Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani ministre i saradnici, iako nema ministra, danas raspravljamo o objedinjenoj raspravi, kako tvrdite, odnosno kako je ministar tvrdio, veoma važne izmene i dopune dva sistemska zakona iz oblasti zdravstva, Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju. Baš u nezgodno vreme, u sred leta, Vlada Republike Srbije je 14. jula ove godine podnela Narodnoj skupštini pomenuta dva predloga zakona, sa predlogom da se donesu po hitnom postupku.

Vaši razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku nisu saglasni sa članom 167. Poslovnika Narodne skupštine Srbije. Daću vam primer. Reč je o prelaznim i završnim odredbama, koje predviđaju rok za donošenje zakona. Što se tiče Zakona o zdravstvenoj zaštiti, u njemu u članovima od 46. do 48. kaže se da je rok za donošenje ovih propisa do 12 meseci, a da Uprava za skrining programe počinje sa radom 1. januara 2013. godine. Što se tiče Zakona o zdravstvenom osiguranju, prelazne i završne odredbe, odnosno član 51. kaže – Republički fond uskladiće statut i druge opšte akte i doneće propise za sprovođenje ovog zakona najkasnije do 1. januara 2013. godine.

Gde vi ovde vidite hitnost? Zašto onda zakon po hitnom postupku? Koje su to izmene i dopune predloga zakona koje donosite po hitnom postupku, a koje će otkloniti mogućnost nastanka štetnih posledica i po sistem zdravstvene zaštite? Da li to znači da su do sada prava pacijenata bila ugrožena, a da je organizacija zdravstvenih ustanova bila neefikasna?

Takođe, ono što je vrlo interesantno, to je da ste iznenadnim predlogom izmenili preko 100 članova Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju, i to bez javne rasprave i bez stručne analize javnosti. Vi ste došli sada u situaciju da u Narodnoj skupštini možete i da donesete dva nova zakona, jer po nekim propisima, ukoliko promenite više od polovine članova zakona, imate obavezu da donesete nove zakone.

Pročitajte, na primer, član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju i videćete da u više od polovine članova zakona, koji ima preko 256 članova, reči: "republički zavod" zamenjuju se rečima: "republički fond", a reči: "pokrajinski zavod" zamenjuju se rečima: "pokrajinski fond". Ovi predlozi zakona, kao na žalost i mnogi prethodni, od 2002. godine su dokaz da Ministarstvo zdravlja nije u stanju da Narodnoj skupštini Republike Srbije dostavi kvalitetne predloge zakona. Godine 2005. ova dva sistemska zakona su usvojena i pored velikih otpora i nepostojanja kvalitetne javne rasprave. Strukovne organizacije su i tada ukazivale da sa tim zakonima nećemo daleko stići.

Poslanička grupa SRS ne može podržati ovakve tekstove zakona, jer su isti loši i neće doneti pozitivan pomak u reformi zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja. Zato predlažemo da se ovi predlozi zakona povuku iz procedure, da se dorade u narednom periodu i upute ponovo parlamentu kako bi na valjan način moglo o njima da se raspravlja. Na ovaj način narodni poslanici su stavljeni pred svršen čin, da ne mogu i da nemaju dovoljno vremena da kvalitetno raspravljaju o ovakvim zakonima koji su veoma važni za građane Srbije.

Smatramo da u zdravstvu postoje krupni problemi, o kojima treba raspravljati, a da se ovim predlozima ti problemi ne dotiču. Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti ne reguliše pitanja i probleme koji su od značaja za zdravstvenu zaštitu građana Srbije. Nigde u izmenama i dopunama se ne spominje dopunski rad ili liste čekanja. Ovakav pokušaj reformi proizvodi veliku bespomoćnost i strah kod građana Srbije, kojima je zdravstvena zaštita veoma neophodna.

Sada ću pređem samo na neke od mnogobrojnih predloženim članovima zakona. O tome smo govorili i govorićemo u okviru amandmana, a izneću samo ključne primedbe i probleme koje sam uočila u ovom zakonu. Počeću od člana 4. Predloga zakona, za koji smatram da su predložene odredbe neodgovorne i nehumane, jer se odnose na prava pacijenta kojima se omogućava pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju. Posebno se odnose ovim članom na decu do 15 godina života i predviđeno je da dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, kao i za samostalno donošenje odluka, ima pravo na neposredan uvid u svoju medicinsku dokumentaciju, kao i pravo na poverljivost svih podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji.

Pre toga, u stavu 2. istog člana navodite: "U slučaju da je pacijent maloletno lice, pravo uvida u medicinsku dokumentaciju imaju roditelj, staratelj, odnosno zakonski zastupnik". Ovo je jedna od mnogobrojnih konfuzija, protivrečnosti i nejasnoća koje prate zakon.

Ovaj član Predloga zakona je veoma opasan. Kako ćete dokazati da je dete koje ima 15 godina sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka? Jedino, složićete se, nadam se, gospodine ministre, to može da utvrdi stručno lice veštačenjem, a vi dobro znate koliko traju veštačenje i kakve traume mogu da ostave na dete koje se veštači.

Ovaj predlog zakona ne štiti dostojanstvo i integritet dece i ne garantuje svima, bez diskriminacije, poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i temeljnih sloboda. Predlog može da se zloupotrebi i da se dete proglasi nesposobnim za rasuđivanje. Sa druge strane, dete koje ima neki oblik bolesti zavisnosti obično je sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka, pa i odluke na poverljivost podataka, tako da može roditeljima, staratelju ili zakonskom zastupniku da zabrani uvid u medicinsku dokumentaciju, što može negativno da utiče na tok lečenja i na ishod bolesti.

Takođe su sporni i stavovi 5, 6. i 8. člana 5. Predloga zakona, koji se odnose na prava pacijenata kojima je uređena oblast tajnosti podataka. Mogućnost zloupotreba i njihove posledice izazivaju veliku uznemirenost, pa je pitanje kako da se na efikasan način u tom pravcu utvrdi limit i da se ograniče i preduprede neželjeni događaji? U ovim stavovima člana Predloga zakona nije posvećena pažnja pribavljanju i davanju saglasnosti u specifičnim slučajevima. Oni treba da se tretiraju sa pojačanom pažnjom, jer na to obavezuje specifičnost nastala usled činjenice da je reč o licima koja nemaju potreban pravni kapacitet da daju pravno valjanu saglasnost. To su maloletnici, hendikepirani, trajno bolesni od neizlečivih bolesti i psihički poremećena lica. Pošto je sada kratko vreme, neću o tome više da govorim, govoriću više u toku amandmana.

Ne mogu da se ne osvrnem i na član 6. koji definiše prava pacijenata nad kojima se vrši medicinski ogled. Naime, u stavu 4. istog člana precizirano je da se medicinski ogled može preduzeti nad maloletnim licima, ali samo ako je to od neposredne koristi za zdravlje maloletnog lica, uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika.

Poslanici SRS smatraju da je ova izmena krajnje nehumana. Gospodine ministre, šta znači neposredna korist za zdravlje maloletnog lica? To niste definisali u okviru ovog zakona, što ostavlja mogućnost slobodne procene. Takođe niste naveli ko procenjuje kolika je korist, a kolika šteta od medicinskog ogleda za maloletno lice.

Nova znanja u biomedicini se neprestano razvijaju. To je u najvećem delu uslovljeno okolnošću što se ta znanja mogu upotrebiti na maloletnom licu. Zato je potrebno da se u zakonu ovi odnosi što detaljnije i na odgovarajući način urede. Karakter mogućih zloupotreba je takav da bi ozbiljno mogao da ugrozi fundamentalne interese i prava deteta. Vi niste uzeli u obzir Konvenciju za zaštitu prava čoveka i dostojanstva ljudskih bića u pogledu primene biologije i medicine, poznate Konvencija iz Ovijeda, usvojena i u ovom parlamentu prošle godine. Konvencija obavezuje da se poštuje i štiti humana suština ljudi u slučajevima sukoba sa naučnim dostignućima koji bi imali karakter zloupotrebe znanja iz oblasti biomedicine. Ovim ne želimo da umanjimo značaj nauke, niti da onemogućimo napredak i sticanje novih znanja.

Sada bih o čemu su moje kolege govorile, naročito gospodin Paja Momčilov, a to je da, u okviru ovog zakona, formiranjem centra za retke bolesti i formiranjem uprave za skrining programe, dolazi do proširivanja aktivnosti koje Ministarstvo zdravlja ima i na taj način dolazi do povećanja obima i broja zaposlenih. Ovim zakonom nisu jasno definisani poslovi koje obavlja direktor, nije jasno definisan broj zamenika direktora itd, o čemu ćemo više govoriti u raspravi u pojedinostima.

U članu 22. formirate regulatorno telo koje zovete uprava za skrining programe, kao organ uprave u Ministarstvu zdravlja. Ovo telo trebalo bi da se bavi upravnim poslovima, ali nije tako. Ovom telu dajete da prati nauku, da vrši koordinaciju u izradi nacionalnih protokola, da definiše indikatore kvaliteta i kriterijume za akreditaciju institucija, a to ne može da bude. Na ovaj način se u ministarstvu na silu uvode stručni i naučni poslovi. Nije obavljena javna rasprava, tako da struka nije mogla da se izjasni. Ovakva dislokacija nauke i struke u upravu izazivaju veliko nezadovoljstvo stručne i akademske javnosti. Smatramo da u jednoj neviđenoj krizi, kada se svakodnevno povećava broj nezaposlenih i siromašnih, ovakva uprava nije potrebna, jer već postoje desetak godina skrininzi na svim nivoima, a postoji i kancelarija u Institutu "Batut".

SRS, na kraju mogu da podvučem, neće podržati ovaj zakon, tražimo da se ovi zakoni povuku iz procedure, ovi zakoni nisu realni i neće ništa dobro doneti građanima Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na kraju ovog današnjeg izlaganja o ovom predlogu zakona, htela bih da kažem da većina poslanika vladajuće koalicije kao i predstavnik Vlade, gospođa ministar, su pokušali da izvrše zamenu teza i da predstave da opozicija jedino želi dobro mladima, naročito donošenjem ovog akta ili kako ga već oni nazivaju, Predlogom zakona, a da poslanici opozicije, posebno poslanici SRS ne žele dobro mladima i ne žele dobro srpskom narodu. Zbog toga bih i zbog javnosti, a posebno zbog mladih htela da istaknem da SRS ima prema mladima odnos odličan i da se to vidi i ne samo po tome koliko mladih ima u našoj stranci, nego i po našim naporima da pomognemo mladima na svim mogućim poljima i na svaki mogući način.
Kao što ste vi prilikom pitanja ovog predloga zakona razgovarali sa mladima, tako su i poslanici SRS razgovarali i o nacionalnoj strategiji za mlade i o akcionom planu za mlade i na kraju, o ovom prvo nacrtu, a zatim Predlogu zakona. ono što su prvo primetili ljudi, rekli su da prvo ovo nije zakon jer među mladima imamo dosta i pravnika koji su pravno edukovani da ovo nije dokument koji bi se mogao nazvati zakonom, da ovo nije dokument koji će da zaštiti i da reši probleme mladih u Srbiji i da ovaj dokument neće doneti nikakav boljitak ni građanima Srbija, ni mladima.
To su mišljenja koja smo mi dobili, koja se sigurno ne slažu sa vašim mišljenjima, ali htela bih da pitam, kažete da ste anketirali 1,500, 2,500 hiljade ljudi, koja je to bila reprezentativna grupa koju ste izabrali i po kom principu, po kom uzorku ste uzimali baš te ljude, a ne neke druge ljude i da li ste anketirali sve ljude iz čitave Srbije. To je nešto što sigurno ste trebali da uradite, a ne da uzimate samo politički podobne ljude koji se nalaze u kancelarijama koji se okupljaju u 123 kancelarije u Republici Srbiji i da to nije reprezentativni uzorak mladih u Srbiji.
Srpska radikalna stranka je kao što ste čuli od prethodnika koji su govorili ne samo protiv ovog predloga zakona jer ga uopšte ne smatra da je zakon, nego smatramo da bi ovo pre mogao da bude zakon o omladinskim organizacijama, o omladinskom sektoru, o raznim agencijama, kancelarijama koje su predložene i posebno o načinu finansiranja omladinskog sektora. Taj najveći deo zakona, a zakon je vrlo štur, vrlo površan i to na neki način vređa mlade u Srbiji, ima svega 29 članova, govorite u više od 2/3 ovog zakona o načinu finansiranja omladinskog sektora. Pa, gde su tu problemi mladih? Mislim da su problemi mladih u Srbiji mnogo veći, mnogo značajniji i da se na ovaj način ovi problemi neće rešiti.
Kada ste raspravljali o ovom zakonu, vi ste pokušali da dezavuišete na neki način građane Srbije i mlade, time što ste doneli mnogobrojne propise, akta, dokumente, to je Nacionalna strategija, Akcioni plan, a sada i ovaj Predlog zakona i na taj način ste pokušali da skinete i sa sebe odgovornost a sa druge strane da napravite konfuziju među mladima da nešto radite i da na neki način hoćete da im pomognete. Zbog toga je ovaj predlog zakona, kao što sam rekla, u kome postoje već kancelarije, znači kojima se predviđa postojanje kancelarije, koje već postoje na lokalnom nivou i predviđene su Nacionalnom strategijom, znači postoje u celoj Srbiji u 123 grada i opštine, postoje te kancelarije koje ne znam šta su dobro učinile ovom mladom svetu. Rekli ste da su neke kancelarije zaposlile određen broj ljudi, ali u Srbiji dalje postoji veliki broj nezaposlenih. U Srbiji i dalje postoji, i dalje će postojati sve više onih koji neće moći da kupe stanove zato što je sada takva politika Narodne banke, povećale su učešće za kupovinu stana. Postoji sve manji broj ljudi koji će da osnuju porodice i koji i dalje razmišljaju o odlasku u inostranstvo. Znači, nećete ovim problemom zaustaviti odliv mozgova u inostranstvo.
Takođe, obrazovanje koje je jako značajno je veliki problem u ovoj zemlji Srbiji. Čuli smo, i neću da se ponavljam, da su cene ljudi koji nisu na budžetu ogromne i da to ne može da pomogne mladima, mladi koji su iz siromašnih porodica nemaju mogućnost da se takmiče, znači, ne poštuje se ovo načelo jednakosti koje ste u ovom predlogu zakona predložili. Znači, iako imaju isti uspeh u školi oni nemaju mogućnost da e upišu na isti fakultet na koji mogu ona deca koja imaju roditelje, koji mogu da plate to njihovo školovanje.
Takođe, mislila sam da će dr Paja Momčilov, pošto je on zadužen za zdravstvo i predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, reći o zdravstvenim problemima koji su u poslednjih 10 godina nagomilani zbog raznih psihičkih, fizičkih, moralnih i raznih tortura koje mladi trpe od stran, prvenstveno medija a vi i vaše ministarstvo niste pokušali da na taj način utičete da se prostitucija, upotreba pornografskog materijala zabrani.
Takođe, bi trebali da utičete da se zabrani prodaja alkoholnog pića, to se radi, ali delimično na nekom lokalnom nivou i to zakonski nije regulisano. U jednom gradu ta mogućnost postoji, a u drugom ne postoji, u jednom gradu se prodaje piće ispod tezgi, prodaje se piće uvijeno u neke različite flaše, različite kese. Mislim da to sve nisu problemi koje ste trebali da rešite ovim predlogom zakona.
Ono što je tragično i što je poražavajuće to je da ni jedan grad u Srbiji nije, da svi gradovi u Srbiji imaju obolelih od narkomanije. Od narkomanije danas ima u Srbiji preko 150 hiljada obolelih. Ovo je tragično zato što narkomanije nije proces to nije samo jedna vrsta bolesti nego dovodi i do kriminala, do delikventnog ponašanja, do uništavanja okoline.
Mislim da SRS je dobronamerno pokušala da vam na ovaj način ukaže manjkavost i nedostatke ovog dokumenta koji je Vlada dala, a čiji ste vi predstavnik. Mislim da ovaj predlog zakona o mladima treba da se donese. Mi smo za to da se mladima pomogne na sve moguće načine, ali ne na ovaj način i ne kroz ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri i gospođo ministarka, pitanje ću danas postaviti ovde prisutnom gospodinu ministru zdravlja, dr. prof. Zoranu Stankoviću, a odnosi se na dešavanja u zdravstvenom sistemu Srbije i, takođe, na odnos zdravstvenog sistema Srbije prema korisnicima zdravstvenih usluga.

U proteklih deset godina došlo je do postepenog ali sigurnog urušavanja zdravlja građana Srbije. Zdravstveni sistem Srbije je preglomazan. U bruto društvenom proizvodu smo zemlja gde se najviše izdvaja za zdravstvo, negde oko 11%, a po rezultatima smo poslednji. To pokazuju i činjenice da nas svakim danom ima sve manje. Manje se rađamo, a više umiremo.

Takođe, od 5. oktobra Ministarstvo zdravlja su potresale mnogobrojne afere. Evo i ovih dana smo suočeni s krupnim aferama, koje ne samo da potresaju Ministarstvo zdravlja, nego i zabrinjavaju celokupno građanstvo Srbije.

Činjenica je da vi, gospodine ministre, niste o ovome znali, pa bih ovom prilikom htela da vam postavim prvo pitanje – kako je moguće da u Republici Srbiji u 21. veku nema vakcine protiv besnila i kako je moguće da vi kao ministar ne znate da nema te vakcine? To ste izjavili u Kruševcu, 27. ovog meseca.

Gospodine ministre, to nije jedina stvar koja je potresla građane Srbije. Ne znam da li možete da pretpostavite kako se ovo sedmoro ljudi, koje je pas lutalica ujeo u centru Kuršumlije, osećalo svih ovih 48 časova, do kada je trebalo da prime vakcinu protiv besnila, u kakvom paklu su oni i njihove porodice živeli i kakva su bila njihova razmišljanja?

Takođe, ovih dana smo, posle skoro sedam dana, saznali (ne znam da li ste i o tome obavešteni) da se, nažalost, u Domu zdravlja u Novom Sadu desila smrt jedne sugrađanke. O tome su pisali mediji, međutim, vi o tome ništa niste govorili.

SRS je svakodnevno u kontaktu s građanima Srbije. Građani Srbije su nezadovoljni teškom i lošom situacijom u zdravstvu. Oni nam se obraćaju za pomoć i mole da vam postavimo pitanja.

Jedno od pitanja je i, evo danas se javila nesretna majka jedne ćerke koja je preminula na Uskrs u Urološkoj klinici u Beogradu, pa bih vam zato postavila pitanje – da li ste skoro obišli Urološku kliniku u Beogradu? Da li ste skoro obišli neku kliniku u Srbiji? Ako su tako loši higijenski uslovi kao što tvrdi ova sugrađanka u Beogradu, kakvi su tek negde dole na jugu Srbije? Hvala.

Htela bih da kažem da nisam u potpunosti zadovoljna onim što je gospodin ministar rekao. Prvo, zato što ste, gospodine ministre, jasno i decidirano u više novina izjavili da nema vakcine protiv besnila nigde u Srbiji, čak ni u Beogradu ni u Nišu.

Nije tačno da epidemiolog u Kuršumliji nije znao da su Niš i Pirot zaduženi, da su to jedine ustanove koje mogu da daju vakcinu protiv besnila. U Srbiji postoji samo 27 ustanova gde mogu da se prime vakcine. Ne može da se primi vakcina protiv besnila kao na primer vakcina protiv ujeda, protiv tetanusa, u svakom domu zdravlja. Prema tome, vi ste to izjavili, a sad možete svoju izjavu i da promenite.

Kad sam rekla da se po rezultatima nalazimo… Možda nismo poslednji na svetu, 56. smo u svetu, ali mi recite na kom smo mestu u Evropi, to je ono što sam tvrdila.

Što se tiče ove žene koja je umrla, njen obdukcioni nalaz biće prosleđen Kliničkom centru Vojvodine, odnosno pokrajinskom ministarstvu. Da li ste vi, gospodine ministre, na ovaj način odvojili Vojvodinu od Srbije? Mislim da bi trebalo i Ministarstvo zdravlja, republičko, da ima taj izveštaj, jer ovaj slučaj ne bi trebalo više da se ponavlja. Ovo nije nov slučaj, ovo nije jedinstven slučaj, ovo se svakodnevno ponavlja.

Postojali su podaci i informacije da ljudi umiru zbog bahatosti, zbog nehigijene, zbog loše pruženih usluga i zbog svega onog što se, nažalost, dešava u zdravstvu. O tome treba da se govori normalno i javno, i takve stvari treba da se sankcionišu.

Što se tiče odgovora o Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, kad je bio vaš prethodnik, postojala je dobra uzajamna saradnja između Republičkog zavoda i Ministarstva zdravlja. Međutim, sad kad ste vi na vlasti, postoje nerešeni odnosi između Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Ministarstva zdravlja, iako je Republički zavod za zdravstveno osiguranje deo zdravstvenog sistema. Rekli ste da se odatle primaju plate, da se nabavljaju lekovi, da je to deo zdravstvenog sistema.

Kako ćete vi taj problem s Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje da rešite, ja ne znam, ali vi morate to da rešite sa direktorima ustanova koje vi postavljate, koje vi određujete. To su osobe koje treba da znaju da li u njihovim domovima zdravlja, da li u njihovim zdravstvenim centrima postoje lekovi koje treba da trebuju, a ne Republički zavod za zdravstveno osiguranje.

U potpunosti se slažem s vama da se većina zdravstvenih radnika, i ja sam zdravstveni radnik, zalaže za to da korisnicima zdravstvenih usluga pruži maksimalno, ali postoje izuzeci. Kada sam vas pitala da li ste obišli neki klinički centar, rekli ste da ste obišli Klinički centar Srbije, ali mi niste rekli kako je na Urološkoj klinici, koja je takođe deo Kliničkog centra Srbije. To je jedno.

Drugo, znamo da pas nije besan, to smo utvrdili, ali šta bi se desilo da je pas besan? Kada bi te osobe primile vakcine? One moraju u roku od 48 sati da prime vakcine, a taj rok je istekao. Ovo saznanje smo dobili sad posle podne, oko 14-15 časova, a trebalo je jutros da oni prime tu vakcinu.

Takođe, smatram da je iz budžeta Republike Srbije, kada se formirao budžet za zdravstvo (vi niste bili tu tada), trebalo da ukinete neke stavke, kao što su ove stavke ugovora o delu, pa da sada, ovom prilikom, ne možete da "se vadite" na to da se na godišnjem nivou odvaja za nezaposlene. To je neophodno i to je potrebno, ali iz budžeta Republike Srbije mogu iz mnogih stavki koje su nepotrebne da se izdvoje mnogo veća sredstva za ove ljude koji ne rade i za koje treba da se izdvoje ova sredstva.

Što se tiče Republičkog zavoda, vi kažete da je to ustanova koja je samostalna. Međutim, postoji i Agencija za lekove. Ne znam kakve su njihove dodirne tačke. Ne može Republički zavod da radi bez vašeg ministarstva, ne može da radi bez zdravstvenih ustanova, ne može da bude samostalan i potpuno izdiferenciran, autonoman od drugih zdravstvenih ustanova, jer onda on ne bi ni postojao. On postoji zbog zdravstvenog sistema Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, SRS amandmanom predlaže da se u članu 2, koji objašnjava šta je socijalna zaštita, posle reči „samostalan“ stavi zapeta i doda reč „bezbedan“.
Vi ste odbili ovaj amandman sa nelogičnim obrazloženjem da amandman nije u skladu sa osnovnom svrhom socijalne zaštite. Pošto se radi o osnovnim odredbama koje definišu ovu materiju, smatram da je trebalo da u članu 2. stoji: „bezbedan“, naročito što se koristi u narednim članovima Predloga zakona, što ću da vam i obrazložim. Član 55. se odnosi na smeštaj korisnika u prihvatilište. Citiraću ovaj član: „Smeštajem u prihvatilište korisniku se obezbeđuje i osigurava bezbednost“. Ili, član 56. koji kaže: „Usluge socijalne zaštite mogu se pružati u vidu neodložnih intervencija radi osiguranja bezbednosti...“.
Ovim ste pokazali da i ovaj predlog zakona ima brojne nedoslednosti, pravne praznine i nepostojeće ili neadekvatne mehanizme zaštite i garancije prava korisnika. Poslanička grupa SRS smatra da se socijalno ugroženi suočavaju sa problemima koje socijalna zaštita kao organizovana društvena delatnost od javnog interesa mora da rešava u okviru postavljenih ciljeva. Ovakvo opredeljenje je poželjno i neophodno i zato je trebalo da prihvatite ovaj amandman.
Socijalna zaštita treba da ima za cilj i obezbeđivanje sigurnosti korisnika, u najširem smislu ove reči. Često je ugrožena sigurnost i bezbednost, posebno najosetljivijih društvenih grupa, kao što su deca, žene, bolesni, invalidi i stare osobe. Vama bezbednost nije osnovna svrha ovog predloga zakona. A kako mislite da rešite probleme zanemarivanja, zlostavljanja ili nasilja, koje u ovom predlogu zakona pominjete?
Siromaštvo, beda i nezaposlenost su sve češći u Srbiji i zbog toga se građani Srbije osećaju veoma nebezbedno, bespomoćno i ugroženo. Veliki broj socijalno ugroženih građana svakodnevno se suočava sa neefikasnim sistemom socijalne zaštite, koji sve manje može da zadovolji njihove potrebe i tako garantuje minimum egzistencijalne bezbednosti.
Problem bezbednosti postoji u ustanovama otvorenog, kao i u ustanovama zatvorenog tipa. Garancije prava i sloboda su u najvećoj meri nedovoljne, tako da je bezbednost korisnika ugrožena. Bez obzira na prisutne razlike, zajednička nit koja se uočava su upravo sistemski nedostaci, odnosno nesposobnost socijalne zaštite da garantuje ljudsku bezbednost, kako u ustanovama otvorenog tipa tako i u ustanovama zatvorenog tipa.
Navešću samo neke najvažnije nedostatke koji postojeće stanje čine još uvek neprihvatljivim sa aspekta ljudskih prava. Problem bezbednosti je posebno uočljiv u ustanovama za zbrinjavanje dece bez roditeljskog staranja i u ustanovama za decu sa posebnim potrebama. Zbog velikih neusklađenosti, pa čak i potpunog odsustva komunikacije između više ministarstava koja se bave nekim aspektom brige o deci i mladima, primarni cilj, a to je obezbeđivanje najboljeg interesa korisnika, često se zaboravlja i gubi u raznim administrativnim i birokratskim postupcima, neusklađenim odnosima ili ličnim i profesionalnim nezadovoljstvima.
Institucije i ustanove imaju veliku obavezu i odgovornost da deci bez roditeljskog staranja ili sa posebnim potrebama ili sa poremećajima u ponašanju obezbede sve uslove za neometan razvoj, uz poštovanje njihovih prava i sloboda.
Postojeća praksa često grubo zanemaruje interese dece. Ona ne dobijaju odgovarajući psihosocijalni i vaspitni tretman. Ostaju uskraćena za adekvatno obrazovanje, stručno osposobljavanje ili zdravstvenu zaštitu. Podrška društva i države je nedovoljna, pa su na taj način njihove šanse za ravnopravno učešće u društvenom životu veoma ograničene. I u ustanovama otvorenog tipa najveći broj korisnika nema nikakvu realnu mogućnost da slobodno izabere način života koji mu najviše odgovara.
Srbija je članica Saveta Evrope, to znate. Tu sve države adekvatno promovišu socijalnu zaštitu i ostvarivanje ciljeva, među kojima je obezbeđivanje zaštite građana, posebno ranjivih grupa, prioritet, ali vi iz Evrope uzimate samo ono što vam odgovara.
Smatramo da je zakon nedorečen jer predloženim rešenjima ne daje pouzdan osnov za definisanje preciznih i efikasnih mehanizama za bezbednu socijalnu zaštitu. Zalažemo se za istinski demokratsko društvo, za društvo zasnovano na sigurnosti i bezbednosti i poštovanju ljudskih prava.
Smatramo, gospodine ministre, da je trebalo da imate više sluha i da prihvatite ovaj amandman, kako ne bi i ovaj predlog zakona uskoro doživeo svoje izmene i dopune ili, još gore, kako ne bi ovaj zakon, koji je veoma važan za građane Srbije, ostao mrtvo slovo na papiru. Hvala.

Nešto bih da kažem o amandmanu koji je podneo naš uvaženi kolega dr Paja Momčilov, a to je amandman na član 20.

Osnovni pravci razvoja u sistemu socijalne zaštite polaze, prvo, od sagledavanja aktuelnih problema, zatim, analize postojećeg stanja i, tri, uočenih problema i nedostataka. Centri za socijalni rad uglavnom obavljaju ove poslove. U centrima za socijalni rad, po još važećem Zakonu o socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti, postojali su timovi koji su ove poslove obavljali, međutim, vi u ovom zakonu uvodite pojam voditelja slučaja.
Meni sada nije jasno i zato bih volela da mi ministar odgovori – kažete, s jedne strane, da nemate dovoljno zaposlenih u socijalnoj zaštiti, fale vam 102 socijalna radnika... Ali, nisu oni jedini koji rade u socijalnoj zaštiti, pored socijalnih radnika imamo i socijalnog saradnika, gde spadaju psiholozi, defektolozi, pravnici i ostali zaposleni, ekonomisti na primer. Srpska radikalna stranka smatra da nije dobro da jedna osoba, to će najverovatnije biti socijalni radnik, taj voditelj slučaja... Znači, od početka do kraja će biti ta osoba koja će da sagledava, procenjuje i odlučuje o stanju i potrebama korisnika. Mislimo da to nije dovoljno, a da ste na taj način uveli i dodatno zaposlili sigurno neke osobe koje nisu od postojećeg stanja u centrima za socijalni rad. Da li su tu postojeći socijalni radnici, koji su bili ili koji su se prekvalifikovali pa sada postali voditelji slučajeva, ja ne znam i to bih volela da saznamo.
Mislim da je ovaj amandman koji smo podneli veoma adekvatan jer termin koji smo predložili da se ubaci, a to je praćenje, postoji u mnogim deklaracijama i u mnogim strategijama koje se tiču socijalne zaštite, tako da taj termin nije nov. Kako ćete vi da procenjujete stanje na terenu i da donosite neke konkretne odluke ukoliko ne sagledate prethodno aktuelno stanje na terenu? Zato smatramo da ukoliko ne prihvatite ovaj amandman, odnosno ne ubacite pre procene i potreba termin „praćenje“, nećete biti u situaciji da procenite nedostatke u sistemu socijalne zaštite. Kao što je već kolega Krasić rekao, plašimo se da ni ovaj zakon neće na adekvatan način da sagleda stvarno stanje građana.
Ono što je manjkavost socijalnih radnika i ostalih u centrima za socijalni rad, a to je bilo i kritikovano, to je da su se oni na neki način začaurili, radili u svojim sredinama, a da su mnogo manje pažnje posvećivali ljudima na terenu. Zbog toga smo imali probleme da su se nalazili posle nekoliko dana ljudi koji su umirali od gladi, od siromaštva, od iscrpljenosti, od svega toga. Smatramo da je zbog toga mnogo više potrebno... Na neki način, amandman povećava odgovornost zaposlenih u centrima za socijalni rad jer na neki način treba da izađu iz svojih centara i da pogledaju situaciju na terenu.
Mi kao SRS smatramo da zakon, ako ovako ostane, neće biti dobar jer neće na adekvatan način da sagleda i rešava probleme najugroženijih ljudi u Srbiji. Zbog toga vam predlažemo da ovaj amandman prihvatite. Zahvaljujem se.

Iz zakona se ne vidi jasno da je uloga voditelja slučaja baš ovo što ste rekli, to je pod jedan. Pod dva, niste mi odgovorili ko su ti voditelji slučajeva. To su najverovatnije socijalni radnici, ali da li su to nove osobe koje su zaposlene u centru za socijalni rad, zbog čega nedostaju još 102 socijalna radnika, ili su to osobe koje su već bile zaposlene u centru za socijalni rad?

Meni opet nije jasno, jer prvo ste rekli da su 102 socijalna radnika potrebna, međutim, sada kažete da su to socijalni saradnici, znači ne 102 socijalna radnika, možda 20-30 socijalnih radnika. Prosto ne mogu da zamislim da nema mogućnosti da se ljudi koji su zaposleni u nekim drugim ustanovama, pravnici, pedagozi, defektolozi... Znate koliko na birou ima defektologa, koliko ima psihologa koji nemaju posao, zbog čega oni ne mogu da se zaposle ovde?

Podnela sam amandman na član 55. stav 1. Član 55. govori o smeštaju u prihvatilišta. Ovim amandmanom sam htela da preciziram da se smeštaj u prihvatilišta korisnika obezbeđuje i da bude privremeni smeštaj, a ne kako je predloženo zakonom – kratkotrajan. Nigde u ovom predlogu zakona niste definisali pojmove, npr. kao što je kratkotrajan. Koji je to period, da li tri meseca, šest meseci ili tri godine? Na ovo nas upućuju iskustva iz prihvatilišta, mnoge osobe tamo borave mnogo duže nego što je potrebno, borave i po nekoliko godina. Zbog toga smatramo da službe socijalne zaštite nisu efikasne i da ne zbrinjavaju na adekvatan način korisnike koji se nalaze u ovim ustanovama.
Niste prihvatili ovaj amandman i obrazložili ste to činjenicom da se predloženim amandmanom ne postiže svrha data u obrazloženju amandmana. Sada sam vam rekla koja je bila svrha ovog amandmana. Međutim, nije mi jasno zbog čega niste prihvatili ovaj amandman sa ovakvim obrazloženjem.
Ono što se nameće kao jedino racionalno mišljenje jeste da ni jasnost ni preciznost ne karakterišu ovaj predlog zakona. Moram da istaknem da se poslanička grupa zalaže za to da se u svim predlozima zakona koristi jasan i precizan jezik.
Smatramo da su usluge u prihvatilištima slabog kvaliteta, da ima vrlo malo prihvatilišta, da je jedno od najvećih prihvatilišta ono u Kumodraškoj, u Beogradu, a u lokalnim sredinama tu i tamo postoje. Usluge koje se pružaju korisnicima u ustanovama nisu u dovoljnoj meri u funkciji aktiviranja njihovih potencijala, njihovog osposobljavanja za samostalan život, odnosno unapređenja kvaliteta života. Kvalitet nege opada i usled činjenice da pojedine ustanove primaju mnogo veći broj korisnika od predviđenog normativima. Tako je i u ovom prihvatilištu u Kumodraškoj. To sam govorila u načelnoj raspravi. Tamo je kapacitet oko 132 postelje.
Međutim, uvek ima više od 150 ljudi i u sobama od 30 kvadratnih metara spava po 25 korisnika. O proširenju ovog kapaciteta se priča godinama. Nažalost, radila sam vrlo često sa ovim korisnicima, oni žive u jako lošim i nedostojanstvenim uslovima i, što je jako važno, borave tamo po pet, šest godina. To i vi, gospodine ministre, sigurno znate.
Zato smo ovim amandmanom hteli da ovo sprečimo i da ubuduće ove osobe, koje su bolesne, nemoćne, stare, budu smeštene adekvatno u drugu ustanovu socijalne zaštite, koja može da im pruži bolje socijalne usluge. Hvala.

U ime Poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 58. stav 1. U članu 58. stav 1. kažete: „Zavisno od potreba korisnika, usluge socijalne zaštite mogu se pružati istovremeno i kombinovano s uslugama koje pružaju obrazovne, zdravstvene i druge ustanove“, koje u daljem tekstu nazivate „međusektorske usluge“.
Amandmanom smo predložili da se reč „mogu“ zameni rečju „moraju“. Smatramo da je amandmansko rešenje dobro, jer je imperativne prirode, čime se sprečavaju mogućnosti zloupotrebe i diskriminacije.
Inače, čitav zakon vrvi od nekih širokih pojmova i nepreciznosti. Predloženi član zakona ne omogućava da svi korisnici zadovolje neophodne potrebe u svom neposrednom i životnom okruženju na efikasan i ekonomičan način. Dosadašnja praksa je potvrdila da su na lokalnom nivou mreže ustanova neracionalne i ne odgovaraju stvarnim potrebama korisnika, jer ne pružaju adekvatnu socijalnu zaštitu. Tako će i dalje veliki broj korisnika biti uskraćen za usluge obrazovanja ili usluge zdravstvene zaštite.
Kapaciteti za smeštaj osoba sa invaliditetom, mentalno nedovoljno razvijenih osoba, duševno obolelih osoba su nedovoljni, teritorijalno i funkcionalno nedostupni, a korisnici se najčešće smeštaju u ustanove na velikoj udaljenosti od mesta prebivališta. Broj građana kojima je potrebna podrška zbog njihovog psihofizičkog stanja je veći od onog koji se nalazi u ustanovama; njihova prava su često ugrožena zbog nemogućnosti zadovoljenja egzistencijalnih i zdravstvenih potreba na adekvatan način.
Zbog toga smo smatrali da je ovaj amandman dobar i da je trebalo da ga prihvatite. Hvala.

Naš amandman predlaže da se u članu 60, koji se odnosi na socijalno-zdravstvene ustanove, u stavu 1. reč „specifičnog“ zameni rečju „teškog“.
Pravila nomotehnike obavezuju predlagača zakona da koristi tačne i potpune izraze koji do kraja objašnjavaju pojam na koji se odnose. Milioni građana Srbije se nalaze na ivici bede, njihov socijalni i zdravstveni status nije specifičan, već težak. Država je u obavezi da učini sve što je u njenoj moći da popravi težak socijalni i zdravstveni položaj tih građana. Nezaposlenost, siromaštvo, beda, opšta patnja značajno su povezani sa zdravljem. Zbog rastućeg siromaštva sve veći broj ljudi se dnevno suočava sa nemaštinom. Talas poskupljenja u Srbiji izaziva dodatne socijalne i zdravstvene probleme. Korisnici zbog teškog, a ne specifičnog, socijalnog i zdravstvenog stanja imaju potrebe za socijalnim zbrinjavanjem i za stalnom zdravstvenom zaštitom ili nadzorom u okviru socijalno-zdravstvenih ustanova.
Ministarstvo, kao predlagač ovog zakona, ne želi konkretnu, preciznu definiciju socijalnog i zdravstvenog statusa korisnika.
Zbog nedovoljne razvijenosti porodičnog smeštaja i neravnomerne mreže hraniteljskih porodica, o čemu je bilo reči, 40% dece bez roditeljskog staranja je smešteno u ustanovama, a oko 50% dece je van svog mesta prebivališta. Među ovom decom je veliki broj dece sa poremećajem u razvoju ili drugim psihičkim poremećajima, kojima je zdravstvena zaštita kontinuirano potrebna.
Ako ste bili u stanju da ne prihvatite ovaj amandman, ne mogu ništa drugo nego da donesem zaključak da vama nije stalo da konačno prihvatite da milion građana Srbije živi teško. Mislim da je još uvek vreme da prihvatite ovaj amandman i da shvatite da korisnici zbog svog teškog socijalnog i zdravstvenog stanja, a ne specifičnog, imaju potrebu za osnivanjem socijalno-zdravstvenih ustanova. Hvala.

Mi koji smo ovaj zakon pažljivo čitali smatramo da u ovom članu 68. u stavu 2. postoje određene nedorečenosti i nepreciznosti koje mogu da dovedu do zloupotrebe i manipulacije.
Podneli smo amandman sa ciljem da se obezbedi bolja zaštita korisnika usluga socijalne zaštite. Amandmanom smo predložili da se posle reči „lice“ dodaju reči „uz odgovarajuću dokumentaciju“.
Odbijanjem ovog amandmana ovaj član 68. ostaje namerno nedorečen.
Dalje moram da kažem da se ovde radi o jednoj vrlo opasnoj stvari. Gospodine ministre, u svom izlaganju ste naveli da je ovo sistemski reformski zakon koji smo čekali dvadeset godina. Ako uporedite poglavlje koje se odnosi na postupak za korišćenje usluga socijalne zaštite, posebno deo koji se odnosi na nadležnosti za sprovođenje postupka, videćete da se ništa nije promenilo od pre 20 godina, to su samo kozmetičke promene. U Zakonu o socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti iz 1991. godine nadležnosti za sprovođenje postupka regulišu dva člana, 49. i 50, a u ovom predlogu zakona te članove ste objedinili u jedan član 68, a tekst je ostao nepromenjen. Kako možete da kažete da je ovaj zakon reformski?
Malo ću da proširim svoju diskusiju i na druge amandmane, pošto su svi u nekoj vezi. Usluge socijalne zaštite u ovom predlogu zakona reguliše član 50. i one su podeljene u pet grupa. Peta grupa usluga se odnosi na porodični smeštaj, domski smeštaj, smeštaj u prihvatilištima i ostale smeštaje koje imate. Postupak za korišćenje ovih usluga sprovodi centar za socijalni rad, a inicijativu, što je najvažnije, za pokretanje ovog postupka može da pokrene svako fizičko ili pravno lice. Šta ovo praktično znači? Znači da svako od nas ovde, da svaki građanin Srbije, iz ko zna kakvih zlih namera, neko fizičko ili pravno lice može da postane žrtva ovog člana i slova zakona.
Vi ćete, normalno, to da osporavate, ali i sami znate koliko se sudskih postupaka vodi zbog pokušaja da se nekom oduzme poslovna sposobnost, da se smesti u dom, jer ima stan, a lice koje je pokrenulo inicijativu da se useli u taj stan.
Ovaj član je takođe opasan jer može da se zloupotrebi i prilikom razvoda u međusobnim sukobima roditelja. Dete se oduzima jednom roditelju, a prethodno centar ili sud, najčešće sud, ali na predlog centra za socijalni rad i na predlog veštaka, drugog roditelja proglašava nepodobnim ili čak opasnim za dete.
Ovaj član ne može da se objasni racionalno ukoliko ne prihvatite ovaj amandman, a obrazloženje koje ste dali je prosto smešno, kaže: „Amandman se ne prihvata. Ne može se podnosilac inicijative obavezati da podnosi i odgovarajuću dokumentaciju“. Kako ne može? Vi ste tu da ga zakonski obavežete da prilikom pokretanja inicijative mora da podnese i odgovarajuću dokumentaciju, da li je osoba bolesna pa je zbog toga nesposobna, da li je osoba materijalno ugrožena pa je zbog toga nesposobna. Znači, treba da postoji neka dokumentacija, a ne bez ičega da se podnosi.
Zbog toga smo mi morali kao poslanička grupa da podnesemo ovaj amandman, jer ovaj zakon je u praksi ranije bio, a i sada može da bude, predmet zloupotrebe, manipulacije – da se sudski procesi vode godinama, da ljudi budu nezadovoljni. Zbog toga vas molimo da prihvatite ovaj amandman. Hvala.

Prema ovom predlogu zakona, novčana naknada namenjena zaštiti najsiromašnijih građana Srbije naziva se novčana socijalna pomoć. Iznos i način utvrđivanja novčane socijalne pomoći definiše član 88. Za pojedinca, odnosno za nosioca prava u porodici je u visini osnovice 1 (iznosi 6.050 dinara), a za dete do 18 godina - od visine osnovice 0,3% (kada to pretvorimo u dinare, to je oko 2.000 dinara). Za nas je ovo bilo neprihvatljivo i zato smo podneli amandman na član 88. stav 1 tačka 3) gde smo predložili da se broj 0,3 zameni brojem 0,4.
Amandman je odbijen i obrazloženje Vlade je za mene potpuno nejasno, neprihvatljivo i, mogla bih da kažem, smešno. Kaže: „Predloženim rešenjem se ne bi odražavala stvarna razlika u potrošnji odrasle osobe i deteta“. Kako ne bi? Ako odrasla osoba prima 6.050, a dete 2.000 dinara, to znači da ta razlika postoji. Ako bi se koeficijent povećao sa 0,3 na 0,4%, dete bi primalo mnogo više. Znate da je u Srbiji oko 150.000 dece najugroženija kategorija stanovništva, da 6.500 živi na kazanima narodne kuhinje, a da bukvalno svako drugo dete iz populacije Roma gladuje. Zbog toga smatramo da bi trebalo da prihvatite ovaj amandman jer ništa što se daje deci nije suvišno, a da u okviru budžeta sigurno imate mogućnosti da bar ovoj ugroženoj kategoriji stanovništva pomognete.
Siromaštvo, odnosno nemogućnost da se deca pravilno ishranjuju dovodi do psihičkog i fizičkog zastoja u razvoju dece. To su pokazala i istraživanja: na primer, deca iz romske populacije u 23% slučajeva imaju neki poremećaj u razvoju, a deca iz najsiromašnijih domaćinstava u 17% slučajeva su ometena u razvoju. Takođe, neuhranjena deca imaju problema u razvoju inteligencije, uopšte u daljem školovanju. Zbog toga smatramo da još jednom treba da razmislite i da možda prihvatite ovaj amandman. Hvala.