislimo da argumentacija koja je tom prilikom izložena kao validna argumentacija za predlog ovih kandidata koje ste vi predložili ne može a da ne dođe u sumnju bar opravdanost takve jedne kvalifikacije, dakle, opravdanost kvalifikacije koja govori u prilog činjenici da je ta osoba mogla to da izgovori. Možda je to bilo i u trenucima nekog uzbuđenja. Možda je, kako to naš narod kaže, jezik išao brže od pameti, a možda se i zaklela zemlja…

        Nemam nameru da radim to što ste mi vi rekli, da vršim diskvalifikaciju bilo koga. Znači, sa formalno-pravne strane mi je potpuno jasno i sve je to u redu i niko ne kaže da nešto od toga nije u redu. Međutim, ja sam to rekao u smislu današnje argumentacije vezano za kriterijume za izbor ovih sudija, po prvi put, i za izbor nosilaca tužilačke funkcije.
Gospodine tužioče, ja ću da vas pitam samo jedno pitanje – da li vi smatrate da su ovi argumenti, koje ste danas izneli kao argumente relevantne za izbor zamenika tužilaca, bili isto tada korišćeni kada je vršen izbor tužilaca prošlog puta, dakle, kada ste izvršili izbor tužilaca? Konkretno, kada ste, na primer, izvršili izbor tužioca koji je u svojstvu predsednika opštinske izborne komisije doneo odluku o izboru odbornika, dakle, to je bio sudija opštinskog suda, u svojstvu predsednika izborne komisije, bez održavanja sednice izborne komisije?
Da li je moguće da se u ovoj državi pozivamo na pravo i pravičnost, a da se tako nešto desi? Da zlo bude veće, gospodine tužioče, ta ista osoba, gospođa Jelena Ćurčić je izabrana posle toga, ja sam to predočio ovde u Skupštini, međutim, nije se desilo ništa. Bilo je kasno. Rekli su mi da je bilo kasno, a nije bilo kasno. Nažalost, ta ista osoba je osam odbornika izabrala, donela odluku o izboru osam odbornika, a da nije održala nijednu sednicu izborne komisije.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, upozoreni ste da primenjujemo član 103. koji govori o obavezi da govorimo o dnevnom redu. Tema koju sada obrazlažete je tema prethodne sednice. Ova tačka dnevnog reda je bila u pretresu, razmatrana je i sednica je zaključena. Molim vas da pogledate u dnevni red i govorimo o onome što je sada na dnevnom redu. Zahvaljujem.)
Gospođo predsedavajuća, ja to povezujem sa današnjim dnevnim redom, ako ste me dobro slušali.
Gospodine tužioče, osporiću izbor jednog kandidata. Milan Stanojević, rođen 1979. godine u Beogradu, završio Pravni fakultet u Beogradu 2003. godine, pravosudni ispit položio 2005. godine, direktor je JP „Poslovni prostor“ u Obrenovcu, obavljao je dužnosti opštinskog odbornika, predsednika Komisije za propise i člana stalnog sastava Opštinske izborne komisije, kao i člana Upravnog odbora Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda – pod rednim brojem 28.
Gospodine tužioče, Milan Stanojević nikada nije video sud. Gde su ovde kriterijumi stručnosti, profesionalnosti itd? Kojim ste se kriterijumima vi vodili kada ste ovog gospodina izabrali u Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu? Mislim da nema tih kriterijuma koji mogu da budu relevantni u izboru ovog gospodina u Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu. Upravo iz tih razloga osporavam izbor Milana Stanojevića za Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu.
Dame i gospodo, zaista po osnovu kriterijuma koje ste pokazali i u prošloj i koje ste iskazali danas za izbor, odnosno danas za predlaganje određenih kandidata, mislim da niste nikoga ubedili u zemlji Srbiji da ste vi bazirali svoj izbor odnosno današnji predlog na njihovoj stručnosti, na njihovoj nepristrasnosti, na njihovoj objektivnosti, na njihovom dosadašnjem radu itd, bar u nekim slučajevima.
Kako da verujemo u stručnost i nepristrasnost, pa na kraju i u pravničko znanje pojedinih ljudi koje ste predložili sa današnje liste, ne mogu se osvrnuti na mnoge druge zbog nedostatka vremena, kada ste u stvari na današnjoj listi umesto ljudi koji su bili stručni, čestiti i pošteni u svom poslu, vi predložili mnoge ljude koji su jednostavno nestručni, koji su radili u nekim javnim preduzećima, koji nemaju za sobom nikakve stručne kvalifikacije vezane za one kriterijume koje ste vi malopre pričali? Zato je zaista nemoguće da ne kažemo da mi, kažem zbog nedostatka vremena, ne možemo da osporimo mnoge od ovih kandidata.
Dalje, nikada više nego što je danas slučaj, sa ovim ću završiti, oči javnosti nisu bile više uprte, kako u izbor današnjih kandidata, tako i u izbor onih koje ste vi uradili u prethodnom periodu. Nikada više oči Srbije nisu bile uprte u sve ono što aktuelna vlast radi.
Znate, nemojte dozvoliti da po onoj ruskoj izreci se desi i u Srbiji, a ona kaže – kad siromah postane sudija, onda bogati moraju da napuste selo. Molim vas da imate u vidu sve ovo, znajte da sve ovo što se dešava i oko izbora sudija i oko svega što se dešava u državi Srbiji vrlo dobro prate svi u Srbiji, vrlo dobro prate građani Srbije.
Na sva licemerja i na sve ovakve odgovore i likovanja od strane vladajuće većine, mogu da im kažem za kraj samo jedno pravilo koje važi. To pravilo oni danas možda neće čuti ili neće hteti da čuju, ali siguran sam da će ga u dogledno vreme razumeti, a ono glasi – neka se gornji list ne smeje kada donji opadne.

U svom izlaganju ću se osvrnuti nešto više na Zakon o prekršajima. Nema ovde gospođe Malović, međutim, gospodine Dačiću, mislim da ćete i vi, kao stari političar (naravno, po stažu, a ne po godinama), razumeti vrlo dobro ovo što sada budem rekao.
Naš opšti komentar ovog zakona o prekršajima bio bi sadržan u rečima: dok si čekić – udaraj, kad postaneš nakovanj – trpi.
To bi bila jedna konstatacija vezana za ove sankcije koje su pooštrene, kao i za neka druga rešenja koja su predviđena u ovom zakonu, a u razlozima koje Vlada navodi za donošenje ovog zakona je potreba da se pooštre sankcije, jer, kaže, postojeće ne postižu svrhu kažnjavanja. To je upravo u vezi s ovom konstatacijom koju sam izrekao. Još jedan naš komentar bio bi vezan za ovaj raspon. Za fizička lica bio je od 500 do 50.000, a sada je od 5.000 do 150.000. Za pravna lica raspon je od 100.000 do 2.000.000, a bio je od 10.000 do 1.000.000 dinara.
Međutim, postavlja se pitanje, gospodine Dačiću, da li je dovoljno urađeno na opštoj edukaciji mladih ljudi, onih koji posećuju naše sportske priredbe, koji idu na stadione. Znate, televizija sa nacionalnom frekvencijom ubi ovaj narod, recimo, sa potrebom vakcinisanja. Zašto se to više radi kada je onaj koji je trebalo da dobije proviziju za vakcine to već uradio? Kada je ministar doslovce rekao da će se vakcine koje se ne budu iskoristile, makar to bilo milion doza, milion i po, dva ili šta ja znam, baciti? Čemu više ta kampanja?
Da se radila kampanja edukacije mladih koji posećuju sportske terene ovoliko koliko se to radi za vakcinisanje našeg stanovništva, verujem da bi efekti bili mnogo, mnogo veći i bolji, bez predviđanja ovako drastičnih sankcija.
Dalje, da li je dovoljno, gospodine Dačiću, urađeno na privođenju kolovođa ovih manifestacija? Da li se zna ko su ti ljudi? Imaju li oni svoje kriminalne dosijee? Sigurno da imaju. Da li se oni privode pre tih utakmica? Da li se sprečava njihovo učešće na tim manifestacijama da bi se time sprečili i neredi na našim sportskim terenima? Jer, znate, poistovećivati sve mlade ljude koji dođu na stadione i navijaju tamo sa onim kolovođama koji stvarno sve to podgrevaju i prave, zaista je neprimereno.
Dalje se kaže - radi efikasnijeg vođenja parničnog postupka donosi se ovaj zakon. Mere bezbednosti zabrane učešća, odnosno prisustva na sportskim manifestacijama, gde se predviđa i mera javljanja u određenom vremenskom periodu policijskim stanicama... Čuli ste malopre od našeg uvaženog kolege Petra Jojića, kako je to bilo od 1945. do 1950. godine i, zaista, bojim se da se tu točak istorije nešto izgleda brzo pomerio, da se nešto vratilo na neki raniji period i da ima nekih sličnosti sa tim periodom.
Zatim kaže - da se usaglasi sa predloženim izmenama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama kao i odredbama novog zakona o saobraćaju. Zaista je neozbiljno da jedan od ključnih razloga za donošenje ovog zakona bude da se to usaglasi sa ovim zakonskim propisima.
Čuli smo gradonačelnika Beograda Đilasa da kaže da će, ukoliko dođe do nedoličnog ponašanja na sportskim terenima, jednostavno biti onemogućeno prisustvo navijačima na tim sportskim terenima. Šta to gospodin Đilas prejudicira? Da li on unapred prejudicira neke odluke koje će biti donete? Da li on već zna šta će biti doneto ovde u Skupštini?
Sportske manifestacije, gospodine Dačiću, održavane su i u starom Rimu. Bile su i u staroj Grčkoj, je li tako? Bilo je i tamo nereda, čak i brutalnih scena, bilo je svega. Međutim, tadašnjim imperatorima nije palo na pamet da spreče ljude da dolaze na sportske terene.
Gospodo iz Vlade, ni Slobodan Milošević svojevremeno nije to uradio. Sećate li se, gospodine Dačiću i gospodo iz Vlade, one nesrećne parole "Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane"? Posle se ta parola "Spasi Srbiju i ubij se" promenila samo u delu imena onih što je navodno trebalo da spasu Srbiju.
U to vreme to nije bio govor mržnje, to nije bilo nedolično ponašanje, ili je bilo samo u deklarativnom smislu. Niko nije imao sankcije od toga, je l' tako? A sada, kada se pominju neka druga imena, kada su na tapetu Tadić, Đilas, Dinkić, Đelić i drugi, sada je to već nedolično ponašanje, predmet novog zakona, predmet drakonskih kazni i drakonskog kažnjavanja. Vidite li da se ne primenjuju isti aršini nekada i sada?
Znate, sve ovo izgleda kao da se šalje građanima Srbije jedna druga poruka – da je sići sa vlasti vrlo teško i da se čizma lakše da obuti nego izuti. Jasno je to svima i mislim da je ta poruka, i kroz ovaj projekat zakona, kao i kroz ostale zakone koji se ovde predlažu u Skupštini Srbije, zaista jako vidljiva.
Sporazum o priznavanju krivice je jedna institucija koja je verovatno preuzeta na neki način, u nekom modifikovanom obliku, iz nekog američkog krivičnog zakonodavstva, od one iste Amerike za koju je još Mark Tven svojevremeno rekao – bilo je lepo pronaći Ameriku, ali bilo bi još lepše da ju je Kolumbo promašio. To je rekao Mark Tven. Da li to sada ima istine ili nema, ne znam, ali rekao bih da je ovo preuzeto delimično iz njihovog krivičnog zakonodavstva.
Ovde se oni saglašavaju o vrsti kazne, visini kazne, o eventualnom odustajanju od gonjenja, o troškovima prekršajnog postupka i o odricanju od prava na žalbu. Tu može nastati prava anarhija u pogledu visine prekršajnih sankcija, u pogledu visine naknade štete, u pogledu visine troškova postupka.
Zbog čega? Desiće se da se dogovore i da za neke teške prekršaje bude izrečena minimalna kazna, minimalna prekršajna sankcija i minimalni troškovi predviđeni u ovom postupku, kao i troškovi samog postupka, a da za mnogo manje, mnogo lakše prekršaje, tamo gde nema, recimo, sporazuma, bude izrečena veća kazna.
Ako je intencija zakonodavca bila da se oni u svakom pogledu sporazumeju, čemu onda donošenje ovog predloga zakona u ovom delu?
Postavlja se pitanje ko će predlogom ovog zakona biti najviše oštećen, ko će najviše stradati. Sigurno je da će najteže biti najsiromašnijim slojevima. Tačno je, onima koji su počinioci ovih prekršaja, ali će sigurno biti najteže onima koji faktički nemaju ni za večeru, pa će se događati često da, po onoj izreci, kada su pitali grčkog filozofa kada je najbolje večerati, a on kaže - ako ste bogati, večerajte kad hoćete, a ako ste siromašni, večerajte kad imate.
Ovi koje će najviše pogađati ove drakonske sankcije upravo će biti ti najsiromašniji slojevi stanovništva, koji nemaju ni za večeru. A one koji su bogati, ovaj zakon verovatno neće ni doticati ili će sasvim lako uspeti da ga prebrode, i oni će, u principu, po onoj narodnoj – vi ćete i dalje raditi onako kako ste naumili.
Na početku sam rekao šta je intencija zakonodavca, rekao sam šta donosi ovaj zakon. Dakle, mislim da je konstatacija i na kraju – udarajte čekićem po nakovnju (u prevodu - po narodu) što jače, sve dotle dok narod bude mogao da trpi, a dokle će to biti, videćemo.

Gospođo ministre, sve amandmane koje je podnela SRS podnela je uglavnom na osnovu izveštaja DRI, koja je, da podsetim samo, uradila 27% svog rada. Gospođo ministre, 63% je preko dva puta više od ove cifre i da je ova institucija nekim čudom uradila i preostali deo svog posla od 63% preko ovih 27% pretpostavljam da bismo na svašta naišli.
Ovde, u Kancelariji za evropske integracije, u razdelu 10 usluge po ugovoru predviđene su u iznosu od 44 miliona i 542.000 dinara. Traženo je da se to smanji na 20 miliona dinara. Takođe, u Službi za upravljanje kadrovima usluge po ugovorima koje su predviđene u iznosu od 32.918.000 dinara, takođe smo tražili da se zameni iznosom od 20 miliona i da se ovaj zbirni iznos od 37 miliona pridoda razdelu 17, dakle funkciji 410 - subvencije privatnim preduzećima.
Gospođo ministre, ako želite da vam ovaj budžet bar malo liči na razvojni, usmerite sredstva tamo gde treba da budu usmerena, prioritetno, usmerite sredstva u ona preduzeća koja rade, koja prihoduju, koja izvoze, koja zapošljavaju. Tu je prioritet da se usmere ova sredstva.
Međutim, sve ono što dolazi od strane SRS nama je jasno da vrlo teško biva prihvaćeno. Ponekad se dešava, tako je i sa onim što je gospodin Krasić malo pre pričao, kada smo žestoko kritikovali onu odredbu koja uvodi fiskalne kase za taksiste, vi ste se na to smejali. Evo, sada imate blokadu Beograda. Imaćete blokadu i za mnoge druge stvari na koje smo vam mi ukazivali, a jednostavno ste ostajali kao Vlada gluvi i nemi na to.
Kazaću još jedan primer, gospođo ministre, dešava se da pojedini ministri koji tu sede deklarativno se izjašnjavaju da su za ono što im mi kao predstavnici SRS u pojedinim kritikama zakonskih predloga kažemo, ali samo deklarativno. Evo, pre neko veče, npr, gospodin Mrkonjić je 90% stvari od onoga što smo mi kritikovali o pojedinim zakonskim predlozima smatrao da je ispravno. To je čak i rekao. Znate, to ništa ne znači kada vaša vlada to ne prihvata. Vlada ostaje gluva i nema na to.
Znate šta, to pomalo podseća na ono vreme Nikole Pašića. Kada je Nikola Pašić sedeo negde, gospođo ministre, otprilike na takvom mestu gde vi sedite, kao predstavnik tadašnje vlade i slušao ono što mu predstavnici i opozicije i pozicije pričaju, pa je svojevremeno jedan ministar žestoko kritikovao jedan predlog koji je došao od njega, ovaj je ustao i rekao – gospodine poslaniče, vi ste u pravu, potpuno.
Na to se javio drugi poslanik, gospođo ministre, koji je kritikovao, ali po drugom osnovu, sasvim drugačije. Nikola Pašić je ustao i rekao – gospodine poslaniče, i vi ste u pravu.
Javio se treći, na kraju, i rekao – gospodine Pašiću, pa to je nemoguće, ova dvojica su sasvim dijametralno, suprotno pričali i morate se opredeliti ko je ovde, samo jedan od njih je u pravu, a on je rekao – gospodine poslaniče, i vi ste u pravu. Ne može to tako, postoji samo jedna istina.
Ako se ministri deklarativno zalažu, odnosno kažu ovde da smo mi u pravu sa pojedinim predlozima, to treba Vlada da prihvati. U tome je stvar. Ćutanje Vlade, neprihvatanje Vlade, ko zna gde će dovesti ovaj narod i ovu državu.

Ovaj amandman je samo logičan nastavak prethodnog amandmana, gospođo ministre. Naša intencija ovim amandmanom jeste da se ukaže u stvari na nebrigu koju ova Vlada pokazuje prema opštinama Kolubarskog okruga.
Godine 1998. ove opštine je zadesio strahovit zemljotres. U tom zemljotresu hiljade kuća su oštećene ili porušene. Samo u opštinama Ljig i Mionica oko 1.500 kuća treba da se sanira, popravi ili napravi. Sneg koji je padao ovih dana pretio je da mnoge od tih građevina, mnoge od tih polusrušenih kuća sruše do temelja.
Država kupuje vreme, država u stvari znate šta traži sada, traži od tih nesrećnih ljudi ponovo da plate neke takse u iznosu od dve do 2.500 dinara radi navodne neke socijalne prekategorizacije. Umesto da im reše probleme, oni ih teraju u nove i nove izdatke i nove probleme.
Kada će biti ovo isplaćeno onim ljudima kojima se duguje. Kada će im kuće biti sanirane ili napravljene? Postavlja se pitanje, dokle će nebriga ove Vlade da traje ili možda kod ove Vlade važi ona crnogorska izreka, koja je malo šaljiva, ali je u ovom slučaju tužna: "dužnik će dug vratiti ako rđa šćedne sačekati". Nije li to kod ove Vlade slučaj? Gospodo, pokažite malo razumevanja za ove nesrećnike. Možda su oni krivi što su napravili kuće na trusnom području.

U situaciji kada je država Srbija, usled posledica vaše dugogodišnje vladavine, dovedena na rub propasti, dovedena na rub bankrotstva, ona danas ponajviše podseća na neki brod koji se nošen vetrovima žestoko ljulja, tražeći neku luku, pa ide čas levo, čas desno, čas ka istoku, pa na zapad, pa opet sa zapada na istok, ne shvatajući da u stvari brodu koji ne zna u koju luku plovi nijedan vetar nije povoljan.
Umesto što parcijalno pokušava da ublaži i reši svojom krivicom nagomilane probleme u oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja, u oblasti javnog duga, u oblasti osiguranja, a posebno u oblasti finansijske podrške porodici sa decom, ova vlada je prevashodno i prvenstveno kao uslov svih uslova morala da predloži ovoj skupštini na usvajanje jedan akt koji bi imao karakter nacionalne strategije i karakter nacionalnog opstanka srpske države, a posebno srpskog naroda u njoj.
U situaciji kada nam u Srbiji svake godine izumire jedan grad veličine blizu 30.000 stanovnika zbog toga što više njih umre nego što se rodi, u situaciji kada je u zemlji Srbiji, koja je poznata kao zemlja prirodnih resursa i predstavlja simbol bogatstva, oko milion njenih stanovnika gladno, u situaciji kada je i preostalih 90% stanovništva na rubu siromaštva, na rubu gladi i elementarnog opstanka, kada nam sela ostaju pusta, kada nam zbog nedostatka perspektive i mogućnosti da nađe zaposlenje iz zemlje sve više mladih odlazi, kada smo jedna od najstarijih nacija na kugli zemaljskoj i u situaciji kada 15 do 20 porodica preti da proguta ovu zemlju, ima li šta preče od donošenja te strategije nacionalnog opstanka srpskog naroda?
Očigledno je da ova vlast, očigledno je da ova vlada ima neku drugu viziju, da ima neke druge namere i neke druge interese, te da su i predlozi ovih zakona koji su danas na dnevnom redu samo pokušaj da se privremeno reše neki problemi, da se privremeno zataška neki požar, kako bi se došlo do preko potrebnog kiseonika i kako bi se do daljnjeg preživelo. Da je sve ovo tačno, govore nam i brojni argumenti u prilog ovakve konstatacije.
Kako se može poverovati u iskrene namere ove vlade, kada na primer Predlog zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom ima za cilj zaštitu, razvoj dece, psihofizički razvoj, kao i normalan razvitak porodice? Da li je to tačno kada u obrazloženju ovog zakona piše da bi nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo da u situaciji svetske ekonomske krize prouzrokuje štetne posledice po planirane uštede u budžetu Republike Srbije za 2010. godinu?
Ovo sve zbog nekih navodnih zloupotreba koje su bile moguće po ranijem zakonu. Jesu li te zloupotrebe veće od samo jedne mafijaške ili korupcionaške afere u ovoj zemlji? Jesu li zloupotrebe koje se tiču naknada zarada za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta veće od iznosa razlike u ceni, na primer, između plaćenih vakcina i onih koje su mogle biti plaćene bez Miškovićeve provizije? Jesu li ove moguće zloupotrebe veće od zbirnog iznosa bonusa koji pojedini direktori velikih javnih preduzeća daju sebi na svoje ionako velike plate?
Šta je po vašem zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, šta je za ovu vladu teritorija Republike Srbije? Na koju teritoriju se odnosi primena ovog zakona? Rešenje je predviđeno u članu 18. starog zakona, kojim se definiše pojam školovanja, krnji, odnosno smanjuje teritoriju Srbije, ograničavajući je samo na AP Vojvodinu, dakle, bez KiM. Šta sada radite? Pojam AP Vojvodine se perfidno uklanja iz ovog predloga zakona, dakle, iz ovog člana i zato je sasvim smisleno pitanje – definišite jednom i usaglasite šta predstavlja teritoriju Republike Srbije ili još za ovu vladu nije vreme za to?
Odredba da majka koja ima troje dece, a u sledećem porođaju rodi dvoje i više dece može ostvariti pravo na roditeljski dodatak na osnovu posebnog rešenja Ministarstva za socijalna pitanja je apsolutno neprimerena situaciji u kojoj se država Srbija nalazi, vezano za demografsku katastrofu, jer, verujte, po nekim pokazateljima, za 200 do 250 godina srpski narod će apsolutno sa ovih prostora nestati. Zbog svega toga mi ovo govorimo.
Zašto ovim zakonom majkama sa četvoro, petoro ili šestoro dece se ne dodeljuje, njima treba dodeliti orden, njima treba dodeliti nacionalnu penziju, a ne da im neki ministar ili neko ministarstvo određuje da li će za četvrto, peto ili šesto dete imati roditeljski dodatak.
Ili odredba da pravo na roditeljski dodatak ima majka čija deca prethodnog reda rođenja nisu smeštena u ustanovu socijalne zaštite je nakaradna po Predlogu ovog zakona. Dakle, ukoliko nisu smeštena u socijalnu ustanovu, majka dobija pravo da ostvari pravo na tu roditeljsku naknadu.
Međutim, ona treba da ostvari to pravo na roditeljsku naknadu samim činom rođenja četvrtog, petog ili šestog deteta, a ne gledajući da li je neko od njene dece u socijalnoj ustanovi. Dakle, to je kategorija koja po samom činom rođenja treba da ostvari pravo na tu roditeljsku naknadu.
Zašto je to njeno dete ili neko od njene dece smešteno u taj centar? Da li je ono smešteno tamo zato što je živelo u izobilju, što ta porodica živi u izobilju? Da li će ovaj roditeljski dodatak koji bi tom prilikom dobila ta porodica biti nešto mnogo za tu porodicu, biti premnogo, pa zbog toga treba gledati ukoliko se deca nalaze u smeštaju, da im ne treba dati roditeljski dodatak?
Dakle, naš stav je da majka samim činom rođenja četvrtog, petog ili šestog deteta treba da ostvari pravo na ovu roditeljsku naknadu. Ovde je jednostavno na delu jedna opšta nebriga o porodici, o deci, o porodiljama itd. Sve ovo se radi da bi se u stvari negde uštinulo, da bi se uštedelo, jednostavno, kako bi se namakla određena sredstva u budžet Republike Srbije za 2010. godinu. To je osnovni i prioritetni cilj, dakle, da bi neko politički preživeo i ostao na vlasti. Zahvaljujem.

Član 45, čiju smo delimičnu izmenu tražili ovim amandmanom, glasi – dozvoljeno je, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, umnožavanje dela od strane javnih biblioteka, obrazovnih ustanova, muzeja i arhiva samo za sopstvene potrebe i nekomercijalne svrhe.
Mi smo amandmanom tražili da se reči „bez dozvole autora“ zamene rečima „uz dozvolu autora ili njegovog pravnog sledbenika“.
Nekontrolisano umnožavanje dela, pa bilo čak ono i od strane biblioteka, bilo od strane obrazovnih ustanova, muzeja i arhiva treba uvesti u nekakve tokove kontrole. Jedini način da se to uradi jeste da ove ustanove pre umnožavanja dela, jer se uvek radi o umnožavanju dela u nekom većem obimu, obavesti o tome, odnosno zatraže dozvolu od autora ili njegovog pravnog sledbenika. U suprotnom se može doći do mnogih zloupotreba u praksi. Čuli smo, kada se umnoži delo nekog autora i ono se raspodeli u nekomercijalne svrhe, dolazi do reklamiranja onoga koji to radi, pa će on sigurno u nekom kasnijem periodu na osnovu te reklame i takvog reklamiranja steći određenu imovinsku korist za sebe, a na uštrb ili na štetu samog autora.
Pozivanje na član 9. Bernske konvencije, stvarno nema smisla.
Ovaj član govori o tome da određena prava mogu autora da se ograniče u određenim situacijama, međutim u državi u Srbiji kakva ona zaista jeste ovaj član je apsolutno neprimenljiv, odnosno da nema korupcije i da nema ovoliko gladnih i siromašnih, možda bi se ovo moglo i primeniti, a u suprotnom je to nemoguće.

Amandmanom na član 62. se traži da se taj član briše. Članom 62. se reguliše ustupanje imovinskih prava koje po ovom članu 62. može biti isključivo i neisključivo. Po osnovu isključivog ustupanja jedino sticalac ovlašćuje da iskorišćava autorsko pravo, odnosno njegovog pravnog sledbenika, može da ga ustupi drugom ili trećem licu i to je po osnovu isključivog, a po osnovu neisključivog ustupanja sticalac nije ovlašćen da zapravo zabrani drugome da iskorišćava svoje pravo ili da ustupa drugom svoje pravo.
Dakle, po pitanju ustupanja imovinskih prava, zatim po pitanju prava koje imaju, zatim prava koja koriste, prava koja upotrebljavaju ili prava koja zloupotrebljavaju sticaoci tog prava, može se reći da je u našoj zemlji nastupilo pravo zamešateljstvo.
Kada pravo na korišćenje autorskog dela pređe na sticaoca, pa od ovoga na drugo lice, pa na treće lice – tu zaista više nema načina ni mogućnosti kako sve ovo ispratiti. Mnoge agencije, mnoge produkcije koje su poslednjih godina u Srbiji nikle kao pečurke, u domenu ustupanja iskorišćavanja autorskih prava u najmanju ruku čine zloupotrebe i to na štetu autora ili njihovih pravnih sledbenika.
Zato ovo jeste naš poziv, naš apel da vlast u ovoj oblasti uradi korenite promene radi što adekvatnije zaštite, kako autora, tako i države.

Ovim amandmanom traženo je da se u čl. 67. st. 3. umesto zapete stavi tačka, a da se preostali deo posle tačke briše.
Podsetiću vas da je članom 67. regulisano pitanje autorskog ugovora, pa se u stavu 3. ovog člana, koji je predmet mog amandmana, i kaže da se autorski ugovori zaključuju u pisanoj formi, ako ovim zakonom nije drugačije propisano. Bilo bi dobro da ovim zakonom nije drugačije propisano, ali jeste, i to propisano je drugačije članom 74. ovog zakona, gde se dozvoljava mogućnost da se autorski ugovori ne zaključuju u pismenoj formi, već da može biti predviđena i usmena forma, i to u tri slučaja – kod izdavanja članaka, kod izdavanja crteža i kod izdavanja drugih autorskih priloga u novinama i u drugoj periodičnoj štampi.
Ovde se, dakle, dozvoljava i usmena forma. Predlagač kaže da je autoru ostavljena mogućnost da dozvoli tu usmenu formu. Dakle, može biti pismeno, a ako predlagač dozvoli, može biti i usmena forma. Smatramo da je ovde neophodna, i u ova tri slučaja, isključivo pismena forma, da bi se sprečile razne zloupotrebe u praksi.
Mi smo svedoci, odavno već, da se i u ovim oblastima, dakle, u ovim oblastima autorskog izražavanja, dakle, kroz novine, kroz periodičnu štampu, itd, takođe dolazi do zloupotrebe i da bi se ovo sprečilo, tražimo da i u ovim oblastima autorskog izražavanja bude predviđena pismena forma.

Ovlašćena lica za vršenje stručnog nadzora po predlogu ovog zakona su supervizor, disciplinsko veće i direktor agencije. Tako po članu 36. predloga ovog zakona disciplinsko veće je organ sastavljen od pet članova i njegov sastav i način imenovanja bliže određuje upravni odbor agencije, a supervizor, takođe, po ovom članu ne može biti član disciplinskog veća u predmetu u kome je vršio stručni nadzor.
Mi smo ovim amandmanom tražili da se na rešenja kojima direktor agencije oduzima licencu stečajnog upravnika, dakle, u jednom slučaju, kao i u drugom slučaju gde se ovaj briše iz evidencije, dakle, iz imenika stečajnih upravnika, može uložiti žalba u roku od osam dana od dana prijema rešenja. Zbog čega se ovo traži? Traži se zbog toga da bi u pojedinim slučajevima, koji su posebni i specifični, mogla biti u drugom stepenu preispitana odluka direktora agencije.
Direktor agencija ima dosta velika ovlašćenja i treba dozvoliti mogućnost da se u pojedinim slučajevima njegove odluke stave pod određenu lupu kontrole nekog drugog organa.
Svako drugo rešenje dovelo bi do određene samovolje i zloupotrebe prava, ali obzirom da mi svakodnevno vidimo da ova vlast vrši zloupotrebu prava, ja zaista nemam nikakvih iluzija u pogledu prihvatanja ovog amandmana. Hvala.

Gospođo Čomić, posle ovog vremena od dva minuta koristiću vreme koje imam u svojstvu predstavnika stranke.       
Gospodine ministre, amandmanom na član 2. predloga ovog zakona pokušali smo da proširimo pojam individualnog spora. Bez želje da iole umanjim važnost npr. onih stvari koje ste prihvatili u pogledu proširenja individualnog spora, kao što su regres, topli obrok itd, smatram da proširenjem pojma individualnog spora, u smislu odredaba ovog zakona, predloga proširenja individualnog spora, kako je to traženo ovi amandmanom, došlo bi se do jedne šire sveobuhvatnije zaštite prava onih radnika koja su ugrožena sa još dva slučaja.
Prvi slučaj koji smo predložili bio bi slučaj neisplaćenih zarada, da se pojam individualnog spora proširi i na slučaj apsolutno neisplaćenih zarada od strane poslodavca.
Drugi slučaj koji smo predložili bio bi slučaj isplate razlike između ugovorene i isplaćene zarade. Ako se malo zaviri u pravni osnov u desetine i stotine hiljada predmeta iz radnih odnosa ili predmeta izvršenja po osnovu dugovanja iz radnih odnosa, kojima su sudovi u Srbiji zaista zatrpani, možete videti da su sporovi po ova dva osnova najbrojniji. Dakle, poslodavac primi radnika u radni odnos, zaključi sa njim ugovor u kome predvidi određenu zaradu, određenu platu za njegov rad, pa to posle mesecima ne isplaćuje, sve dotle dok radnik ne reaguje i dok se on ne obrati sudu, npr. To je taj prvi slučaj.
Drugi slučaj je da on isplaćuje samo deo te zarade u odnosu na onu ugovorenu zaradu. Neki ovu razliku koju sam sada pomenuo isplaćuju i u kešu, isplaćuju na ruke. Svima je to dobro poznato i ovde se radi obično o rukovodećim kadrovima kojima se razlika između ugovorene zarade i stvarne zarade koja se isplaćuje, isplaćuje u kešu na ruke, sa osnovnom tendencijom da se u stvari ovde izbegne plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na veću osnovicu, na pravu osnovicu, prema kojoj bi trebalo plaćati.
Radnici treba da znaju samo jedno – da postoje dva načina da budu prevareni u ovom slučaju. Prvi je način da veruju u ono što nije, a drugi je način da odbiju da veruju u ono što jeste.
Evo, malo da pojasnim. Dakle, radnici koji su u sporu sa svojim poslodavcem, pogotovu oni kada su u pitanju sporovi u mafijaškim privatizacijama pojedinih preduzeća, ti radnici ne treba da veruju u ono što nije, a nije ovaj zakon taj koji će rešiti njihove muke, koji će im vratiti, dakle, njihove neisplaćene zarade.
Drugi slučaj, radnici koji ste u ovim sporovima, ne dozvolite da vas ubede da odbijete da verujete u ono što jeste, a jeste ovaj zakon, kao uostalom i neki drugi zakoni, kao što je Zakon o informisanju na primer, kao što je odluka o zabrani okupljanja ispred Vlade Srbije nezadovoljnih radnika i ispred drugih državnih institucija. Dakle, te odluke, kao i još neki drugi propisi su samo sredstva kojima vlast u stvari pokušava da kanališe vaše opravdano nezadovoljstvo, da kanališe nezadovoljstvo i da spreči vaše okupljanje.
Radnici treba da znaju još nešto. Suština ovog zakona nije ništa drugo nego da pokuša da spreči veća okupljanja nezadovoljnih radnika ili da im ostavi neku vrstu nadanja da će ostvariti svoja prava iz radnih odnosa putem nekih miritelja ili arbitara, dakle, mirnim putem. Međutim, ovi radnici treba da znaju jednu stvar, a to je da je to nadanje koje im se ostavlja, nadanje je dobar doručak, ali verujte vrlo slaba večera.
Teško je raditi, a da za svoj rad ne primite nikakvu naknadu ili primite samo polovičnu naknadu, dakle, upravo ovo što smo mi ovim amandmanom i tražili. Teško je ostati priseban i staložen i sve ovo izdržati. Daću jedan primer oko ovog izražavanja. Kada je svojevremeno Bizmark, po drugi put, otišao kod cara i tražio da ga ovaj razreši dužnosti kancelara, ovaj mu reče - gospodine, ja sam 18 godina stariji od vas i još čvrsto jašem. Ovaj mu kaže - da, uvek jahač duže izdrži od konja.
Gospodine ministre, kako će radnici koji imaju svoje opravdane zahteve, kako će radnici kojima nisu isplaćene mesecima, pa i godinama, njihove zarade sve ovo izdržati? Znate li da su te zarade koje su trebalo da im budu isplaćene možda jedini izvor njihovih prihoda, ne možda, nego u najvećem broju slučajeva one su jedini izvor njihovih prihoda? Dakle, kolektivni i individualni radni sporovi su sporovi koji su eskalirali nakon postupaka vrlo često mafijaško izvedenih privatizacija kojih smo svi svesni, neke od njih su i poništene, neke tek treba da se ponište, a mnoge verovano neće nikada biti poništene.
Mirno rešavanje radnih sporova, bili oni kolektivni ili individualni, ima za cilj da spreči na neki način ili da predupredi nešto što može imati karakter manje ili više nemirnih sporova, koji bi proistekli iz radnih odnosa.
Zašto uopšte dolazi do sporova između poslodavaca i radnika? Znate, država Srbija prolazi kroz jedan težak period funkcionisanja nekog oblika građanske države u kome je želja za vlašću, nažalost, želja za kapitalom, želja za foteljama, za prinadležnostima, žestoko potisnula brigu za radnička prava, za prava deteta, za prava samohranih majki, za prava sva druga koja proističu iz radnih odnosa ili uopšte, sva prava koja postoje u okviru ovog pravnog sistema. Da ne govorimo o pravima za brigu o zdravlju nacije, o pravima za očuvanje kulturne baštine, o pravima za očuvanje nacionalnog identiteta.
Znate, Žan Žak Ruso je u jednoj knjizi koja se zove "Razmišljanja o poreklu nejednakosti" otprilike ovako kazao: "Onaj prvi koji je iskrčio komad zemlje i rekao - to je moje, on je prvi začetnik tog građanskog društva.'' To građansko društvo, nastavlja on, zasnovano je, kaže, na neprestanom ratu i otimačini bogataša, kao i razbojništvu siromaha.
Šta se kod nas dešava? Onoga trenutka kada je vlast, posle okončanih preko 80% privatizacija društvenih i državnih preduzeća, prepustila u većem obimu brigu o socijalno-ekonomskoj karti poslodavcima, kada država jednostavno zatvara oči pred besomučnim otpuštanjem zaposlenih radnika, uprkos čvrstim ugovorima o privatizaciji ili relativno čvrstim ugovorima o privatizaciji, dakle, kada država jednostavno žmuri pred neisplaćenim zaradama radnicima, neisplaćenim toplim obrocima, kada radnici u pojedinim privatizovanim preduzećima ne mogu da ostvare ni svoja elementarna, ni svoja minimalna prava, pojavljuje se, dame i gospodo, istinska, ali verujte, pravedna potreba za sukobima, za sukobima zbog nepoštovanja elementarnih radničkih prava. Ovi sukobi mogu biti manifestovani kroz razne vrste protesta, kroz razne vrste građanske neposlušnosti itd.
Dakle, strah od eskalacije ovih protesta tera vlast da pokuša rešavanje ovih postupaka iz radnih odnosa na neke druge načine, da pokuša rešavanje nagomilanih problema nekim drugim metodama, a jedan od takvih metoda jeste i ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova.
Nadajući se da je namera predlagača zakona bila bar malo iskrena i da nije samo sračunata na određenu prevenciju eskalacije sukoba, već i jednu istinsku zaštitu prava radnika, kroz jednu sveobuhvatnu zaštitu njihovih prava, mi smo podneli neke amandmane, sa željom prvenstveno da proširimo pojam individualnog spora, u smislu odredaba ovog zakona, ali i da neke pojmove razjasnimo, učinimo razumljivim itd.
Međutim, vaše nerazumevanje nas ne zabrinjava. Navikli smo mi na to nerazumevanje. Nas jednostavno više zabrinjava sudbina onih na koje se ovaj zakon odnosi. Dakle, sudbina zaposlenih koji će ili koji su već ostali bez posla, sudbina onih desetina i desetina, da ne kažem stotina hiljada radnika, koji su u radnim sporovima zbog toga što jednostavno poslodavci nisu izmirili svoje obaveze ili su izmirili svoje obaveze, ali ne u onom obimu kako to propisi na koje su se obavezali ih obavezuju. Ta sudbina, verujte, ovih radnika nije ni malo ružičasta. Ta sudbina je baš kao što u nekim svojim razmišljanjima kaže Petefi: "Sudbina mi, kaže, uvek dodeljuje kašiku kada nemam supe ili supu kad nemam kašiku". Kako je ovim radnicima zaista svima treba da bude jasno, jer ovo što se njima duguje i ovo što oni pokušavaju da naplate putem rešavanja i mirnim putem, predstavlja jedini izvor njihove egzistencije.
Dame i gospodo, slična sudbina snašla je i neke radnike pojedinih centara i instituta u državi Srbiji, centara i instituta u kojima je država jedini vlasnik, u kojima je država isključivi i jedini poslodavac ovih radnika.
Pomenuću samo jedan primer u ovom svom izlaganju, a to je Centar za krompir u Guči, centar gde je država Srbija isključivi vlasnik ove firme, poslodavac. Dame i gospodo, 18 meseci zaposleni u ovom centru nisu primili platu. Njima je isključena struja. Rade u uslovima koji su nedostojni čovek. Ponavljam, država je ovde jedini i isključivi vlasnik ovog centra.
Dame i gospodo, da li ste ikada pomislili smeju li ovi radnici na pravi način da iskažu svoje nezadovoljstvo, smeju li ovi radnici da iskažu svoj revolt na način na koji bi trebalo da ga iskažu. Znate, malo je njih u ovom centru i siguran sam da su sprečeni psihološki da iskažu svoj revolt, svoje nezadovoljstvo zbog ovoga.
Gospodo iz Vlade, kako bi se vi osećali kada ne biste primili platu samo 18 dana, a ne 18 meseci, kao ovi radnici, čiji je vlasnik i isključivi poslodavac država. Kako biste se osećali kada bi vam sada, u zimskom periodu, isključili struju samo 18 dana, ne više? Da li biste izašli na ulice, gospodo iz Vlade? Da li biste tražili arbitra ili miritelja nekog, pa da vam reši ove vaše sukobe?
Jedan pasus iz nekih starih knjiga i Starog zaveta kaže - ne žudi za stolom kraljeva, jer je tvoj sto veći od njihovih stolova, a tvoja kruna veća od kruna njihovih, a veran je poslodavac tvoj koji će ti platiti za tvoj rad.
Dame i gospodo, stotine hiljada obespravljenih radnika ne žudi za stolom kraljeva, stotine hiljada ovih obespravljenih radnika želi samo da se ostvari poslednjih stih iz ovog pasusa, da im poslodavac plati za njihov rad. Hoće li im to ovaj zakon ostvariti? Neće, jer je prvenstveni cilj ovog zakona, kao i mnogih drugih propisa, Zakona o informisanju, odluke o zabrani okupljanja ispred Vlade i drugih institucija, jednostavno da spreče posledice neželjenih okupljanja ovih nezadovoljnih radnika, a zna ova vlast iz sopstvenog iskustva u kom pravcu može da eskalira to nezadovoljstvo.
Znate sa vama na vlasti građanima Srbije tek sada postaje jasno da kada padneš u vodu ljuti se na sebe, a ne na potok.

Mi smo ovde tražili da se odredbe ovog zakona koje se odnose na postupak mirnog rešavanja radnih sporova primenjuju od januara 2010. godine.
Prvi januar 2010. godine smo odredili u momentu podnošenja amandmana kao neki datum ili neki rok do koga bi određene pripremne radnje eventualno trebalo da se okončaju i od kada bi bilo realno da ovaj zakon počne da živi, odnosno stupi na snagu.
Vlada u obrazloženju kaže da ne postoje razlozi za odlaganje primene ovog zakona. Međutim, sada već skoro dolazimo u situaciju da je prvi januar možda datum do kada realno neće početi primena ovog zakona. Da li predstavnici Vlade nisu imali u vidu da u njihovim redovima postoje određeni kočničari koji će da zakoče donošenje ovog zakona, to ne znam. Uglavnom, prvi januar se približava i teško će se i dotle ovaj zakon i doneti.
Međutim, postavlja se pitanje - da li u stvari ima praktičnog značaja za one na koje se odredbe ovog zakona odnose? Da li će on početi da se primenjuje 20. decembra ili 1. januara, ili npr. 21. januara? Umesto odgovora na ovo pitanje, Vlada je trebalo u svom obrazloženju opravdanosti donošenja izmene i dopuna zakona da predoči sledeće – prvo, koliko je do sada ukupno započeto, a koliko okončano postupaka mirnog rešavanja radnih sporova; drugo, koliko je postupaka rešeno tako što su radnici odustali možda od svojih zahteva po osnovu zarade iz radnog odnosa; i treće, koliko je postupaka koji imaju karakter izvršne isprave zaista izvršeno u korist radnika.
Izgleda da za mnoge radnike koji se nalaze u ovom postupku mirnog rešavanja radnih sporova, kao i za one radnike koji se nalaze u postupku pred sudskim organima, u postupku rešavanja svojih radnih odnosa, važi ono pravilo na kraju svog tog puta, pravilo ili aforizam, koje kaže – nije to taj kamen, rekoše Sizifu na kraju brda.
Tako je izgleda i za ove naše radnike koji pokušavaju svoju pravdu da nađu ili u sudu ili u toku mirnog rešavanja ovih radnih sporova.
Međutim, šta se traži od radnika? Od radnika se traži da uprkos svojoj nesreći, uprkos svom jadu i bedi, budu mirni i staloženi, da mirno prihvate miritelja ili arbitra koji će ga ubeđivati da je samo u njihovom interesu da ili oproste dug poslodavcu ili da prime neku crkavicu koja, možemo slobodno reći, najviše liči na neku socijalnu pomoć ili, na kraju, da prime danas samo deo duga, a ostatak sutra, što obično bude – malo sutra.
Međutim, postavlja se pitanje – može li se ostati miran, mogu li radnici da ostanu mirni kada im se duguje, godinu, dve, tri ili više zaostalih plata, zaostalih naknada od svog rada? Sigurno je da ne mogu ostati mirni, sigurno je da neko kome je direktno ugrožena egzistencija, ne samo njegova, već i egzistencija njegove porodice, ne može biti miran, ne može biti ravnodušan i ravnodušno gledati kako jednostavno njegova deca nemaju šta da jedu.
Zato je vrlo teško ovo što Vlada u stvari traži od radnika, što Vlada hoće od radnika, da oni ostanu mirni, uprkos tome što im poslodavac, na primer, duguje po godinu, dve ili tri zaostalih zarada. Verujte, takvu mirnoću, takvu skromnost, mogli smo da vidimo samo kod jednog čoveka koga smo mi poznavali i koji je na našu žalost skoro preminuo, našeg patrijarha Pavla. Vlada traži od radnika da pokažu baš takvu neku mirnoću.
Kada sam već kod ovoga, završiću sa dve tri rečenice upravo u znak sećanja na našeg patrijarha i na tu njegovu mirnoću i smirenost jednom kratkom pričicom koja datira iz manastira Blagoveštenje, gde je naš patrijarh i zamonašen 1948. godine, kada je u stvari, po njegovom kazivanju nekim ljudima u tom manastiru, ispričao: „Jednom prilikom tražio sam šest maslinki za obrok. Počeo sam da jedem i kada sam bio pri kraju, video sam da izgleda ima više. Pogledao sam i video šest koščica i još jednu nepojedenu i zamislite, kaže on, moju muku, ili da ostavim onu jednu, a dohvatao sam je rukama ili da se prejedem“.
Zamislite kakva je to bila skromnost i traži se od naših radnika da upravo budu ovako skromni, da uprkos tome što im država mnogo duguje, budu skromni i da ne izlaze na ulice, da ne izražavaju svoj revolt koji im duguju.
Mislim da je ovaj amandman, kao i ostale amandmane SRS, Vlada trebalo da prihvati.

Ovde smo tražili da se u članu 11. stav 3. reč „trajnija“ briše, a u tački 1. broj „45“ da se zameni brojem „90“.
Član 11. govori o stečajnim razlozima i u tački 1. kao prvi od stečajnih razloga predviđena je ova trajnija nesposobnost plaćanja.
Tražili smo da se reč „trajnija“ izbriše. Zašto? Zato što ovakva odrednica dozvoljava mogućnost slobodnog tumačenja, jako ekstenzivnog, jako širokog tumačenja, a samim tim i mogućnost zloupotreba koje u praksi mogu nastupiti.
Dakle, ovde može doći do situacije da dođe do vrlo različitog tumačenja od slučaja do slučaja, jer ono što je u nekom slučaju trajnija nesposobnost plaćanja za nekog, u drugom slučaju, u tumačenju nekog drugog ne mora biti trajnija nesposobnost.
Vlada se u obrazloženju neprihvatanja amandmana čak nije ni osvrnula na predlog brisanja odrednice „trajnija nesposobnost plaćanja“.
Ako se pažljivo čita deo obrazloženja koji se odnosi na rok od 45 a ne 90 dana, kako smo tražili u amandmanu, rekli bismo ko ne zna gde i u kakvom društvu živimo, da živimo u jednom idealnom, harmoničnom, finansijskom ambijentu, gde se neuredno izmirenje obaveza malate ne odmah sankcioniše.
Stvarnost je sasvim drugačija. Da je idealno ne bi bilo toliko firmi u blokadi zbog neizmirenja obaveza. Rok koji predlažemo je primereniji i zbog toga treba prihvatiti ovaj amandman.