Zahvaljujem.

Povod da Poslanički klub SRS podnese ovaj amandman na član 25. stav 2. bilo je nešto o čemu smo već dosta govorili, a to su enormno visoke plate rukovodioca javnih preduzeća i agencija. Svrha podnošenja ovog amandmana je da elementi za određivanje troškova zarada kao obavezni elementi finansijskog plana ne mogu biti određeni onako kako odluči Agencija, već bi trebalo da se pridržavaju kriterijuma koji važe u ostalim državnim organima. Kada agencijama date mogućnost da same o tome odlučuju, imali smo prilike da vidimo kako to izgleda.
Inače, kada su agencije u pitanju stav SRS je poznat i opet ću ponoviti da su to izmišljene službe, paralelne regularnim državnim organima koje je definisao Ustav Republike Srbije. Poslovi koji se obavljaju u ovim mnogobrojnim agencijama mogu se bez ikakvih problema obavljati u okviru pojedinih sektora ministarstava, međutim, kada bi to bilo tako onda bi bio jedan rukovodilac sektora i određen broj zaposlenih. Ne bi bilo direktora, zamenika direktora, upravnog odbora i broj zaposlenih onoliki koliko zaslužnih kadrova treba zbrinuti. Sve to puno košta. Svih ovih godina SRS upozorava da se ne osnivaju neprekidno agencije.
Međutim, vlast se oglušuje o sva ta naša upozorenja i neprekidno zapošljava ljude u ovim službama i telima. To je dovelo do prevelikog broja zaposlenih u državnoj administraciji i to je problem sa kojim se sada suočava ova Vlada, jer je smanjenje broja zaposlenih uslov, tj. obaveza nametnuta od MMF, a godine su ekonomske krize. Usvojen je Zakon o smanjenju broja zaposlenih kako na republičkom tako i na lokalnom nivou. SRS se protivila donošenju tog zakona govoreći da je potrebno da se zaustave nova nepotrebna zapošljavanja u izmišljenim službama. Sada se suočavate sa problemom primene tog zakona, jer je preveliki broj ljudi koje treba otpustiti, a to nije baš tako jednostavno, jer je mali broj onih koji su pred penzijom i koji sami žele da odu, ostali imaju određena prava garantovana zakonom, pa je pokrenut veliki broj tužbi pred sudom po ovom osnovu.
Sada u rukama imam tabelu o realizaciji obaveza iz zaključka Vlade 05 broj 121-1198/2009, od 26. februara 2009. godine. Na insistiranje SRS, kada je javnosti otkrivena istina o neshvatljivo visokim primanjima Bojana Krišta i menadžmenta na Aerodromu "Nikola Tesla", Vlada je na svom sajtu objavila zarade rukovodioca javnih preduzeća i javnih agencija. Ova tabela odnosi se na javne agencije. Tu su pobrojane zarade od najviše u Centralnom registru, generalni direktor je imao platu 355.205 dinara, pa do najniže 71.703 dinara, direktora Zavoda za zaštitu prirode Srbije.
Zanimljivo je da na ovom spisku ima svega 25 javnih službi i nema podataka o visini plata u Republičkoj agenciji za telekomunikacije, koju sada ovim predlogom zakona preimenujete u Republičku agenciju za elektronske komunikacije.
S obzirom na to da nadzor nad zakonitošću i svrsishodnošću rada Agencije za telekomunikacije u vršenju poverenih poslova vrši Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo, koristim priliku da pitam ministra – zbog čega Agencija za telekomunikacije nije postupila po zaključku Vlade i nije stavila na uvid javnosti podatke o visini zarade rukovodioca u februaru mesecu prošle 2009. godine? Ovo možete shvatiti i kao poslaničko pitanje.
Ukoliko u predviđenom roku ne bude stigao odgovor ja ću sačekati sednicu na kojoj narodni poslanici postavljaju pitanja predstavnicima Vlade pa ću opet zatražiti odgovor na pitanje da se objasni –otkud pravo pojedincima da ne postupe po zaključku Vlade? Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, u javnosti je prethodnih dana veliko interesovanje izazvano najavljenim dopunama i izmenama Zakona o NBS.
Ove izmene i dopune su predstavljene kao nešto čime se želi ojačati položaj NBS. Međutim, da se nije dogodilo to sa podnošenjem ostavke guvernera, verovatno da se ovaj predlog zakona ne bi našao na dnevnom redu ove sadašnje sednice, koja je inače vanredna sednica.
Sada, kada govorimo o Centralnoj banci, neophodno je da se kratko osvrnemo na ekonomsku stvarnost u Srbiji. Ne dovodeći u pitanje potrebu za samostalnim donošenjem odluka Centralne banke, ipak, ne možemo Narodnu banku i monetarnu politiku posmatrati baš potpuno odvojenom od ukupne ekonomske politike.
Prethodna decenija je obeležena procesom privatizacije koja je, svedoci smo svi, sprovedena na jako loš način. Sve što je vredelo, prodato je u bescenje. Preduzeća koja su bila u lošoj situaciji i kojima je obećavan oporavak, doživela su sudbinu, da umesto oživljavanja proizvodnje, radnici budu otpušteni, a na kapijama stavljeni katanci.
Dok je bilo tih prihoda od privatizacije, bilo je drugačije. Vlast koja se ponašala nedomaćinski, mogla je da opstaje zahvaljujući ovim prihodima, čiji se najveći deo slivao u budžet i odlazio u tekuću potrošnju, umesto da bude investirano u otvaranja novih kapaciteta i novih radnih mesta.
Godinama je iz privrede javni sektor uzimao samo koliko mu treba, a nije iznova investirao. Korisnici budžeta su navikli da za njih mora biti, bez obzira na stanja u realnom sektoru. Godinama su imali nova zahvatanja od privrede i, umesto da država vrši funkciju poslovnog partnera sa privredom i obezbedi joj najoptimalnije uslove privređivanja, ona je koristila svoju poziciju moći i sve više uzimala.
Ovakvo ponašanje države, prema rečima Udruženja poslodavaca Srbije, dovelo je do toga da je učešće javne potrošnje u jedinici proizvoda u Srbiji najviša u Evropi. Godinama unazad, uvoz je daleko veći od izvoza. Uništenje proizvodnje bilo je potrebno jer je tako odgovaralo jednom krugu ljudi, koji drže sve u svojim rukama. To je krug jako moćnih ljudi, koji imaju uticaj i na formiranje ekonomske politike i koji su u tesnoj sprezi sa pripadnicima vlasti.
Isti ti ljudi traže da njihovi interesi budu ispred svega. Žele da utiču i na monetarnu politiku, kao deo ukupne ekonomske politike, tako što će preko svojih ljudi na vlasti, uticati na intervencije na deviznom tržištu i na kurs dinara.
Stalno se spominje da Srbija ima visok nivo deviznih rezervi i sve je češće insistiranje da se devizne rezerve troše za odbranu kursa dinara, tj. da se prodaju na međubankarskom deviznom tržištu. Govori se o visokom nivou deviznih rezervi, a niko ne pominje obaveze prema poslovnim bankama, staroj deviznoj štednji i o potrebama za garancije za novu deviznu štednju. Kada sve ovo uzmemo u obzir, vidimo da devizne rezerve i nisu na baš tako visokom nivou kako se predstavlja.
Pre nekih nedelju dana, tačnije 8. juna, devizne rezerve NBS bile su oko 10,7 milijardi evra.
Podatak koji imam je iz marta i odnosi se na neto devizne rezerve, tada su neto devizne rezerve bile 6,18 milijardi evra.
Od početka godine je, to smo već čuli, na međunarodnom bankarskom tržištu prodato milijardu i 188,5 miliona evra kako bi se sprečile dnevne oscilacije domaće valute.
Sada, u junu mesecu, zaista su visoki dnevni iznosi koji se prodaju. Samo 4. juna je prodato je rekordnih 100 miliona evra, a 7. juna 83 miliona evra, dok sutradan, 8. juna, prodato još 20 miliona, što znači 103 miliona za svega dva dana.
Iz dana u dan se potvrđuje da je deviznom tržištu potrebno sve više deviza, međutim to ko su najveći kupci čuva se kao najveća tajna.
Građane Srbije jako interesuje pored banaka koje najviše profitiraju od toga, čiji interesi su još zastupljeni u ovoj priči?
Razloga za sve većom tražnjom biće i te kako, jer predstoje obaveze preduzeća prema inostranstvu koji treba regulisati.
` Inače, do kraja godine strane obaveze banaka i firmi iznose 2,8 milijardi evra, a države 398 miliona evra.
Važno je istaći da se od MMF uzimaju krediti koji se koriste za podršku deviznim rezervama. Te kredite otplaćuju svi poreski obveznici Srbije i zato što svi građani učestvuju u otplatu ovih kredita zato i treba i da znaju zarad čijih interesa se taj novac troši.
Inače, u ovu svrhu MMF je 15. maja 2009. godine odobrio Srbiji stendbaj aranžman u ukupnom iznosu od 2,9 milijarde evra koji će trajati do aprila 2011. godine.
Prilikom nedavne posete misije MMF Srbiji odobreno joj je novo povlačenje sredstava u iznosu od 380 miliona evra.
Uslovi koje MMF postavio Srbiji dobro su poznati. Nema povećanja plata niti penzija, ali zato ima povećanje deficita budžeta.
Oni koji inače najmanje imaju i jedva uspevaju da prežive biće dodatno poniženi nekom tzv. pomoći, a neko to naziva i bonusima. Licitira se iznosom od pet hiljada dinara, a od premijera smo imali prilike da čujemo da Vlada nikako ne uspeva da dođe do konsenzusa u vezi kriterijuma kako će to biti podeljeno. Inače, to su sredstva iz dobiti javnih preduzeća i radi se o iznosu od 6,5 milijardi dinara.
Ovo o čemu govorim je poređenje s namerom da se sagleda ishod razgovora sa misijom MMF.
Najsiromašnijima, kojih je iz dana u dan sve više, po pet hiljada dinara, a iznosi koje sam već pominjala otići će za devizne rezerve, pa onda trošenje deviznih rezervi prema interesima onih koji imaju nepristojno mnogo.
Možda je i gospodin guverner Narodne banke stekao utisak da je već mnogo nepristojno nastaviti sa takvim radnjama na kojima uporno insistira Vlada Republike Srbije. A Vladi je lako da nađe izgovore za svoja ponašanja – ekonomska kriza, mnogo veći pad dinara bi negativno uticao na standard stanovništva, opala bi kupovna moć. Opravdanja nema! Dugogodišnje nedomaćinsko ponašanje evo čime je rezultiralo. Mnogo građana Srbije je na ivici izdržljivosti.
Činjenica je da ciljevi Centralne banke često mogu biti protivurečni ciljevima ekonomske politike Vlade. U obrazloženju za donošenje ovog zakona napisano je da je osnovni cilj centralnih banaka stabilnost cena, dok je cilj ekonomske politike vlada najčešće povećanje zaposlenosti, privrednog rasta, životnog standarda. Ovi ciljevi se ne mogu posmatrati odvojeno.
Ukoliko se želi funkcionisanje neke države a ne njen potpuni krah neophodno je koliko-toliko uspostaviti balans.
Zbog nedostatka vremena, jer i moje kolege imaju puno toga da kažu, kratko ću se osvrnuti na glavne zamerke koje je imao Poslanički klub SRS i koje je iskazalo u vidu amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o NBS. Detaljnije ćemo o tome kada bude rasprava u pojedinostima.
Inače, Poslanički klub SRS podneo je 42 amandmana. Između ostalog, predložili smo da se precizno definiše broj viceguvernera, da mandat guvernera, viceguvernera i članova Saveta traje pet godina, da i dalje Narodna skupština potvrđuje Statut NBS, jer prema ovom zakonu ona podleže nadzoru Narodne skupštine i odgovara joj za svoj rad, a ovim predlogom zakonom želelo se da se izbegne potvrđivanje Statuta od strane Narodne skupštine.
Pored ovoga, namerava se ovim predlogom zakona da se izbegne da način rada Izvršnog odbora bude uređen Statutom NBS, koji bi utvrdila Narodna skupština. Želelo se da Izvršni odbor sam donese Poslovnik o radu. I ovde smo imali jednu amandmansku intervenciju.
Stav SRS je da prilikom odlučivanja u slučaju izjednačenog broja glasova ne može odlučivati glas guvernera već da svi glasovi vrede podjednako.
Takođe, predložili smo da predstavnik Vlade može prisustvovati sednicama Izvršnog odbora NBS. To ni u kom slučaju ne bi štetilo samostalnosti Centralne banke, a Vladi koja snosi odgovornost za ekonomsku politiku omogućilo bi da blagovremeno preduzme mere za svoje nadležnosti.
Imali smo primedbe kada je u pitanju imovina NBS, ali o svemu ovome ćemo detaljnije kada na dnevnom redu bude rasprava u pojedinostima. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je logičan sled prethodnog amandmana koji su u ime poslaničkog kluba SRS podnele kolege Zoran Krasić i Dragan Stevanović, i u ime Poslaničke grupe G17 plus isti amandman podneo je gospodin Vlajko Senić.
Da je prihvaćen ovaj amandman, tačnije ovi amandmani, predsednik Saveta bi imao uvećanje osnovne plate za 50% i time bi se stvorili uslovi da plate predsednika i članova Saveta budu veće, jer je ova plata predsednika Saveta osnova za obračun njihovih plata. Sa tako uvećanom osnovom, 80% te plate značilo bi viši iznos u odnosu na ovih 90% od neuvećanog iznosa kako stoji u Predlogu zakona. Ne bi se radilo o mnogo višem iznosu. Jednostavnom računicom dolazi se do podataka da bi bila viša za neka dva i po procenta u odnosu na ovu iz Predloga zakona, dok bi funkcija predsednika Saveta bila uvažena.
Pošto je više puta ponovljeno da je problem kadrovskog manjka u tome što plate nisu adekvatne u odnosu na složenost radnih zadataka, rešenje je, naravno, povećanje plata. Posao revizora jeste odgovoran, potrebno je mnogo znanja, prakse i to zanimanje zaista treba uvažiti, a jedan od vidova uvažavanja svakako je i plata koju će primati revizor. S druge strane, pored kvalifikacija, priroda posla nalaže da revizor mora biti zadovoljan svojim primanjima.
Kada revizor vrši reviziju rada budžetskih korisnika u većini slučajeva se susreće sa mnoštvom nepravilnosti o kojima treba da sačini zapisnik i o tome podnese izveštaj. Znači, on će obelodaniti šta se radilo, kako je trošen novac poreskih obveznika, da li se to činilo na ispravan ili na neispravan način.
Nimalo nije slučajno što godinama od osnivanja Državna revizorska institucija nije funkcionisala, jer čim je počela sa radom odmah su otkrivene različite nepravilnosti, a urađena je samo delimična revizija završnog računa, koja je obuhvatila nešto manje od trećine budžetskih sredstava i svega 18 budžetskih korisnika. Za mnoge od tih nepravilnosti se znalo i ranije, međutim, izveštaj DRI je zvanični dokument koji je potvrdio sve to. Rezultat podnošenja izveštaja bilo je povlačenje Predloga zakona o završnom računu za 2008. godinu od strane Vlade, a razloge za povlačenje objasnio je sam premijer, rekavši da se radi o neznatnim kozmetičkim izmenama.
Nepravilnosti koje su u nalazu DRI su brojne: kršenje odredaba Zakona o javnim nabavkama - postoji mnoštvo spornih ugovora o javnim nabavkama, između ostalog, usluga prevođenja, kompjuterskih usluga, usluga informisanja; neosnovani ugovori o delu i previsoki honorari (radi se o potpisivanju ugovora o delu za obavljanje onih poslova za koje DRI kaže da predstavljaju poslove državne uprave i da se za obavljanje istih ne mogu zaključivati ugovori o delu); mnoštvo časova prekovremenog rada (da su pojedinci radili i do 30 sati dnevno); ne postoje ni interne revizije; nevraćanje pozajmica iz budžeta, i mnoge druge.
Inače, DRI kontroliše trošenje novca iz republičkog budžeta, poslovanje javnih preduzeća, organizacija obaveznog osiguranja, lokalnu samoupravu, političke stranke, Narodnu banku, kao i korisnike međunarodnih donacija.
Veoma je važno da se nakratko podsetimo kolike su bile zarade pojedinih rukovodilaca javnih preduzeća u februaru prošle, 2009. godine. Najveću platu imao je generalni direktor „JAT ervejza“ i iznosila je 379.161 dinar. Inače, ovo su zvanični podaci iz izveštaja koji je objavljen na internet sajtu Vlade. Drugi po visini zarade bio je generalni direktor „Telekoma Srbije“, koji je imao platu 354.879 dinara, a treći direktor „Elektroprivrede Srbije“ sa neto platom od 345.779 dinara.
Prema podacima iz izveštaja, direktor „Transnafte“ je imao platu od 331.163 dinara, direktor „PTT Srbije“ 297.202 dinara, zamenik generalnog direktora Aerodroma „Nikola Tesla“ u Beogradu 297.474 dinara, direktor „Službenog glasnika“ 275.904 dinara, Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva 226.214 dinara, „Srbijavoda“ 220.500 dinara, generalni direktor „Srbijašuma“ 205.415 dinara, direktor „Železnica Srbije“ 202.383 dinara. Svima nam je dobro poznato da su mnoga javna preduzeća veliki gubitaši.
Takođe, Vlada je objavila na svom sajtu listu zarada direktora javnih agencija isplaćenih u februaru 2009. godine, prema kojoj je najveću platu primio direktor Centralnog registra za hartije od vrednosti - 355.205 dinara, a direktor Agencije za privatizaciju 344.149 dinara. Svi ostali direktori su primali visoke plate, da ne nabrajam sve, a najmanju platu među njima imali su direktor Antidoping agencije Srbije, čija plata je iznosila 97.411 dinara i direktor Zavoda za zaštitu prirode Srbije, kome je isplaćeno 71.703 dinara.
Sve sam ove podatke navela kako bismo mogli da napravimo poređenje sa platama državnih revizora, jer su to ljudi koji treba da vrše reviziju rada ovih izuzetno plaćenih rukovodilaca javnih preduzeća i ostalih službi. Kolega Kasalović je već naveo kolike su plate u instituciji, prema sadašnjim propisima. Kako sam već ranije rekla, za obavljanje posla revizora potreban je visokostručan, ekspertski kadar. Ove poslove ne mogu obavljati kandidati koji nemaju dovoljno radnog iskustva, već je potreban kadar sa bogatim iskustvom, koji poseduje specifično znanje i veštine za obavljanje tog posla.
Inače, važno je da se podsetimo da godinama nakon donošenja Zakona o DRI ovom organu nisu bili obezbeđeni uslovi za rad, pre svega nije bio obezbeđen prostor. To dovoljno govori o odnosu vlasti prema ovom kontrolnom organu. Izgleda da je bilo jednostavnije da ne funkcioniše. Verovatno ne bi još dugo funkcionisao, međutim, u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama u 2008. godini napisane su kritike u vezi sa nepotpunom operativnošću DRI. Kako je reč „Evropa“ jedini zakon koji poštuje ova vlast, pristupilo se stavljanju u funkciju Državne revizorske institucije.
Na kraju, reći ću još to da nam je svima dobro poznato da mnogo ljudi u Srbiji danas radi za platu od 10.000 do 15.000 dinara, mnogo ljudi radi na crno, bez osiguranja i plaćenih doprinosa. Nažalost, među njima ima i ljudi sa visokim obrazovanjem, koji ne mogu da se zaposle u struci. Sada nekom od tih ljudi koji slušaju ovu našu raspravu iznosi tih plata koje smo pominjali mogu delovati kao visoki iznosi, međutim, kada realno sagledamo sve iznose koje smo naveli jasno je da su ove izmene i dopune Zakona preduslov za potpuniju operativnost Državne revizorske institucije. Zahvaljujem.

Gospodo narodni poslanici, na trenutak ću se samo vratiti na prethodnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije. Naime, prethodna sednica je imala dnevni red sa 94 tačke, a među njima nije bilo nijednog predloga zakona o potvrđivanju nekog ugovora o zaduživanju. Taman smo pomislili da je možda Vlada odlučila da prestane sa svojom lošom praksom zaduživanja, kad na ovoj sednici opet po starom.
Kada se na kraju ove sednice potvrdi Finansijski ugovor (Istraživanje i razvoj u javnom sektoru) između Republike Srbije i Evropske investicione banke stvoriće se mogućnost da se Srbija zadužuje za iznos od dvesta miliona evra. Rok otplate je dvadeset godina, a period počeka šest godina. Interesantno je da se duži period počeka tretira kao povoljnost i kao izvanredan uslov, kako smo imali priliku da danas čujemo od gospodina Đelića. Ali, s obzirom na to da se krenulo sa uzimanjem mnogobrojnih kredita, kada dođe vreme da se otplaćuju onima koji treba da ih otplaćuju neće biti nimalo lako.
Nesporno je da projekat revitalizacije, istraživanja i razvoja u javnom sektoru treba realizovati. Svi smo svesni toga kakvi su uslovi za bavljenje naukom u Srbiji. Međutim, stav je SRS da je vlast zaista preterala sa kreditima.
Kada govorimo o ovakvim temama nikada ne možemo da se usaglasimo sa ministrom finansija, koja kaže da Srbija nije dovoljno zadužena, a čuli smo danas i od prisutnog gospodina Đelića da je i njegov stav takav, dok mi predstavnici opozicije, s druge strane, upozoravamo da ovoliki krediti predstavljaju opasnost, posebno za ono vreme kada će stići na naplatu.
Tačno je da je javni dug Srbije ispod evropskog proseka i trenutno iznosi oko 32% BDP. Međutim, brzina kojom dug raste je to što izaziva zabrinutost, pogotovo kad znamo da je pre početka krize iznosio oko 26% BDP. Kada govorimo o ovome, važno je istaći i to da se deo manjka u budžetu konstantno pokriva kreditima. Ekonomski stručnjaci upozoravaju da ukoliko nastavimo da se ovim tempom zadužujemo, postoji rizik da za nekoliko godina samo za vraćanje kamata izdvajamo više nego za neke važne sektore, kao što su obrazovanje ili odbrana. Inače, sada na otplatu kamata godišnje izdvajamo oko 1% BDP.
Što se tiče ukupnog duga Srbije, situacija nije ohrabrujuća. Mnoga preduzeća su prezadužena, na njihovu imovinu je već stavljena hipoteka i nemaju čime da garantuju kako bi se iznova kreditno zadužila. Skoro 97% srpskih kompanija nema šta da da kao zalog da bi dobile kredit, a pitanje je i da li će moći da odgovore obavezama koje već imaju po preuzetim kreditima.
Što se tiče stanovništva, oni koji su u prilici da se zadužuju, tj. oni koji imaju nekih prihoda, u velikoj meri to i rade; 75% njih koristi kreditne kartice i dozvoljeni minus. Razlog za to što stanovništvo Srbije nije više zaduženo jeste velika nezaposlenost i to što građani nemaju nikakvih primanja.
Što se tiče samog projekta koji će se finansirati delom iz kredita o kome danas govorimo, ovaj projekat sastoji se od deset potprojekata. Napominjem da SRS razume potrebe za mnogo većim ulaganjem u oblast nauke, jer je i u ovoj oblasti, kao i mnogim drugim, stanje izuzetno loše. Ponavljam da se mi suprotstavljamo prevelikom zaduživanju za sve projekte, jer se godinama unazad ono čime Srbija raspolaže ne koristi na ispravan način.
Kada ovo kažem mislim na katastrofalno sproveden proces privatizacije, u kome su preduzeća koja su uspešno poslovala prodavana u bescenje i na taj način Srbija ostala bez mnogo sredstava koja su mogla biti značajna i uložena u sve ono za šta se danas uzimaju krediti, pa i da pretekne. Pored ovoga, imali smo prilike i da se upoznamo sa nenamenskim trošenjem sredstava iz budžeta od strane rukovodilaca, sa čime nas je upoznao državni revizor.
Inače, jedan od pomenutih projekata jeste program ljudskih resursa sa ciljem da se privuče oko 1400 srpskih naučnika na radu u inostranstvu. Konstantna je pojava da najtalentovaniji naučnici odlaze iz Srbije. Nesporno da je povratak takvih ljudi potreban, i to nasušno potreban Srbiji, jer učen čovek uvek u sebi bogatstvo nosi. Još jedno pitanje je jako važno: čija je odgovornost što u Srbiji najbolji studenti, čiji roditelji nisu bogati, imaju svega 400 dinara dnevno na raspolaganju? Srbija sa takvim uslovima sigurno nije država u kojoj oni vide svoju budućnost, nažalost.
Što se tiče povratka 1400 srpskih naučnika iz inostranstva, očekivanja su da se vrate oni koji su se napolju već dokazali i koji mogu da privuku razne privatne i evropske fondove za svoja istraživanja. Prema rečima gospodina Đelića, naučna zajednica je definisala spisak od 50 takvih ljudi i sa njima su već počeli pregovori. Sada se opravdano nameće pitanje – da li je realno očekivati da će se u Srbiju zaista vratiti 1400 naučnika ili će taj broj biti daleko manji i koliko će, s druge strane, onih najboljih studenata otići? Sem bogatstva koje nose u sebi, nemaju drugog da ponude da bi na taj način bili u prilici da iskažu svoje znanje. Znači li ovo da će se šansa dati onima koji pored znanja imaju još nešto da ponude, a to je novac koji su zaradili u inostranstvu i ugled koji su stekli takođe van Srbije?
(Predsednik: Vreme.)
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo je nejasno kako može biti adekvatnije rešenje koje je napisano u Predlogu zakona, koje kaže da je zaposleni dužan da se uzdrži od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje i ponašanja koje predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja u odnosu na rešenje ponuđeno ovim amandmanom, koje je obavezujuće, tj. striktno se zabranjuje ponašanje koje predstavlja zlostavljanje i ponašanje koje predstavlja zloupotrebu prava.
Ukoliko zakonodavac zaista želi da spreči zlostavljanje na radu, najlogičnije je da u zakonu jasno napiše „zabranjeno je“. Ukoliko ne piše da je nešto zabranjeno, moglo bi biti tumačeno kao da je dozvoljeno. U članu 5. jasno piše: „Zabranjen je bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom“. Ako ovo uzmemo u obzir, ne postoji razlog da i u članu 11. stav 1. ne piše - zabranjeno je.
Inače, član 11. odnosi se na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog. Pojedini zaposleni kod poslodavca koji su u prilici da čine zlostavljanje na radu uglavnom su na rukovodećim radnim mestima, mada to ne mora biti pravilo.
Što se tiče zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja od strane zaposlenog, to je nešto što je jako teško dokazati, isto kao što je teško dokazati i samo zlostavljanje, jer je svima dobro poznato stanje u pravosuđu u Srbiji.
Izuzetno je važno reći nešto, kako sa aspekta ispoljavanja zlostavljanja na radu prema pojedincu, tako i sa aspekta ispoljavanja ove pojave prema grupama. Ponoviću ko zna po koji put da je Srbija država u kojoj je nezaposlenost ogromna, u kojoj zaposleni svakodnevno ostaju bez posla i, nažalost, veliki je broj ljudi prisiljenih da rade na crno kako bi zaradili jedva za toliko da prehrane svoje porodice.
Kada govorimo o ovoj temi neophodno je da budemo svesni situacije na tržištu rada. Zvanični podaci Nacionalne službe za zapošljavanje iz marta meseca pokazuju da je na evidenciji ove službe u februaru bilo 767.418 lica, što je za oko 16.000 više nego u januaru ove godine. U odnosu na oktobar 2008. godine, kada je počela ekonomska kriza, broj nezaposlenih na evidenciji se povećao za 50.010 lica.
Od ukupnog broja lica na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje više od 12 meseci na posao čeka 63,81% ili 489.753 lica. Najviše je nezaposlenih od 25 do 29 godina starosti. Najveća stopa nezaposlenosti je u Novom Pazaru 51%, Loznici 41,5%, Leskovcu 41,4%, Lebanu 61,4%, Vladičinom Hanu 54,1% i Bojniku 53,4%.
Napominjem da su ovo zvanični podaci NSZ. Broj nezaposlenih je mnogo veći, jer se veliki broj lica ne prijavljuje službi. Neki su nakon mnogo godina prijavljivanja izgubili svaku nadu da će se ikada zaposliti. Neke služba skida sa evidencije ukoliko zakasne sa prijavom, pa imaju kazneni rok u kom ne mogu da se prijave, što dodatno stvara jednu neistinitu sliku o broju zaposlenih.
Ovim podacima treba dodati i sledeće: oko 720.000 ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva, a broj siromašnih je prvi put počeo da se povećava od 2000. godine. Najviše su ugroženi nezaposleni, naročito oni iznad 50 godina starosti, invalidi i porodice sa decom sa smetnjama u razvoju.
Zbog ekonomske krize u svetu i Srbiji smanjen je broj sezonskih poslova i nadnica za njih, zbog čega su dodatno pogođeni građani koji su od toga živeli. Takođe, veliki problem u vezi sa siromaštvom su velike regionalne razlike u Srbiji. Najsiromašnije su opštine Bojnik, Medveđa, Bela Palanka, Trgovište, Tutin, Crna Trava, Žitište i Plandište.
U Srbiji radi manje od 2.000.000 ljudi, a broj zaposlenih smanjuje se iz godine u godinu, dok se broj penzionera povećava, i to na milion.
Kada sagledamo ove katastrofalne podatke nije neko čudo da je stvoreno vrlo pogodno tlo da se oni koji su u prilici da zapošljavaju i odlučuju o nečijem radu i ostanku na poslu ponašaju, upotrebiću blag izraz, neljudski.
Već sam rekla da kada govorimo o ovakvom ponašanju moramo zlostavljanje na radu da sagledamo i sa aspekta ove pojave prema grupama, jer je, u stvari, početak masovnog ispoljavanja ove pojave kod nas u Srbiji povezan sa procesom privatizacije. Interesi pojedinaca ili novih poslodavaca našli su se nasuprot interesima velikih grupa, tj. zaposlenih.
Kupoprodajni ugovori su nove poslodavce obavezivali da u određenom periodu zadrže zaposlene koji nisu dobrovoljno uz socijalni program otišli sa posla. Najčešće se radilo o periodu od najmanje dve do tri godine, u kome poslodavac nije imao prava da otpušta zaposlene. Međutim, kako je njihov interes uvek ispred svega, a Srbija država u kojoj se zakoni ne poštuju, način da ostvare svoje interese pronašli su lako. Pristupilo se zlostavljanju na radu, sa ciljem da zaposleni koji predstavljaju višak sami daju otkaze.
Inače, ova vrsta mobinga, tzv. strateški mobing, karakteristična je za zemlje u tranziciji. Ovo je najrasprostranjenija vrsta torture, koja je najčešće nevidljiva i prikrivena, nešto što nije opipljivo, pa je teško i dokazati. Sve ovo čini ga najefikasnijim načinom da se neko natera da sam ode sa posla.
Nije ova pojava evidentna samo u preduzećima nakon privatizacije. Još strašnije zlostavljanje sprovođeno je i sprovodi se u preduzećima koja tek treba privatizovati. Višak zaposlenih rešava se tako što se raznim šikaniranjem ljudi bukvalno teraju da napuste posao svojevoljno. Na taj način se poslodavac oslobađa svih zakonskih obaveza koje bi imao prema otpuštenom radniku, tj. oslobađa se isplate otpremnine.
Ovo se uglavnom sprovodi nad radnicima pred penzijom, radnicima sa niskim kvalifikacijama ili mladim radnicima bez iskustva. Međutim, podjednako su zlostavljani i vrlo sposobni, stručni, kreativni mladi ljudi sa mnogo znanja i energije, kojima nije lako manipulisati, koji se ne plaše da kažu ono što misle i koji predstavljaju prepreku onima koji spremaju preduzeća za prodaju u bescenje.
Načini na koje se sprovodi tortura su različiti, zajedničko svima je to da su krajnje neljudski. Posmatrano sa pojedinačnog aspekta, najčešće se radi o sindromu punog stola, sindromu praznog stola, problemu sa komunikacijom, fizičkoj odvojenosti od kolega, dovodi se u pitanje profesionalni integritet itd.
Nažalost, mnogo je primera sprovođenja mobinga nad grupama. Kao mnogo puta do sada, ovom prilikom ću pomenuti poznatu leskovačku fabriku farmaceutskih proizvoda „Zdravlje“ i situaciju sa zaposlenima nakon privatizacije.
Za privatizaciju „Zdravlja“ karakteristično je da je to jedna od najlošije urađenih privatizacija. Za tri i po miliona evra prodato je nešto što je u tom trenutku vredelo mnogo više. Samo na zalihama je bilo lekova u vrednosti od deset miliona evra, a akcije u bankama su vredele dvanaest miliona evra; objekti, oprema i zemljište vredeli su 44,5 miliona evra.
Radnici koji u prvom navratu nisu želeli da odu sa posla pretrpeli su stravičnu torturu. Pošto je ugovor o kupoprodaji obavezao novog poslodavca da tri godine ne može da bude tehnoloških viškova, odjednom se pojavio veliki broj neraspoređenih ljudi, koji su kada dođu na posao bili smešteni u arhivu. Ljudi koji su godinama radili u fabrici sa renomeom, kakva je „Zdravlje“, koji su imali dobre zarade, radne navike i obaveze, došli su u situaciju da na najgori mogući način budu ubeđivani da odu sa posla. Roditelji čija su deca takođe bila zaposlena u „Zdravlju“ odlazili su sa posla kako bi njihova deca ostala tu i sačuvala svoja radna mesta. Nakon isteka roka od tri godine, vrlo brzo se počelo sa proglašavanjem tehnoloških viškova u „Zdravlju“, tako da od nekadašnjih 2.066 zaposlenih sada u „Zdravlju“ radi nešto više od 400 radnika.
Samo da podsetim da se srpska vlast hvalila da je privatizacija „Zdravlja“ jedan od najuspešnijih primera privatizacije u Srbiji. Možemo slobodno reći – kako za koga, za radnike i grad Leskovac sigurno nije. Naprotiv.
Mnogo je ovakvih primera i zato su preporuke Srpske radikalne stranke da se u ovom zakonu koji sada usvajamo jasno definiše, kako u članovima 5. i 11, tako i u svim ostalim, da je zlostavljanje na radu zabranjeno. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, koristiću pravo na repliku. Onda ću što kraće, od vremena poslaničke grupe.
Poštovana koleginice Plavšić-Stojanović, naveli ste primer privatizacije „Cvećara“, „Leteksa“ i ostalih preduzeća. Sve su to preduzeća koja u momentu privatizacije nisu godinama unazad radila i bila su u jako lošem stanju. „Zdravlje“ je radilo, i to vrlo uspešno. Podaci koje sam iznela su tačni. To znamo i vi i ja, i svi ostali. Znači, za tri i po miliona evra prodati nešto, da ne ponavljam, govorila sam koliko je šta vredelo u tom trenutku, to je zaista neuspeh i jedna od najneuspešnijih privatizacija u Srbiji. Složićete se sa mnom.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub SRS je svojim amandmanima predložio da se brišu odredbe ovog predloga zakona koje se odnose na Republičku agenciju za poštanske usluge. I ovaj amandman na član 20. je podnet u skladu sa tom namerom. Pošto se nekoliko amandmana odnose na istu stvar i obrazloženje za njihovo odbijanje od strane Vlade je identično.
Baš u ovom obrazloženju napisana je jedna stvar koja slikovito prikazuje mnoge karakteristike ove Vlade. Između ostalog, ponoviću ono što je kolega Munjić već rekao, da stoji da bi prihvatanjem naših amandmana moglo doći do jačanja monopolističkog položaja ovlašćenog javnog poštanskog operatora koji je u vlasništvu države, u odnosu na ostale operatore, što bi bilo u suprotnosti sa liberalizacijom tržišta poštanskih usluga.
Sada se s pravom nameće pitanje – da li su i Zakon o zaštiti konkurencije i Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije i mnogi drugi usvojeni u ovoj Skupštini eto tek tako i da organi izvršne vlasti nisu dužni da ih se pridržavaju? Ovako napisano obrazloženje za neprihvatanje amandmana poslaničkog kluba SRS u stvari predstavlja priznanje Vlade da se donose zakoni koje prvi krše sami predstavnici vlasti.
Što se tiče našeg stava da treba brisati odredbe koje se tiču Agencije za poštanske usluge, osvrnuću se na to čime pravdate neophodnost postojanja ove agencije. U obrazloženju za donošenje zakona napisano je da zbog toga što agencija nije počela sa radom ostalo se bez podzakonskih akata kao instrumenata za izvršenje ovog zakona, pa je to dovelo do pravnog vakuuma i pojave velikog broja poštanskih operatora koji neovlašćeno obavljaju poštanske usluge.
Zaista je interesantno sledeće: nakon 4. marta 2005. godine na tržištu poštanskih usluga u Srbiji pojavio se veliki broj poštanskih operatora koji nisu poslovali u skladu sa zakonom i protiv njih su preduzete zakonom predviđene mere.
Zabranjeno je obavljanje poštanske delatnosti, odnosno rezervisane poštanske usluge svim poštanskim operatorima koji to rade, sem javnog poštanskog operatora JP PTT saobraćaja Srbije, koji na tu delatnosti ima ekskluzivno pravo. Mnogi su ovo okarakterisali kao obračun ministra telekomunikacija sa kompanijama koje su se, suprotno zakonu, bavile post-ekspres uslugama.
Najbliži saradnici ministra za telekomunikacije i informatičko društvo su na sledeći način objasnili ovaj postupak ministra: "Nije u pitanju nikakav obračun Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo sa ekspresnim prenosiocima pošiljaka, već redovna kontinuirana kontrola primene zakona".
Ovlašćena inspekcija na osnovu službene evidencije prati i kontroliše rad kako starih, tako i novih operatora koji se pojavljuju na tržištu, sve ovo zbog toga što je Zakon o poštanskim uslugama u prelazno-završnim odredbama propisao ko ima pravo da radi do formiranja agencije.
Određeno je da sa radom nastavljaju poštanski operatori koji su radili u vreme stupanja na snagu ovog zakona, prema tada važećim propisima i ostavljen je rok od godinu dana od formiranja Saveta agencije za usklađivanje poslovanja sa odredbama ovog zakona.
Ovaj potez ministra telekomunikacija na najbolji način pokazuje da ukoliko želite da uspostavite kontrolu nad nečim, to ćete i uradite, ukoliko istinski želite da stanete na put nekome ko krši zakon, staćete.
Međutim, neke stvari nikako nisu slučajne. Kada to kažem, mislim na to da je Zakonom o poštanskim uslugama iz 2005. godine predviđeno osnivanje agencije za poštanske usluge, kao tela koje će doneti podzakonske akte koji su preduslov za odobravanje obavljanja delatnosti poštanskim operatorima, a sve u cilju liberalizacije tržišta poštanskih usluga u Srbiji.
Pet godina se sa liberalizacijom odugovlačilo i na taj način obezbeđivao monopolski položaj. To znači da oni koji donose zakone prvi ih i krše.
Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, kako je navedeno u obrazloženju, usvaja se i zbog usklađivanja sa direktivama zakonodavstva EU i zahtevima Svetske trgovinske organizacije, a morate priznate da su u zemljama EU poštanske usluge u priličnoj meri liberalizovane.
Što se tiče srpskog tržišta poštanskih usluga, očekivanja su da će se otvaranjem ovog tržišta povećati kvalitet usluga, sniziti cene i podstaći razvoj ne samo poštanskog, već i drugih sektora, najpre finansijskog i telekomunikacionog.
Agencija za poštanske usluge, osnovana zakonom iz 2005. godine, samo je prepreka koja se isprečila pet godina na ovom putu. Vlada je odbila naše amandmane i sprovešće svoju nameru u vezi sa agencijom za poštanske usluge.
Videćemo da li će se time stvoriti stabilan regulatorni okvir koji bi mogao osigurati kvalitetnije pružanje poštanskih usluga u celoj državi, omogućiti zaštitu slobodnog tržišta, jačanje pravne države, uz sankcionisanje onih koji ne poštuju uspostavljena pravila.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub SRS podneo je više amandmana na članove Predloga zakona o organskog proizvodnji koji se odnose na kaznene odredbe. Mi smo ovim amandmanima iskazali nameru da se smanje kazne koje je predvideo zakonodavac.
Jedan od tih amandmana je i ovaj na član 44, kojim smo predložili da se predviđeni iznos kazne za preduzetnike koji učine prekršaje koji su navedeni u članu 41. i o kojima su moje kolege već govorile, pa neću ponavljati, dakle, da se predviđeni iznos kazne od 100.00 dinara do 500.000 dinara smanji na iznos od 50.000 do 200.000 dinara.
Poznata nam je težina privrednih prestupa navedenih u članu 41. i naravno da smo za apsolutno poštovanje zakona i da prekršioci moraju da snose posledice učinjenih dela. Svi dobro znamo za razlike u procesima organske i konvencionalne proizvodnje. S obzirom da je organska proizvodnja poseban sistem proizvodnje, ta posebnost košta. U obrazloženju za donošenje ovog zakona navedeno je da se danas kvalitet hrane meri njenim uticajem na zdravlje, a konzumacija organski proizvedene hrane višim nivoom standarda življenja.
Međutim, ovi amandmani poslaničkog kluba SRS nastali su kao rezultat sagledavanja teške trenutne ekonomske situacije i naš je stav da su predviđene kazne previsoke. Poljoprivredni proizvođači u Srbiji godinama unazad žive veoma loše. Ne govorim to slučajno, govorim jer živim u sredini na jugu Srbije, gde se veliki deo stanovništva bavi poljoprivrednom proizvodnjom i skoro da nema onih koji se mogu pohvaliti da su zadovoljni rezultatima svog rada.
Svi govore da ulažu previše rada i ostalih sredstava, a da im se već godinama ne vraća ni ono što su uložili. Isto to čujemo od kolega iz severnih krajeva Srbije i Šumadije.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 58. Predloga zakona o lekovima i medicinskim sredstvima se odnosi na utvrđivanje cene lekova. SRS je predložila svojim amandmanom – brisanje ovog člana, jer je već u stavu 1. navedeno da Vlada uređuje kriterijume za formiranje cena lekova, čiji je režim izdavanje na recept, kao i najviše cene tih lekova, na osnovu zajedničkog predloga ministra nadležnog za poslove zdravlja i ministra nadležnog za poslove trgovine.
Stav je SRS da – ukoliko predlog za cenu lekova daje Vlada i Ministarstvo trgovine, onda ovaj član ne treba da bude u ovom zakonu.
U obrazloženju Vlade za neprihvatanje ovog amandmana navedeno je, između ostalog, da je potrebno da član 58. ostane sastavni deo zakona, kako bi se stvorio pravni osnov za uređivanje kriterijuma za formiranje cena lekova, kao i za donošenje odluke o cenama lekova od strane Vlade.
Inače, u stavu 2. člana 58. ovog predloga zakona jasno je napisano – da nosilac dozvole za lek formira cene lekova za upotrebu u humanoj medicini, čiji je režim izdavanje bez recepta, a da je dužan da Ministarstvu nadležnom za poslove zdravlja dostavlja podatke o cenama tih lekova najmanje jednom u toku kalendarske godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji sam podnela na član 13. predloženo je brisanje ovog člana Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije. Članom 13. predloženo je da se prvobitni zakon dopuni članovima 19a, 19b, 19v, 19g i odredbe ovih članova podnose se na akcionarski fond.
Poslanički klub SRS je svojim amandmanima predložio brisanje svih članova iz ovog predloga zakona koji se odnose na osnivanje i rad akcionarskog fonda. Inače i većina izmena u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju odnosi se takođe na osnivanje akcionarskog fonda, o tome ćemo govoriti kasnije, ali naši amandmani i na taj predlog zakona su isti.
Ova dva predloga zakona su na dnevnom redu ove sednice Narodne skupštine, iako je predlagaču, Vladi Republike Srbije, ubrzo posle sednice Vlade na kojoj su usvojeni najdobronamernije savetovano da povuče ove predloge zakona.
Sa ovim zahtevom pred Vladu je izašao Savet za borbu protiv korupcije, telo kompetentno da ovako nešto zahteva. U pismu koje je upućeno premijeru Srbije, Savet je ocenio da će predložene izmene pospešiti korupciju u privatizaciji. Dalje se navodi – osnivanjem akcionarskog fonda dobila bi se institucija koja ima veliku imovinu i brojna ovlašćenja, ali bez ikakve kontrole i odgovornosti.
SRS se slaže sa ovakvim stavom i mi smo na ove predloge zakona podneli amandmane kojima smo predložili brisanje svih odredbi koje se odnosi na osnivanje akcionarskog fonda.
Dakle, Vlada želi da osnuje fond za koji se kaže da to nije klasičan investicioni fond u smislu zakona kojima se uređuju investicioni fondovi. Naime, ovaj fond to i ne može biti, pošto njegova delatnost ne odgovara delatnostima investicionih fondova.
On se osniva da bi prodao akcije iz Privatizacionog registra, kao i akcije iz portfelja Akcijskog fonda, a zatim od sredstava od tih akcija i akcija drugih javnih preduzeća navedenih u zakonu obezbedio sredstva da bi mogao da izda akcije tog fonda građanima.
Inače, da napomenem da javna preduzeća koja su navedena u zakonu su "Elektroprivreda Srbije", "Telekom" i Aerodrom "Nikola Tesla". Napisano je u obrazloženju da se ovo čini kako bi se omogućila jednakost svih građana u pogledu prava na akcije bez naknade, čak se i na Ustav pozvalo, na član 21. stav 3. kojim se garantuje pravo građana na jednakost.
Moram da pitam – o kakvom se ovde poštovanju prava na jednakost govori? Da li je pravo na jednakost i to što nakon 10 godina postupka privatizacije imamo dve dijametralno suprotne strane, s jedne strane mnoštvo obespravljenih nekadašnjih radnika bez posla, a podsetiću da je i pravo na rad takođe pravo garantovano Ustavom, član 60.
S druge strane, imamo jednu novu društvenu klasu prebogatih ljudi, čije se bogatstvo meri astronomskim ciframa. To su ljudi koji su se obogatili na nesreći hiljada nekadašnjih radnih ljudi koji su sada u kategoriji nezaposlenih.
Razlog što će se osnovati akcionarski fond jeste taj što ste u vreme predizborne kampanje obećali građanima besplatne akcije prilikom privatizacije javnih preduzeća.
Sada kada budete imali ovaj fond imaoci prava na besplatne akcije neće dobijati akcije u određenim javnim preduzećima kojima bi mogli sami da raspolažu, već akcije akcionarskog fonda, a opet oni neće biti pravi akcionari fonda, nemaju pravo upravljanja i kontrole.
Fond će imati jedan organ i to Savet fonda koji bira Vlada. Savet ima neograničenu vlast u odnosu na imovinu fonda koja se ogleda u tome što može da donosi sve odluke o prodaji akcija van tržišta, a prodaja će se vršiti u trenutku i pod uslovima koje odrede fond i agencija.
Inače, vođeni ciljem da obezbedite poštovanje prava građana na jednakost, predvideli ste i to da građani za besplatne akcije, čiju prvu prodaju izvrše do 31. decembra 2012. godine, neće plaćati brokerske usluge niti troškove Beogradske berze. To su stvari koje su toliko malo značajne.
Niste spremni da otvoreno kažete građanima da ne želite da oni imaju bilo kakvu korist od prodaje javnih preduzeća koja ste naumili da ostvarite. Najpre ćete sada da prodate deo "Telekoma", a uskoro možemo očekivati i Aerodrom "Nikola Tesla" i Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije", ali o tome malo više kasnije.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 27. Predloga zakona nalaže se osnivaču da obezbedi da javna preduzeća EPS, Aerodrom "Nikola Tesla" i već privatizovano akcionarsko društvo NIS promene pravnu formu i svoj osnovni kapital iskažu u akcijama. Predviđen je rok u kojem je osnivač dužan da obezbedi uslove za promenu pravne forme.
Amandman koji sam podnela u ime SRS odnosi se na promenu roka za promenu pravne forme Javnog preduzeća Aerodrom "Nikola Tesla". Nešto se stiče utisak da se Vladi mnogo žuri da proda, ili ako je prikladniji izraz, privatizuje ova javna preduzeća.
Povodom privatizacije javnih preduzeća koje sam pomenula, pročitaću šta je navedeno u obrazloženju za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije koje građani ostvaruju u postupku privatizacije. Kolege narodni poslanici su već govorili o tome, ali dobro je i vredi čuti opet.
U međuvremenu, od stupanja na snagu Zakona o pravu na besplatne akcije koje građani ostvaruju u postupku privatizacije do danas, došlo je do značajne izmene u društveno-ekonomskim odnosima prouzrokovane svetskom ekonomskom krizom, čije su posledice bile neminovne i za nacionalno ekonomsko stanje.
Naime, pomanjkanje strateških investitora zainteresovanih za ulaganje u Srbiju dovodi i do pada cena koja bi se dobila prodajom javnih preduzeća navedenih u zakonu, iz čije prodaje je trebalo da se obezbedi novčana naknada, kao i akcije koje bi se bez naknade prenele građanima. U tom smislu, nisu mogli biti poštovani rokovi iz zakona, kao ni prvobitni zakonodavni koncept.
Ovde se otvoreno kaže da pomanjkanje strateških investitora zainteresovanih za ulaganje u Srbiju dovodi i do pada cena, koja bi se dobila prodajom javnih preduzeća.
Odlučili ste se i za prodaju "Telekoma", najprofitabilnije srpske firme. Imali smo prilike da od ministra za telekomunikacije i informatičko društvo čujemo da je glavni deo svetske krize prošao. Sektor telekomunikacija nije toliko stradao, čak ima i određen rast. Očekuje se dalji oporavak, tako da sa te stane gledano ova godina nije loša za prodaju "Telekoma".
Ove kontradiktornosti teško da će neko razumeti. Takođe je i premijer Srbije rekao da je prodaja dobra za "Telekom". Zanimljivo šta je još rekao – svi oni koji ovih dana plaše građane da će cene telefoniranja biti više, ne poznaju sistem i previđaju činjenicu da Republička agencija za telekomunikacije reguliše cene. Takođe, akcije koje će građani dobiti vredeće znatno više, naglasio je premijer.
Niko građane ne plaši višim cenama telefoniranja, ali činjenice govore same za sebe. Nedavno smo imali povećanje mesečne pretplate za fiksnu telefoniju. "Telekom Srbija" je od 1. aprila povećala cenu pretplate sa 230 dinara sa PDV na 458 dinara.
Sada ću citirati reči doskorašnjeg guvernera NBS Radovana Jelašića, koje se odnose na najavljene privatizacije javnih preduzeća – mi smo naše privatizacione prihode u najvećoj meri stavljali u budžet, a zatim smo ih trošili. Jako je teško posle toga ustanoviti kuda je taj novac otišao.
Da li ćemo taj novac iskoristiti za smanjenje našeg spoljnog duga? Da li ćemo ga iskoristiti da ojačamo penzioni fond, a da ne vadimo svake godine sve više i više iz budžeta da bismo isplatili penzije? Za mene je to izazov, rekao je gospodin Jelašić, neko kome su dobro poznati putevi novca od privatizacije.
Na kraju, želim da podsetim kakav je domaćin ova vlada i kako raspolaže sredstvima javnih preduzeća. Na insistiranje SRS, došlo se početkom prošle godine do sledećih podataka. Tadašnji direktor Aerodroma "Nikola Tesla" imao je mesečna primanja u iznosu od 880.226 dinara prvi deo i 1.160.000 dinara drugi deo. Njegovi saradnici od 310.000 do 362.000 dinara, predsednik Upravnog odbora oko 180.000 dinara, dok je u 2008. godini na plate Upravnog odbora Aerodroma, koji je brojao 12 članova, otišlo oko 16 miliona dinara.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom sam predložila izmenu člana 2. Predloga zakona, tako da u članu 6. osnovnog zakona ostanu odredbe koje se odnose na delatnost Agencije za privatizaciju, a da se isključe odredbe koje se odnose na osnivanje Akcionarskog fonda.
Već smo izneli dovoljno argumenata zbog čega ne treba osnovati ovaj fond. Osnivanje akcionarskog fonda zaista nije u interesu građana Srbije.
U razgovoru sa građanima, kada se pomenu besplatne akcije, građani kažu da osećaju poniženje. Jednim marketinškim trikom u vreme predizborne kampanje poniženi su na najgori mogući način. Iskorišćen je momenat koji je jako težak za stanovnike Srbije, koji su zaista osiromašeni u postupku privatizacije, za koje iznos od 1.000 evra sada predstavlja čitavo bogatstvo. Nažalost, to je istina.
Porodicama u kojima nijedan član nije zaposlen ili preživljavaju sa jednom platom ili penzijom, ponavljam, 1.000 evra je bogatstvo. Prošla predizborna kampanja, završeni izbori, 1.000 evra nema, bilo je nekih 1700 dinara, a sada se osniva akcionarski fond, kako građani ne bi mogli slobodno da raspolažu akcijama na koje imaju pravo nakon privatizacije javnih preduzeća.
Još ću samo kratko prokomentarisati ovo što piše u obrazloženju za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju. Naime, navedeno je u obrazloženju da je objedinjavanje aktivnosti Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda jedna od mera racionalizacije poslovanja u uslovima svetske ekonomske krize. Takođe je jedna od mera kojima se racionalizuje rad i smanjuje obim zaposlenih u javnoj upravi.
S obzirom na to da će Agencija preuzeti određeni broj zaposlenih u Akcijskom fondu i da će akcionarski fond, kao organ, imati savet fonda, predsednika i još četvoro članova, ukupno petoro, molila bih za odgovor, ali znam da ga na kraju ove rasprave neću dobiti – koliko će ukupno ljudi biti manje na budžetu?
Poznat vam je stav SRS da u ovo vreme ekonomske krize ne treba otpuštati ljude. Kada ste usvajali zakone o racionalizaciji ponovili smo to bezbroj puta, ali se na naša upozorenja niko nije obazirao. Doneli ste zakon o racionalizaciji zaposlenih, a sada iznalazite načine kako bi što manji broj zaposlenih otpustili jer postoje službe gde je homogena struktura vaših partijskih drugara, pa ne možete jednostavno da ih otpustite. Zato ovako egzibicionišete, da biste njima sačuvali radna mesta.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu ove sednice je 69 predloga zakona o potvrđivanju sporazuma i konvencija. O njima se vode zajednički pretresi, pa je spojeno po 10 do 15 predloga zakona u jednu raspravu. To sve ukazuje na nameru da se preko ovih tema što pre pretrči. U ovoj grupi objedinjenih tačaka dnevnog reda o kojima sada govorimo nalazi se 14 različitih predloga zakona o potvrđivanju sporazuma, ugovora, konvencija.
Govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Republike Portugal o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja. U obrazloženju je, kao jedan od razloga, navedeno to da se potvrđivanjem ovog sporazuma želi da ustanovi pravni osnov i okvir u kome će se obezbediti dodatno privlačenje investitora iz te zemlje, posebno imajući u vidu da su pojedine portugalske kompanije već izrazile interes za dolazak u Republiku Srbiju.
S obzirom na izuzetno loše stanje naše privrede godinama unazad i da vlast nema realnih mogućnosti da stanje promeni sopstvenim snagama, logično je da one investitore koji su spremni da svoj novac ulože u srpsku privredu treba prihvatiti.
Međutim, stvaranje pravnog okvira potpisivanjem Sporazuma ne podrazumeva samo po sebi i ostvarivanje poslovne saradnje. Ne kažem da ovaj pravni okvir ne treba stvoriti, to je preduslov, ali želim da kažem da nijedan investitor neće doći u Srbiju zato što se brine za oporavak privrede i poboljšanje ekonomskih prilika, već da bi zaradio.
U uslovima svetske ekonomske krize i izuzetne konkurencije, onaj ko ulaže svoj novac ulagaće tamo gde je siguran da će ostvariti očekivanu zaradu. O oporavku naše privrede i poboljšanju ekonomske situacije u Srbiji zaduženi su da brinu oni koji vrše vlast. Vlast kreira ambijent koji će za investitore ili biti privlačan ili neće biti. Srbija trenutno ima veliki problem jer ljudi koji odlučuju o ekonomiji povlače kontradiktorne poteze.
U nekoliko prethodnih dana imali smo prilike da čujemo predlog ministra finansija da će stopa PDV biti promenjena, govori se o povećanju od 18 na 22%. Ovom merom želite da postignete smanjenje potrošnje građana. Kao opravdanje za ovu meru navodi se smanjenje stope poreza na dohodak građana, kao načina da se poveća zaposlenost.
Želim da istaknem da SRS pozdravlja apsolutno svaku meru koja bi mogla dovesti do otvaranja novih radnih mesta. Međutim, naše je mišljenje da je ovo samo izgovor, da se građanima govori ono što žele da čuju, jer nezaposlenost ono što boli najveći deo građana Srbije. Ovo je priča da će se stimulisati zapošljavanje onih koji su nezaposleni, a da će se PDV ubirati od onih koji imaju mogućnosti da kupuju, tako da će se na taj način nadomestiti sredstva.
Nikad ne govorim nešto bez argumenata, pa da neko može da kaže – to je vaše mišljenje, ali naše mišljenje je drugačije. Argument za to što sam rekla da je povećanje zaposlenosti samo izgovor za najavljeno povećanje PDV-a, nalazi se u Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, koji je ova vlast usvojila u decembru prošle 2009. godine.
Kada analiziramo ukupno predviđene prihode i primanja, vidimo da oni iznose 655 milijardi 971 milion dinara, od čega su predviđeni poreski prihodi 609 milijardi 971 milion ili 92,98%. Kada pogledamo strukturu poreskih prihoda, vidimo da su prihodi od poreza na dohodak građana predviđeni u iznosu od 76 miliona dinara, 19.000 dinara ili svega 12,46% ukupnih poreskih prihoda.
Ono što je interesantno jeste sledeći podatak. Planirani prihodi od PDV iznose 325 milijardi 264 miliona dinara ili čak 53,32% od ukupnih poreskih prihoda. Kada napravimo poređenje između procentualnog učešća ova dva poreza u ukupnim poreskim prihodima budžeta Republike Srbije, jasno je da se PDV želi da poveća zbog popunjavanja budžetskih praznina, a ne zbog nadoknade onoga što bi se moglo izgubiti smanjenjem poreza na zarade.
S obzirom na to da je kupovna moć građana ionako opala u značajnoj meri, ovaj novi namet najviše bi mogao pogoditi one koji imaju najmanje. Umesto da se smanji javna potrošnja i zaista počne sa štednjom državnog aparata, ovom merom insistira se na smanjenju potrošnje građana.
Kratko ću se osvrnuti na još jednu meru Vlade Republike Srbije za izlazak iz ekonomske krize. Dijametralno suprotno rešenje je usvojen plan Vlade kojim bi trebalo pomoću subvencionisanih kredita dovesti do povećanja potrošnje. Ovakve kontradiktornosti u ponašanju onih koji definišu ekonomsku politiku ni u kom slučaju ne mogu delovati pozitivno na ozbiljne investitore. Naprotiv.
Možete reći da najavljeno povećanje PDV-a neće mnogo uticati na investicije i da se neće negativno odraziti na njih, međutim, bez obzira na određene olakšice kada su u pitanju investicije, ovako neusaglašeno ponašanje glavnih aktera ekonomske politike u Srbiji nije ni malo ohrabrujuće za buduće investitore.
Podsetiću samo kratko i koje zamerke su predstavnici nekih stranih diplomatija izneli na uslove investiranja u Srbiji. Najveće kritike upućene su Agenciji za privatizaciju, koja je posrednik u kupoprodaji, a ne snosi odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavljaju subjekti privatizacije. Takođe, zamerke se odnose i na nelegalizovane objekte i slično.
U svakom slučaju, u ovim surovim uslovima ekonomske krize, privlačenje investitora je nešto čemu treba dati prioritet. Ali, takođe je neophodno usaglasiti stavove kada su u pitanju mere za prevazilaženje ekonomske krize koja u Srbiji traje predugo. Konačno, početi sa primenom svega što je Vlada okarakterisala kao štednju države, a građani štede prinudno.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku ću kratko izneti nekoliko stvari veoma važnih o Predlogu zakona o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja.
Nakon usvajanja ovog predloga zakona Srbija će imati još jednu javnu službu, čiji će se rad finansirati iz sredstava republičkog budžeta, o čemu govori i član 5. ovog predloga zakona, koji kaže da se sredstva za obavljanje delatnosti centralnog registra obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, na razdelu Ministarstva za socijalnu politiku .
Napominjem da su takođe u budžetu Republike Srbije za 2010. godinu u Razdelu 3 – Vlada, Glava 3.15 – predviđena sredstva u iznosu od 21 milion 740 hiljada dinara za rad centralnog registra obveznika doprinosa za socijalno osiguranje poslodavaca i osiguranika.
Inače, Centralni registar o čijem osnivanju govorimo danas će biti pravni sledbenik registra koga sam upravo pomenula. To je definisano odredbama člana 33. Predloga zakona. Novoformirani registar će preuzeti prava, obaveze, poslove, opremu, sredstva za rad, kao i zaposlene svog prethodnika.
Inače, imali smo prilike da od moje uvažene koleginice Gordane Paunović-Milosavljević već čujemo da je za projekat reforme penzijskog sistema Srbija od Svetske banke dobila beskamatni kredit od 25 miliona dolara, a veći deo ovog iznosa namenjen je za Centralni registar. Ovaj kredit je odobren 2005. godine, međutim, sredstva sa računa Svetske banke nisu povlačena, zbog čega su plaćeni kazneni poeni od 150 hiljada dolara. Dobija se kredit bez kamate i umesto da to bude iskorišćeno, budu plaćeni penali.
Krajnji rok da se ta sredstva iskoriste i registar počne da radi je u septembru ove godine. U 2008. godini Vlada je donela Uredbu o Centralnom registru, a početkom 2009. godine postavljen je direktor ove institucije. Sada se usvaja zakon, što znači sa završavanjem ovog posla, u stilu ove vlade, radi se u poslednjem trenutku.
Istaknuta je namera da se prilikom usvajanja ovog predloga zakona smanje troškovi administracije u oblasti socijalnog osiguranja i efikasnije funkcionisanje sistema socijalnog osiguranja. Takođe je istaknuta i namera da se poboljša naplata doprinosa za Fond PIO i olakša sređivanje papira pri odlasku u penziju, jer će se ova procedura završavati na jednom mestu.
U vezi sa smanjenjem troškova, želim da iznesem jedan vrlo interesantan podatak. Preporuke u vezi sa osnivanjem Centralnog registra obaveznog socijalno osiguranja dao je veći broj subjekata, među kojima su Privredna komora Beograda, Udruženje vlasnika računovodstvenih agencija, neke nevladine organizacije i samostalne radnje.
U obrazloženju kojim oni podržavaju osnivanje registra kao jednošalterskog sistema za prijavu i odjavu zaposlenih na obavezno socijalno osiguranje, navedene su procenjene uštede. Prema njihovim tvrdnjama, privreda bi na godišnjem nivou uštedela najmanje 1.551.650.000 dinara ili oko 15.500.000 evra.
Ako uzmemo u obzir da su sredstva kredita Svetske banke odobrena, kako smo već rekli, 2005. godine, a sada je 2010. godina, jasno je da bismo ovaj iznos trebalo da pomnožimo sa pet. U dinarima izraženo, to iznosi 7.758.250.000, a izraženo u evro valuti 77.500.000 evra. To je iznos za koji je oštećen budžet Republike Srbije, a tome treba da dodamo i onih 150 hiljada dolara kaznenih poena.
U ostatku svog vremena govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva. Ova konvencija je usvojena 15. juna 2000. godine u Ženevi. Sada je 2010. godina, što znači da je Srbija nakon 10 godina odlučila da je ratifikuje.
U januaru 2008. godine Srbija je usvojila Strategiju za podsticanje rađanja. Kao strateški ciljevi u ovoj oblasti postavljeni su standardi ustanovljeni Konvencijom 183, a sama Konvencija se tek danas potvrđuje. Malo je ovde promenjen redosled. Možda i sada ne biste to učinili da za ovu vladu to ne predstavlja još jedan korak u procesu harmonizacije propisa Republike Srbije sa propisima EU i da Sekretarijat Saveta Evrope za poslove porodičnog prava nije dao snažnu preporuku da Srbija ratifikuje ovu konvenciju.
Ono što je za SRS od izuzetnog značaja jeste da li nakon potvrđivanja ove konvencije možemo očekivati u skorije vreme i izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju? Navedeno je u obrazloženju da Konvencija predviđa pravo na uslovno odsustvo u slučaju bolesti, komplikacija ili rizika od komplikacija koje mogu proisteći iz trudnoće. Ovo pravo mnoge zaposlene žene ne koriste zbog teške finansijske situacije, već svakog dana odlaze na posao, čak i u poodmakloj trudnoći i ispunjavaju sve radne zadatke.
Jedan od ključnih razloga zbog kojih se odlučuju da ne koriste bolovanje jeste umanjenje plate, jer se tokom tako opravdanog odsustva isplaćuje svega 65% ličnog dohotka. Ono što ni u kom slučaju nije smelo da se dogodi jeste to da zaposlena žena u toku graviditeta prima 65% naknade zarade.
Pre donošenje ovog Zakona o zdravstvenom osiguranju naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad zbog održavanja trudnoće iznosila je 100% zarade, što je trajalo do kraja 2005. godine, kada je stupanjem na snagu novog zakona smanjena na 65%. Time je odsustvo s posla zbog trudnoće izjednačeno sa odsustvom zbog kijavice. To je najveći udar za zaposlene žene koje su planirale rađanje dece.
I sama sam majka i sigurna sam da onaj ko je inicirao donošenje ovog zakona ne zna niti šta je to jutarnja mučnina, niti nesvestica i koliko je sve to teško, kao i ostale mnogo teže tegobe koje prate ovo stanje. Čak i da su znali, jedino čime su se tvorci ovog zakona rukovodili jesu uštede koje se mogu ostvariti na trudnicama. Govorim o izmenama zakona iz 2005. godine i smanjenje na 65% zarade. To je nedopustivo.
Odnedavno se iz lokalnog budžeta grada Beograda ženama koje očekuju dete nadomesti onih 35% do punog iznosa naknade zarade. Nekih sličnih nagoveštaja bilo je još u nekom gradu, ali pitanje je šta sa ženama u ostatku Srbije, ženama koje žive u unutrašnjosti, gde jedinice lokalne samouprave zaista nemaju mogućnosti da obezbede ovakva davanja? Zar ovo nije klasičan primer diskriminacije? Karakteristika ove vlade je da se zalaže za jednake šanse za sve.
Podsetiću na neki izjave ministra Ljajića nakon obilaska pojedinih opština u toku prošle 2009. godine. Ministar je tada rekao da je stanje srpskog juga alarmantno. Citiraću šta je još rekao: "Utisak mi je deprimirajući, situacija je takva da bi, najblaže rečeno, sve trebalo da nas zabrine.
Zbog demografskog pražnjenja postoji opasnost da te opštine za nekoliko godina potpuno opuste. U gotovo svim ovim gradovima privreda stoji, a privatizacija je obavljena neuspešno. U Beloj Palanci, Merošini, Doljevcu i Lebanu broj zaposlenih je manji od onih što ne rade. Situacija na jugu Srbije u ekonomskom i socijalnom pogledu je više nego zabrinjavajuća.
Država mora preduzeti neophodne mere za ublažavanja posledica krize. Najteža situacija je u Crnoj Travi, Merošini i Babušnici, mada bi bilo lakše pobrojati mesta i opštine gde je situacija dobra". Ovo su reči gospodina ministra Ljajića u toku prošle godine.
Takođe, vrlo negativna stvar je urađena u decembru prošle 2009. godine kada su izvršene izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Naime, promenjen je period koji je od uticaja na ostvarivanje prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.
Ovo je učinjeno uz obrazloženje da je navodno uočen veliki broj poslodavaca koji neopravdano uvećava zaradu samo zaposlenoj trudnici u periodu koji je od uticaja na ostvarivanje ovog prava, tj. u četiri meseca koja prethode mesecu otpočinjanja porodiljskog odsustva. Sa četiri ovaj rok je produžen na 12 meseci.
U ime SRS i u formi poslaničkog pitanja sam tražila da nadležni organi utvrde kod kojih su to poslodavaca utvrđene ove nepravilnosti i da li su one sankcionisane, jer ne mogu, ako su takve pojave zaista uočene kod nekih pojedinaca, da ispaštaju sve zaposlene trudnice. Do današnjeg dana odgovor nisam dobila.
Mere koje su preduzete, koje sam upravo pomenula, ne samo da su nestimulativne u borbi protiv bele kuge, nego su zaista antipopulacione, a o tome kakvo je stanje u Srbiji i kada govorimo o natalitetu svima je dobro poznato.
Izneću sada neke činjenice koje nisu nimalo prijatne. Iz sela Vukojevci kod Kuršumlije poslednji stanovnik iselio se pre tri godine. Vukojevci nažalost nisu danas jedino selo bez žitelja u Srbiji, jer je za poslednjih deset godina ugašeno čak 1.060 srpskih naselja. Srbi u Srbiji lagano, ali sigurno odumiru i nestaju, kažu stručnjaci za demografska kretanja.
Po stopi nataliteta Srbija je na poslednjem mestu u Evropi. Ove godine u 150 naselja nije zabeležena nijedna prinova. Broj dece po bračnom paru je smanjen na 0,81. U 2008. godini u Srbiji je rođeno 30.000 beba manje nego što je potrebno za prostu reproduktivnu zamenu stanovništva. Ovo su sve podaci Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Uz to, godišnje se u Srbiji uradi oko 200 hiljada namernih prekida trudnoće.
Kada sve ovo uzmemo u obzir normalno je da se zapitamo da li je moguće da je Vlada Srbije odlučila da uštedu u budžetu ostvaruje tako što će štedeti na trudnicama?
Vlada Republike Srbije utvrdila je osam programa za povećano rađanje dece u 2009. godini, ali zbog ekonomske krize to će morati da se odloži za bolja vremena, reči su ministra Ljajića od prošle godine. Mislim da su ovakvi stavovi poražavajući za čitavo naše društvo i da ne vode dobrim putem.
Na kraju, smatram da treba ovim prilikom bar pomenuti i žene koje imaju hrabrosti da rađaju decu, a nisu zaposlene. Nažalost, u Srbiji je zaposlenje postalo privilegija, naročito poslednjih godina. Ove buduće majke mogu da ostvare pravo na roditeljski dodatak, ali ta sredstva su u odnosu na potrebe koje porodica ima kada se rodi dete nedovoljna.
Na kraju, želim još da izrazim nadu da će se uskoro pred narodnim poslanicima naći predlozi za izmenu zakona kojima se reguliše i pravo na punu naknadu zarade prilikom bolovanja trudnica i izmene drugih odredaba koje će biti u interesu rađanja dece i delovati podsticajno.