Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o socijalnoj zaštiti koji danas ovde obrazlažemo veoma je značajan sistemski zakon za građane Srbije.
Narodni poslanici SRS žele da upoznaju javnost sa tim šta se u stvari ovim, kako kažete - reformskim, zakonom predlaže, tim pre jer smo svaki put kada je gospodin ministar Ljajić obrazlagao svoje zakone u ovom parlamentu shvatili da želi da nas podseti, a ujedno i građane Srbije, da Srbija korača krupnim i sigurnim koracima ka Evropi i EU. Ali, dragi građani Srbije, ako malo prošetate ovom našom lepom Srbijom, što poslanici SRS redovno čine, ne samo u vreme predizborne kampanje, kao što to čine ostali, uverićete se da to nije baš tako.
Svako uspostavljanje socijalne zaštite i socijalne sigurnosti pozdravljamo. Naime, mi smo za sređivanje i uvođenje reda u ovoj oblasti, ali u ovom predlogu zakona to nije slučaj, iako ste imali dvadeset godina na raspolaganju, iako ste imali jedanaest izmena i dopuna važećeg Zakona o socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti. Siromaštvo u Srbiji je posledica, a uzrok su loši politički, ekonomski i socijalni potezi vladajućih koalicija od petog oktobra pa do danas.
Ovaj predlog zakona skreće pažnju sa gorućeg problema, sa problema najsiromašnijih građana Srbije i problema kako im najjednostavnije, najefikasnije i najbrže pomoći. Građani Srbije u stvari ne žele socijalnu pomoć, građani Srbije žele da rade, da budu adekvatno plaćeni za ono što rade i da mogu od svojih primanja da izdržavaju svoje porodice.
Srpski radikali smatraju da je suština dobre socijalne politike dobra ekonomska politika. Zvanična politika možda ne želi ili nema mehanizama da zaštiti socijalno ugrožene građane kako bi ih što duže držala u nekoj vrsti zavisnosti. Svi znamo u kakvoj zemlji živimo. Ekonomska politika Vlade, u kojoj sedite i vi, gospodine ministre, pogubna je za ovu državu. Pokazalo se za ove tri godine kakvi su rezultati ekonomske politike. Rezultati su poražavajući: umesto 200.000 novih radnih mesta, koja ste obećavali u kampanji, bez posla je ostalo 400.000 radno sposobnih građana, odnosno 550 ljudi svakodnevno ostaje bez posla ili, još preciznije, 70 ljudi na sat.
Takođe, nezaposlenost u Srbiji je najveća u regionu, oko minus 26,7%; zatim, najveća stopa inflacije - preko 11%, a guverner na Kopaoniku najavljuje da će ova stopa inflacije i dalje da raste; najniže plate u okruženju - oko 32.000; zatim, industrijska proizvodnja je smanjena za 12%; monopolizacija tržišta; sveopšta beda, siromaštvo, opšta apatija i beznađe.
Visina materijalnog obezbeđenja porodica koje nemaju prihode za septembar 2010. godine za jednog člana iznosila je 5.694 dinara, a za četvoročlanu porodicu 10.665 dinara.
Prema predlogu novog zakona, novčana naknada namenjena zaštiti najsiromašnijih slojeva stanovništva naziva se novčana socijalna pomoć i to je naknada za obezbeđivanje garantovanog minimalnog dohotka. Po svojoj suštini, ona je istovetna sa naknadama koje su se u prethodnim zakonskim rešenjima nazivale „materijalno obezbeđivanje“, odnosno „materijalno obezbeđivanje porodice“.
Predlog novog zakona uvodi pojam osnovice u nominalnom iznosu, koji predlažete u članu 87, i ona iznosi 6.050 dinara jer se množi sa koeficijentom 1,00. Iznos i način utvrđivanja visine novčane socijalne pomoći definišete u članu 88. Za pojedinca ona iznosi 6.050, a za četvoročlanu porodicu oko 13.000 dinara. Iznosi pomoći u Srbiji za višečlana domaćinstva su značajno niži nego u zemljama u okruženju, i to je ono što je veoma loše.
Da li, gospodine ministre, možete da date savet porodicama kako da prežive sa ovim davanjima? Šta one mogu mesečno da kupe sa 13.000 dinara kada je u Srbiji prosečna potrošačka korpa, prema najnovijim istraživanjima, oko 50.000 dinara?
Ovo je za nas neprihvatljivo. Smatramo da država mora da bude opozicija siromaštvu i da svojim zakonima spreči poniranje socijalnog i egzistencijalnog stanja čoveka vršeći pravovremeno intervenciju.
Pitanje siromaštva nije samo pitanje dohotka, već i dostupnost zdravstvenih, obrazovnih i drugih usluga neophodnih za život.
Nažalost, broj korisnika materijalnog obezbeđenja iz godine u godinu raste, ali je i dalje mali procenat onih koji uspeju da ostvare ova davanja; 2010. godine samo 3% siromašnih je uspelo da ostvari ova materijalna davanja. Uslovi za ostvarivanje ovih prava su bili i ostali strogi i birokratski.
Ono što niste zaboravili, to je da i dalje umnožavate administraciju i birokratiju. U članu 19. kažete: „Radi unapređenja usluga socijalne zaštite, Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave može osnovati javnu agenciju i fondaciju.“ Iako ste u ovom uvaženom parlamentu doneli zakon o limitiranju maksimalnog broja službenika, vi i dalje povećavate državnu administraciju, koja je inače teret poreznika građana Srbije i koja je preglomazna.
Koncept siromaštva u Srbiji je prethodnih godina u značajnoj meri bio zasnovan na pasivnoj podršci siromašnim građanima i porodicama. Ankete o životnom standardu koje su realizovane 2003. godine pokazale su da je 14% stanovnika, ili milion ljudi, živelo ispod linije apsolutnog siromaštva. Na osnovu ovih podataka, tadašnja vlast napravila je Strategiju za smanjenje siromaštva. Osnovni cilj ove strategije bio je da se apsolutno siromaštvo u Srbiji prepolovi do 2010. godine. Međutim, rezultati su poražavajući: i 2010. i ove, 2011. godine imamo više od milion, možda, te podatke niko ne zna, siromašnih građana Srbije.
Ono što je značajno i što su ankete utvrdile, to je da siromaštvo i nezaposlenost u Srbiji predstavljaju kod građana Srbije jedan od najvećih strahova. Znači, 77% građana Srbije ima svakodnevni strah da ne ostane bez posla i da ne bude siromašno.
Zato smatramo da pored pasivnih mera koje ste predložili u ovom zakonu treba da se sve više uvode mere aktivne politike zapošljavanja radno sposobnog stanovništva, osposobljavanje za produktivan život u zajednici i predupređenje zavisnosti od socijalnih službi, što se ovim zakonom nedovoljno postiže.
Jedna od velikih manjkavosti ovog zakona je svakako to što u većem delu ovog zakona težište pomerate sa korisnika usluga ka pružaocima usluga. Licemerno je, a i vređa korisnike ovog zakona, da se u vreme ozbiljnog pada proizvodnje i dvocifrene inflacije zakonom predviđa unapređenje kvaliteta stručnog rada kroz kontinuiranu obuku, licenciranje, programe akreditacije i uvođenje komore socijalne zaštite.
Šta ovo znači? Da li to znači da do sada stručni radnici i ustanove socijalne zaštite nisu ispunjavali kriterijume i standarde za pružanje usluga u oblasti socijalne zaštite? Da li to znači da stručni radnici i ustanove socijalne zaštite nisu bile stručno i profesionalno edukovani da ostvare ciljeve socijalne zaštite u najboljem interesu korisnika? Zašto to niste rešili mnogo ranije? Zašto formiranje komora, licenciranje i akreditaciju niste predložili u izmenama i dopunama važećeg zakona mnogo ranije?
U obrazloženju zakona naveli ste da će promene u zakonu koje se odnose na novčanu i socijalnu pomoć uticati na povećanje rashoda za oko 70% u odnosu na do sada potrebna sredstva, odnosno oko četiri milijarde dinara.
Niste naveli koliko će da košta poreske obveznike ocenjivanje, nagrađivanje i profesionalno napredovanje stručnih radnika, o čemu svedoči član 146, i službena legitimacija, član 139.
Ovaj član je, mislim, bruka i sramota za socijalnu zaštitu i moram da ga pročitam: „Stručni radnici Centra za socijalni rad imaju status službenog lica i ovlašćenja koja dokazuju službenom legitimacijom. Obrazac i sadržaj službene legitimacije iz stava 1. ovog člana propisuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu.“
Na ovaj način, gospodine ministre, socijalna zaštita ima prednost u odnosu na druge delatnosti i vršite diskriminaciju drugih građana. Zašto službenu legitimaciju nemaju vozači, koji su svakodnevno prebijani, elektromonteri, koji takođe dobijaju batine kada hoće da iseku nelegalnim potrošačima struju? Zatim, vodoinstalateri, lekari, koji su mnogo više ugroženi, pa na kraju i nastavnici, koji su od svojih učenika veoma često ugroženi.
Ovo je ponižavanje najugroženijih građana Srbije, i najsiromašnijih. Od koga se zaposleni u ovim centrima štite? Od najugroženijih građana Srbije, od onih kojima treba da pruže adekvatnu pomoć na vreme i na najefikasniji način.
Ono što je do sada bio jedan veliki nedostatak važećeg zakona, što smo mislili da ste ovim zakonom na neki način promenili, to je da niste otklonili teškoće koje su postojale u ostvarivanju socijalne pomoći na ovaj način.
Smatramo da treba doneti zakon koji sadrži realna i primenljiva rešenja, što u svakom slučaju ovaj predlog zakona nije, jer ste na početku svog obrazloženja naveli da morate, da bi implementacija ovog zakona bila potpuna, da donesete veliki broj podzakonskih akata. Mislimo da je u članovima zakona to trebalo bolje da regulišete, a ne podzakonskim aktima.
Zatim, manjkavost ovog zakona je to što predviđate decentralizaciju socijalne zaštite. Kao što znate i kao što ste napomenuli, iskustva zemalja u okruženju su pokazala da je decentralizacija složen proces i da ne može da se obezbedi jednostavno promenom zakona, već da su za to potrebna mnogo veća sredstva, kako iz budžeta tako i sa lokalnog nivoa.
Posledice decentralizacije novčanih naknada siromašnima u zemljama tranzicije su negativne, što potvrđuju i primeri Rumunije, Litvanije, Bugarske, u kojima je odgovornost za isplatu socijalne pomoći preneta na lokalne organe vlasti, uz ograničena davanja iz budžeta, pa je posledica toga bilo donošenje novih zakona o socijalnoj zaštiti.
Gospodine ministre, da li možete građanima Srbije da odgovorite koliko je sredstava iz republičkog budžeta za 2011. godinu predviđeno da dobiju lokalne samouprave po tri osnova o kojima ste govorili na početku svog izlaganja i koja su to sredstva, kako će da se raspodele? Govorili ste o 122 opštine koje će da dobiju, ali da li će tu da bude ravnomerna raspodela, jer mnoge samouprave nisu imale ni 1% za izdvajanje za socijalnu zaštitu? Da li smatrate da će uvećan iznos koji ste napomenuli, da je 2,7 milijardi dinara, biti dovoljan da poboljša kvalitet života primalaca usluga socijalne zaštite?
Do sada se, kaže, iz lokalnih budžeta za socijalnu zaštitu izdvajalo oko 2%, a mnoge lokalne samouprave nisu čak izdvajale ni ova dva procenta. U 2010. godini bilo je oko 765.000 korisnika različitih oblika socijalnih davanja, što je 15% više nego 2009. godine. Za preko sto hiljada porodica to je jedini način da prežive i da izdržavaju svoju decu.
Sada malo o najugroženijima. Smatramo da su to deca. Podaci su različiti, a mi smo došli do podataka da deca žive na granici bede i da u bedi ima oko 120.000 dece u Srbiji. Znači, svako deseto dete u Srbiji je izuzetno siromašno, a svako 20. dete je na granici siromaštva. U Srbiji 6.200 dece koristi usluge narodnih kuhinja.
Da je siromaštvo stvarno pogodilo Srbiju pokazuju i sve veće potrebe za narodnim kuhinjama, kao oblikom pomoći najugroženijim građanima. Vi to ovim zakonom niste predvideli, već ste jedinicama lokalne samouprave ostavili mogućnost da građanima pruže i druge vidove pomoći, kao što su narodne kuhinje, subvencije, u članu 111, što ne znači da će lokalne sredine da to i realizuju. Kako će onda građani u tim najugroženijim mestima da žive?
Predvideli ste u jednom članu da centar za socijalni rad može da osniva jedna opština, a već u sledećem stavu 3. predlažete da u nekim situacijama centar za socijalni rad može da se osniva za više opština. Ovo je stvarno krajnje neprihvatljivo, jer znamo da su neke opštine toliko razuđene... Pomenuću Zaječarski okrug, gde su četiri opštine, a Sokobanja je od Zaječara udaljena 80 kilometara; kako će taj iz Sokobanje da dođe u Zaječar da realizuje novčanu socijalnu pomoć ili neki drugi vid materijalne pomoći kada nema para ni da plati kartu od Sokobanje do Zaječara i nazad? Takođe, na tome se ne završava njegov odlazak u Zaječar, potrebno je skupljanje 101 papira, koje niste uspeli da ovim ukinete, tako da će ovi građani i dalje biti oštećeni što se tiče dobijanja socijalne naknade.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam u prepodnevnom delu ove sednice naglasila da poslanici SRS nisu zadovoljni ovim Predlogom zakona o socijalnoj zaštiti. Zbog građana Srbije koji nas nisu gledali u prepodnevnom delu želim ovo da ponovim i da naglasim. Nismo zadovoljni iz više razloga. Ovde ću, koliko mi vreme dozvoljava... Izvinjavam se, koliko još imam od vremena poslaničke grupe?
(Predsednik: Trinaest minuta.)
Hvala. Kažem, nismo zadovoljni iz više razloga. Napomenuću neke koji se tiču socijalnih prava građana. Mislim da ovim zakonom to nije dovoljno regulisano. Između ostalog, smatram da neće biti adekvatno sprovedeno načelo poštovanja integriteta i dostojanstva korisnika, u skladu sa članom 69. Ustava Republike Srbije, kako ni načelo najboljeg interesa korisnika i načelo zabrane diskriminacije, u skladu sa članom 21. Ustava.
Sad ću da vam citiram član 27, koji se odnosi na načelo najboljeg interesa korisnika: „Usluge socijalne zaštite pružaju se u skladu sa najboljim interesom korisnika, uvažavajući njegov životni ciklus, etničko i kulturno poreklo, jezik, veroispovest, životne navike, razvojne potrebe i potrebe za dodatnom podrškom u svakodnevnom funkcionisanju“.
Potrudila sam se, prelistavajući ovaj predlog zakona, da nađem definiciju najboljeg interesa korisnika, pa vas zato molim, gospodine ministre, ako možete, da nam definišete šta to znači „najbolji interes korisnika“. To se u ovom predlogu zakona jasno i precizno ne vidi.
Takođe, nisam sigurna ni za načelo poštovanja dostojanstva i integriteta; ne samo da u ovom delu neće biti ispoštovano, nego neće biti ispoštovano ni uvođenjem službenih legitimacija o kojima sam govorila, jer u centrima za socijalni rad stručni saradnici i radnici dobijaju status službenog lica. Na taj način moguća je zloupotreba i diskriminacija korisnika socijalne zaštite.
Takođe se diskriminacija vidi i u članu 88. stav 2. o kome je bilo reči, pa neću da se ponavljam.
Smatram da je nedopustivo, to još jednom hoću da ponovim, da ovaj status imaju stručni saradnici i stručni radnici, jer u našoj zemlji postoje ustanove koje treba da reaguju ukoliko postoje problemi između korisnika i pružaoca usluga i da adekvatno zaštite pružaoce usluga.
Mislim da ovaj predloženi zakon ne polazi od sagledavanja aktuelnih potreba, razvoja sistema socijalne zaštite, uočenih problema i nedostataka, već od opredeljenja za evropske integracije i primene međunarodnih standarda i preporuka, što je preduslov za EU.
Takođe smatramo, a to ću kasnije nekim primerima i da vam potvrdim, da se ovaj predlog zakona pogrešno i nedovoljno bavi ustanovama socijalne zaštite za smeštaj korisnika, kao što su domovi za decu i omladinu sa posebnim potrebama, domovi za odrasla i stara lica ometena u mentalnom razvoju i duševno obolela lica, kao i domovi za lica sa čulnim i telesnim invaliditetom. U ovom zakonu nije našla svoje mesto zaštita dece, prvenstveno omladine, a i svih ostalih korisnika, od zlostavljanja i zanemarivanja u ovim ustanovama.
Manjkavosti ovog zakona vide se u mnogim članovima. Htela bih da vas pitam, gospodine ministre, da li je u članu 208. tehnička greška, da li je u pitanju vaša površnost prilikom obrade ovog zakona? Član 208. odnosi se na finansiranje iz budžeta autonomne pokrajine. Kažete: „Iz budžeta autonomne pokrajine finansiraju se...“, pa tačke 1, 2, 3, a onda prelazite na 5. i 6. tačku. To je nešto što je sigurno nedopustivo i trebalo bi da se ispravi najverovatnije amandmanima.
Mi smo u ime u Poslaničke grupe SRS podneli veliki broj amandmana na ovaj predlog zakona. Nadam se da ćete imati sluha i bar neki od ovih amandmana prihvatiti.
Na početku bih, pošto ste i vi, gospodine ministre, kao i ja lekar, htela da govorim o ovoj mreži zdravstvenih i socijalnih ustanova koja se u ovom predlogu zakona pominje. Mislim da to nije bilo dovoljno obrađeno ni u prethodnom zakonu, a nije ni u sadašnjem, i zbog toga će korisnici zdravstvenih usluga i socijalne zaštite da trpe.
Nigde nisam mogla da vidim šta se dešava, na primer, sa duševnim bolesnicima koji provedu tri meseca na hospitalizaciji u nekoj duševnoj bolnici, ne zbog toga što moraju da provedu tri meseca, nego zbog toga što centri za socijalni rad ili službe za socijalni rad ne mogu da nađu smeštaj, a porodice nisu u mogućnosti da takve duševne bolesnike prihvate. Šta se onda dešava? Takvi duševni bolesnici se prebacuju, ukoliko ima mesta, a i to je veliki problem.
U Beogradu postoji jedno jedino prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici, gde ste nadam se bili i videli kakvi su nehumani i nedostojanstveni uslovi za život tih osoba. U tom prihvatilištu u prostorijama od 30 metara kvadratnih živi i do 25 ljudi, tu su bolesni, zdravi, mlađi, stariji, muškarci i žene. Te ustanove pružaju sigurno koliko mogu, međutim, ono što je nedopustivo, to je da se više od deset godina priča konkretno o tome da će da se proširi, da će da se naprave veći kapaciteti, a ništa se ne dešava. Ako ovde u Beogradu postoji jedno takvo prihvatilište, gde može da se zbrine oko 135 ljudi, kakva je tek situacija u drugim sredinama i kakvi su tamo uslovi za prihvatanje lica koja nemaju gde da odu?
Mislim da ne postoji dovoljna saradnja između zdravstvenih ustanova i socijalnih ustanova, ne samo što se tiče psihijatrijskih bolesnika, nego i što se tiče bolesnika od fizičkih bolesti, na primer od malignih oboljenja. Postoje situacije da porodica ne želi da prihvati ili nema uslova da prihvati osobu koja je u terminalnoj fazi malignog oboljenja, ili koja je doživela moždani udar; onda se čeka danima i danima na smeštaj u neki dom, a za to vreme porodice moraju da plaćaju vrlo visoke cene za zbrinjavanje tih bolesnika. Mislim da je u ovom zakonu i ovaj problem trebalo da rešite.
Smatram da je na neki način rešeno pitanje zbrinjavanja korisnika koji se nalaze u domovima ili ustanovama socijalne zaštite koji imaju neki zdravstveni problem, ali konkretno, eto, i u tom prihvatilištu, opet ću se vratiti na to, kao i u mnogim drugim domovima, vrlo često se nalaze ljudi koji nemaju zdravstvene knjižice, koji nemaju regulisano... čak im se ne zna ime i prezime. Mislim da centri tu veoma sporo rade i da to nije privremeni smeštaj za neke osobe; konkretno u Beogradu, ljudi tu borave i po tri, četiri i pet godina, dok se ne nađe smeštaj u nekom domu, najčešće van Beograda.
Sem toga, htela bih da se osvrnem na deo koji se odnosi na centar za porodicu, smeštaj i usvojenje. Smatrali smo da će centar za porodični smeštaj i usvojenje u ovom zakonu naći mnogo više mesta, međutim, vi ste samo jednim članom regulisali delatnosti ovog centra. Mislim da je to jako važno, jer hraniteljstvo i usvojenje je nešto što je u ovom predlogu zakona izdvojeno iz centra za socijalni rad, i što je veliki problem u ovoj državi. Vi znate koliko ima zahteva za usvajanje dece, koliko dugo se čeka na usvajanje dece i na kraju ljudi odustanu jer ta deca pređu neku granicu kada ljudi žele da ih usvoje. Mislim da je to jedan od problema koje je sigurno trebalo malo dublje i malo šire da rešite ovim zakonom, ali, nažalost, niste.
Na kraju, htela bih da se osvrnem na to da je ovim predlogom zakona dosta iskomplikovan ključni problem koji se odnosi na materijalna davanja, na osnovicu, na visinu iznosa materijalnih davanja. To je nešto što ste vi ovde objasnili, ali je to toliko komplikovano za razumevanje za nas koji se trudimo i konsultujemo neke koji se bave time, a kamoli za korisnike. Znači, članove 87, 88. i 89. je trebalo da pojednostavite, da korisnicima usluga bude jasno. Njih interesuje kolika će da bude ta osnovica, koliki će da bude iznos materijalnih davanja. Međutim, vi tu uvodite mnoge termine koji su njima prilično nejasni.
Iz razgovora sa ljudima koji su primaoci ovih usluga ostaje utisak da će procenat onih koji su do sada ostajali uskraćeni za socijalna davanja (40%) možda i dalje da se povećava, a ne ono što ste vi na početku obrazloženja rekli – da će ta davanja biti veća i mnogo brojnija. Međutim, sa ovako komplikovanom procedurom smatram da će ljudi teže doći do primanja koja im pripadaju.
Neću da se vraćam i da spominjem naročito ono što se tiče poljoprivrednih domaćinstava. Znamo da je pored dece ...
(Predsednik: Prošlo je trinaest minuta, privedite kraju.)
Dobro, hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, gospodine ministre, na početku bih htela, u ime poslanika SRS, da izrazim protest zbog ovako nekvalitetnog rada.
Da li je slučajnost ili namera Vlade da dezavuiše narodne poslanike da ne mogu adekvatno da se pripreme za amandmane, jer smo mišljenje Vlade o zakonu koji je danas prvi na dnevnom redu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, dobili na samoj sednici, u raspravi u pojedinostima, a mišljenje Vlade o Predlogu zakona o psihoaktivnim supstancama dobili smo nešto pre toga. To postaje pravilo i način rada ove vlade, ne samo za zakone iz zdravstva nego i za druge zakone.
Prvo, zakone upućujete u Narodnu skupštinu po hitnom postupku, a zatim, po ustaljenoj praksi, imali smo objedinjenu raspravu o setu zakona iz zdravstvene sfere. Znači, od tri zakonska predloga, dva zakonska predloga su bila izmene i dopune zakona i jedan za koji bih rekla da bi trebalo da bude sistemski zakon.
Smatramo da se na ovaj način narodni poslanici dovode u nezgodnu situaciju, da ozbiljne zakone, koji su važni za život i zdravlje građana Srbije, naročito mlade populacije, razmatraju na brzinu, navrat-nanos, kako bi naš narod rekao, tako da ne možemo da radimo kvalitetno na adekvatan način.
Nedopustivo je čestim izmenama zakonskih odredaba pokušavati da se održava nerealno zamišljena i zacrtana politika organizacije zdravstvene službe. Potrebno je doneti ozbiljne izmene svih odredbi zakona koje nisu izdržale proveru vremena i realnog života. Želimo da ukažemo na ozbiljnost problema koji se javljaju u Narodnoj skupštini i takođe na to da se više ne ponavljaju.
U okviru Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti govorila sam mnogo više u načelu i samo ću kratko da se osvrnem, kasnije, u okviru amandmana i o njemu ću govoriti. Zakon o zdravstvenoj zaštiti, ni onaj donet 2005. godine, kao ni ove izmene i dopune zakona, nisu donele suštinsku promenu u smislu unapređenja organizacije zdravstvene službe, pa ni nešto što ste ovim izmenama i dopunama pokušali da promenite.
Zakon nije regulisao mesto i ulogu primarne zdravstvene zaštite, nije uredio način uspostavljanja i funkcionisanja zdravstvenog sistema i nije obezbedio mehanizme za reorganizaciju zdravstvenih centara ka unapređenju zdravlja i prevenciju bolesti.
I ove izmene i dopune ovih zakona prepune su ovlašćenja ministra zdravlja. To nije kritika lično na ministra zdravlja, ali bi hteli da ukažemo na nešto što smatramo da ne treba da postoji. U članu 1. Predloga zakona ministar je taj koji propisuje program, sadržinu, način, postupak i troškove polaganja stručnog ispita zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, zatim, obrazac, uverenje o položenom stručnom ispitu, utvrđuje iznos naknade i rad članova komisije.
Smatramo da ovo, pored ministra, treba da rade i druge stručne službe koje se nalaze u ministarstvu, odnosno ministarstvo kao jedinstven sistem.
Zatim, u članu 2. ministar propisuje bliže uslove, način, postupak i troškove za dobijanje naziva primarijus. Takođe, mislim da to nije adekvatno, kao i iznos naknade za rad recenzenata. Zbog čega postoje u okviru ministarstava pravne, finansijske i druge službe koje mislim da su kompetentnije od ministra da, bar što se tiče iznosa naknada za rad recenzenata, treba da odrede.
Ono što mislim da je jako smešno, da u članu 3. ministar propisuje uniformu jednog inspektora. Mislim da ministar treba da se bavi mnogo važnijim poslovima, a ne da se bavi ovako nevažnim oblastima za koje smo mi u našim amandmanima predložili i da se brišu.
Zbog toga smatramo da, umesto deregulacije i debirokratizacije, što je opšti trend u svetu, ovaj predlog zakona je primer obrnutog procesa. Zbog toga smo mi i na ovaj predlog zakona, kao i na sledeći predlog zakona i na Predlog zakona o psihoaktivnim supstancama, podneli veliki broj amandmana, kao odgovorni poslanici. Žao nam je što niste imali dovoljno sluha da prihvatite neke amandmane.
Mislim da su nedovoljna ova dva koja ste prihvatili, da smo mi veoma temeljno i veoma ozbiljno čitali ove zakone i da ovi amandmani nisu samo formalno napisani nego da imaju neki smisao. O tome ću govoriti kasnije, u obrazloženju Predloga zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Posebno mislim da ste te amandmane trebali da uvažite.
Zatim, što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o komorama zdravstvenih radnika, takođe izražavamo neslaganje…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, rasprava je pretres u pojedinostima o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kada obavimo pretres u pojedinostima o tom zakonu, prelazimo na sledeći, tako da vas molim da, u skladu sa obavezama iz člana 106, koristite svoje vreme.)
Mislim da imam pravo kao ovlašćeni predstavnik da u okviru vremena govorim o svim zakonima. Mislim da je objedinjena rasprava i u pojedinostima.
(Predsedavajuća: Zajednički načelni pretres, kada Skupština donese odluku o tome, podrazumeva odluku o ukupnom vremenu koje će Narodna skupština utrošiti na raspravu o zakonima.
Pretres u pojedinostima mora da se obavlja zakon po zakon, a svaki zakon amandman po amandman. Trenutno smo u pretresu u pojedinostima izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Vi za sva tri zakona u pretresu o pojedinostima imate na raspolaganju vreme iz Poslovnika, znači 15 minuta. Samo vas podsećam na obavezu o dnevnom redu da govorimo. Do sada ste iskoristili šest minuta od svojih ukupnih 15.)
Dobro. Hvala.

Ovim amandmanom smo predvideli da se član 5. Predloga zakona o zdravstvenoj zaštiti briše.
U svom obrazloženju ste odgovorili to što ste odgovorili, prilično je preširoko, ne bih čitala. Shvatili smo vaše obrazloženje, ali mislimo da brisanje ovog člana zakona ima smisla jer je nedopustivo da se čestim izmenama, prethodne su bile pre nepunih mesec i po dana, zakonskih odredbi pokušava da se održava nerealno zamišljena i zacrtana politika organizacije zdravstvene službe.
Želimo da ukažemo na ozbiljnost problema koji su se javili u radu pojedinih zdravstvenih centara od 2005. godine kada je počeo da se primenjuje član ovog zakona. U članu 5. Zakona propisuje se da rok od 5 godina za preuzimanje osnivačkih prava nad domovima zdravlja od strane lokalne samouprave se produžava na osam godina.
Zato zakon i donosite po hitnom postupku, jer do 10. decembra ove godine, prema važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti svi zdravstveni centri u Srbiji bi trebalo da postoje kao takvi, a umesto njih bi funkcionisali domovi zdravlja i apoteke koje su pod ingerencijom lokalne samouprave, a opšte bolnice bi bile i dalje u nadležnosti republičkih institucija.
Lokalne samouprave ističu problem preuzimanja osnivačkih prava odnosno deobe koja se vrši između domova zdravlja i opšte bolnice iz prostog razloga što dugo godina na našim prostorima egzistira zdravstveni centar kao jedinstvena ustanova tako da razdvajanje nimalo nije jednostavno.
Pre svega nije jednostavno iz fizičkih razloga jer se radi o zajedničkim objektima, o zajedničkim službama, o zajedničkim kadrovima koji opslužuju jednu i drugu ustanovu, tako da smo iz tog razloga predložili da se ovim amandmanom ovaj član zakona briše.
Novi oblik organizacije zdravstvene službe neće doneti boljitak građanima Srbije niti bolju zdravstvenu zaštiti i zbog toga građani Srbije sa opravdanjem strahuju. Proces razdvajanja počinje deobnim bilansom i tu nastaju pravi i najčešće nerešivi problemi. Ako i uspe apoteka i dom zdravlja, steknu status pravnog lica, ono što je prosto neshvatljivo, nehumano i prosto neverovatno, to je da će i zdravstvene ustanove, dom zdravlja i opšta bolnica, imati zajedničku dijagnostiku, imati zajedničku laboratoriju, rendgen, ultrazvuk, što će stvoriti još veći haos.
I do sada su postojale liste čekanja za laboratorijske analize, za ultrazvuk, za rendgen i te liste čekanja su bile i do šest meseci, a o njima je mnogo više bilo reči kada smo govorili o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i kada su se mnogi korisnici zdravstvenih usluga žalili baš na te liste čekanja, posebno onkološki bolesnici.
Smatramo da ove liste čekanja i uopšte ovaj Zakon o zdravstvenoj zaštiti neće na adekvatan način ništa dobro doneti, dok prethodno ne donesete zakon o zdravstvenom osiguranju, koji će pomoći pacijentima da imaju pravo da izaberu lekara kod koga će se lečiti, da imaju pravo da idu da se leče i u privatnoj praksi i ono što je našim zakonima nedopustivo, to je da ukoliko pacijent ne može da dočeka da za mesec ili mesec i po dana izvadi krv, on će otići u privatnu laboratoriju, tamo će platiti uslugu za koju je već dobrovoljnim zdravstvenim osiguranjem platio.
To je prosto sukob interesa i zbog toga ovo ne bi trebalo na ovaj način regulisati, i ukoliko bude zajednički, kao što su laboratorija, domovi zdravlja, isto je problem što će se na jedan način fakturisati te usluge, što se tiče domova zdravlja, a sa druge strane, fakturisaće se različito od opštih bolnica. Tako da će ljudi iz istog mesta, ukoliko idu u dom zdravlja imati jedan, na neki način uput, ako idu u opštu bolnicu, oni će imati drugi uput, odnosno možda zbog toga što će biti fakture u opštoj bolnici veće neće se pacijentima davati uputi za neke specijalističke preglede.
Mi, kao poslanici SRS, smatramo da zdravstveni centri nisu prevaziđena rešenja i da je to selektivni pristup, imajući u vidu da nije, kao što sam rekla, prevaziđen način finansiranja. Zbog toga smo mi podneli i na ovaj Predlog zakona amandman. Niste imali dovoljno sluha da ga uvažite i žao nam je što ga niste prihvatili. Hvala.

Jedan od najvećih nedostataka u Srbiji je to što ne postoji sistemski zakon koji bi se bavio prevencijom i zloupotrebom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i to da je veliki broj nevladinih organizacija i privatne prakse stvorio tzv. zakon džungle koji odgovara onima koji iskorišćavaju porodice u krajnjoj nuždi.
Kada se pojavio zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama poslanici SRS smatrali su da je takav zakon potreban i neophodan ovoj državi i da će rešiti jedan od veoma bitnih i važnih problema, problema naročito mlade populacije.
Međutim, kada smo pročitali i dobro proučili ovaj zakon shvatili smo da se on uglavnom odnosi na uslove za proizvodnju i promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Nešto nam je bilo nejasno tu i zbog toga smo i podneli ove amandmane. Nejasno nam je bilo iz dva razloga. Prvo, što ste u prvom članu naveli na šta se odnosi ovaj član, na promet, proizvodnju, izvoz, uvoz, tranzit psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, a na kraju rečenice ste naveli i druga pitanja iz oblasti značajnih za zaštitu života i zdravlja ljudi.
To ste naveli u obrazloženju i u članu 1. Međutim, mi smo dalje gledali zakon i videli smo da ovaj zakon ima 117 članova, da od toga ima 15 poglavlja i da ste dva poglavlja posvetili prevenciji i lečenju ovih bolesti, što je sasvim kontradiktorno sa ovim obrazloženjem i odbijanjem ovog našeg amandmana.
Vi ste, kažem, između ostalog u obrazloženju naveli, da se amandman ne prihvata iz razloga što se ovim zakonom uređuju uslovi za proizvodnju, promet, izvoz, uvoz i neću dalje da navodim šta. Na kraju ste naveli i promet biljaka od kojih se mogu dobiti psihoaktivne kontrolisane supstance. Niste naveli ono što ste naveli u članu 1. Znači, niste naveli druga pitanja iz oblasti značajna za život, za zaštitu životinja i zdravlja ljudi.
Zatim, dalje u obrazloženju vi navodite da je zakonom samo dat pravni osnov da se podzakonskim aktom uredi oblast načina i uslova za primenu psihoaktivnih kontrolisanih supstanci u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi za lečenje bolesti zavisnosti, kao i načini i uslovi za primenu psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, uključujući i simptomatsko lečenje, odnosno terapijske postupke intervencije.
Zašto vam je onda bilo potrebno da u ovaj zakon ubacujete, evo, sada poglavlje 7 – Zdravstvena zaštita ljudi, član 64? Onda, ono što je jako važno, da li su to podzakonski akti ili članovi zakona? Član 66. odnosi se na referentne zdravstvene ustanove, koje je jedno veoma važno pitanje da se zna u Beogradu ko se čime bavi. U Srbiji, prvenstveno, pošto je najveći broj ovih ustanova uglavnom u Beogradu. Zatim, član 65. propisivanje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. To je jasno član zakona, to nije podzakonski akt.
Navodite da se članom 70. reguliše smanjenje potražnje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Članom 71. navodite programske aktivnosti u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Član 73. navodite Institut i Zavode za javno zdravlje. To su sve članovi zakona. Ne znam zbog čega ste ovde, mogli ste jednostavno da kažete - ne želimo da prihvatimo taj član amandmana iz ovog ili onog razloga, ali ovo što ste naveli prosto ne stoji kao istina. To želimo da kažemo građanima Srbije.
S druge strane, vi od 2009. godine i dalje u Srbiji, još dok se ovaj zakon ne donese, postoje mnogobrojni zakoni jer ovo pitanje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci nije pitanje koje se samo tiče Ministarstva zdravlja. U ovom članu zakona se vidi da o ovim psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, to ste naročito u onom delu gde se odnosi na komisije, naveli da mogu da učestvuju i ostala nadležna ministarstva i da mogu da učestvuju i razni drugi stručnjaci.
Znači, da je to jedan multidimenzionalni problem koji ne može da reši samo Ministarstvo zdravlja. Po ovom Predlogu zakona i po ovome što ste u obrazloženju napisali, najmanje ovim zakonom treba da se bavi Ministarstvo zdravlja. Ono se ne bavi ni gajenjem, ni izvozom, ni tranzitom, ni uvozom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Ono što je problem, to je da ste ovim zakonom hteli nešto da uradite, međutim niste, bez obzira što je zakon preopširan, niste pre toga doneli jedan krovni zakon, zakon o mentalnom zdravlju, koji već obećavate više od sedam-osam godina, iz kojeg bi možda proistekao i jedan ovakav zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, ali koji se tiče lečenja i prevencije.
Ovo je primarno i ovo je isto važno. Ne mogu da kažem da nije važno. Ovo sve treba regulisati. Možda je ovo neka početna tačka, ali nije trebalo da mešate, da ne kažem sada, babe i žabe. U ovom zakonu ste stavili i prevenciju, lečenje, rehabilitaciju, institute za mentalno zdravlje, institute koji se bave javnim zdravljem. Vi i sada imate strategiju, pored zakona, koja se bavi opojnim drogama. Imate i akcioni plan iz 2009. godine koji se bavi time.
Međutim, kakvi su rezultati? To svi znate. Sada vas pitam – da li znate koliko ima zavisnika u Beogradu od droge? Kažete da ste dobili neku nagradu, ne znam za koju akciju – moje ne važi ne znam kako. Međutim, bez obzira na sve te akcije rezultati, bar što se tiče neke opšte populacije, jako su nezadovoljavajući. Neću da kažem loši, ali su nezadovoljavajući u odnosu na to koliko ističete da radite.
Takođe bih želela da kažem da ono što je jako važno, to je da se definišu te referentne zdravstvene ustanove koje treba da se time bave, to sigurno u nekom narednom zakonu. Međutim, pošto je problem multidisciplinaran, ne mogu sigurno da se samo te referentne zdravstvene ustanove bave ovim problemom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Time moraju da se bave i druge zdravstvene ustanove, psihijatrijske, koje imaju dodirnih tačaka sa ovim problemom.
Smatram da smo predložili ovaj amandman baš zbog toga da bi zakon bio dorečeniji, jer s jedne strane imate u zakonu prevenciju, a s druge strane, vi negirate da ste to hteli da predložite. Smatramo da je ovaj amandman trebalo da prihvatite.

Ovo je takođe amandman za koji mi mislimo da je predlagač pogrešio kada ga nije prihvatio.
Naime, član 4, kao što je koleginica rekla, govori o Komisiji za psihoaktivne kontrolisane supstance, koje imenuje Vlada radi usklađivanja stručnih stavova u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci i davanja stručnog mišljenja, a što je predviđeno i strategijom za borbu protiv droga u Republici Srbiji, za period od 2009. do 2013. godine.
Inače, predviđeno je da ovu komisiju čine predstavnici ministarstava, znači deset ministarstava, kao istaknuti stručnjaci u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Mi smo predložili novi stav da ima najviše tri stručnjaka. Vlada Republike Srbije je odbila ovaj amandman, sa obrazloženjem da se amandman ne prihvata iz razloga što bi ograničenje na samo tri istaknuta stručnjaka u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci umanjilo mogućnost kvalitetnog obavljanja poslova komisije, odnosno zauzimanja stručnih stavova u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i davanja stručnih mišljenja u slučajevima propisanih ovim zakonom.
Ovo budi sumnju da vi znate ko će biti članovi ove komisije, a neki od tih članova ne bi zadovoljili neke preciznije kriterijume. Šta znači istaknuti stručak? Na vaš način ne znam koja je to definicija. To je termin i za svakog je relevantna stvar. Za nekog može neki stručnjak da bude stručnjak, a za drugu osobu ne mora.
Zato mislimo da nije logično da odbijete ovaj amandman jer ste od 2002. godine imali više, ne mogu da kažem na stotine stručnjaka u raznim komisijama Ministarstva zdravlja, kao što su Ekspertska grupa ili Nacionalna komisija za prevenciju zloupotrebe psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, pa zatim Nacionalna ekspertska grupa za razvoj i zaštitu zdravlja mladih, unutar kojih postoji ekspertska podgrupa za zaštitu zdravlja mladih od bolesti zavisnosti i HIV-a.
Smatramo da u ovo vreme ekonomske krize, posebno u ovoj 2011. godini kada se kriza ne smiruje, sredstva koja građani izdvajaju treba racionalno da koristimo i smatramo da je ovaj broj potpuno adekvatan za davanje jednog stručnog mišljenja. Hvala.

Član 6. se odnosi na zabranu davanja i odlaganja psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Mi smo podneli amandman na stav 1, koji se menja i glasi: "Zabranjeno je davati i uzimati psihoaktivne kontrolisane supstance, osim u svrhu propisanog lečenja, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona".
Smatramo da je na ovaj način regulisano ne samo davanje, već i uzimanje psihoaktivnih supstanci. Vi možete nekom davati psihoaktivne supstance na različite načine i putem različitih sredstava. Znači, možete davati dobrovoljno, dragovoljno, pod pritiskom i mislim da je ovde uzimanje isto toliko bitno, a možda i važnije od toga li ćete nekom dati psihoaktivne kontrolisane supstance. Ti koji su zavisnici od psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, oni će ih uzimati i ukoliko im neko ne daje.
Na ovaj način mislim da stvarate situaciju teorije zavere. Kaže – zabranjeno je sa hranom, pićem ili na bilo koji drugi način davati psihoaktivne kontrolisane supstance, osim u svrhu propisanog lečenja u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.
Logično je da je zabranjeno davati psihoaktivne kontrolisane supstance, a po meni, ovo vaše obrazloženje da uzimanje psihoaktivnih supstanci nije predviđeno kao vrsta zabrane ovim zakonom, pa i krivičnim zakonom, mislim da nije logično. Hvala.

Član 21. se odnosi na odgovorno lice u ovlašćenoj, odnosno referentnoj laboratoriji. Mi smo podneli amandman da se u članu 21. posle stava 3. dodaje novi stav 4. koji glasi – odgovorno lice i zamenik odgovornog lica mora biti stručno lice iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Postojeći stav 4. postaje stav 5.
Ono što je krajnje nelogično, to je obrazloženje koje ste dali za odbijanje ovog amandmana. U članu 21. kažete – navodi se da se ovaj amandman odbija iz razloga što je članom 14. stav 4. zakona dato ovlašćenje ministru da propiše uslove u pogledu kadra, odnosno uslove koje mora ispunjavati sav kadar zaposlen u ovlašćenoj laboratoriji.
Zbog čega onda govorimo o stručnosti onih koji rade i koji se bave ovom ovako važnom materijom? Potpuno je kontradiktorno vaše mišljenje sa prethodnim članom, sa referentnom laboratorijom, gde u stavu 2. kažete da ministar može u postupku izdavanja rešenja za referentnu laboratoriju da zatraži mišljenje komisije.
U članu 21. odgovorno lice, koje treba stvarno da bude najodgovornije lice koje ima potpuno znanje iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, mora da bude državljanin, što se podrazumeva, Republike Srbije, ne sme protiv njega da se vodi postupak iz oblasti krivičnog dela psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, a njegovu stručnost nijednom rečenicom, nijednom rečju ne pominjete.
Takođe je ovaj član 21. u suprotnosti i kontradiktornosti sa članom 31, koji se odnosi na odgovorno lice za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance. U tom članu navodite da odgovorno lice i njegov zamenik moraju da imaju stručnu spremu i stečena potrebna znanja iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Ovo je sasvim logično i u redu, ali nije logično da u članu 21. ne navodite da to lice mora da ima stručnu spremu. To ne možete nekim podzakonskim aktima da donosite.
Zatim je potpuno, takođe, nelogično da donosite član 91. ovog zakona, koji kaže – izdavanje potvrde o stečenim znanjima iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Znači, vi podrazumevate da lica, i tu se decidirano kaže kome se izdaju te potvrde, kaže – ministarstvo izdaje potvrdu o stečenim zvanjima iz oblasti kontrolisanih psihoaktivnih supstanci odgovornom licu i zameniku odgovornog lica.
Smatramo da ovo objašnjenje, odnosno vaše obrazloženje za neprihvatanje amandmana je potpuno nelogično, potpuno je van konteksta stručnosti. Smatramo da ovaj amandman trebate da prihvatite, da još jednom o njemu razmislite i da je potpuno na mestu da se ovaj amandman prihvati. Hvala.

Član 40. odnosi se na transport psihoaktivne kontrolisane supstance. Ovaj član 40. je glomazan, nejasan i neprecizan, kao i Predlog zakona.
On ima deset stavova. Mi smo kao poslanička grupa imali primedbe bukvalno na svaki stav i mogli smo da podnesemo amandman skoro na svaki stav, međutim, baš zbog te nejasnoće i nepreciznosti, a zbog tako važne oblasti kao što je transport psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Takođe smo smatrali da je ovo pre u nadležnosti Ministarstva za unutrašnje poslove, nego Ministarstva zdravlja, ali podneli smo amandman da bi bar na neki način ovaj stav 9, za koji smo smatrali da je u ovom članu najvažniji, da se ova reč "bez odlaganja" zameni rečju "najduže u roku od 24 časa".
Na taj način smo hteli da damo obavezujući karakter ovom predlogu zakona, međutim, ono što ste vi u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana napisali to je da se amandman ne prihvata iz razloga što je navedenim stavom u članu 40. data obaveza pravnom licu koje vrši transport psihoaktivnih kontrolisanih supstanci da odmah bez odlaganja obavesti Ministarstvo i ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove o svakoj aktivnosti koja ukazuje na sumnju da se radi o nedozvoljenom prometu psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i o količini i vrsti nestalih psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Ne može se prihvatiti rok od 24 časa u kome bi se ova obaveza završila, kako je predloženo ovim amandmanom, zbog neophodnosti hitnog delovanja u slučajevima koji predstavljaju nelegalno ponašanje. Ostavljanjem roka od 24 časa stvorila bi se mogućnost zloupotrebe.
Pitam vas da mi definišete šta znači i koliko je to vreme bez odlaganja. Lekar ste, kao i ja, i znate da kada pacijent pobegne iz bolnice ili kada izađe sam na svoju ruku, u roku najdužem od 24 časa dajete tom pacijentu otpusnu listu. Tu postoji neki rok.
Mi na psihijatriji u roku od 24 časa moramo da prijavimo bekstvo nadležnom Ministarstvu za unutrašnje poslove. Nama ništa ne znači termin bez odlaganja. Tu postoji mogućnost zloupotrebe i tu postoji mogućnost manipulacije jer to je jedan širok termin, jer to nije ni pet minuta ni pet sati ni 50 sati. Evo, imate prilike da mi odgovorite koliko je to vremenski ograničeno vreme.

Nisam zadovoljna vaši odgovorom jer opet niste precizirali. Poslanička grupa SRS smatra da "bez odlaganja" ništa ne znači. To znači, na primer, da čovek može da primeti da je nestala neka psihoaktivna kontrolisana supstanca, ali da zbog nekih drugih razloga to ne prijavi, možda zbog lenjosti, možda zbog površnosti, možda zbog svoje bolesti ili zbog nekog drugog razloga ili možda zbog zloupotrebe.
Kada pitate osobu kada ste prijavili nestanak neke psihoaktivne kontrolisane supstance ona će bez odlaganja, ukoliko hoće da manipuliše, da zloupotrebljava svoj postupak. Hvala.

Ovaj amandman se odnosi na član 71. Član 71. se odnosi  na programske aktivnosti u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
U članu 71. stav 2. posle reči "komisija" tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se reči "koja ima obavezu da svoj izveštaj jednom godišnje podnosi Narodnoj skupštini Republike Srbije".
Ovaj amandman smo podneli iz jednog velikog razloga što je ova materija i predlog zakona o ovoj materiji veoma važan, kako za građane Srbije, tako i za nas, poslanike SRS. Mislim da građani Srbije žele jedan takav izveštaj i da takav jedan izveštaj, kako vi kažete, treba transparentno da bude u ovoj skupštini pročitan.
Vi ste ovaj, normalno, kao i sve amandmane, odbili sa obrazloženjem da se amandman ne prihvata iz razloga što je zakonom predloženo da članove komisije imenuje Vlada, pa će u skladu sa Poslovnikom Vlade komisija donositi izveštaj o svom radu ovom organu koji je imenovao. Ne znam koji zakon ovde u Skupštini nije donet, a da nema neku komisiju ili neko telo, a ne sećam se skoro da je bio neki izveštaj podnet Narodnoj skupštini o radu te komisije ili tog tela.
Zbog važnosti ove materije, posebno za zdravlje ljudi, smatrali smo da treba ova komisija koja je, s jedne strane, jedno glomazno telo za koje u obrazloženju navodite da se ne finansira iz budžeta Republike Srbije, a u članu 4. u drugom stavu navodite da su potrebna dodatna sredstva za finansiranje ove komisije, smatram da treba ovde ovaj izveštaj jednom godišnje bar da se podnese o tome koliko je urađeno za godinu dana, da li je smanjen broj zavisnika od narkomanije, da li ih ima 30.000 ili 130.000 kako neki tvrde itd.
Zato mislim da je ovaj amandman trebalo da prihvatite, prvenstveno zbog građana Srbije koji imaju veliki problem. Narkomanija nije samo zdravstveni problem, nije samo psihijatrijski problem, nije samo psihološki problem. Ovo je problem društva. Ovo je nacionalni problem.
Zbog toga mislimo da ovaj jedan način na koji vi pokušavate, koji nije multidimenzionalan, nećete rešiti ovaj problem, jer i do sada je narkomanija postojala. Narkomanija ne postoji od danas, od juče. Ovaj problem treba rešavati otvoreno, treba o njemu govoriti.
Posebno mediji treba da se uključe u rešavanje ovog problema, kako bi se promenila svest ljudi, kako bi se promenila svest mladih ljudi, kako bi se promenila svest članova porodice, kako bi roditelji brzo i na vreme primetili da li njihovo dete uzima neku psihoaktivnu kontrolisanu supstancu ili ne. Jer, vreme je takvo da se brzo živi. Zbog toga mislim da je ovaj amandman trebalo da prihvatite. Hvala.

Ovaj član 108. odnosi se na privredni prestup i kaže – novčanom kaznom od milion do tri miliona dinara kazniće se za privredni prestup pravno lice ako obavlja proizvodnju, odnosno promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci u suprotnosti sa ovim zakonom.
Normalno, mi smo predložili mnogo veće novčane kazne, iako smatramo da ovo nije privredni prestup nego krivični prestup i vi ste obrazložili odbijanje amandmana time da se kosi sa Zakonom o privrednim prestupima kojima je propisana najveća zaprećena kazna za privredni prestup do tri miliona dinara.
Sada meni nije jasno da li je to u koliziji sa onim što su mediji obaveštavali da su u toku 2007. i 2008. godine u Republici Srbiji otkrivene četiri velike ilegalne laboratorije za proizvodnju sintetičkih droga i tom prilikom je zaplenjena oprema za ilegalnu proizvodnju droga i velika količina psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Koliko su mediji obaveštavali ove osobe su bile lišene slobode i ne znam kako proces dalje teče. Smatram da sigurno je ovaj Zakon o privrednim prestupima donet u neko vreme kada tri miliona dinara su sigurno bila neka niska cena. Međutim, za ovo krivično delo treba da bude primenjen Krivični zakonik.
Mislim da sada pri kraju ove današnje diskusije, koja je bila prilično konstruktivna, bez obzira što ministar misli da smo mi povremeno i destruktivni i da imamo tako neke destruktivne predloge, želela bih da postavim neka pitanja, pošto je ministar tu i prilika je da još jednom ministru postavimo neka pitanja koja smo tokom ovih dana u skupštinskoj govornici postavljali, posebno dr Paja Mamočilov i poslanik Boris Aleksić.
Na kraju, meni nije jasan odgovor koji ste dali dr Paji Momčilovu, kada i gde ste vi kao Ministarstvo zdravlja preuzeli mere za zaštitu zdravlja gospodina Vojislava Šešelja. Nas konkretno interesuje da li postoji neki pisani dokument o tome? Mi bismo voleli da se o tome obavestimo, da ovde ne ponavljamo ista pitanja i da ne budemo dosadni i narodu.
Zbog toga koristim priliku da sada odgovorite da li postoji takav dokument? Da li možete da kažete kada je objavljen takav dokument i gde je objavljen i da li mi možemo da dobijemo pismeno obaveštenje od vas koje se mere i u kom pravcu preduzimaju za zaštitu zdravlja dr Vojislava Šešelja. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje kojim bih volela da zaokružim, a to sam pitanje postavila, a volela bih kao lekar i kao građanin ove države Srbije, kao neko ko radi sa ovom grupom ljudi i sa njihovim porodicama, da mi odgovorite na ono pitanje koje sam postavila pre možda jedno sat vremena.
Vi kao ministar sigurno treba da imate i imate tu informaciju, koliko stvarno zavisnika u Srbiji postoji. Ta cifra od 30.000 do 130.000 je veoma alarmantna za porodice koje puštaju decu da se slobodno kreću i koje svoju decu ne vide po ceo dan. S te strane bih volela da dobijem taj odgovor i da znamo da li je taj porast zavisnika i dalje trend, na neki način to pokušava da se reguliše.
Mi kao poslanička grupa SRS, iako smatramo da je ovakav zakon neophodan i da ovakav zakon, na koji smo podneli veliki broj amandmana, ukoliko ih usvojite, trebalo bi na neki način da reši neke probleme, pa pošto niste, mi nećemo glasati za ovaj predlog zakona. Hvala.

Sasvim mogu da razlikujem šta su privredni prestupi, a šta su krivični. To mi je potpuno jasno. Tako da tu nisam imala dileme. Smatrali smo da je za ovo krivično delo predviđena krivična kazna, a ne privredni prestup.
S druge strane, mislim da ćemo, nadamo se, biti zadovoljni odgovorom koji dobijemo, ali bih vas molila da taj odgovor bude u nekom pristojnom vremenu i da to bude možda eto za nedelju dana.
Odbor za zdravlje i porodicu tri puta je pokušavao da stavi kao tačku dnevnog reda - razmatranje zdravstvenog stanja gospodina Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu. Nijednom većina u poziciji nije izglasala ovu tačku dnevnog reda. Eto, možda bi bilo dobro da i vi na Odboru za zdravlje i porodicu prezentujete izveštaj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, opet po ustaljenoj praksi imamo objedinjenu raspravu o setu zakona iz zdravstvene sfere, tri zakonska akta, dve su izmene i dopune, znači, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlog zakona o dopunama Zakona o komorama zdravstvenih radnika i treći, koji mislim da je sistemski jako važan, Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.
Ove zakone danas u veoma kratkom i ograničenom roku razmatraćemo u okviru ove objedinjene rasprave i to je jedna od najvećih kritika SRS, jer smatramo da poslanici neće imati dovoljno vremena da u ovako kratkom roku iznesu sve primedbe koje se odnose na ove zakone, posebno na ovaj treći, koji je poseban zakon i koji smatramo da je zakon koji treba da bude od nacionalnog značaja i za koji na ovaj način nećemo rešiti probleme koji su do sada postojali u našoj zemlji.
Što se tiče ovog prvog zakona, zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, već ne znamo po koji put se ovde u ovom uvaženom domu raspravlja o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Pre mesec i po dana, 19. oktobra ove godine, raspravljali smo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojim se reguliše oblast tzv. dopunskog rada zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika i zbog toga bih, pošto je ministar prisutan, postavila pitanje – gde i u kojoj evropskoj zemlji, kojoj toliko težimo, ima da se zakoni menjaju bukvalno na svakih dva meseca?
Svi znamo, koji smo imalo putovali po Evropi i po evropskim parlamentima, da zakoni u evropskim zemljama neki važe i traju i do 100 godina.
Sledeće logično pitanje je, koje ne postavljam samo ja, vidim da su postavili i poslanici iz drugih poslaničkih grupa – čijom krivicom su napravljeni propusti i nedostaci koji dovode do tako čestih izmena i dopuna zakona iz oblasti zdravstva i do stvaranja opšte konfuzije?
Vama, poštovani poslanici, želim da skrenem pažnju da nakon rasprave Odbor za zdravlje i porodicu nije doneo odluku o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, shodno članu 80. stav 1. i članu 155. stav 2. novog pravilnika o radu u Narodnoj skupštini.
Bio je kvorum, bilo je 12 poslanika, ali za predloženi zakon je glasalo za šest poslanika, pet protiv i jedan poslanik nije glasao.
Ono što je takođe važno je da ovo nije prvi put da u Odboru za zdravlje i porodicu vladajuća koalicija koja ima većinu nije bila saglasna sa predloženim zakonima.
Sada ću da pređem na ovaj predlog zakona koji ima izmene koje su uglavnom da se pet-šest članova menja. Počeću prvo od članova od 1. do 4, gde je izvršeno usklađivanje sa propisima kojima se uređuje oblast budžetskog sistema, odnosno budžeta za 2011. godinu. Navode se odredbe koje se odnose na uređenje načina i postupka polaganja tzv. stručnih ispita, za zdravstvene radnike, zdravstvene saradnike.
Tu je takođe naša primedba – zašto je ministar ta kompetentna osoba koja postavlja propise za polaganje stručnih ispita? Zatim, dobijanje naziva primarijusa i navedeno je da sva ta ostvarena sredstva pripadaju budžetu Republike Srbije, kao i namena trošenja tih sredstava.
Pitanje je – gde su do sada išla sredstva na osnovu uplate naknade za polaganje stručnih ispita zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika i sticanje naziva primarijus koji sada idu u budžet?
Zakon o budžetu je najvažniji u svakom parlamentu i reforme treba prvo da počnu od načina finansiranja zdravstvene službe, a ne unošenjem modernih rešenja koja nemaju realnu pretpostavku da se ostvare.
U dosadašnjim budžetima nigde se ne vidi iznos koji Ministarstvo zdravlja ostvaruje uplatom naknade za polaganje stručnih ispita i za sticanje naziva primarijus, niti kome ta sredstva idu. Dalje se ne bavimo otklanjanjem sistemskih uzroka koji su doveli zdravstvo u ćorsokak, već posledicama, odnosno krpljenjem rupa u budžetu.
U članu 5. zakona propisali ste da se rok od pet godina za preuzimanje osnivačkih prava nad domovima zdravlja od strane lokalne samouprave produžava na osam godina. Zato zakon i donosite po hitnom postupku, jer do 10. decembra ove godine, znači, rok je već istekao, prema važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti svi zdravstveni centri prestali bi da postoje kao takvi, a umesto njih funkcionisali bi domovi zdravlja i apoteke, koje bi finansirala lokalna samouprava, a opšte bolnice bi i dalje bile pod ingerencijom Republike Srbije.
Kako ste mislili da završite ovaj posao, kada su transferna sredstva za lokalne samouprave nekada bila oko 60 milijardi dinara, a u međuvremenu su smanjena i negde na 23 milijarde, sa kojima ćete teško uspeti da pokrijete ove dodatne troškove.
Lokalne samouprave ističu problem preuzimanja osnivačkih prava, odnosno deobe koja se vrši između doma zdravlja i opšte bolnice iz prostog razloga što dugo godina na ovim našim prostorima egzistira zdravstveni centar u mnogim opštinama kao jedinstvena ustanova, tako da razdvajanje nimalo nije jednostavno, pre svega iz fizičkog razloga, jer se radi o zajedničkim objektima, o zajedničkim službama, o zajedničkim kadrovima koji optužuju jednu i drugu ustanovu, tako da apelujemo da zaustavite ovaj proces.
Novi oblik organizacije zdravstvene službe neće doneti boljitak Srbiji, niti bolju zdravstvenu zaštitu i zbog toga građani Srbije strahuju.
Proces razdvajanja počeo je deobnim bilansom i tu su nastali i prvi i najčešće nerešivi problemi. Ako i uspe i dom zdravlja stekne svojstvo pravnog lica, ono što je prosto neprihvatljivo, nehumano i što će stvoriti još veći haos u zdravstvu, a to je da i dom zdravlja i opšte bolnica imaju zajedničku dijagnostiku, laboratoriju, rendgen, ultrazvuk i neke specijalističke službe.
I do sada su postojale razne liste čekanja. I do sada su ljudi iz svog džepa plaćali uslugu da ne bi po šest meseci čekali ove specijalističke preglede. Zato smatramo da je ovo nehumano i neprihvatljivo.
U većini evropskih zemalja preko 80% usluga zdravstvene zaštite obezbeđuje privatna praksa. Zar ne bi bilo efikasnije ukoliko bi se uključila i privatna praksa sa svim raspoloživim kapacitetima i pružanjem usluge primarne zdravstvene zaštite obavezno osiguranim građanima? Time bi se povećala i dostupnost i obim i kvalitet zdravstvene zaštite.
Na ovaj način bi se zaposlio veliki broj zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika. Znamo da na birou ima oko 1000 lekara i oko 4000 medicinskih sestara. S druge strane, ukoliko bi zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici bili adekvatno plaćeni ne bi bilo potrebe za dopunskim radom, u kome neki lekari i po 12 sati rade. Zato smatramo da o ovom zakonu morate da razmislite još jednom.
Smatramo da efekti ovog dopunskog rada predstavljaju izvor konflikta interesa. U vezi sa tim ukazujem na direktivu EU o radnom vremenu zdravstvenih radnika. Mislim da je tu ograničeno vreme zdravstvenih radnika i o tome bi trebalo više da znate.
Smatramo da zdravstveni centri nisu prevaziđena rešenja i da je to selektivni pristup, imajući u vidu da nije prevaziđen važeći način finansiranja zdravstvenih centara.
Ne bih se više bavila ovim izmenama i dopunama zakona. Ima gomilu manjkavosti. Prešla bih na druge zakone. O tome će da nastave dalje moje kolege.
Sada bih se kratko osvrnula, koliko mi vreme dozvoljava, na Predlog zakona o dopunama Zakona o komorama zdravstvenih radnika.
Izražavamo neslaganje sa obrazloženjem predstavnika Vlade prema kojem se ovim predlogom stvaraju uslovi za kontinuiran rad komora zdravstvenih radnika, te da se ovim dopunama daje mogućnost za ponovno konstituisanje organa komora, član 27b ovog predloga zakona.
Smatramo da ovim predlogom ministar i Srpsko lekarsko društvo imaju najviše uticaja u predlaganju članova odbora za raspisivanje izbora za skupštinu komore, što stavlja u pitanje rad komora kao nezavisnog tela.
U predloženim dopunama zakona obrazloženje ne korespondira sa konkretnim situacijama, pa zbog svih iznetih razloga poslanička grupa SRS neće podržati ovaj predlog zakona.
Sada bi i kao psihijatar i kao lekar i kao poslanik se najviše zadržala na ovaj predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Donosi se po hitnom postupku i bez učešća konsultanata u izradi propisa i njihovog mišljenja o usklađenosti, što smatramo da nije dobro.
Naša primedba predlagačima je da sve sistemske zakone upućuju u skupštinsku proceduru po hitnom postupku. I ovaj zakon spada u sistemske zakone, veoma je opširan. Ima 117 članova u 15 poglavlja i smatramo da je od nacionalnog značaja i da nije primeren način na koji se donosi.
Sledeća primedba je na dato obrazloženje u kojem, između ostalog, kao razlog navodite potrebu harmonizacije propisa, a zatim se nabrajaju propisi još 1961, 1971, 1996, 2004, pa i 2005. godine, zatim Strategija EU o drogama i akcioni plan EU za sprovođenje ove strategije. Da li to znači da naša država do 2005. godine nije bila u obavezi da se pridržava navedenih evropskih propisa?
Takođe, naša primedba je zašto ovde nije spomenut dokument EU "21 cilj za 21. vek", odnosno tačka 15. ovog dokumenta u kojoj se navodi da se mora smanjiti broj zavisnika od psihoaktivnih kontrolisanih supstanci do 2015. godine?
Na ovaj način narodni poslanici se dovode u nezavidnu situaciju da ozbiljnu materiju na brzinu moraju da čitaju te ne mogu kvalitetno da rade. Ovakav rad nije tipičan ni za jedan evropski parlament. Znamo da se u ovim parlamentima obavljaju i po tri čitanja pre nego što se zakon donese ili ne donese.
Ovakva zakonska regulativa je nesporno potreba. SRS se sa tim slaže, ali ovako nekvalitetan način rada je za svaki protest.
Ovde nedostaje zakon o mentalnom zdravlju kao krovni zakon i to nigde nije navedeno. Ministarstvo zdravlja je imalo od 2001. godine dovoljno vremena od kada govorite da ćete doneti ovaj zakon da ovaj krovni zakon donese i postavljam pitanje zašto to nije urađeno.
U obrazloženju je navedeno da donošenje ovog zakona ne zahteva dodatna finansijska sredstva u budžetu. Na strani 3. predloženog zakona, član 4, gde se govori o komisiji za psihoaktivne kontrolisane supstance, navedeno je da se sredstva za rad ove komisije obezbeđuju u budžetu Republike Srbije.
Sa ovom komisijom se na ovaj način prvo uvećava državni aparat. Smatramo da bi postojeća administracija u ministarstvu trebala da preuzme odgovornost za ove aktivnosti i da treba da ih radi efikasno a ne da se administracija na ovaj način umnožava.
Kao što smo već napomenuli, o ovom zakonu se raspravlja u objedinjenoj raspravi i zakon je preopširan, ali nedorečen. Evo, dodirnuli smo se ovog člana 4. i komisije. Ovde nigde u članu 4. ne spominjete, navodite samo da su predstavnici ministarstva članovi komisija, ali nigde na navodite koliko ćete imati istaknutih stručnjaka iz ove oblasti. Smatramo da je ova komisija, kao još jedna komisija koju uvodite dodatni udarac za državni budžet i za sve, ali i niste dovoljno jasno i precizno definisali.
Ovaj zakon o supstancama je jako neophodan, kao što sam rekla, naročito jer je ugrožena u Srbiji mlada populacija i mislimo da na ovaj način donesen zakon neće zaštititi od zloupotrebe, bolesti zavisnosti, kriminala i nasilja naročito mladu populaciju. U obrazloženju razloga za donošenje zakona navodite da je predloženo sistemsko regulisanje uslova za proizvodnju, promet, izvoz, uvoz i tranzit psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, uslove za gajenje, preradu biljaka od kojih se mogu dobiti psihoaktivne kontrolisane supstance, a na kraju, kao i druga pitanja značajna za zaštitu života i zdravlja.
Smatramo da ovaj predlog zakona neće učiniti efikasnim ono što treba da bude efikasno, a tu pre svega mislim na smanjenje broja zavisnika od droga, odnosno od psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
U Srbiji postoje mnogi zakoni koji regulišu ovu materiju koja je u ovom predlogu zakona ponuđena. Od 2009. godine sprovodi se i nacionalna strategija, kao i Akcioni plan za lečenje bolesti zavisnosti. Kakvi su rezultati? Država i dalje nema tačno evidenciju koliko postoji zavisnika od narkotika. Pretpostavlja se da ima negde između 30.000 i 130.000 zavisnika od psihoaktivnih supstanci, a 24.000 njih su heroinski zavisnici.

Ne mogu a da ne odgovori gospodinu Simi Vukoviću. Mislim da nisam iznela ništa što nije tačno. Tačno sam citirala i po kom članu i koliko je bilo članova na Odboru. To je jedan primer kada nije bilo dovoljno poslanika većine koji bi podržali zakonski predlog.
Kada se donosila odluka o zakonskom predlogu o duvanskom dimu i tada je isto bilo nedovoljno da se donese mišljenje o ovom zakonskom predlogu. Nismo krivi zbog toga. Vi treba kao većina da imate i većinu prilikom održavanja sednica.