Podnela sam amandman na član 22. koji glasi: u članu 22. stav 3. posle reči – starateljstva briše se tačka i dodaju se reči – najkasnije u roku od 30 dana.
Niste prihvatili amandman s obrazloženjem da se pismeni pristanak najčešće daje u veoma kratkom roku. Ovde pitam gospodina Čiplića, pošto je jedini predstavnik, koji je to najčešći kratak rok, odnosno da je rok od najkasnije 30 dana za davanje saglasnosti organa starateljstva neprimeran transplantaciji organa.
Međutim, to ne znači da organ starateljstva ne može i u kraćem roku od roka predloženog da da saglasnost. Zakon mora da bude precizan i da precizira neki rok, jer ne može da se to prolongira u nedogled.
Naravno da pacijent treba da dobije organ u što kraćem roku, ali smo isto tako svesti da većina pacijenata na presađivanje organa čeka više meseci, pa i godina, a neki nikad i ne dočekaju.
Da li, gospodine ministre, znate da u ovom času u Republici Srbiji na presađivanje bubrega čeka 1.600 ljudi, jetre 800 ljudi, za srce niko ne zna broj? U Srbiji kroz dramu neizvesnosti kada i da li će uopšte dobiti organ koji im život znači prolaze na hiljade ljudi.
Ovo vaše obrazloženje amandmana je netačno i nestručno, jer smo napisali da je najkasnije rok od 30 dana koji se daje organu starateljstva, a vi ste napisali u veoma kratkom roku, a niste precizirali koliki je to kratak rok, pa zato bi sada mogli da ograničite taj rok da ne bi bio duži od 30 dana, kao što to često praksa to i pokazuje.

Član 30. govori o praćenju ozbiljnih neželjenih reakcija, kao i ozbiljnih neželjenih pojava u postupku transplantacije. Amandman koji sam predložila glasi - u članu 30. stav 4. posle reči "ne prihvata" dodaju se reči "i posle saveta lekara".
Smatramo da je nadležni lekar dužan da da savet davaocu organa o mogućim neželjenim reakcijama, kao i o ozbiljnim neželjenim posledicama, ukoliko se njegovo zdravstveno stanje ne prati u skladu sa standardima medicinske struke.
Običajno pravo, kao i propisi medicinske struke, nalažu da u svakoj zdravstvenoj ustanovi ako pacijent ne prihvati, odnosno odbije intervenciju, a na taj način postoji mogućnost da ugrozi svoje zdravlje ili život, najčešće u istoriji bolesti se evidentira da je prethodno dat savet lekara, a da pacijent postupa protiv saveta lekara i da to pacijent obavezno potpiše. Ovo je vrlo važno, jer može da bude predmet sudsko-medicinske stvari.
Vlada je naš amandman odbila sa obrazloženjem da su propisane informacije koje je zdravstveni radnik koji učestvuje u postupku presađivanja organa dužan da pruži primaocu organa. Mi smo samo intervenisali da pismeni pristanak ne može da bude bez saveta lekara i da pacijent mora da potpiše u istoriji bolesti da je odbio savet od nadležnog lekara.

Član 37. odnosi se na zabranu korišćenja i iznošenja podataka o ličnosti davaoca, odnosno primaoca organa. U ovom članu se govori o zabrani korišćenja i iznošenja podataka o ličnosti davaoca, odnosno primaoca organa.
Na član 37. podnela sam amandman da se stav 2. menja i glasi: izuzetno od stava 1. ovog člana, na osnovu pismenog pristanka davaoca, odnosno primaoca organa, podaci o ličnosti ovih lica mogu se upotrebljavati i iznositi u naučne, obrazovne i statističke svrhe, kao i u sredstvima javnog informisanja, ukoliko se radi o punoletnoj osobi, poslovno sposobnoj, očuvane svesti i moći rasuđivanja.
Vi niste prihvatili amandman i u obrazloženju za neprihvatanje amandmana naveli ste da je drugim odredbama predloga ovog zakona to uređeno, ali niste naveli kojim odredbama. Pošto je tu gospodin Čiplić, mislim da bi on mogao da odgovori.
Takođe, ovde postoje dve situacije. Znači, davanje organa, osoba je svesna, punoletna, poslovno sposobna. A, kada će davati pismenu saglasnost o iznošenju informacija odnosno za statističke svrhe, znači proći će jedno izvesno vreme. Da li će u tom vremenu, koje može da bude sat, dva ili pet dana, njen svest da se poremeti ili ne, to je pitanje i zbog toga smatramo da je ovim predloženim amandmanom celishodno da se unese da osoba prilikom davanja saglasnosti za iznošenje informacija mora da bude i svesna.

Član 44. se odnosi na procenu rizika po život i zdravlje davaoca organa. Podnela sam amandman da se u članu 44. stav 2. menja i glasi: „Zabranjeno je uzimanje organa od živog davaoca organa ako postoji rizik po život i zdravlje davaoca organa“.
Vaše obrazloženje za neprihvatanje amandmana je potpuno neprecizno i nejasno, jer ste u obrazloženju napisali – da vam je ovaj amandman nejasan. Šta vam je u amandmanu nejasno? Da li želite da vam ga još jednom pročitam? Mi smo iz ovog člana Predloga zakona izbacili „u granicama prihvatljivog“. Ovde je gospodin Čiplić, pa bi možda on mogao kao pravnik da nam definiše šta znače „granice prihvatljivosti“, jer u članu 3. ovog predloga nigde nisu jasno definisane.
Takođe, amandman daje precizniju formulaciju ovog stava, s obzirom da su reči „granice prihvatljivosti“ nejasne, sklone subjektivnom tumačenju, nemerljive, tako da na taj način smanjujete odgovornost za život i zdravlje davaoca organa. Kao i mnogi članovi ovog zakona i ovaj član može da se tumači i ovako i onako – svako na svoj način.
Ovaj član je dvosmislen i smatram da bi trebalo ovoj skupštini i građanima Srbije da objasnite šta znači „granice prihvatljivosti“ ili da prihvatite ovaj amandman.

Član 56. se odnosi na informisanje i davanje saglasnosti člana porodice lica koje nije dalo pismeni pristanak. U članu 56. stav 1. menja se i glasi: "Lice koje je ovlastio direktor zdravstvene ustanove dužno je da informiše najmanje jednog od članova uže porodice umrlog lica o potrebi uzimanja organa sa umrlog lica".
U vašem obrazloženju navodite da lice koje je ovlastio direktor zdravstvene ustanove dužno je da informiše jednog od članova porodice umrlog, a moja intervencija se sastoji u tome da se informiše jedan od članova uže porodice.
Pošto je ovde prisutan ministar gospodin Čiplić, a ovde se delimično radi i o ljudskim pravima i o pravnom pitanju, mislim da bi na bar jedan od naših amandmana, amandmana SRS, mogao da odgovori.
Prvo ću da pročitam definiciju člana porodice, a posle toga bih zamolila pravnika, gospodine Čiplića, da mi kaže koja je to definicija uže porodice, zbog čega ste ovaj amandman odbili.
U članu 3. ovog zakona tačka 14) definiše člana porodice. "Član porodice jeste supružnik, odnosno vanbračni partner, srodnik u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva, pobočnoj liniji zaključno sa trećim stepenom srodstva, usvojitelj i usvojenik".
Gospodine ministre, odgovorite mi koga će direktor zdravstvene ustanove da informiše: da li supružnika ili člana porodice u pobočnoj liniji ili na koga prvog naleti? Ovaj član zakona je pogrešan i neprecizan, tako da je podložan raznim manipulacijama i zloupotrebama.

Član 61. odnosi se na dostupnost podataka iz jedinstvenog republičkog registra davaoca. U članu 61. stav 3. reč "Ministarstvo" zamenjuje se rečima "samo ovlašćeno lice u Ministarstvu". Vlada je odbila amandman sa sledećim obrazloženjem - ministarstvo koristi samo statističke podatke iz jedinstvenog republičkog registra davaoca radi utvrđivanja zdravstvene politike u oblasti transplantacije organa.
Zar nije logičnije i stručnije da se jedno ili više lica koje imaju ime i prezime ovlaste i na taj način imaju odgovornost za iznete podatke? Tim pre, što ovi statistički podaci služe radi utvrđivanja zdravstvene politike u oblasti transplantacije, skidate odgovornost za loše utvrđivanje zdravstvene politike u oblasti transplantacije organa.
Mi smo samo ovim amandmanom pokušali da jasnije preciziramo kome mogu da budu dostupni podaci iz tako važnog dokumenta, kao što je jedinstveni republički registar davalaca, jer po Predlogu zakona može biti zloupotrebe jer nije precizirano ko iz Ministarstva ima uvid u ove podatke.

Član 62. se odnosi na pribavljanje pristanka, odnosno saglasnosti, kao i drugih podataka pre započinjanja postupka uzimanja organa, odnosno transplantacije.
Amandman se ne prihvata s obzirom na to da se radi o drugom bliskom licu sa kojim je umrli bio u prisnom ličnom odnosu, koji je svima očigledan. Obrazloženje Vlade je da je nejasno, neprecizno i može da stvori sudske probleme.
Koje je to drugo blisko lice? Ko to može da potvrdi? To su subjektivne, a ne objektivne tvrdnje. Možda je umrli imao više bliskih lica, pa koja su najbliža, to najverovatnije ni umrli nije znao. Zato smatramo da je predloženi amandman precizniji, jer isključuje nejasnoće u zakonu.

Ovaj amandman se odnosi na član 65. U članu 65. stav 4. reč "ministru" zamenjuje se rečju "Vladi".
Obrazloženje SRS je - s obzirom da direktora postavlja Vlada, smatramo da direktor za svoj rad treba i da odgovara Vladi.

Član 66. stav 3. reč "ministru" zamenjuje se rečju "Vladi".
Obrazloženje SRS je - s obzirom da pomoćnika direktora postavlja Vlada, smatramo da pomoćnik direktora za svoj rad treba da odgovara Vladi.

Član 69. definiše poslove Uprave za biomedicinu, koji se odnose na transplantaciju organa. U članu 69. tačka 14) predložila sam amandmanom da glasi – učestvuje preko ekspertske komisije u pripremi vodiča dobre prakse i standardnih operativnih procedura za obavljanje poslova uzimanja, distribucije, presađivanja, utvrđivanja podudarnosti, odnosno tipizacije tkiva, odnosno u poslovima transplantacije.
SRS smatra da za stručna pitanja iz delokruga Uprave za biomedicinu direktor treba da angažuje ekspertsku komisiju uz prethodnu saglasnost ministra. Ekspertska komisija mora da ima najmanje pet članova, eminentnih stručnjaka iz oblasti nauke i struke koji se bave ovako važnim i uskospecijalizovanim oblastima, kao što je oblast transplantacije organa. O tome je dosta govorio moj kolega Paja Momčilov, pa ne bih da se ponavljam.
Ono što ovaj amandman čini realnim je i činjenica da Uprava za biomedicinu ne može da donosi doktrinarne stavove i stavove koji se tiču visokoobrazovnog i akademskog zvanja bez eksperata. Eksperti ne rade u Ministarstvu. Oni se ne edukuju i ne specijaliziraju u Ministarstvu. Oni rade u zdravstvenim ustanovama koje se bave ovako uskospecijalizovanim poslovima kao što je transplantacija organa i tu stiču, pored teoretskog znanja, i veoma važno iskustvo koje im je potrebno.
Zato smatramo da po Predlogu zakona gde je predloženo da postoje spoljni eksperti, ne treba da postoje spoljni eksperti, već da treba da se formiraju komisije eksperata od visokostručnih i naučnih kadrova, koji treba da postoje za svaku od ovih oblasti; znači, za transplantaciju oblasti organa, ćelija i tkiva, za biomedicinsku oplodnju i za transfuziju krvi.

U članu 2. stav 1. reči – ako je transplantacija, zamenjuju se rečima – na transplantaciju. Amandman nije prihvaćen i u obrazloženju Vlade naveli ste da se amandman ne prihvata jer, ''ako je transplantacija organa ili delova organa'', neću dalje zbog vremena, ''primenjuju se odredbe ovog zakona i propisa donetih za sprovođenje zakona''.
Ne znam šta vam je smetalo da reči – ako je transplantacija zamenite rečima – na transplantaciju, kada u Predlogu zakona o transplantaciju ćelija i tkiva, član 2. stav 3. navodite – na postupak, naglašavam na postupak dobijanja, doniranja, testiranja, obrade, očuvanja, skladištenja i distribuciju krvotvornih ćelija i matičnih ćelija, primenjuju se odredbe ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.
Jedino što je iz ovog vašeg obrazloženja tačno je da se radi o dvostrukim standardima. SRS je smatrala da nešto što mora da bude najkonkretniji oblik uređenja ovakve oblasti ne sme da počne sa odredbom – ako.

U članu 9. stav 3. posle reči "organizuju se" dodaju se reči "stručno-medicinski". Obrazloženje Vlade što se amandman ne prihvata je prosto neverovatno i sasvim sigurno nestručno. Pitanje je da li ministar zna imena i stručnost direktora u zdravstvenim ustanovama koje se bave transplantacijom ćelija i tkiva. Najverovatnije ne zna.
Ako ne zna imena direktora, kako će onda znati imena stručnjaka i kvalifikaciju tih stručnjaka kako bi sastavljao timove za transplantaciju. Jedino direktor poznaje svoj stručni kadar, jer radi sa tim ljudima, i sasvim je logično i primereno da direktor sastavlja timove za transplantaciju u svojoj zdravstvenoj ustanovi.
Međutim, ovim predloženim članom to nije tako precizirano, jer se najverovatnije radi o političkom predlogu, tako da ministar poznaje, ako ne direktore ustanova, onda njegovi pomoćnici poznaju članove svojih partija, pa će tako predlagati da u timu za transplantaciju budu njihova deca, rođaci i kumovi.
Ako je šta za Ginisa, timovi za transplantaciju biće propisani podzakonskim aktom. Pitam vas: kada? Šta će se raditi dok ne budu formirani timovi za transplantaciju? Kada? Po predlogu zakona za 18 meseci. Zašto ponovo zakon po hitnom postupku?

Član 12. se odnosi na oduzimanje dozvole. ''Ministar može ovlašćenoj zdravstvenoj ustanovi da oduzme dozvolu za obavljanje poslova transplantacije i pre isteka roka na koji je dozvola izdata, ukoliko se ne ispunjavaju uslovi za obavljanje zdravstvene delatnosti, a ti uslovi su od tačke 1) do tačke 5).
U ime poslaničke grupe SRS podnela sam amandman da se u članu 12. stav 1. reč "može" zamenjuje rečima "je dužan". Ministarstvo je dužno da ovlašćenoj zdravstvenoj ustanovi koja ne ispunjava uslove za obavljanje zdravstvene delatnosti oduzme dozvolu i da u roku od sedam dana donese rešenje o oduzimanju dozvole.
Vaše obrazloženje za neprihvatanje amandmana je smešno. Mi smo predložili da je ministar dužan da oduzme dozvolu ukoliko utvrdi da postoje nepravilnosti u tačkama od 1) do 5). Mi nismo predložili da ministar oduzme dozvolu zdravstvenoj ustanovi ukoliko ona ispunjava sve uslove koji su propisani Predlogom zakona.
Takođe se u obrazloženju za neprihvatanje amandmana govori o tome da se odluka donosi u upravnom postupku i pitanje je koliko je potrebno da traje taj postupak i koliko je potrebno vreme da se na propisan način utvrdi ispunjenost jednog od uslova iz ovog zakona.
Za to vreme ljudi mogu da stradaju, zato što znamo kolika je hitnost u nekim situacijama, u tom vremenu dok se odluka ne donese upravnom postupku i dok se ne utvrdi ispravnost ili neispravnost određene zdravstvene ustanove.

Član 15. se odnosi na poslove koordinatora. U članu 15. stav 1. tačka 7) menja se i glasi: "ostvaruje saradnju sa Republičkim etičkim odborom i etičkim odborima zdravstvenih ustanova u kojima se vrše transplantacije ćelija i tkiva."
Obrazloženje - u oblasti transplantacione medicine posebno su mogući etički problemi koji mogu da se jave prilikom doniranja i transplantacije ćelija i tkiva. Poštovanje ljudskih prava predstavlja ne samo etičku, već i zakonsku obavezu svih zdravstvenih radnika i svih zdravstvenih ustanova. U svakoj zdravstvenoj ustanovi treba da postoji etički odbor, posebno u zdravstvenim ustanovama koje se bave transplantacijom ćelija i tkiva. Pacijentima treba jasno ukazati kako mogu da se obrate etičkom odboru. U ovim zdravstvenim ustanovama veoma je značajna i neophodna saradnja koordinatora i etičkog odbora.
U obrazloženju ovog zakona se navodi da koordinator može ili ne mora ili kada hoće da sarađuje sa etičkim odborom. Međutim, mi smatramo da u ustanovama za transplantaciju ćelija i tkiva etički odbor donosi odluku i razmatra stručna pitanja u vezi sa uzimanjem ćelija tkiva, prati, analizira etičnost odnosa između zdravstvenih radnika i pacijenata, posebno u oblasti davanja saglasnosti pacijenta za predloženu medicinsku intervenciju. Zato smatramo da je ovaj amandman prihvatljiv.

U članu 23. stav 4. menja se i glasi - Uprava za biomedicinu, na osnovu standarda medicinske nauke i specifičnosti primene određenih vrsta ćelija, odnosno tkiva, može doneti odluku da se za pojedinu vrstu ćelija, odnosno tkiva ne sačinjava republička lista čekanja, ponavljam ne sačinjava republička lista čekanja. Ove ćelije, odnosno tkiva moraju biti evidentirani u posebnom registru sa svim obrazloženjima. Amandman se ne prihvata, a obrazloženje je potpuno nejasno i sa strane struke i sa strane pravne nauke. Uprava za biomedicinu u Predlogu zakona, na osnovu standarda medicinske nauke i specifičnosti određenih ćelija i tkiva, može doneti odluku da se za pojedinu vrstu ćelija, odnosno tkiva ne sačinjava republička lista čekanja.
U obrazloženju Vlade se dalje navodi da ne postoji jasan kako medicinski, tako ni bilo koji drugi razlog zbog koga bi se posebno izdvojio registar onih ćelija, odnosno tkiva za koje se ne sačinjava jedinstvena lista čekanja. Ovo obrazloženje je potpuno neverovatno, da ne kažem besmisleno.
Znači, Uprava za biomedicinu, po onome kako je formirana, radiće državne upravne poslove, ali i stručne i naučne poslove. Znači, osobe koje rade su potpuno nekvalifikovane da rade u ovoj ustanovi. Zbog toga smatramo da ona ne treba da postoji u okviru ministarstva. U svakoj zdravstvenoj ustanovi postoji registar, znači gde se u konkretnom slučaju navodi koje su to ćelije i tkiva za koje se ne sačinjava jedinstvena lista čekanja i zbog čega se za ta tkiva ne sačinjava lista čekanja.