Još jednom bih na početku ove popodnevne rasprave rekla da poslanička grupa SRS smatra da je prvo trebalo da se donese zakon o mentalnom zdravlju, pa tek onda zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, jer ovaj zakon o mentalnom zdravlju je sistemski i krovni zakon, koji se već više od 10 godina ne donosi i tako se na jedan neefikasan način ne zaštićuje mentalno zdravlje ljudi u Srbiji.
Psihoaktivne kontrolisane supstance stvaraju zavisnost i zavisnost od opojnih droga je definisana u članu 2. zakona. Smatramo da je zavisnost od psihoaktivnih kontrolisanih supstanci ozbiljna i teška društvena bolest. Ona u prvom redu ima socijalnu patologiju, ali pojava može da ima i medicinske, odnosno psihijatrijske i psihološke, i druge dimenzije.
Ona je poprimila epidemijske razmere, naročito u populaciji mladih osoba. Međutim, svođenje ovog društvenog problema samo na bolest ili pak na društveno devijantnu pojavu ima za posledicu neefikasnost u njenoj prevenciji. Ovaj zakon treba da bude primenjiv, a ne da ostane mrtvo slovo na papiru.
Plašimo se da će i ovaj zakon uskoro da doživi ili svoju reviziju ili svoju izmenu. Psihoaktivne kontrolisane supstance su regulisane na neki način površno, nedovoljno i manjkavo u ovom zakonu.
U ovom vremenu koje mi dozvoljava osvrnuću se samo na neke članove, a kasnije kada bude rasprava u pojedinostima mnogo više. Kao odgovorna poslanička grupa podneli smo na ovaj zakon preko 30 amandmana. Nadam se da ćete ove amandmane na jedan korektan i ozbiljan način da razmatrate i da neke od njih i usvojite.
Na početku sam rekla da ovaj zakon ima 117 članova koji su obrađeni u 15 poglavlja. Drugo poglavlje ovog zakona se odnosi na klasifikaciju psihoaktivnih kontrolisanih supstanci i ima od 8. do 13. člana. Član 8. predviđa spisak psihoaktivnih kontrolisanih supstanci od ministra zdravlja i uz mišljenje, odnosno saglasnost komisije.
Smatramo da ovaj spisak psihoaktivnih kontrolisanih supstanci bi više trebalo da bude predmet Zakona o lekovima. Smatramo da je treće poglavlje, koje se odnose na identifikaciju ispitivanja psihoaktivnih supstanci, ne treba da bude regulisano u okviru Zakona o lekovima. U trećem poglavlju najznačajniji je član 21. koji predviđa da referentna laboratorija mora da ima odgovorno lice za identifikaciju ispitivanja psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i zamenika. Ovaj član propisuje koje uslove moraju da ispunjavaju odgovorno lice i njegov zamenik.
Ono što je problematično vrlo u ovom članu je da mora da bude pripadnik RS. Ovo lice ne sme da bude kažnjavano i ne sme da se vodi protiv njega sudski proces zbog grešaka koje je učinilo iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Ono što smatramo da je krajnje problematično je što u okviru ovog člana zakona niste regulisali da ovo lice treba da poseduje određenu stručnost, odnosno određeno znanje iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Ono što je veoma važno za svaku granu medicine, a posebno za ovu, to je stručnost osobe koja se bavi ovom materijom. Stručnost je nešto što svako od nas želi kada ide kod lekara. Biramo lekare po tome da li su manje ili više stručni. U kontekstu stručnosti htela bih da kažem da je i naš predsednik prof dr Vojislav Šešelj pacijent jer je imao srčane tegobe, a i građanin i državljanin Republike Srbije.
Po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i po mnogobrojnim međunarodnim konvencijama, ima pravo na izbor lekara. Prema tome, hoćemo još jednom, nije nažalost ministar tu, ali da apelujemo da zaustavite i kao nadležno ministarstvo ubijanje prof. dr Vojislava Šešelja u Hagu.
Takođe bih dalje nastavila sa kompetencijama određenih članova. Član 31. se odnosi na odgovorno lice za proizvodnju prometa psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Pitala bih kakva je razlika između odgovornog lica za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci i odgovornog lica u ovlašćenoj odnosno referentnoj oblasti.
U članu 31. spominjete da mora da ima stručnost, odnosno da je potrebno da ima određena stručna znanja, a ne spominjete ono što spominjete u članu 21, a to je, što mislimo da je mnogo značajnije za ovaj član 31, da odgovorno lice nema ili se ne vodi postupak za krivično delo za oblast psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Mislim da je to veliki nedostatak ovog, ne samo člana zakona, nego i ovog zakona.
Osvrnula bih se zatim na referentne ustanove. Ovde gospodin dr Periša Simonović koji je, koliko sam čula, neuropsihijatar kao što sam i ja, i koliko znam u Beogradu postoji, ne u Beogradu, nego u Srbiji postoji 21 referentna ustanova koja se bavi bolestima zavisnosti.
Međutim, problem je veliki za one druge neuropsihijatrijske ustanove koje takođe imaju, na neki način, moralnu ili etičku obavezu da se bave ljudima kojima imaju ovu problematiku. Naročito je problem i mislim da na taj način ne može da se definiše da samo određene ustanove moraju da se bave bolestima zavisnosti, jer bolest zavisnosti ne podrazumeva samo lečenje od narkomanije, odnosno prevenciju ili rehabilitaciju.
Sve osobe koje boluju od bolesti zavisnosti imaju i mnoge psihičke probleme koje te referentne ustanove, neću sada ovde da ih imenujem, ali imam iskustvo u radu na psihijatriji od 23 godine i 23 godine dežurstva, koji imaju veoma teške psihičke smetnje.
Onda hitna pomoć te pacijente dovede u 12, 1, 2 zbog pokušaja suicida ili zbog pokušaja homicida, u opet neću da imenujem koju dežurnu instituciju, i samo ih onako izbaci što je jedna velika zamerka i mislim da nije samo moja lična zamerka nego je zamerka mnogih lekara na rad hitne pomoći.
Ne može pacijent da bude bačen u čekaonicu, hitna pomoć mora prvo da uspostavi kontakt sa dežurnim tehničarem ili dežurnim lekarom, pa da se vidi da li je taj pacijent indikovan za prijem u tu ustanovu ili u neku drugu ustanovu.
Mislim da i vi koji ste radili, a čula sam, u Institutu za mentalno zdravlje, imate slično iskustvo. Na ovaj način apelujem da na neki način ovim zakonom ne budu definisane samo referentne ustanove. Ovim zakonom treba definisati i druge ustanove koje se bave bolestima zavisnosti.
Toliko o ovim članovima koji su iz medicinske struke, iako sam i na Odboru za zdravlje i porodicu rekla da ovaj zakon nedovoljno reguliše oblast prevencije, lečenja i rehabilitacije i da je potrebno i sigurno da se donese neki novi zakon, koji će ovu problematiku mnogo šire i mnogo dublje da reguliše. Ovim zakonom je to vrlo površno i vrlo nedorečeno.
Takođe, smatram da ovaj zakon nije trebalo da donosite po hitnom postupku, a da propise, a to je član 115. donosite tek za 18 meseci. Smatramo da je to nedopustivo. Šta će biti u tom periodu i da li će važiti ovaj zakon ili će ovaj zakon na neki način da se zaboravi, koji tek treba da stupi na snagu osmog dana, a da li će se primenjivati od osmog dana, to je pitanje.
Ovde imate mnoge propise i mnoge članove zakona koji definišu da se izdavanje dozvole vrši u roku od 90 dana za proizvodnju, promet. Zatim, ministarstvo, što je isto veliki problem, da inspekcija ministarstva treba tek u roku od dve godine da izađe na teren i da utvrdi da li je izdata dozvola za promet i preradu ovih psihoaktivnih supstanci. Mislim da je to nedopustivo i da treba te periode skratiti i ograničiti na neki kraći period.
Takođe, što se tiče ove kaznene politike, ne znam da li ste usaglasili sa kaznenom politikom koja se tiče Krivičnog zakonika, koja se tiče ove materije koja je obrađena u Krivičnom zakoniku. Smatram da su, a osvrnuću se na ove kaznene odredbe koje se odnose na privredni prestup, prilično blage. To su novčane kazne od milion do tri miliona dinara. Kaže – kazniće se za privredni prestup pravno lice ako obavi proizvodnju, odnosno promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Smatramo da ovo čak nije ni za neku veću novčanu kaznu, nego je normalno za krivični postupak koji treba da ima, da ne kažem, koju kaznu. Zato smo mi svojim amandmanima predložili da se ove novčane kazne koje su, kažem, mnogo blage, povećaju.
Takođe, smatramo da to važi ne samo za pravna lica, nego i za fizička lica, a to je u delu koji se odnosi na prekršaje i član 111, gde se kaže – kazniće se novčanom kaznom od 300.000 do miliona dinara za prekršaj pravno lice, ako za odgovorno lice, odnosno zamenika odgovornog lica ovlašćenoj, odnosno referentnoj laboratoriji odredi lice u suprotnosti sa odredbama ovog člana 21, odnosno stav 2. i 3. ovog zakona.
I ovde smo predložili amandman i bolje amandmansko rešenje. Nadamo se da ćete bar neko da usvojite.
Takođe, ne znam koji je ovo stav člana 111, poslednji stav kaže za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se fizičko lice novčanom kaznom od 20.000 do 50.000 dinara. Ovo je krajnje i nedozvoljeno malo, za tako ogromno i prekršajno i uopšte jedno delo koje je krajnje amoralno.
Mi kao odgovorni poslanici SRS nećemo glasati za ovaj predlog zakona i u principu nismo protiv toga da se donese jedan ovakav zakon, ali ovaj zakon treba da bude konkretniji, treba da bude dorečeniji i treba da na jedan adekvatan način zaštiti sve građane Srbije, posebno mladu populaciju od zloupotrebe droge, od zavisnosti od droge, od kriminala i svih oblika nasilja.
Svi znamo da i pušenje i alkohol idu u korak i podruku sa drogom. Danas je to jedan veliki problem, znači, niko ne počinje odmah sa drogom, svi to znamo ovde. Počinje se ili sa pušenjem cigareta od desete, jedanaeste godine, još u trećem, četvrtom razredu osnovne škole, a posle se nastavlja i sa alkoholom i na kraju sa pušenjem marihuane, to je najčešće i prvi susret mladih sa ovom vrstom droge.
Zbog toga smatramo da je prevencija, jer ovo nije samo medicinski problem, to sam rekla, i uvođenje zdravstvene zaštite u školama, gde bi trebalo da se vrši edukacija mladih na jedan stručan način, da se mladima kaže šta je štetno, kakve su štetne posledice uzimanja tih narkotika, uzimanja alkohola, uzimanja droga i na neki način, pored edukacije u školama, osnovno je da se radi sa članovima porodice. Znači, u ovo vreme ekonomske i socijalne krize, kada se svi ljudi bore za opstanak, kada gledaju da na neki način prehrane...

Od 25 predloga zakona o potvrđivanju raznih sporazuma, memoranduma, konvencija, protokola i odluka, a koji su iz potpuno nespojivih oblasti i nadležnosti, danas ću, koliko mi vreme dozvoljava, da govorim o Konvenciji o ljudskim pravima i o biomedicini, tako i o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma o saradnji u oblasti zdravstva između RS i države Kuvajt.
Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine sačinjena je u Španiji 1997. godine, a RS je kao član državne zajednice sa Crnom Gorom potpisala Konvenciju 2005. godine, ali je još nije ratifikovala.
Svrha ove konvencije je da štiti dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića i da garantuje svima, bez diskriminacije, poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i temeljnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine.
Konvencija o ljudskim pravima i o biomedicini je značajno pitanje. U obrazloženju ovog predloga zakona navodite da Konvencija o ljudskim pravima i o biomedicini je značajno pitanje. Navodite da ona štiti dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića i da garantuje svima, bez diskriminacije, poštovanje njihovih interesa i drugih prava i temeljnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine, vodeći računa da interesi i dobro bit ljudskog bića imaju prednost nad samim interesom društva ili nauke.
Upravo ova konvencija nalaže da interesi pojedinca budu iznad društva i iznad politike.
U članu 10, koji je, mislim, najznačajniji u ovoj konvenciji, govori se o tome da svako ima pravo na informaciju o svom zdravlju, kao i na pravo uvažavanja želje pojedinaca da ne budu informisani.
Želela bih da vas podsetim da je prof. dr Vojislav Šešelj zbog ozbiljnih zdravstvenih srčanih tegoba podvrgnut hirurškoj intervenciji 28. oktobra ove godine. Po izlasku iz bolnice, već sutradan, nije dobio otpusnu listu, niti izveštaj o njegovom zdravstvenom stanju.
Međutim, iz medija se saznalo da su Sekretarijat saveta za saradnju sa Haškim tribunalom i sudsko veće ovog tribunala dobili pomenuti izveštaj, a prof. dr Vojislav Šešelj je pomenuti izveštaj dobio posle dva meseca.
Odbor za zdravlje i porodicu nije našao ni volje ni načina da se, upravo u skladu sa ovim međunarodnim propisima, oglasi.
Smatramo da je dužnost Odbora da skrene pažnju na ovo, jer to je suština ove konvencije koja štiti dostojanstvo i identitet svakog ljudskog bića i garantuje svima, bez diskriminacije, poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i sloboda u pogledu primene biologije i medicine.
Poslanici SRS i predsednik Odbora za porodicu i zdravlje, dr Paja Momčilov, upućuju one koji su zamerali što su se na sednici ovog odbora postavljala pitanja koja proizilaze iz fundamentalno-humanitarnih razloga zaštite ljudskih prava upravo na ovu konvenciju koja nalaže da pojedinca stavimo iznad svake institucije, pa i nauke koji posmatramo kao nešto progresivno.
Nadamo se da svima treba da bude jasno koji je pravi motiv i pokretač pomenutih inicijativa SRS na Odboru za zdravlje i za ovom skupštinskom govornicom.
U opštim izjavama ove konvencije posebno se ističe – interes i dobrobit čoveka mora da bude ispred interesa društva i nauke, to je član 2. Nacionalni savet za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom, kao nadležno telo za regulisanja prava ljudi koji su procesuirani u Haškom tribunalu, ne obaveštava na adekvatan način šta je urađeno u pogledu zaštite prava na život i dostojanstvo dr Vojislava Šešelja.
Mediji slabo prate kršenje ljudskih prava srpskih pritvorenika u Haškom tribunalu. Stiče se utisak da i sama stručna javnost nije dovoljno informisana o ovoj problematici. Na primeru pacijentovih prava, najbolje se vidi rad na regulativi i unapređenju uslova humanijeg, kvalitetnije i odgovornijeg zdravstvenog sistema. Pojam pacijentovih prava je odraz svojevrsne socijalne, kulturne i etičke evolucije ljudskih prava.
Guranje glave u pesak postao je uobičajeni način suočavanja srpskog zdravstva sa ovim problemima. Izveštaji o stanju zdravlja i postupanju u zatvorskoj bolnici sa prof. Šešeljem, gušeni su na sve načine. Medijima je sužen prostor. Država ćuti. Ministar ćuti, a takođe ćute poslanici pozicije i opozicije. Jedino poslanici SRS, čiji je predsednik dr Vojislav Šešelj, imaju mogućnosti da o tome u ovoj skupštini govore.
U većini zemalja lekari od ugleda i autoriteta vršili su pritisak na državu da reaguje, ako to već ne bi sama učinila. Formirao bi se ekspertski tim, nepartijski, i onda bi se diplomatskim putem reagovalo da se izvrši uvid u sve ono što se tiče medicinskog tretmana dr Vojislava Šešelja.
Ovako, još jednom ponavljam, ima dokaza koliko je politika zagazila u oblast koja bi morala da bude i iznad i izvan politike i zato svuda i na svakom mestu SRS pokušava da probije zid ćutanja i neprestano ponavljamo – zaustavite ubijanje dr Vojislava Šešelja.
Sada bih malo samo o Sporazumu o saradnji sa državom Kuvajt. Postavila bih pitanje – zašto baš saradnja u oblasti zdravstva između Republike Srbije i države Kuvajt, a ne saradnja i sa nekim drugim zemljama, naročito sa onim zemljama koje nisu priznale KiM?
Naše zdravstvo je u takvoj situaciji da bi saradnja, ne samo sa Kuvajtom, nego i sa drugim zemljama, bila krajnje potrebna. Za sada imamo dobru saradnju sa Libijom, gde naši zdravstveni radnici odlaze kako bi rešili problem nezaposlenosti svih zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika u Srbiji i kako bi nadoknadili male plate i na taj način prehranili svoje porodice.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ono što jeste sporno jeste naprosto klima koju pravi član 1. ovog predloga zakona, pa smo zato i podneli veliki broj amandmana.
U Srbiji pored Kragujevca postoje mnoga mesta u kojima bi moglo da bude sedište Službe za zapošljavanje. Pri tome smo koristili obrazloženje koje je napisala Vlada Republike Srbije. Nama je drago što ste potvrdili sve ono što smo redovno pričali od 2001. godine do danas. Sve što smo vam stavljali na teret, vi ste potvrdili. Znači da je vredelo što su poslanici SRS sve ove godine redovno pričali o tome.
Vlada Republike Srbije je razmatrala amandmane radi davanja mišljenja Narodnoj skupštini Republike Srbije na Predlog zakona i kao po običaju odbacila je, odnosno odbila je sve amandmane SRS.
U obrazloženju Vlade za neprihvatanje amandmana, između ostalog, naveli ste – amandman se ne prihvata iz razloga što se izmeštanje pojedinih republičkih institucija predlaže prvenstveno imajući u vidu ravnomerniji regionalni razvoj.
Ovo obrazloženje je besmisleno. Po čemu se to ravnomerni regionalni razvoj obezbeđuje ako sedište Službe za zapošljavanje bude u Kragujevcu, a ne obezbeđuje ako bude u Valjevu?
Zašto sam podnela ovaj amandman, odnosno zašto smatram da bi sedište Nacionalne službe za zapošljavanje trebalo biti u Kraljevu? Nažalost, tragične noći između 2. i 3. novembra kraljevačko područje je teško pogođeno zemljotresom. Predstavnici Vlade svakodnevno obećavaju stanovnicima Kraljeva i okoline da će pomoći na svaki mogući način. Gospodo iz vlasti, evo prilike da i na ovaj način, prihvatanjem ovog amandmana, pomognete Kraljevu.
Kada su poslanici SRS neposredno posle zemljotresa obišli Kraljevo i u razgovoru sa građanima Kraljeva saznali smo da je pored urušenih objekata, straha i neizvesnosti, najveći i glavni problem nezaposlenost. Kraljevo ima nešto blizu oko 130.000 stanovnika, a nezaposlenih ima oko 2/3 radno sposobnog stanovništva, a možda i više. Dve velike firme koje su hranile Kraljevo, "Magnohrom" i Fabrika vagona, ne rade niz godina unazad, a radnici su ostali bez posla, a time i bez osnovnih primanja.
Dalje, u obrazloženju za neprihvatanje amandmana navodite da je još u maju Vlada usvojila program za oživljavanje velikih industrijskih centara. Šta ste od maja do danas uradili za Niš, Zaječar, Kraljevo i Novi Pazar? Koliko ste fabrika otvorili? Koliko ste ljudi zaposlili? Siromaštvo i nezaposlenost se šire kao zarazne bolesti, kao epidemije.
U Kraljevu mali broj radnika je zaposlen po veoma retkim malim privatnim firmama, tezgama na pijaci, taksi udruženjima, sa minimalnom zaradom kojom pokušavaju da prehrane i iškoluju decu.
Nezaposlenost, borba za dinar, a sada i zemljotres su građane Kraljeva sjedinili i kanalisali da se bave svim i svačim u okvirima zakona i mogućnostima da se izbore za egzistenciju. Građani Kraljeva imaju potencijale, vredni su i radni i pošteni i zato još jednom apelujem, ako zaista želite da pomognete građanima Kraljeva, molim vas prihvatite ovaj amandman. Hvala.

Ovim amandmanom hteli smo da pomognemo građanima Kraljeva, ali vi i pored svakodnevnih obećanja da ćete pomoći Kraljevu na svaki način niste prihvatili ni ovaj amandman.
Ovaj zakon neće doneti ništa bolje ni građanima Užica, ni građanima zapadne Srbije. Siromaštvo, nerazvijenost proizvodnje i izvoza i dalje će biti najmanji u Srbiji, iako vlast pokušava da ubedi javnost, iskusne privrednike i stručnjake da je naša ekonomija u stvari vitalnija od ekonomija ostalih zemalja u regionu.
O tome govore razni pokazatelji, kao što je na primer nezaposlenost koja je u Srbiji 31%, odnosno najveća u regionu. Zatim, osam milijardi dolara srpskog izvoza bilo je dovoljno da se nalazi Srbija na 86. mestu od 223 zemlje. Češka, koja je po veličini i broju stanovnika slična Srbiji, prošle godine imala je izvoz od čak 106 milijardi dolara, Slovačka 45, Bugarska 16,3 milijarde, a vas bi trebalo da zabrinjava da su nas pretekle i mnoge zemlje iz Afrike, Azije i centralne Amerike.
Domaći izvoz čini samo 20% BDP-a, dok je kod ostalih zemalja taj procenat veći od 50%. Srbija izvozi po glavi stanovnika hiljadu dolara, a Češka 10 puta više, odnosno deset hiljada dolara. Srbija se nalazi na dnu zemalja regiona sa manje od 20% izvoza u BDP-u.
Ovo, poštovani građani Srbije, nema nikakvog smisla, jer ako se ovo ovako donosi, onda nam ovo ministarstvo uopšte i ne treba.

Zašto Kraljevo, a ne Niš? Zašto Kraljevo, a ne Užice? Zašto Kraljevo, a ne Kragujevac? To su sva pitanja na koja bih htela da odgovorim u okviru ova dva minuta. Zašto postoji ova rasprava u pojedinostima. Danas, nadam se da nećemo i sutra raspravljati o ovim amandmanima. SRS zna da je Vlada ove amandmane razmatrala još 28. oktobra ove godine.
Međutim, nažalost, u noći između 2. i 3. desio se zemljotres za koji mi stvarno žalimo i zbog čega niko o tome nije ni voleo da priča, niti bi voleo da se to desi, ali, nažalost, desilo se što se desilo i mi smatramo da nije licemerno da pričamo, a smatramo da ova sednica postoji baš zbog toga što između onog momenta kada se podnesu amandmani i momenta kada se o njima raspravlja, predstavnici ministarstava, odnosno Vlade, treba da budu ovde da bi možda promenili mišljenje, ono koje su doneli onog dana kada su razmatrali o amandmanima.
Nažalost ovde nema predstavnika ministarstva i niko ne može sa nama da komunicira, da vodi dijalog i zbog toga smo mi podneli ove amandmane i govorili o zemljotresu i smatramo da je to i solidarnost, i humanost i ne smatramo da je to licemerstvo.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS predložila sam da se član 1. Predloga zakona briše. Ovaj član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona odnosi se na član 199. Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Želim da kažem da smo podneli ovakvo amandmansko rešenje jer ovako organizovani dopunski rad neće doprineti uspostavljanju održivog sistema zdravstvene zaštite i zato smo predložili da se briše. Član 199. reguliše obavezno obavljanje dopunskog rada zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika, kao i drugih lica zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi van redovnog radnog vremena do jedne trećine punog radnog vremena.
Pre nego što je Zakon o zdravstvenoj zaštiti usvojen 2005. godine nije postojala nikakva zakonska odredba koja bi lekarima zabranjivala da istovremeno rade i u državnoj i u privatnoj praksi.
Međutim, taj zakon je doneo nova pravila koja su zabranila rad u obe prakse. Na to su se pobunili mnogi lekari, pa je krajem 2008. godine donet Pravilnik o načinu, postupku i uslovima za obavljanje dopunskog rada. To je bio prvi korak u očuvanju državnog monopola u zdravstvu. Prethodnim zakonom je napravljena protivustavna diskriminacija između lekara, ali i ovim predlogom zakona lekari su diskriminisani, poniženi i oštećeni.
Smatramo da u Srbiji lekari, znači, zdravstveni radnici, zdravstveni saradnici, kao i celokupno osoblje koje radi u zdravstvu je poniženo malim platama koje nigde na svetu nisu tako male i mizerne. Lekari i celokupno zdravstveno osoblje svakodnevno obavlja izuzetno težak, odgovoran i stresogen posao za koji nisu adekvatno plaćeni.
Da biste rešili ovaj problem, pošto ne možete da platite lekare koliko zaista zaslužuju, vi sad uvodite dopunski rad. Smatramo da uvođenje dopunskog rada nema nikakve veze sa navedenim obrazloženjem Vlade. Dopunski rad ne samo da ne stvara uslove za zadovoljenje stalno rastućih potreba stanovništva u korišćenju zdravstvene zaštite kroz obezbeđivanje dostupne zdravstvene zaštite, već postojeći konflikt interesa i temeljno narušava pravo pacijenta na pravičnost i dostupnost.
Sve dok se lekari ne budu odlučivali za državnu ili privatnu praksu, u zdravstvu neće biti reda. To će se desiti kada zdravstvenim radnicima, zdravstvenim saradnicima i drugom medicinskom osoblju obezbedite adekvatnu platu od koje će moći da žive, izdržavaju svoje porodice, a neće morati da tezgare po noćnim klinikama.
Da li smatrate da je u interesu pacijenta da jedan lekar radi dnevno najmanje 11 časova? Kažem, najmanje 11 časova, jer imamo lekare koji su u isto vreme i nastavnici na medicinskom, stomatološkom i defektološkom fakultetu, pa znači da rade duže od 11 časova. U čijem je interesu da imamo totalno iscrpljene, umorne i dekoncentrisane lekare? Gde je ovde pacijent? Ko danas štiti pacijenta?
S druge strane, ovim članom zakona nije regulisan i postoji manjkavost u okviru toga da ne mora da se za dopunski rad traži odobrenje direktora ustanove. Ovo stvara još veći haos u zdravstvu. Kako može da funkcioniše jedna zdravstvena ustanova, kada nam ni direktor ne zna ni gde ni kada mu rade zdravstveni radnici i gde se nalaze? Tako će i dalje pacijenti da se šetaju od šaltera do šaltera, da gube vreme i već izgubljeno zdravlje dok ne dobiju zdravstvenu uslugu, koja im po zakonu i po Ustavu odgovara i pripada.
Dopunskim radom nije rešeno i jedno pitanje, a to je da pacijent ima pravo uvida kako se troše njegove pare koje izdvaja za zdravstveno osiguranje. Predlogom zakona, pacijent dva puta plaća istu uslugu. Ovim članom zakona su diskriminisani pacijenti jer oni koji imaju novac preskakaće liste čekanja, a oni koji nemaju mogu da se pomire sa sudbinom.
Tri su osnovna cilja politike Svetske zdravstvene organizacije u 21. veku: duži i zdraviji život za sve ljude, dostupnost adekvatne i kvalitetne zdravstvene zaštite svim stanovnicima i jednakost u zdravlju između zemalja i unutar zemalja. Ostvarivanje ovih ciljeva je moguće postići zdravstvenom politikom koja treba da obezbedi prihvatanje i sprovođenje univerzalnih principa - zdravlje za sve.
U kontekstu navedenih ciljeva, želela bih, gospodine ministre, da vas pitam kao člana Vlade – šta Vlada i država Srbija čine konkretno u cilju zaštite osnovnih ljudskih prava prof. dr Vojislava Šešelja? Mislim prvenstveno na pravo na život, shodno članu 24. Ustava Srbije i članu 21. Ustava o zabrani diskriminacije.
Naime, već duže vreme ukazujemo na neadekvatnu dijagnostiku i lečenje u Haškom tribunalu, koje izazivaju osnovane sumnje na stručnost, zatim, pravo na informisanost pacijenta, na osnovu tačke 4. Evropske deklaracije o promociji prava pacijenta, donete u Amsterdamu 28. marta 1994. godine i stav Svetskog udruženja za prava pacijenta vezana za informisanost od oktobra 2009. godine.
Ovim dokumentima je tačno u devet tačaka i posebno objašnjeno kako se ostvaruje pravo na informisanost pacijenata. Novi momenat koji danas imamo je da nakon operacije, koja je izvršena 28. oktobra 2010. godine, subjektivno stanje se nije promenilo kod dr Vojislava Šešelja, a one poseduju osnovne elementarne informacije koje mu prethodna dva navedena dokumenta garantuju.
Mi znamo da vama ne odgovara da se o ovome govori, ali članovi 10. i 14. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima govore o javnom suđenju u razumnom roku i to vas takođe ne interesuje, ali mislim da treba da vas interesuje institucija ovog sistema, kakva su prava gospodina dr Vojislava Šešelja na informacije, na dostupnost informacija i na zdravlje. Zašto vas, gospodo, ne interesuje njegovo osnovno pravo koje je ugroženo u Haškom tribunalu? Zbog toga želim, ako možete da mi odgovorite. Hvala.

Ovim amandmanom predložila sam brisanje člana 2. jer je on kao takav nepotreban.
U članu 2. između ostalog kažete da se član 200. menja i glasi – ugovor o dopunskom radu može da se zaključi, pa dalje navodite – za pružanje zdravstvenih usluga koje nisu obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem, pa za pružanje usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja za koje ne može da se na drugačiji način obezbedi kadar i za pružanje zdravstvenih usluga za potrebe lica koja nemaju svojstvo osiguranog lica.
Postojeći sistem zdravstvene zaštite teško je opterećen neadekvatno rešenim načinom finansiranja. Još uvek postoji zdravstveno osiguranje i služba zadužena za njegovo sprovođenje. Dosadašnje ustavno opredeljenje za zdravstveno osiguranje u zakonima nije dosledno sprovođeno. Država odlučuje o pravima i o sredstvima. Služba osiguranja je svedena na finansijski servis, distribucije, centralizovanje sredstava i određene vidove administriranja. Ovakvo stanje je neodrživo.
Kod utvrđivanja prava za zdravstvenu zaštitu mora se voditi računa o mogućnostima društva, da se finansijski pokrije ostvarivanje garantovanog prava. Da bi se uskladila prava i materijalna mogućnosti društva i da bi se obezbedila zdravstvena zaštita na principu socijalne pravde, u mnogim zemljama je uveden osnovni paket zdravstvene zaštite koji svim građanima obezbeđuje određeni obim zdravstvene zaštite pod istim uslovima.
U osnovnom paketu, pored prava, kvantitativno se utvrđuju mere unapređivanja zdravlja i prevencije bolesti, kao i drugi vidovi aktivne zdravstvene zaštite. Novi zakon o zdravstvenom osiguranju nije prihvatio osnovni paket zdravstvene zaštite kao minimum prava, mera i usluga koji se garantuju svima pod jednakim uslovima. Uskratio je neka prava na zdravstvenu zaštitu i uveo participaciju zbog nedovoljne selektivnosti te participacije koja najviše pogađa siromašno stanovništvo i stare osobe.
Zato vas mi pitamo kada će građani Srbije već jednom da dobiju, odnosno da definišete paket usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja? Odnosno, koja sredstva uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje Organizacija obaveznog zdravstvenog osiguranja realno može i mora da obezbedi obavezno osiguranim građanima? Tada bi se znalo koje su to usluge realno pokrivene uplaćenim doprinosima, a koje nisu i koje građanin mora da plati iz svog džepa.
Većina građana Srbije plaća doprinose za zdravstveno osiguranje Organizaciji obaveznog zdravstvenog osiguranja i treba da imaju pravo da o tome više znaju. Još 2001. godine na javnim skupovima i javnim raspravama je pitanje definisanja paketa osnovnih usluga bilo aktuelno. Posle skoro 10 godina mi taj paket osnovnih usluga nemamo.
Dešava se često da građanin koji plaća obavezno zdravstveno osiguranje najčešće ne može da ostvari to pravo, jer ono postoji samo na papiru, pa je građanin prinuđen da tu uslugu zatraži u privatnoj praksi i da je još jednom plati.
Kod nas postoji i dalje rigidan zakonski okvir koji propisuje da izbor lekara može da se načini samo u okviru državnog zdravstva, dok privatno zdravstvo i nakon 10 godina postojanja i posedovanja kapaciteta i resursa ne učestvuje ravnopravno u lečenju građana Srbije.
Smatramo da Predlog zakona neće biti efikasan ukoliko se prethodno ne promeni Zakon o zdravstvenom osiguranju, pa smo zato i predložili da se ovaj član briše. Stiče se utisak da se ne preduzimaju ozbiljni koraci u pravcu izjednačavanja mogućnosti kako bi građanin Srbije mogao da bira gde i kako će se lečiti.
Između pacijenata i vlasti za sada ne postoji ozbiljni dijalog, ne samo radi unapređenja sistema, već i zbog činjenice da pacijent nije u centru zdravstvenog sistema, zbog čega se javlja veliko nezadovoljstvo korisnika zdravstvenih usluga. Srbija izdvaja skoro 11% BDP za troškove zdravstva i u tome je pri vrhu u Evropi. Ali, po mnogim drugim zdravstvenim pokazateljima smo na dnu.
Zato smatramo da su potrebne ozbiljne i stručne reforme urušenog zdravstvenog sistema krajnje neophodne, jer u suprotnom će se dešavati ono što se i danas dešava, a to je da nas je svakog dana sve manje. Manje se rađamo, a više umiremo. Svake godine nestaje jedan grad od 33.000 stanovnika.
Odbor za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije u više navrata je ukazivao na jedan od najtežih problema u domaćem zdravstvu – nemogućnost domaćih pacijenata obolelih od malignih oboljenja da blagovremeno dođu do neophodnih terapija, ali bez rezultata.
Proteklih dana u medijima se informacije plasiraju da Institut u Kamenici, kao i Ministarstvo zdravlja, ima dobar izvozni posao. Izvozi domaće pacijente u Tursku. Domaći kardiohirurški bolesnici odlaze u Tursku na lečenje. Neki kardiohirurzi su rekli da je ovo nepotrebno i da je velika sramota. Ostali ćute. U minulih 10 godina Ministarstvo zdravlja se bavilo svim i svačim, od krečenja do administriranja u zdravstvu, ali se kadrovima ne bavi. Iscrpljuju se i lekari i pacijenti. Hvala.

Ovim amandmanom traži se brisanje člana 3. predloga ovog zakona. Član 3. je u direktnoj vezi sa članom 201. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Članom 201. je predloženo da se ugovorom o dopunskom radu zaključuje u pisanom obliku i sadrži da, pored toga, odredbama člana 201. propisana je obaveza da poslodavci koji organizuju dopunski rad pacijentu pružaju sve potrebne informacije o načinu i postupku pružanja zdravstvenih usluga, a o pružanoj zdravstvenoj usluzi zdravstvena ustanova odnosno privatna praksa dužan je da pacijentu izda račun na propisanom obrascu.
Predložili smo ovim amandmanom da se član 3. briše jer ovoj materiji sigurno nije mesto u ovom predlogu zakona. Ovde je reč o protivustavnom rešenju, suprotnom Zakonu o radu.
Mnogi lekari se ne slažu sa ovim predlogom zakona zato što smatraju da je omogućena legalizacija konflikta interesa u državnom zdravstvu, zatim uzurpacija državnih resursa preko večernjih klinika, nezakonito naplaćivanje lažnih vanstanradnih usluga, zatim preskakanje liste čekanja za novac itd.
To je i dovelo do neprihvatljive zdravstvene diskriminacije siromašnih građana, a sa druge strane do rasipanja u zdravstvu. Zbog toga osiguranici godišnje nepotrebno plaćaju preko 300 miliona evra iz džepa za usluge u državnom zdravstvu koje se već finansiraju preko obaveznog doprinosa i poreza. Ovo je i finansijski neodrživo.
Finansiranje zdravstvene zaštite počiva na obaveznom zdravstvenom osiguranju, čiji je model preuzet iz komunizma i kosi se sa slobodnim tržištem, slobodnim izborom osiguranika i konkurencijom osiguravajućih društava.
Dobrovoljno zdravstveno osiguranje se spominje sporadično. To gubi smisao obzirom na održavanje državnog monopola u sistemu kvazipluralizma osiguranje, a drži se državnog monopola.
Ukoliko državni sektor ne može postojećim kapacitetom i kadrovima da omogući građanima adekvatnu zdravstvenu zaštitu, jer je i to bio razlog da se predlože ove izmene i dopune, zašto se ne uključi privatni sektor da otkloni taj nedostatak pod istim uslovima pod kojim se radi u državnom sektoru?
Odgovora na ovo pitanje nema u ovom predlogu zakona, ali je jasno da se na ovaj način vrši legalizacija konflikta interesa. Ovim izmenama i dopuna pacijentima se nameću samo veći troškovi lečenja koji ih još više udaljavaju od pristupa zdravstvenim uslugama.
Nažalost u Srbiji demografska slika je porazna. Stopa smrtnosti je veća od stope rođenja i taj odnos je 14:9,4 na hiljadu stanovnika, što je više nego u nekim nerazvijenim zemljama sveta. Na tu stopu, pored socijalno-ekonomskih uslova utuče i funkcionisanje zdravstvene službe. To je velika istina.
Svima je poznato da se svakodnevno stopa nezaposlenosti povećava, a da je standard stanovništva sve niži i sve manji. Prema istraživanjima o potrošnji stanovništva, za zdravstvenu zaštitu se izdvaja svega 4%, što predstavlja minimum od ionako skromnih primanja građana Srbije.
Šta nam ovo govori? Svakako ne to da je stanovništvo obuhvaćeno kompletnom besplatnom zdravstvenom zaštitom, već to da u Srbiji veliki broj ljudi ne odlazi lekaru zato što nema novca za lečenje. Uostalom, to je i u Beloj knjizi i napisao Savet stranih investitora Svetske banke. U tom izveštaju oni navode da 45% građana Srbije nema novca za lečenje.
Pored toga, postoji i nesklad između izdvajanja za finansiranje zdravstvene zaštite iz bruto društvenog proizvoda i stanja zdravlja, o čemu sam govorila po prethodnom amandmanu, ali ću se i u ovom amandmanu osvrnuti na ovaj problem.
Različiti su podaci o rashodu za zdravstvenu zaštitu. Tako Republički zavod za zdravstvenu zaštitu navodi da je to 6%, ministar zdravlja da je to 8,2%, Nacionalni zdravstveni račun 9,6%, a Svetska banka 10,5%. Tu je razlika između najmanjeg i najvećeg 1,5 milijardi evra i gde svaki procenat znači novac, tj. 300 miliona evra govore da u stvari Srbija nema nacionalni zdravstveni račun.
Smatramo da je zdravlje i blagostanje građana krajnji cilj razvoja demokratskog društva. Kvalitet života ljudi je glavno merilo blagostanja. Zdravlje je najvažnija komponenta kvaliteta života. Zdravlje i socijalno-ekonomski razvoj se međusobno uslovljavaju. Obaveza države je da reguliše pravo na zdravstvenu zaštitu i da obezbedi uslove da se ta prava ostvaruju pod jednakim uslovima za sve građane.
Ima li Vlada volje i kapaciteta da spreči ometanje savetodavne pomoći u lečenju prof. dr Vojislava Šešelja? Ovo su pitanja koja mi upućujemo elementarnoj ljudskoj solidarnosti i humanosti. Ako nemate osećaj za to, nama preostaje jedino da na ovaj način i u direktnom kontaktu sa građanima Srbije pričamo istinu o Haškom tribunalu i o stanju zdravlja Vojislava Šešelja.
Na velikom mitingu u Novom Sadu u Spensu, sutra u petak u 17.00 časova, bićemo prinuđeni da raspravljamo o kršenjima ljudskih prava građana Srbije (Predsednik: Koleginice, samo se držite teme.) evo kraj, na koje država Srbija ne reaguje. Zbog toga pozivam sve građane i apelujem još jednom zaustavite ubijanje Vojislava Šešelja.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću da govorim o Predlogu zakona o izmenama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, koji predviđa da će sedište Nacionalne službe za zapošljavanje ubuduće umesto u Beogradu biti u Kragujevcu.
Predloženi zakon ima samo dva člana, od kojih drugi predviđa da će zakon stupiti na snagu osmog dana od objavljivanja u "Službenom glasniku" Republike Srbije.
Poslanici SRS podneli su veliki broj amandmana na ovaj Predlog zakona, pri tome smo koristili obrazloženje Vlade, koje je bilo kada je bilo govora o ovom zakonu u načelu. Nama je izuzetno drago što ste potvrdili sve ono što smo mi tvrdili od 2001. godina pa do danas. Sve što smo vam stavili na teret, vi ste potvrdili. Znači da je vredelo i urodilo plodom što su poslanici SRS sve ovo vreme govorili u Skupštini.
Ono što je interesantno, a to je da skupštinski Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nije prihvatio Predlog zakona, što ukazuje da za tako nešto nije postignut politički konsenzus u vladajućoj koaliciji.
Autori projekta – regionalizacija Srbije, ističu da je isti sačinjen na osnovu evropskih standarda, regionalne politike, a kako bi se postigao standard i razvoj nerazvijenih krajeva zemlje. Na taj način smanjile bi se postojeće razlike i u ekonomskoj i u demografskoj sferi. Da ovo nije tačno potvrđuju primeri Poljske i Bugarske.
Poljska i Bugarska su očigledno dokazi da novac iz EU nikad ne znači da će doći do ravnomernog regionalnog razvoja. Uprkos izdašnim donacijama iz fondova EU Poljska nije uspela da smanji nedostatak nerazvijenog, siromašnog istočnog regiona.
Najnovija studija Organizacije za ekonomsku saradnju pokazala je da se u bogatstvu i siromaštvu regiona u Poljskoj razlike ne smanjuju, već se naprotiv i produbljuju.
Ono što je interesantno za sve regione koji nestrpljivo žure u EU, to je, zamislite, da veće regionalne razlike od Poljske ima tako savršena Belgija.
Smatramo da se ovim predlogom zakona neće rešiti problemi nezaposlenosti, kao i vrišteća ekonomska i socijalna beda u Srbiji. U Srbiji, pored Kragujevca, postoje mnoga mesta u kojima bi moglo da bude sedište Nacionalne službe za zapošljavanje.
Sva ova mesta ispunjavaju uslove za uključivanje ljudskih resursa, istovremeno rešavanje problema nezaposlenosti u tim mestima i okolini.
U februaru 2010. godine država Srbija je imala zvanično registrovanih 767.500 nezaposlenih lica, što je povećanje u odnosu na samo jedan mesec, na januar, iste godine, za 2,1%, odnosno 16.000 nezaposlenih lica, koja su registrovana u agenciji. Pri tome, ne zna se pouzdan broj onih koji ne rade, a nisu formalno evidentirani u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.
Međutim, cifra je daleko veća i zasigurno premašuje milion.
S druge strane, još veći problem je što i oni koji rade ne dobijaju plate mesecima i godinama ili im se ne uplaćuju staž i doprinosi.
Zvanično se procenjuje da preko 700.000 građana Srbije, oko 10%, živi ispod donje granice siromaštva. Zato je danas pola Srbije u štrajku.
Nemogućnost pojedinca da se izbori sa siromaštvom i nezaposlenošću pre ili kasnije uticaće na zdravlje, fizičko ili mentalno.
Generalni direktor SZO Margaret Čen je naglasila da siromaštvo i nezaposlenost dovode do pojačanog stresa, što je u direktnoj vezi sa pojavom mentalnih poremećaja.
Profesor na predmetu psihologije Žarko Trebješanin je ukazao da su se 2000. godine mnogi ponadali boljem životu, zbog čega su ih egzistencijalni problemi pogodili daleko više jer su imali velika očekivanja.
Svaka četvrta osoba u Srbiji boluje od depresije, više je samoubistava, a svakodnevno smo svedoci da je nasilje u ekstremnom porastu.
Ono što je krajnje zabrinjavajuće je da svako deseto dete manje od 14 godina živi ispod donje granice siromaštva, bez mogućnosti da zadovolji osnovne životne potrebe.
Socijalnu pomoć u Srbiji prima preko 70.000 porodica, a svakodnevno sve veći broj stanovnika je sve siromašniji.
Najnerazvijenije područje Srbije obuhvata opštine na području Topličkog, Jablaničkog i Pčinjskog okruga, kao i opštine Raškog okruga, što čini ukupno 23 opštine odnosno oko 11% ukupne površine Srbije na kojoj živi oko 10,7% stanovnika i zapošljava oko 7,5% zaposlenih u Srbiji. Stanovništvo ovih opština ima velika očekivanja i nada se usmeravanju novca na lokalu.
Zakon o regionalnom razvoju predviđa osnivanje nacionalne agencije za regionalni razvoj. U Zaječaru su predsednik Vlade i ministar za ekonomiju i regionalni razvoj 15. oktobra ove godine otvorili Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj. Ovo je prva državna institucija koja je izmeštena u unutrašnjost države. Regionalni projekti će se sakupljati u koordinaciji sa regionalnom agencijom koji će prosleđivati nacionalnoj agenciji jer oni sami ne mogu da konkurišu za sredstva.
Ognjen Mirić, koordinator za fondove EU u kabinetu potpredsednika Vlade Božidara Đelića, procenjuje da se sa zakonom požurilo i da je to dovelo do očekivanja na lokalu koja nisu realna. Takođe smatra da institucije u Beogradu, prvenstveno one pri Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, i dalje će biti zadužene za komunikaciju sa Briselom i za upravljanje sredstvima, pa u tom kontekstu regionalne institucije neće imati nikakvu funkciju.
Zato smatramo da je ovakav predlog zakona nepotreban, jer će samo zakomplikovati stvari na terenu i predstavlja čistu političku inicijativu jedne partije.
Kako su protagonisti teritorijalne administrativne, odnosno, kako pokušavate da predstavite ekonomsku regionalizaciju, odavno poznati, smatramo da je zakon predložen zarad političkih poena kod određenih grupacija i građana, odnosno glasača i njihovih mecena.
Jasno je da je i ovaj predlog zakona još jedna ideološko-politička obmana građana Srbije. Zar ovaj manir nije doprineo stvaranju nekih drugih mamaca za glasače i javnost kao što su bila predizborna obećanja vezana za vrednost besplatnih akcija od hiljadu evra? Kasnije se ispostavilo da akcije ne vrede ni 50 evra, ali cilj je postignut.
Sve ovo rađa sumnju kod građana Srbije a i kod poslanika SRS da će državni resursi biti usmereni u novonastalu regionalnu koaliciju. Vlada Srbije početkom marta je usvojila program za postizanje ravnomernog regionalnog razvoja u 2010. godini vredan 100 miliona evra. Ovog programa ne bi ni bilo da na njemu nije insistirao lider G 17 plus i ministar ekonomije i regionalnog razvoja, kome je ovaj program postao i politički program i odlična startna pozicija pred novu političku trku. Ostaje pitanje da li je regionalizacija spas za Srbiju ili za G 17 plus.
SRS smatra da nema napretka bez razvoja proizvodnje, naročito one namenjene izvozu, i investiranja u proizvodnju, što jedino može da dovede do zapošljavanja. Za sada, najveće aktivnosti u Srbiji su na otvaranju narodnih kuhinja. U Beogradu ima 20, a u Srbiji 65 narodnih kuhinja u kojima se hrani preko 50 hiljada stanovnika.
Razvojna politika se sprovodi dubokim reformama, o čemu svedoči i evropsko iskustvo da se regionalni razlike u jednoj zemlji smanjuju kada bruto društveni proizvod po glavi stanovnika pređe 8.000 dolara. U situaciji kada na državnom nivou ne postoji koherentna razvojna politika, rešavanje problema nezaposlenosti u državi Srbiji izgleda kao nedostižni cilj.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao i Predlog odluke o planu razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije od 2010. godine i 2015. godine.
Nažalost, ova dva važna dokumenta iz oblasti zdravstva razmatraćemo u okviru zajedničke objedinjene rasprave, kao i obično što se dešava kada se razmatraju zakoni iz oblasti zdravstvene zaštite.
Na početku svoje rasprave osvrnuću se na nekoliko stvari koje ste spomenuli u svom obrazloženju. Nažalost, ministar nije ovde pa ne mogu njemu da se obratim.
Promovišući izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti gospodin ministar je rekao da je Predlog zakona dobra jer stvara uslove za zadovoljenje stalno rastućih potreba stanovništva u korišćenju zdravstvene zaštite, organizovanjem dopunskog rada zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika, kao i drugih lica zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi.
Izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti omogućiće zdravstvenim radnicima da obavljaju dopunski rad u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi van redovnog radnog vremena do jedne trećine punog radnog vremena, a sa ciljem da svi zdravstveni radnici budu izjednačeni.
Zatim je gospodin ministar naveo da su ove izmene i dopune u funkciji obezbeđivanja uslova za unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite na način kojim se obezbeđuje smanjenje liste čekanja, odnosno smanjenje vremenskog perioda koji protekne od momenta pružanja odgovarajućih zdravstvenih usluga pacijentima.
Ovo nije prvi put da gospodin ministar nije na zasedanju, pa stvarno nam je žao jer ne možemo da mu postavimo pitanja.
Htela sam da ga pitam da li se slaže sa konstatacijom da je princip za koji se zdušno ovde na sednici zalagao u suprotnosti sa njegovim merama koje je preduzeo u decembru 2008. godine u vezi dopunskog rada lekara, ali nažalost ova pitanje će ostati bez odgovora.
Ministar zdravlja je pre godinu dana hvalio reorganizaciju državnih zdravstvenih ustanova, koja je podrazumevala i reorganizaciju radnog vremena stalno zaposlenih radnika u tim ustanovama.
SRS i njeni poslanici smatraju da ministar zdravlja na ovaj način ponovo zbunjuje građane Srbije. Možda će do kraja neko da mu prenese i da odgovori na pitanje šta je tačno, da li ono što je govorio pre godinu i po dana ovde u ovom uvaženom domu ili ovo što danas govori?
U javnoj promociji nacionalnog programa "Srbija protiv raka" jasno je napomenuto da zbog nedovoljnog kapaciteta i liste čekanja veliki broj obolelih od malignih oboljenja umire, a da nije dočekao početak lečenja.
Srpsko udruženje korisnika zdravstvenih usluga "Zdravlje" je u više dopisa skupštinskom odboru za zdravlje i porodicu, između ostalog, navelo – iako ima nedovoljno kapaciteta za lečenje svojih bolesnika obolelih od malignih oboljenja, država Srbija je rentirala deo svojih kapaciteta stranim osiguravajućim kompanijama na uštrb lečenja sopstvenih građana.
Afera na Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, na koju je ukazivao Odbor za zdravlje i porodicu, vešto je gurana pod tepih. U Kamenici su domaći pacijenti postali pacijenti drugog reda, ostavljeni da čekaju na tzv. listi čekanja, dok pre njih u redovno radno vreme, prema ugovoru sa stranim osiguravajućim kućama, prednost imaju strani osiguranici, a naši ako imaju para ili sreću da prežive. Na to su prvo ukazivali mediji, potom lekari iz Kamenice, a zatim i pacijenti.
U medijima su se pojavile mnogobrojne informacije u vezi lečenja obolelih od malignih oboljenja na Institutu u Kamenici. Na to je gospodin ministar 13. oktobra 2009. godine izjavio: "Neke bolnice su zakazivale pacijente iz inostranstva u radno vreme i po ubrzanoj proceduri. Reč je o skupo naplaćenim intervencijama ili tretmanima i to im je donosilo ekstrazarade."
Sem namere Ministarstva da im ne dozvoli da dodatno zarađuju u radno vreme, nego u vreme dopunskog rada, tu je gospodin ministar, šta ste još, gospodine ministre, preduzeli da zaštitite prava pacijenata iz Srbije?
Na Odboru za zdravlje i porodicu predsednik dr Paja Momčilov je podsetio da se u više navrata Odboru obraćala docentkinja dr Bokorov iz Kamenice. Obraćala se i vama, gospodine ministre, i drugim državnim institucijama i ukazivala je na probleme koja postoje u toj ustanovi.
Prvo, problem u vezi protokola o lečenju i na činjenicu prijema pacijenata koji su strani državljani, a lečenje domaćim pacijentima je uskraćena. Takođe je podsetila da u Vojvodini u toku jedne godine oboli oko devet i po hiljada godišnje od nekog malignog oboljenja, da se ozrači oko 2,5 hiljade, a da 6.100 pacijenata umre.
Prema evropskim i svetskim standardima, jedan aparat za zračenje je potreban na 250 hiljada stanovnika. Prema tome, 3,5 hiljade građana Vojvodine ne stigne na radio-terapiju zbog malih kapaciteta i trgovinom liste čekanja.
Takođe je dr Bokorov naglasila da se i u 2010. godini nastavljaju zloupotrebe i preskakanje liste čekanja, da se i dalje leče inostrani pacijenti uprkos činjenici da domaći osiguranici oboleli od malignih bolesti ne mogu da stignu na red za zračenje.
Prof. Dragana Jovanović iz Udruženja "Doktori protiv korupcije" je podsetila još 2002. i 2003. godine da je radna grupa procenila situaciju u domenu onkologije i dala studiju Ministarstvu zdravlja, ali do danas ništa nije usledilo, nikakav odgovor, navela je u vezi Instituta za onkologiju Vojvodina u Sremskoj Kamenici. Ministarstvo zdravlja je suprotno zakonu dozvolilo da se radi nešto što je dovelo do teškog krivičnog dela protiv zdravlja ljudi upravo sklapanjem štetnog ugovora koje je donelo materijalno dobit.
I ova, kao i mnogobrojne afere nisu vas mnogo zabrinule, jer građani Srbije već odavno su izgubili poverenje u srpsko zdravlje, što bi se moglo reći i za vas. Lista afera koje su i dan-danas ostale je mnogobrojna i impresivna. Ne bih htela da navodim sve, ali bih htela da čujemo odgovore bar na neke, jer mislim da građani Srbije zaslužuju da dobiju odgovore na neka od ovih pitanja.
Npr, reforma transfuzije. Ova afera obilovala je potresima, od toga da je troje pacijenata od transfuzije dobilo virus HIV, pa do planova da se prikupljena krv dobrovoljnim davalaštvom šalje van zemlje na obradu. Zatim, pamtimo aferu "JUCIT", nabavka kola za hitnu pomoć, a nema ni kola ni para ni firme koja je pobedila na tenderu. Vrlo interesantno i zanimljivo. Molim vas odgovore, ministre, ako ih znate.
Na kraju, kruna svih ovih vaših afera je nabavka vakcina, koja je ovih dana vrlo interesantna i zanima građane Srbije. Vakcina protiv svinjskog ili meksičkog ili kako već hoćete da ga nazovete preko firme neizbežnog Miškovića. Pored toga ste preskočili jednu od domaćih firmi "Torlak", koja je godinama proizvodila i izvozila vakcine po celom svetu, a to ste obrazložili navodno proceduralnim propisima.
Građani Srbije su danas u strahu. Bliži se vreme kada rok trajanja ovih vakcina protiv meksičkog ili svinjskog gripa ističe, pa građane Srbije interesuje – da li će i koje vakcine dobiti ukoliko se budu vakcinisali? Da li će dobiti ove vakcine koje su samo prepakovane u nekom drugom izdanju ili će dobiti nove vakcine sa novim rokom trajanja?
Poslanici SRS ističu da utvrđivanje činjeničnog stanja ne predstavlja narušavanje zdravstvenog sistema, niti izazivanje nepoverenja, već pokušaj da se utvrde posledice zdravstvene politike. Takođe, u predlogu izmena i dopuna se ne vodi računa o pravima pacijenata. Podsetiću sve vas da smo svi mi potencijalni pacijenti i da tek u toj situaciji počinjemo da razmišljamo o zdravstvu i o situaciji u zdravstvu.
Temeljno se narušava pravo pacijenta na pravičnost i dostupnost. Gde je ovde pacijent? Nedostaje zakon o pravima pacijenta. Ko danas štiti pacijente? Zakon o zaštiti pacijenata Hrvatska je donela još 2004. godine, a pri ukazivanju naših građana na neophodnost njegovog donošenja iznose se tvrdnje da su prava pacijenata već definisana u nekoliko različitih zakona.
Moram da priznam da se ovim izmenama i dopunama udovoljilo lekarima i to je dobro. Prethodnim zakonom je napravljena protivustavna diskriminacija. Međutim, ono što nije dobro je da već 10 godina ne postoji jasno paket osnovnih usluga, pa se plašimo da će deo tih usluga da se prebaci u tzv. dopunski večernji rad. Večernje klinike i dopunski rad sigurno neće doprineti zapošljavanju nezaposlenih lekara, tako da će u Srbiji i dalje biti više od 2000 lekara na Birou za zapošljavanje.
Ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti neće biti efikasan ukoliko se prethodno ne promeni sistemski Zakon o zdravstvenom osiguranju. Predloženim izmenama i dopunama pacijent dva puta plaća istu uslugu. Takođe su diskriminisani i sami pacijenti, jer oni koji imaju novac preskakaće liste čekanja, a oni koji nemaju mogu da se pomire sa sudbinom.
Evropska povelja za prava pacijenata, koja je usvojena u Evropi 2002. godine, još uvek nije ratifikovana u ovom parlamentu. Povelja je temeljni dokument reforme evropskog zdravstva i ona precizno definiše 14 prava pacijenata, dok je u naše zakonodavstvo ugrađeno samo devet.
Doktor Vojislav Šešelj ima pravo na život i ma pravo na zdravlje i ima pravo na adekvatno lečenje. Život čoveka je neprikosnoven i niko ne sme biti namerno lišen života. Pravo na zdravlje i dostupnost zdravstvene zaštite je jedno od osnovnih ljudskih prava. Poslanici SRS su uvereni da javnost zaslužuje i ima pravo da zna šta se u Hagu dešava i kakvo je zdravstveno stanje dr Vojislava Šešelja.
Uzrok ozbiljno narušenog zdravlja može da ima fatalan ishod, jer neadekvatno zdravstveno lečenje i kardiotoksično trovanje medikamentima prouzrokuju tahikardije, aritmiju, i to već godinu dana unazad. To je mišljenje lekara koji su imali priliku da se upoznaju sa dostupnom medicinskom dokumentacijom.
Zato vas pozivamo, gospodine ministre, da zajedničkim snagama doprinesemo otkrivanju zavere koju sprovodi Haški tribunal prema Vojislavu Šešelju. Morate da reagujete što pre ako se brinete o ljudskim pravima. Predsedavajući Pretresnog veća tri sudija Žan Klod Antoneti upozorio je pre mesec dana na Statusnoj konferenciji da je zdravstveno stanje dr Vojislava Šešelja izuzetno ozbiljno i kritično i zbog toga apelujemo još jednom – zaustavite ubijanje Šešelja u Hagu.
Na početku ovog današnjeg dana pravni zastupnik prof. dr Vojislava Šešelja je rekao da vam je postavio pitanje, vama gospodine ministre, a i Vladi Srbije, pa i ja koristim priliku pošto ste tu da vam postavim pitanje – šta ste preuzeli da zaštite najosnovnija ljudska prava, pravo na život, pravo na zdravlje i pravo na zdravstvenu zaštitu dr Vojislava Šešelja?
Takođe jedno od prava koje je uskraćeno dr Šešelju je da pacijent može da bira gde će se lečiti. Kod nas još uvek postoji rigidan zakonski okvir koji propisuje da izbor lekara može da se načini samo u okviru državnog zdravstva, dok privatno zdravstvo ni nakon 10 godina postojanja i posedovanja velikih kapaciteta ne učestvuje ravnopravno u lečenju pacijenata. Pacijenti su i na ovaj način diskriminisani, jer ukoliko se leče u privatnom sektoru, prinuđeni su da plaćaju iz svog džepa.
Stiče se utisak da se ne preduzimaju ozbiljni koraci u pravcu izjednačavanja mogućnosti kako bi pacijent mogao da bira gde i kako će se lečiti. Između pacijenata i zdravstvenih vlasti mora da postoji ozbiljni dijalog, ne samo radi unapređenja sistema već i zbog činjenice da pacijent nije u centru tog sistema.
Poslanici SRS smatraju da treba prvenstveno da se donesu novi sistemski zakoni, zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, a da ove kozmetičke promene neće doneti ništa novo, jer nema efikasne mogućnosti poreskih obveznika da na bilo šta utiču. Takođe se zalažemo za zagarantovanu jednakost između državnog i privatnog sektora, što je u skladu sa evropskim standardima, za koje se i vi zalažete.
Na kraju, poslanici SRS neće glasati za predložene izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao ni o Predlogu odluke o planu razvoja zdravstvene zaštite, jer ne vode reformi srpskog zdravstva. Hvala.

Gospodin magistar Srboljub Živanović podneo je amandman na član 19. zakona i član 19. ovog zakona uređuje zadržavanje, odnosno sticanje statusa studenata koji se finansiraju iz budžeta.

U ime SRS podneli smo amandman koji glasi: "Student koji se finansira iz budžeta može u tom statusu da ima upisan samo jedan studijski program na istom nivou studija, sa mogućnošću upisa još jednog studijskog programa koji će on sam finansirati".

Znači, član 19. ovog zakona glasi tako da samo student koji se finansira iz budžeta može u tom statusu da ima upisan samo jedan studijski program na istom nivou studija.

Mi smo radi jasnoće ovog zakona, odnosno radi bolje informisanosti studenata, dodali ovu mogućnost da studenti koji imaju takvo interesovanje upišu paralelno i drugi fakultet, ali da to finansiraju.

Poznato je da u Srbiji ima veliki broj visoko inteligentne i obrazovane dece koja u isto vreme žele da studiraju i studiraju dva fakulteta, npr. fiziku i matematiku, medicinu i stomatologiju, elektrotehniku i matematiku itd.

Međutim, da ne bi došlo do prekvalifikacija, do toga da ovi studenti gube vreme u toku studiranja, predložili smo da se ovaj član zakona na ovaj način definiše.

Vi ste u obrazloženju naveli sve ono što smo i mi hteli da kažemo, s tim da kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što zakon omogućava da student koji se finansira iz budžeta može u statusu studenta koji se sam finansira biti upisan na drugi ili druge studijske programe istog nivoa studija.

Ovde se nigde jasno i decidirano ne kaže da taj student neće biti na budžetu, odnosno da mora da finansira svoje studiranje, tako da smo ovim amandmanom jasnije i preciznije definisali ovaj zakon. Žalim što niste imali dovoljno sluha da prihvatite ovaj amandman gospodina Živanovića.

Sada bih u vremenu poslaničke grupe htela da iznesem neku svoju konstataciju koja se tiče Zakona o visokom obrazovanju.

Htela bih samo da podsetim gospodina ministra, njemu je poznato da je posle 2000. godine, a ovo govorim u ime lekara i visokoobrazovanih ljudi Medicinskog fakulteta u Beogradu koji su, smatram, a i mnogi, jedini doživeli lustraciju posle 2000. godine.

Po Zakonu o visokom obrazovanju iz 1998. godine oko stotinak lekara je izabrano u zvanje docenta, redovnog ili vanrednog profesora. Međutim, posle 2000. godine desilo se to da je oko 80 docenata, redovnih ili vanrednih profesora, protivustavno i protivzakonito dobilo otkaz. Po tom tadašnjem zakonu imali su pravo da pet godina budu u statusu u koji su izabrani.

Međutim, 2001. ili 2002. godine mnogi od njih su dobili jednostavno obrazloženje da su otpušteni. Jedno od obrazloženja je bilo da je poništen konkurs kojim su izabrani u to tadašnje zvanje. Sada, pitam vas kao ministra, vi na to ne možete da utičete jer je ovaj sudski proces došao do najvišeg Ustavnog suda, pa ne možete da utičete, ali da li smatrate da je to moglo da se spreči.

Jer 80 visokokvalifikovanih ljudi koji su najmanje 15 godina uložili u svoje obrazovanje, govorim o studijama medicine koje traju pet ili šest godina, o specijalizaciji koja traje četiri ili pet godina, o magistarskim studijama koje traju dve ili tri godine, o doktorskim disertacijama, i koji su imali sve uslove kada su izabrani u zvanje docenta, vanrednog i redovnog profesora, onda je Nastavno-naučno veće odbilo presudu suda.

Sud je njih vraćao na posao, a nastavno-naučno veće ih je svojim brojem članova, a Nastavno-naučno veće npr. Medicinskog fakulteta ima od 460 do 500 asistenata, docenata i profesora, glasanjem oni i dalje nisu vraćeni na svoje radno mesto.

Pitam sada vas, pošto ste u toku današnje diskusije već govorili, znamo da su univerziteti samostalna nezavisna tela, da li je u interesu društva, u interesu struke, u interesu obrazovanja da se izgube takvi profesionalci, koji nisu ničim doprineli, sem možda svojom političkom pripadnošću, da izgube ono za šta su uložili 15 godina?

Ovo govorim iz razloga da se ne govori da lustracije nije bilo. Lustracija je izvršena na Medicinskom fakultetu, nažalost, na jednom od najvećih i najboljih fakulteta, koji daju najveće stručnjake u ovoj zemlji i smatram da to nije bilo pošteno. To je moglo da se spreči, a ne da dođe sada do Ustavnog suda, možda vi niste mogli to da sprečite, ali je moglo da se spreči na drugi način.

To govorim iz još jednog razloga, da se vratim na član 16. koji govori o profesoru koji se bira, o počasnom profesoru univerziteta. Smatram da treba imati profesore počasne članove, koji su značajna imena različitih struka. Međutim, mislim da ne treba na taj način uskraćivati ljudima.

Znate kako se bira redovni profesor, bira se po konkursu, ako se neko bira u zvanje počasnog, da li tu postoji konkurs ili samo na osnovu odluke fakulteta, odnosno tog nastavno-naučnog veća?

S druge strane, da li može to da se zloupotrebi? Zakon o zdravstvenoj zaštiti danas predviđa da jedino dopunski rad mogu da obavljaju profesori fakulteta. Da li na taj način opet omogućavate, ne svim lekarima da rade dopunski, nego samo redovnim profesorima nekog fakulteta?

To su neka pitanja koja interesuju i struku i nauku. Hvala.

Htela sam da vas pitam da li ste u ovim dopunama i izmenama ovog zakona to predvideli, da nije konačna odluka Nastavno-naučnog veća? Do sada je odluka suda išla na Nastavno-naučno veće, pa je Nastavno-naučno veće tamo lobiranjem određivalo da li će neko ostati docent, neće biti docent. To je nešto što mi nije jasno.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu zakona o sudskim veštacima, koji je Vlada Srbije predložila da se usvoji po hitnom postupku. U obrazloženju razloga za donošenje zakona navodi se da je u dosadašnjoj praksi sudova uočeno mnogo nedostataka i problema u vezi sa radom sudskih veštaka. Po mišljenju Vlade njegovo nedonošenje po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad pravosudnih organa. Da vas podsetim, važeći zakon o uslovima za obavljanje poslova veštačenje je donet još davne 1987. godine i moramo danas da počnemo prvo od te činjenice.
U ime SRS postavljam pitanje – zašto se zakon donosi po hitnom postupku? Zašto ništa niste radili 10 godina kada ste znali da je važeći zakon anahron i prevaziđen, a da je obavljanje veštačenja od izuzetnog značaja na efikasnost i kvalitet rada sudova. Zašto ste kasnili i prolongirali kada imamo kadrove koji pokrivaju ovu oblast, a postojali su već odavno i zahtevi od raznih udruženja sudskih veštaka da se ova oblast odavno već reguliše? Jedino, izgleda, nemamo dobru volju vlasti da krene ozbiljno u ovu reformu.
Pred nama je jedan vrlo bitan i važan zakon koji bi mogao da ubrza sudske postupke i reformu pravosuđa. Kroz niz argumenta pokušaću da ukažem na njegove nedostatke, zbog čega ovaj predlog zakona nije uspeo da odgovori na razumljiva i opravdana pitanja. Veštačenje je dokazno sredstvo u sudskom, prekršajnom ili upravnom postupku kome se pribegava u slučaju kada je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice potrebno stručno znanje kojim ne raspolaže lice koje vodi postupak. Nalaz i mišljenje veštaka kao iskaz na sudu, treba da budu samostalno i nezavisno dokazno sredstvo.
Iskaz veštaka je izuzetno značajan u sudskom postupku, pa u velikom broju slučajeva presuda zavisi od nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Sudska veštačenja su poslednjih godina, po opštoj oceni sudova i stranaka u sporu, na nezadovoljavajućem nivou. Neka veštačenja su u velikoj meri subjektivna, a nalazi veštaka su nedovoljno stručni i bez potpune dokumentacije i argumentacije.
Posledice ovakvog stanja su negativne i višestruke. Stranke u sporu su izložene povećanim troškovima, a sudovi su dovedeni u situaciju da ne mogu efikasno i kvalitetno da donesu presude. Htela bih da ukažem na stvarnu potrebu da zakonom uredimo ovu oblast. Kada kažem – ovu oblast, to malo šire posmatram. Želim da kažem da je ova tema mnogo šira i mislim da je dobro što smo ovu temu otvorili na jednom zakonu koji, u suštini, ne rešava ovaj problem.
Sada malo šire, gospođo Čomić, sve je u okviru ove teme, unapred da vam kažem da ne mislite da sam se udaljila od teme. Mi ovih dana, SRS promoviše istorijsko i kapitalno delo našeg predsednika prof. dr Vojislav Šešelja, najnoviju knjigu koju je napisao u pritvoru Haškog tribunala u kome se nalazi od 24. februara 2003. godine. Knjiga "Policijski dosije" ima četiri toma i preko 4.000 stranica i predstavlja najjači, najveći i najautentičniji dokaz da udruženi zločinački poduhvat nije ni postojao i da on u njemu nije ni učestvovao. U toku suđenja saslušano je oko 80 svedoka Tužilaštva, od kojih su 10 eksperti-veštaci iz raznih oblasti. Na suđenju Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu prekršena su sva garantovana prava, kao optuženom, koji se brani sam, a sigurno, najgrublje, pravo da mu se sudi u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja.
Vojislav Šešelj je u toku sudskog procesa osporio stručnost i podobnost veštaka Haškog tribunala za ''govor mržnje'', Entoni Oberšal je doktor sociologije, koji je prvo diplomirao fiziku, a 20 godina je proučavao plemena u Africi. Šešelj je osporio govor mržnje kao oblik izvršenja bilo kog zločina.
Takođe, veštak Haškog tužilaštva za demografiju, Eva Tabo, predočila je navod iz studije Sekretarijata za demokratiju i nacionalne manjine Vojvodine iz 2003. godine i navela da je smanjenje broja Hrvata u Hrtkovcima bilo rezultat progona. Šešelj je tvrdio da je Tabo nestručno postupila pri izradi Izveštaja o iseljavanju nesrba iz Hrtkovaca, tendenciozno kvalifikujući taj proces netačnim podacima izvučenim van konteksta. Šešelj je zamerio da je pojednostavljenjem demografskih kretanja falsifikovala situaciju, a da bi ispravan naučni metod dao drugačije rezultate.
Andreas Ridlmajer je, takođe, veštak Tužilaštva, ali za islamske verske objekte. Šešelj je osporio stručnost svedoka-veštaka koji je istoričar, Ridlmajer se svojevremeno aktivno angažovao u lobiranju i usvajanju zahteva administracije Bila Klintona da se ukine embargo na izvoz oružja muslimanima. Srpski verski objekti, prema izveštaju Ridlmajera, uopšte nisu stradali tokom rata u BiH. Veštak je evidentirao samo muslimanske i hrvatske verske objekte koji su srušeni. Nepristrasnost eksperta optužbe ozbiljno je poljuljana kada je isprovociran unakrsnim ispitivanjem optuženog Šešelja svedok veštak nazvao srpske radikale neonacistima. U toku suđenja, predsednik sudskog veća Žan Klod Antoneti opomenuo je veštaka da mora da bude nepristrastan.
Svedok optužbe i veštak Iv Tomić (Yves Tomic), francuski magistar slavistike…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas da komparativne primere o veštacima koji su birani po zakonima drugih zemalja ili po propisima međunarodnog prava dovedete u vezu sa odredbama ovog zakona ili sa primerima iz domaćeg zakonodavstva, odnosno da poštujete član 103. našeg Poslovnika.)
Govorim o veštacima, a kasnije ću da govorim i o tome kako je regulisan ovaj zakon o veštacima i u drugim zakonodavstvima, ako nemate ništa protiv.
(Predsedavajuća: Upravo sam vas zamolila da dovedete u vezu primere.)
Dovešću. Kažem vam, govorim o veštacima koji su veštačili u procesu Vojislava Šešelja, a kasnije ću da govorim o uporednoj analizi našeg Predloga zakona o veštačenju…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, ne govorite o veštacima, odnosno o zakonodavstvu, međunarodnom ili domaćem, drugih zemalja koji se tiču veštaka. Govorite o primerima iz sudske prakse. Molim vas da u skladu sa članom 103. počnete da govorite o temi koja je na dnevnom redu, Predlog zakona koji je pred nama.)
Još ću samo jednu rečenicu, pa prelazim na zakon. Svi veštaci koje je pokušalo Haško tužilaštvo da angažuje nije uspelo da dokaže ništa što je stavljeno Šešelju na teret.
Da se vratimo na Predlog zakona. SRS ističe izuzetnu ozbiljnost, značaj i ulogu veštaka, posebno njegovu stručnost, nezavisnost i moralnost. Pitanje stručne podobnosti veštaka je u zakonu osnovni problem, po nama. Članovi 6. i 7. Zakona su neprecizni i oni govore o stručnosti, kao ulovu za obavljanje poslova veštačenja.
Htela bih da postavim pitanje – šta znači stručno znanje i praktično iskustvo u određenoj oblasti veštačenja, koje se odnosi na član 6. tačku 3)? Znači, da fizičko lice može biti imenovano za veštaka, ako pored opštih uslova ispunjava i poseduje stručno znanje i praktično iskustvo u određenoj oblasti veštačenja. To nikako ne znači da je svaki specijalista, sam po sebi ili samo zbog toga, apsolutna garancija za jedno visokostručno i potpuno istinsko veštačenje. Stručna naučna ili univerzitetska titula jesu pretpostavke da takva osoba raspolaže vrhunskim znanjem i veštinama iz oblasti kojom se bavi.
Međutim, onaj koji svoje titule i diplome ne shvata kao potrebu za daljim stručnim usavršavanjem i bavljenjem naučnim radom, ne može dostići nivo istinskog vrhunskog stručnjaka. Bez toga, stručnjak je nedovršen, ostaje na nivou vremena kada je dobio diplome i titule, pa kao takav može biti štetniji zbog svoje nekritičnosti od onog ko je tek završio specijalizaciju. Smatramo da stručno znanje, dakle, specijalizacija, nije samodovoljna za posao veštaka. Zašto bi profesija sudskih veštaka bila na neki način privilegovana?
Zašto i sudski veštaci ne bi imali neku vrstu edukacije i posle toga dobijali zvanje sudskog veštaka, kao što i danas u Srbiji postoje licence za gotovo sve profesije? Na taj način bi sudski veštaci ne samo bili i stručniji, nego i moralniji i savesniji u obavljanju svojih poslova.
Zatim, tu je i pitanje – kako veštak može da bude nezavisan i nepristrastan kada stručno znanje i praktična iskustva za određenu oblast veštačenja kandidat dokazuje i potvrdom, odnosno mišljenjem ili preporukom sudova? U članu 7. se navodi da stručno znanje i praktična iskustva za određenu oblast veštačenja kandidat za veštaka dokazuje, između ostalog, i mišljenjima ili preporukama sudova. Smatramo da je ovo prosto nedopustivo jer na taj način sudovi mogu da budu i subjektivni, a ne mogu objektivno da procenjuju stručnost veštaka, jer je to kontradiktorno uopšte u ulozi veštaka u sudskom procesu.
Uslov da fizičko lice može obavljati veštačenje je da je upisano u Registar veštaka. To nije ništa novo. Danas postoji Registar veštaka u Srbiji i na tom spisku registrovanih sudskih veštaka postoji oko 2.000 veštaka iz različitih oblasti, to su: građevinska, finansijsko-ekonomska, mašinska, medicinska, saobraćajna, itd. U Beogradu samo postoji preko 1.000 sudskih veštaka koji obavljaju savesno svoj posao.
Ovim zakonom ništa se ne čini ni dobro, ništa se nije promenilo, a pitanje je da li on može i da opstane. Nije cilj da se zadovolje neke stvari, nego da se reši problem. Nekog veštaka ćete razrešiti po članu 19. ako odmah, a najkasnije u roku od osam dana, ne obavesti Ministarstvo o promenama podataka koji se unose u Registar veštaka. Kako ćete reagovati kada vam državni organi, kao i naučne i stručne ustanove po više meseci ne završavaju veštačenje i ne vraćaju sudski spis? Takođe, nedopustivo je i krajnje diskriminatorno, da u ovim ustanovama, dakle, ustanovama gde se vrše najkomplikovanija veštačenja, mogu da obavljaju veštačenja osobe koje nisu upisane u Registar sudskih veštaka.
Radi javnosti, takođe, da podsetim, u Zakonu je predviđeno da veštačenjem mogu da se bave fizička lica, pod uslovom da su i stručna, ali i da su upisana u Registar sudskih veštaka, zatim, pravna lica, ako ispunjavaju sledeće uslove: da je (pravno lice) upisano u Registar nadležnog organa za delatnost veštačenja u odgovarajućoj oblasti i da su u tom pravnom licu zaposlena lica koja su upisana u Registar veštačenja. Prema tome, za fizička i za pravna lica važi uslov da lica koja obavljaju poslove veštačenja moraju da budu upisana u spisak sudskih veštaka.
Međutim, član 10. navodi da veštačenje mogu obavljati i državni organi, kao i naučne i stručne institucije, fakulteti, instituti, ali se nigde u članu ne spominje da poslove veštačenja mogu obavljati samo zaposlena lica koja su upisana u Registar veštaka. Ovo je velika greška i nedostatak zakona, jer se najsloženija veštačenja poveravaju ovim ustanovama. Ustanove mogu da obrazuju komisije od naučnih i stručnih radnika koji su kod njih zaposleni, a nisu upisani u Registar veštaka, što je, pored stručnosti, uslov da bi neko bio veštak. Osnovna svrha je da niko ne sumnja u nalaz veštaka. Na ovaj način se otvara prostor za nagađanja koja mogu biti tačna, ali i ne moraju biti tačna.
U zakonu se neprecizno, nejasno i konfuzno pominje razrešenje za veštaka koji nije savestan, objektivan, nezavisan i nepristrastan u obavljanju svog posla. Član 19. reguliše kada će sudski veštak biti razrešen. Tu je navedeno osam tačaka kada sudski veštak može da bude razrešen. Tačka 8) govori – ''ako neuredno ili nestručno obavlja poslove''. Međutim, nigde se ne navodi da sudski veštak može biti razrešen ako nesavesno obavlja svoj posao. Ali, u članu 18, zbog čega kažem da je konfuzno, navodi se da: ''Obrazloženi predlog za razrešenje veštaka zbog neurednog ili nesavesnog veštačenja može podneti sud, organ koji vodi postupak, odnosno stranke ili drugi učesnici u sudskom ili drugom postupku.'' Na ovaj način dolazi do toga da se zakon različito tumači i da može da bude stvar zloupotrebe i raznih malverzacija.
Da savest i moral veštaka ne zakažu i ne zataje potrebne su precizne procesne garancije u postupku veštačenja. Ovim zakonom je bila neophodna dogradnja postupka i imenovanja i razrešenja veštaka od strane suda na način na koji bi se otklonile navedene negativnosti. U nastojanju da se poboljša imenovanje veštaka od strane suda neka zakonodavstva su uvela specifične načine određivanja veštaka. Tako je u Francuskoj usvojeno kontrolno veštačenje, kada sud imenuje veštaka, ali okrivljeni ima pravo da izabere svog veštaka, čiji je zadatak da izvrši dodatni nadzor nad nadređenim veštačenjem i u tom pogledu okrivljeni mora da plati to veštačenje.
U našem krivičnom postupku veštaka imenuje sud, pismenom naredbom. Stranke ne učestvuju u izboru i određivanju veštaka. Kod izbora veštaka treba da bude odlučujuća njegova stručnost, odnosno stručni autoritet, a ne naklonost sudije, što često biva kada sud imenuje veštaka. Stalno angažovanje istog veštaka od strane istog sudije bila je ranije praksa, obezbeđuje veštaku preširok komoditet u radu i može stvoriti kod veštaka uverenje da njegov stručni rad ne podleže nikakvoj kontroli, što je jedan od uzroka površnog postupanja, olakog i nedovoljno argumentovanog iznošenja stručnih zaključaka.
Sa druge strane, prihvatanjem takvog stručnog mišljenja sudija se zaklanja iza izveštaja veštaka i prebacuje na njega odgovornost, a da postoji i drugo stručno mišljenje sudija ne bi tako postupao.
Ovim zakonom nije predviđena kontrola veštačenja. Kontrola veštačenja je samo jedna od garancija za njegovu pravilnost. Predmet kontrole je sam tok vršenja veštačenja, nalaz i mišljenje veštaka. U našem pravu jedina moguća kontrola je od strane drugog veštaka u slučaju kada sud naredi ponovno veštačenje. Sve to produžava sudski proces. Od momenta kada tužilac podnese tužbu prvostepenom sudskom organu i sud započne proces u kome je veštačenje neizbežno, pa do početka rada veštaka, posebno u sudskim sporovima gde se zahteva muldisciplinarno veštačenje, pa do završetka veštačenja i predaje sudu nalaza i mišljenja veštaka prosečno potrebno vreme iznosi od tri do šest meseci, a u najkomplikovanijim slučajevima i do dvanaest meseci. Posledice toga su pogubne, a štetu trpe i država i narod.
I, zbog toga i zbog mnogih drugih problema koji u ovom zakonu nisu otvoreni SRS neće glasati za predloženi zakon. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u ime poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 3. ovog predloga zakona. Član 3. se odnosi na načela kojima se Centralni registar rukovodi u obavljanju poslova registracije i vođenja Jedinstvene baze. Radi građana Srbije, pročitaću tačke 2. i 3. ovog člana 3, jer smatram da je ovo jedan od krucijalnih članova ovog predloga zakona.
''U obavljanju poslova registracije i vođenja Jedinstvene baze, Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja rukovodi se sledećim načelima: ... 2) efikasnosti, prema kojem se svi prijavljeni podaci bez odlaganja prenose u Jedinstvenu bazu; 3) ekonomičnosti, prema kojem se postupak registracije i prenosa podataka organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja obavlja bez odugovlačenja i uz što manje troškova''.
Amandman koji je SRS podneo glasi: "U članu 3. stav 1. tačka 2) reči 'bez odlaganja' zamenjuju se rečima: 'u roku od tri dana'. U tački 3) reči 'bez odugovlačenja' zamenjuju se rečima: 'u roku od tri dana'.''
SRS smatra da je predloženo rešenje člana 3. neodređeno i da je podložno različitim tumačenjima, pa smo zbog toga i podneli amandman. Smatramo da je naš amandman jasniji, jer su termini "bez odlaganja" i "bez odugovlačenja" subjektivne procene objektivnih okolnosti. Šta to znači? Ne znamo još koliko će Centralni registar u toku dana da radi, ali sigurno neće raditi 24 časa. Ako ovi prijavljeni podaci stignu u Centralni registar u petak u 15.00 časova, kako će bez odlaganja da se prenesu u Jedinstvenu bazu podataka? Ili, na primer, u petak, a posle toga tri dana traje neki praznik? Prema tome, smatramo da nisu u skladu s načelima efikasnosti i ekonomičnosti.
Iz obrazloženja Vlade nije jasno zašto ste amandman odbili. Najverovatnije zato što pripada poslaničkoj grupi SRS. Niste ni pokušali da objasnite sporne termine, niti da ih vremenski definišite, već ste samo još jednom prepričali ovaj član 3.
Zato, pošto gospodin ministar nije ovde, a želela bih da mu postavim još jedno pitanje, jer nije bio ni prilikom raspravljanja ovog zakona u načelu, ne znam ko bi mogao da mi definiše i vremenski ograniči termine "bez odugovlačenja" i "bez odlaganja". Ukoliko to ne možete i ne želite, ovim članom stvarate mogućnost zloupotrebe nepreciznih i nejasnih zakonskih predloga.
Sada bih koristila vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Centralni registar obveznika doprinosa socijalnog osiguranja, poslodavaca i osiguranika trebalo bi da doprinese prevazilaženju manjkavosti u postojećem sistemu evidencije obračuna i naplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a to su prvenstveno neefikasna i nedovoljna naplata doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja, zatim Republički zavod za PIO, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Nacionalna služba za zapošljavanje i Poreska uprava vode zasebne baze podataka za iste grupe korisnika bez ikakve koordinacije i usklađivanja, i ne postoji sistemska veza između Poreske uprave i organizacija obaveznog socijalnog osiguranja u domenu izveštavanja i kontrole naplate doprinosa.
SRS se zalaže za uvođenje i reda i regulative u oblast socijalne zaštite, koja je efikasna i sprovodiva i koja će omogućiti rešavanje ovih problema. Smatramo da je predloženi zakon više tehničke prirode i da se više radi o kompjuterima, a da su norme napisane nejasno, neprecizno, sa nejasno utvrđenim standardima kada je reč o izrazima i terminima koji se upotrebljavaju. Zbog nepreciznih i neodređenih termina, nejasnoća, dovodi se u pitanje moguća primena ovog zakona, odnosno moguće različito tumačenje, pa i moguća zloupotreba.
(Predsednik: Izvinite, molim vas. Mislila sam da ste završili. Hoćete li ponovo da se prijavite?)
Nakon usvajanja ovog zakona Srbija će imati još jednu službu čiji će se rad finansirati iz sredstava republičkog budžeta, o čemu govori član 5. ovog predloga zakona. Budžetom Republike Srbije za 2010. godinu predviđena su sredstva u iznosu 21.740.000 dinara za rad Centralnog registra obveznika doprinosa socijalnog osiguranja, poslodavaca i osiguranika.
SRS ne vidi opravdanost formiranja još jedne društvene službe koja će biti samostalno pravno lice, koja će imati upravni odbor, direktora i zaposlene uz postojeće službenike u sve tri institucije koje sam napomenula i uz postojeće druge službe koje vode određenu evidenciju i određene podatke iz ove oblasti.
U obrazloženju predlagač zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja navodi: ''U okviru projekta Parip ''Konsolidacija naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji'' za čije finansiranje je Vlada 2005. godine uzela kredit Svetske banke po IDA uslovima, planirana je komponenta koja se bavi realizacijom konsolidovane naplate i izveštavanja u oblasti socijalnog osiguranja i u te svrhe predviđeno je uspostavljanje Centralnog registra obveznika doprinosa za socijalno osiguranje – poslodavaca i osiguranika''.
Ovaj zakon je mogao da bude predložen još 2007. ili 2008. ili 2009. godine. Zašto se kasni i prolongira rok primene ovog zakona? Imate međunarodna obezbeđena sredstva, imate kadrove koji poznaju ovu oblast, ali nemate, izgleda, dobru volju da krenete ozbiljno u ovu reformu.
Stvarna primena ovog zakona biće tek od 1. januara 2013. godine. Poreska uprava i sada ima evidenciju o svim dužnicima po osnovu uplate doprinosa, pa ipak ne uspeva da izvrši svoju funkciju i naplati dugovanje, iako ima sve instrumente na raspolaganju. Nepostojanje Centralnog registra tu nema nikakvu ulogu.
Sredstva kredita Svetske banke, kako smo već rekli, odobrena su 2005. godine, a sada je 2010. godina. Međutim, sredstva sa računa Svetske banke nisu povučena, zbog čega su plaćeni kazneni poeni od 150.000 dolara. Dobijete kredit bez kamate, a umesto da ga iskoristite kako valja, ponašate se neodgovorno i plaćate penale. Krajnji rok da se sredstva iz kredita Svetske banke iskoriste je 30. septembar 2010. godine.
Sad bih pitala ministra, ali, nažalost, još nije došao – koji su razlozi da se zakon donosi tek sada? Gospodin ministar bi možda rekao: ''Bolje sada nego nikada'', ali nije u pravu. Vlada Republike Srbije je na sednici od 24. aprila 2008. godine donela Uredbu o Centralnom registru obveznika doprinosa za socijalno osiguranje. Tek 27. avgusta 2009. godine Vlada Republike Srbije je usvojila zaključak sa informacijom o potrebi donošenja zakona kojim će se urediti Centralni registar obveznika doprinosa za socijalno osiguranje i utvrđivanje i formiranje Jedinstvene baze podataka o osiguranicima i obveznicima plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje.
U skladu s tim, Ministarstvo za rad, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo finansija, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja su dobili zaduženja da pripreme nacrt zakona o Centralnom registru, da pripreme, definišu i utvrde podatke iz postojećih evidencija neophodne za formiranje Jedinstvene baze podataka i nacrt jedinstvenog obrasca prijave, promene i odjave podataka za potrebe korisnika jedinstvene baze Centralnog registra.
Članom 16. Predloga zakona utvrđuje se obaveza Poreske uprave da Centralnom registru dostavlja obrađene podatke i zbirne poreske prijave o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po odbitku po poslodavcu na mesečnom nivou, do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec za koji je izvršena isplata.
Drugi i treći stav ovog člana su sporni iz više razloga.
Od poslanika Skupštine Srbije se traži da po hitnom postupku usvoje ovaj zakon da bi Centralni registar bio realizovan do 30. septembra 2010. godine. U odeljku Prelazne i završne odredbe se nalazi član 37: "Odredbe člana 16. stav 2. i člana 20. stav 2. ovog zakona primenjuju se počev od 1. januara 2013. godine, do kada će ministar nadležan za finansije doneti akt iz člana 16. stav 3. ovog zakona".
Zbog čega je neophodno čekati još tri godine da se zakon u potpunosti implantira? Zakon predlaže da Poreska uprava, počev od 1. januara 2013. godine, dostavlja izmenjenu zbirnu poresku prijavu Centralnom registru. A kako će funkcionisati Centralni registar do tada, gospodine ili gospođo državni sekretaru?
Zakon predloženim rešenjima ne daje pouzdan osnov za definisanje efikasnih mehanizama o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po odbitku koji sadrži pojedinačne podatke za svakog osiguranika pojedinačno. Centralni registar će podatke koji se odnose na osnovicu doprinosa, visinu uplaćenog doprinosa i periode na koje se te uplate odnose zbirno prikazati za svakog osiguranika na godišnjem nivou, ali tek od 1. januara 2013. godine.
Predstavnici sindikata PKB-a zatražili su od države, koja je većinski vlasnik ovog preduzeća, da u najkraćem roku radnicima uplati zdravstveno osiguranje i omogući upisivanje besplatnih akcija i povezivanje radnog staža u februaru ove godine. Tanjug je 3. februara 2010. godine preneo izjavu zaposlenih kojima od januara ove godine nije uplaćeno zdravstveno osiguranje, a staž im nije povezan od 2005. godine, pa tako 430 radnika ne može da ode u penziju. Radnici rade na temperaturi ispod 10 stepeni, a ne mogu da se leče jer nemaju uplaćene doprinose za zdravstveno osiguranje.
Možda Svetska banka nije u pravu kada tvrdi da Srbija relativno malo izdvaja za socijalnu pomoć, samo što to tako ne naziva, jer na socijalnu pomoć ili kupovinu socijalnog mira i smirivanje štrajkača, ma kako to nazivali, odlazi i najveći deo onoga što država zvanično zove subvencijama i onoga što nikako ne priznaje, poput praštanja dužnicima.
Uostalom, šta je drugo nego socijalna pomoć na primer Tranzicioni fond, koji zvaničnici knjiže čas kao podršku privredi, čas kao socijalnu pomoć, iz koga je, prema podacima jednog istraživanja, od 2002. do 2007. godine oko 300 miliona evra utrošeno na isplatu stimulativnih otpremnina za 150.000 radnika? Za te namene je u budžetu za 2008. godinu bilo predviđeno oko 90 miliona evra, a ove godine u budžet je za te namene usmereno oko 4,7 milijardi dinara.
Postoje i tzv. skrivene subvencije u vidu nenaplaćenih dugova države od privrede. Prema podacima Poreske uprave, na kraju prošle godine ukupan iznos nenaplaćenih poreza i doprinosa za samo 987 javnih preduzeća bio je 13,37 milijardi dinara.
Podrška državnim i društvenim preduzećima koja bi trebalo da se privatizuju predstavljala je u 2008. godini oko 22% subvencija Vlade. Nivo subvencija za preduzeća nominalno se povećao u proteklih nekoliko godina. Pogubno je što to nije pomoć privredi, niti pomoć radnicima, odnosno građanima Srbije. Država ispravlja greške u loše privatizovanim preduzećima, gde radnici završavaju na ulici bez staža i doprinosa, a onda država mora da iz budžeta odvoji sredstva kako bi ublažila lošu situaciju. Ne postoji ni zakon ni akt koji ne može da bude bar malo bolji od onoga što je predloženo.
Neusvajanjem nijednog amandmana poslaničke grupe SRS na ovaj predlog zakona pokazali ste da ima razloga da ono što je dobro i korisno ne bude ugrađeno u ovaj tekst zakona. SRS za predloženi zakon neće glasati ne zato što se suprotstavljamo reformi socijalne zaštite, nego što smatramo da ovaj zakon nema jasnu strategiju za efikasnu naplatu doprinosa i za prevazilaženje manjkavosti u postojećem sistemu evidencije, obračuna i naplate doprinosa. Hvala.

Član 13. ovog predloga zakona se odnosi na potvrdu koja se izdaje o podnetoj jedinstvenoj prijavi u postupku registracije. U ime poslaničke grupe SRS podnela sam amandman koji glasi: ''U članu 13. stav 3. reči 'bez odlaganja' zamenjuju se rečima: 'istog dana'. Obrazloženje je da odredbe zakona moraju biti nedvosmislene i precizne, bez mogućnosti proizvoljnog tumačenja.
Međutim, u obrazloženju Vlade zbog čega naš amandman nije prihvaćen čini mi se da ste se zbunili i opet niste odgovorili na ono pitanje šta znače reči "bez odlaganja", pa ste ih na jednom mestu čak poistovetili s rečju "odmah". Vi u Vladi imate i lingviste, imate i lektore, pa mislim da je stvarno vreme da već jednom vremenski i uopšte jasno ograničite termine kao što je "bez odlaganja" i da ti termini ne smeju da budu dvosmisleni, već da moraju da budu precizni i da ne mogu da se proizvoljno tumače.
SRS izražava sumnju da će zakon o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja omogućiti efikasniju naplatu doprinosa baš zbog toga što su članovi zakona koji se odnose na efikasnost i ekonomičnost prilično neprecizni i nejasni i na taj način neće se rešiti problemi koji se tiču socijalne zaštite.
Hiljadu preduzeća, koja tek treba da budu privatizovana, duguju za doprinose više od 800 miliona evra. Neuplaćeni doprinosi za penzijsko, zdravstveno i socijalno osiguranje uzrok su više od 60% štrajkova u proteklih sedam godina. Poreska uprava ne može da naplati ta dugovanja jer je izmenom Zakona o privatizaciji iz 2006. godine tim firmama omogućeno da delimično ili u potpunosti ne plaćaju poreske obaveze. Sporni član 20. Zakona o privatizaciji praktično dozvoljava preduzećima u privatizaciji da ne plaćaju doprinose.
Za preduzeća koja su u restrukturiranju situacija je još gora. Kod njih se uopšte ne može raditi postupak prinudne naplate dok restrukturiranje traje, a ono može trajati i više godina. Ovo je velika nepravda u odnosu na poslodavce koji redovno izmiruju svoje obaveze.
Predlog zakona, znači, neće doprineti prevazilaženju manjkavosti u postojećem sistemu evidencije, obračuna i naplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, posebno kada su odredbe dvosmislene i ne mogu precizno i jasno da se tumače. Svaki ministar i svaka vlada donose zakone i propise po više puta, pa zato u Srbiji danas postoji gomila propisa. Sada je važeće 6.000 propisa, 5.000 međupropisa, oko 2.000 sa efektima na privredu, postoji 100 preporuka koje su u završnoj fazi izrade i očekuje se da će biti izrađeno još oko 300 preporuka, a predlog uredbe o prestanku važenja 193 suvišnih podzakonskih akata još nije realizovan. Hvala.