Dame i gospodo narodni poslanici, vlast je ovaj predlog zakona o javnim nabavkama predstavila kao još jedan vid borbe protiv korupcije, koje činjenica je u ovoj oblasti je ima u popriličnoj meri.
U članu 4. Predloga zakona navedena su načela javnih nabavki, načelo ekonomičnosti i efikasnosti javnih sredstava, načelo obezbeđivanja konkurencije među ponuđačima, načelo transparentnosti postupka javne nabavke i načelo jednakosti ponuđača. Sve bi ovo bilo dobro kada bi se poštovalo. Međutim, u praksi je sve drugačije.
Posebno prostora za nepoštovanje ovih načela ima u postupcima javnih nabavki male vrednosti. Trenutno se javnom nabavkom male vrednosti smatra nabavka u iznosu od dva miliona i 700 hiljada dinara.
U postupku javne nabavke male vrednosti javno objavljivanje pokretanja postupka nije obavezno. Činjenica da bi to podrazumevalo dodatne troškove, korist bi bila mnogo veća, jer bi time postupak dobio legalnost, pa bi onda i načelo obezbeđivanja konkurencije i načelo jednakosti ponuđača bilo ispoštovano koliko-toliko.
Ono što, takođe, treba istaći kod postupka javne nabavke male vrednosti jeste da je članom 26. ovog predloga zakona definisano u stavu 3. da ministar nadležan za poslove finansija uređuje postupak javne nabavke male vrednosti. Do sada se postupak uređivao zakonom, a sada se ministru daju previše široka ovlašćenja, pa će ovaj postupak zavisiti od njegove samovolje.
Glavni problem je u tome što sada nemamo mogućnosti da znamo kako će ministar to urediti. Možda će to biti dobro, ali ovim predlogom zakona ministar će dobiti ovlašćenje da uređuje postupak javne nabavke male vrednosti, a mi u ovom trenutku nemamo mogućnost da znamo kako će to biti uređeno.
Samo ću još prokomentarisati nešto šta se u praksi ispostavilo da predstavlja problem. Naime, postoji Uprava za javne nabavke kao posebna organizacija koja obavlja stručne poslove u oblasti javnih nabavki, obezbeđuje uslove za ekonomičnu, efikasnu i transparentnu upotrebu javnih finansijskih sredstava za javne nabavke i podsticanje konkurentnosti i ravnopravnosti ponuđača u postupcima javnih nabavki.
Ono što je evidentno, a to je da ne znatan broj javnih preduzeća svoje javne nabavke vrši preko službi za javne nabavke. Uglavnom se opredeljuju da to rade samostalno, a naravno zakon im je to dozvolio. Time je mogućnost kontrole manja, jer je teže kontrolisati sve rukovodioce javnih preduzeća i druge naručioce javnih nabavki, dok bi mnogo lakše bilo kontrolisati rukovodioce službe za javne nabavke.
Naručioci su jedino dužni da Upravi za javne nabavke dostavljaju izveštaje o zaključenim ugovorima o javnim nabavkama i postupcima javnih nabavki, a Uprava za javne nabavke je dužna da na osnovu dostavljenih izveštaja naručilaca pripremi pregled izveštaja o zaključenim izveštajima o javnim nabavkama i da ga objavi na portalu javnih nabavki.
Ovaj zakon neće promeniti ništa nabolje. Njegovim usvajanjem neće biti obezbeđena niti zaštita prava ponuđača, niti javnog interesa u postupcima javnih nabavki. Ekskluzivno pravo da uvek dobijaju poslove u postupcima javnih nabavki ostaće i dalje rezervisano za one čija je ponuda uvek najpovoljnija, jer su u partijskim vezama sa onima koji o ponudama odlučuju.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlagač tj. Vlada Republike Srbije u obrazloženju razloga za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita navodi da je 2005. godine, donošenjem ovog zakona, ustanovljen sistem obaveznog osiguranja depozita fizičkih lica kod banaka radi zaštite depozita tih lica u slučaju stečaja banke.
Sada se vrše izmene i dopune zakona jer je nastala potreba uspostavljanja stabilnog, održivog i funkcionalnog sistema osiguranja depozita fizičkih lica, radi jačanja poverenja u bankarski sektor Republike Srbije.
Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita menja se iznos osiguranog depozita sa 3000 evra na 50.000 evra. Takođe, pored depozita fizičkih lica, biće osigurani i depoziti preduzetnika malih i srednjih pravnih lica.
Istinski razlog izmene ovog zakona je prikriven i samo se u jednoj rečenici može prepoznati, a to je - predložena izmena u zakonu zasniva se na uslovima funkcionisanja bankarskog sistema zemlje i utvrđenim potencijalnim rizicima.
Utvrđeni potencijalni rizici su u stvari rizici koje sa sobom nosi svetska finansijska kriza.
Iako vlast uporno govori da ne postoje razlozi za preveliku brigu, da se na nas neće odraziti u velikoj meri finansijska kriza, činjenica je, a i sama vlast je svesna, da to nije baš tako.
Ali, izgleda da vlast sve nas građane Srbije tretira kao malu decu. Bankarski sektor u Srbiji ocenjen je kao solventan, likvidan i siguran, tako da građani i privredni sektor mogu u njega imati puno poverenje, a da je kriza samo psihološke prirode.
U nedelji štednje je neprekidno bilo govora o tome kako ne treba da oni koji imaju novac čuvaju taj novac kod kuće, već treba da na njemu zarađuju tako što će ga položiti na štednju. Međutim, za razliku od prethodnih godina, kada su se banke međusobno utrkivale koja će ponuditi višu kamatu, ove godine tako žestoke utakmice nije bilo.
Neki bankari tvrde da će biti oprezni u podizanju kamata na štednju, jer to može imati za posledicu značajan rast kamata na kredite. Krediti koje su podigli građani sve su skuplji, pa građani opravdano brinu hoće li moći da ih redovno otplaćuju, jer pored toga što su poskupeli krediti, poskupelo je sve ostalo, počev od gasa, preko električne energije, fiksne telefonije, potrošačke korpe.
Što se tiče privrednog sektora, pod uticajem svetske finansijske krize može doći, i sigurno će doći, do opadanja stranih investicija, što će direktno uticati na pad zaposlenosti i smanjenje životnog standarda. Ako ovome dodamo i podatke koji govore o lošem rejtingu naše zemlje po međunarodnoj ekonomskoj konkurentnosti, videćemo da postoji mnogo razloga za brigu.
Naime, na najnovijoj listi Svetskog ekonomskog foruma o međunarodnoj konkurentnosti, Srbija se nalazi na 85. mestu od 134 zemlje, i to iza zemalja centralne Amerike, Hondurasa, Perua i Gvatemale, koje su rangirane od 82. do 84. mesta. Parametri koji se ispituju dele se u tri grupe i oni odgovaraju stepenu ekonomskog razvoja zemlje.
U grupi osnovnih zahteva posebno zaostajemo u razvoju infrastrukture. Solidne ocene dobili su zdravstvo, osnovno obrazovanje i tehnološka pismenost, dok je najgore ocenjeno tržište dobara. Bolna tačka su institucije Srbije, koje su ocenjene kao neefikasne i korumpirane.
Rezultati pokazuju stagnaciju Srbije, pre svega u sektoru reforme državne uprave, koja izostaje već godinama unazad. Komplikovane procedure i brdo propisa otežavaju poslovanje u Srbiji. Za dobijanje svih potrebnih dozvola za izgradnju jednog poslovnog objekta manje veličine u Srbiji je potrebno čak 279 dana, dok je prosek razvijenih zemalja 161 dan.
Poslednjih godina rast srpske privrede baziran je na tri sektora: finansijama, trgovini i telekomunikacijama. Problem je u tome što su proizvodi ovog sektora nerazmenljivi, tj. ne izvoze se.
Još jedan veliki razlog za brigu jesu procene srpskih ekonomista da će u narednoj godini više hiljada radnika ostati bez posla zbog svetske finansijske krize. Među radnicima najugroženiji su radnici stranih firmi i zaposleni na određeno. Strane firme su ovde i došle zbog jeftine radne snage.
Međutim, naredne godine čitava Evropa ući će u recesiju i doći će do značajnog smanjenja javne potrošnje, pa će manje robe biti potrebno i njihovim matičnim zemljama. Srpski proizvodi, zbog visoke inflacije i nepovoljnih kredita naših banaka, biće skuplji na inostranim tržištima, pa će tako biti među prvima koji će se manje kupovati.
Ekonomisti procenjuju da će posledice svetske finansijske krize naredne godine najviše pogoditi metalsku, građevinsku i tekstilnu industriju, kao i usluge. Najveći udar ipak će pretrpeti mala i srednja preduzeća, i to ona koja su poslovno vezana za velike gigante.
Od početka ove jeseni već je oko 850 radnika ostalo bez posla, hiljadu je poslato na godišnji prinudni odmor, a najavljeno je otpuštanje još tri hiljade radnika. Predstavnici sindikata kažu da se zaposleni otpuštaju na nezakonit način i bez odgovarajućeg socijalnog programa.
Dame i gospodo, moram da kažem da je samo u toku jednog dana u Leskovcu, gradu iz koga dolazim, 194 radnika kompanije "Zdravlje" ostalo bez posla, 194 porodice ostaće bez izvora prihoda, bez mogućnosti da podiže i školuje svoju decu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je odlučila da ne prihvati amandman koji je podneo kolega Marković, uz obrazloženje da bi predloženo smanjenje rashoda za plate kod budžetskog korisnika, Kabineta potpredsednika Vlade za socijalnu politiku i društvene delatnosti, na navedenoj aproprijaciji, ugrozilo finansiranje rashoda za plate ovog budžetskog korisnika, a u skladu s tim i neophodnih aktivnosti u vezi socijalne politike i društvenih delatnosti, u skladu sa nadležnostima i potrebama ovog budžetskog korisnika utvrđenim Zakonom o vladi.
Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu rashodi za ovaj kabinet nisu planirani. Nakon izbora u maju i nove postizborne koalicije dogodilo se to da sada imamo četiri kabineta potpredsednika vlade, što je rezultat namirenja koalicionih partnera. Za rad kabineta potpredsednika vlade za socijalnu politiku i društvene delatnosti predviđeno je rebalansom 10 miliona 430 hiljada dinara, od čega je za plate, dodatke i naknade zaposlenih predviđeno dva miliona dinara.
Neću govoriti o onome što se najčešće vezuje za rad ovog kabineta, o obećanjima koja se odnose na povećanje penzija, govoriću o jednom drugom segmentu socijalne politike koji je odavno zapostavljen.
Svesni smo da nam već godinama unazad kao narodu preti bela kuga. Vlast se nijednim slovom nije potrudila da popravi populacionu politiku. Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom nije nimalo stimulativan za buduće roditelje, a i za one koji to već jesu.
Da nam je izuzetno loša populaciona politika govore sledeći podaci: iznos roditeljskog dodatka kojim država navodno pomaže roditeljima prilikom rođenja dece je za prvo dete 24 hiljade 437 dinara i osam para, za drugo 95 hiljada 558 dinara 16 para. Većina porodica u Srbiji ima najčešće jedno ili dvoje dece i ovi iznosi su ponižavajući. Za treće dete je 171 hiljada 996 dinara i 96 para, a za četvrto 222 hiljade 326 dinara i 72 pare, s tim što su retke porodice koje imaju treće i četvrto dete.
Pravo na dečiji dodatak mogu ostvariti porodice čija primanja u porodici ne prelaze iznos od 5.453 dinara i 77 para po članu porodice, a iznos dečijeg dodatka je 1.707 i 95 para po detetu. Ovih 10 miliona 430 hiljada koji će otići kao rashod budžeta za administraciju koja je proizvod novog zapošljavanja zaslužnih partijskih kadrova, trebalo bi usmeriti ka onima kojima je to zaista potrebno, čije porodice imaju mesečno imaju prihode manje od 5,453 dinara i 77 para po članu porodice, kako bi i ti ljudi mogli da podižu i školuju svoju decu, a o uslovima u pojedinim školama već su govorile moje kolege. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 5. u ime poslaničke grupe SRS amandman je podnela koleginica Nataša Jovanović. Amandmanom je predloženo da se u članu 5, razdeo 3, Glava 3.9, funkcija 360, u ekonomskoj klasifikaciji 424, u kolonama 6. i 8. iznos 8.800.000 zameni iznosom 12.800.000.
Namera iskazana ovim amandmanom koleginice Jovanović je da se četiri miliona dinara više obezbedi za rad Saveta za borbu protiv korupcije. Vlada je odlučila da ovaj amandman ne prihvati. Time je dokazala da nema spremnosti niti političke volje da konačno otpočne borbu protiv korupcije. Korupcija je prisutna na svim nivoima i u svim oblastima životima. Savet za borbu protiv korupcije se sastoji od devetoro članova, a Vlada je odlučila da ovaj savet osnivanjem Agencije za borbu protiv korupcije više ne radi.
Nedavno je i usvojen Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije u ovoj skupštini, pa će ubuduće jedan čovek, direktor Agencije donositi odluke i ocenjivati postojanje ili nepostojanje korupcije, pa tu mesta za savet kao kolektivni organ više nema. Ovo samo dokazuje da ozbiljne borbe protiv korupcije u državi Srbiji više neće biti od strane ove vlasti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu podnela sam, ispred Poslaničke grupe SRS-a, amandman kojim se predlaže, u članu 2, brisanje reči: "privatizacionih primanja, kredita".
Predlogom zakona o izmenama i dopunama, finansiranje deficita budžeta Republike Srbije i otplata duga u 2008. godini predviđeni su 2. članom, koji glasi ovako: "Potrebna sredstva za finansiranje rezultata koje je utvrđen u članu 1. ovog zakona i sadrži budžetski deficit (23.888.280.463), izdatke za nabavku finansijske imovine (21.896.442.000 dinara) i izdatke po osnovu otplate glavnice duga (46.334.065.000 dinara)'', ove sam podatke radi javnosti pročitala, ''iznose 92.118.795.463 dinara i obezbediće se iz privatizacionih primanja, kredita, donacija, finansijske imovine budžeta i kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti''.
Amandmanom je predloženo brisanje reči: "privatizacionih primanja" i reči: "kredita", kako bi se isključila mogućnost da se privatizacioni prihodi uključuju u izvorne prihode budžeta Republike Srbije, jer su to prihodi koje treba plasirati u fondove za razvoj. Što se tiče kredita, u ovom trenutku, kada Srbija ima ogroman spoljni dug, blizu 30 milijardi dolara, dalje zaduživanje bi bilo pogubno za naše društvo i državu.
Vlada predlaže Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, uz sledeće obrazloženje: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je u osnovi suprotan članu 10, stav 2, tačka 3), kojim je predviđeno da opšti deo budžeta u slučaju deficita mora da sadrži izvore za njegovo finansiranje. Ukoliko bi se prihvatio navedeni amandman, izostali bi realni izvori za finansiranje predloženog deficita".
Dame i gospodo naši vlastodršci, predvođeni ''žutim preduzećem'', sredinom juna 2001. godine su usvojili set zakona i uveli novi model privatizacije u Srbiji. U periodu od 2002. do 2007. godine prodato je 2.190 preduzeća, uključujući tu i manjinske pakete 493 preduzeća iz državnog akcijskog fonda. Ova preduzeća su prodata za oko 2,7 milijardi evra.
Na osnovu ovih podataka, ali mnogo više na osnovu iskustva iz prakse, zaključak je da se proces privatizacije sprovodi na nedomaćinski i vrlo nepošten način, pa većina novih vlasnika može slobodno reći da je od države Srbije dobila društveni, odnosno državni kapital srpskih preduzeća i drugih subjekata privatizacije na poklon. Ovaj novi model privatizacije sproveden od naših vlastodržaca naneo je ogromnu štetu građanima Srbije. Sve je prodavano po cenama daleko nižim od realnih, a mnogo radnika je ostalo bez posla. O socijalnim programima je smešno i govoriti.
Navešću nekoliko primera nepoštenih privatizacija u Leskovcu, gradu u kome živim, koje su ostavile traga na privredu ovog grada i čije će posledice osećati još mnogo godina generacije stanovnika.
Dugo su samozvani eksperti, kao primer uspešne privatizacije, navodili privatizaciju Hemijske industrije "Zdravlje" iz Leskovca. Od javnosti je sakrivena strašna istina. Privatizacija ''Zdravlja'' je izvršena među prvima u Leskovcu, naravno, najpre je trebalo prodati ono što je najbolje. "Zdravlje" je prodato po ceni koju je sramno izgovoriti, za svega 3,5 miliona evra. U trenutku privatizacije, zalihe gotovih proizvoda bile su u vrednosti od oko 10 miliona evra.
Treba napomenuti da je tada "Zdravlje" imalo odlično opremljen vozni park, zgrade u odličnom stanju, tehnologiju, prava na licence, patente i sve ono što karakteriše jedno uspešno preduzeće ogromne vrednosti. Sve je poklonjeno novom vlasniku za svega 3,5 miliona evra. U trenutku privatizacije, svojim radom je porodice izdržavalo više od 2.000 radnika. Danas u "Zdravlju" radi nešto više od 800 radnika.
Tekstilna industrija je bila nešto po čemu je Leskovac bio prepoznatljiv, kako u Srbiji, tako i u svetu. Nakon privatizacije, nijedna fabrika tekstila ne radi, ni "Leteks", niti bilo koja druga, a što se tiče radnika, u svakoj od njih sada radi po nekoliko radnika, i to uglavnom bez zarade.
Najveće hotelsko, turističko-ugostiteljsko preduzeće u Leskovcu je prodato za oko 80 miliona dinara, ili oko jedan milion evra. U sastavu ovog preduzeća nalazi se više restorana, dva hotela, jedan motel, oko koga se nalazi komplet zemljišta čija je vrednost oko 120 miliona dinara. Takođe, mnogo radnika je ostalo bez posla, uz smešne socijalne programe za dobrovoljni odlazak sa posla.
U Fabrici "Tomako", nekada su se proizvodili konditorski proizvodi visokog kvaliteta. Nakon privatizacije, novi vlasnik, kako bi naterao radnike da sami odu sa posla, nalagao im je da rade u objektima van sedišta preduzeća, na mlinu, u kome, inače, nije bilo posla. Da bi otišli tamo, morali su da naprave putne troškove koje nisu imali čime da pokriju, jer zaradu nisu primali.
Ovo je samo nekoliko primera privatizacije u Leskovcu. Sve ostale privatizacije u Srbiji sprovedene su na sličan način. Situacija u kojoj se trenutno nalazimo nije nimalo povoljna. Novcem dobijenim od privatizacije Srbija nije postala nimalo modernija, niti u pogledu infrastrukture, niti ostalih pokazatelja kojima bi privukla investitore.
Posebno je loše stanje kada je u pitanju administracija, jer je postupak dobijanja raznih dozvola dug i spor, a uz sve ovo treba dodati i veliku korumpiranost na svim nivoima. Upravo je veći deo prihoda od privatizacije otišao na finansiranje te iste administracije. Sada se želi povećanje administracije, koje je rezultat namirenja postkoalicije.
S obzirom na to da su potrebe za sredstvima kojima bi se finansirao deficit budžeta, otplaćivao dug u 2008. godini, velike, vlast želi da se opet zaduži putem kredita. Svi znamo da smo već prezaduženi i da će buduće generacije morati da vraćaju sve ovo što sadašnja vlast nemilice troši.
Proizvodnja se u ovoj zemlji sistematski uništava, uvozi se mnogo proizvoda široke potrošnje, jer je jak uvoznički lobi, a jasno je da kada nema proizvodnje, male su i mogućnosti za zapošljavanje, pa se tako partijski kadrovi zbrinjavaju u državnim organima, u upravnim odborima, s enormno visokim platama, a poreski obveznici, građani Srbije, sve to moraju da podnesu. Dokle?

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Poslovnika 225. i 226.
Za vršenje funkcije narodnog poslanika potrebna su mi obaveštenja u vezi sa radom Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza. Zanima me koje su to konkretne aktivnosti koje Agencija vrši kako bi promovisala izvoz?
S obzirom na to da su srpski vladari najavili početkom naredne godine jednostranu primenu trgovinskog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, stručnjaci najavljuju mogućnost osetnijeg povećanja spoljnotrgovinskog deficita Srbije.
Izvozne mogućnosti naše države su jako slabe, pa se uz dalje povećanje uvoza robe široke potrošnje može računati na pogoršanje spoljnotrgovinske pozicije naše privrede.
Podaci govore da je u prvih osam meseci ove godine razmena sa svetom dostigla 23,67 milijardi dolara i da je za 39,7% veća u odnosu na isti period prošle godine. Ovaj rast rezultat je dinamičnijeg uvoza no izvoza.
Istovremeno, spoljnotrgovinski deficit je za 41,9% veći u odnosu na prvih osam meseci prošle godine. Od početka ove godine izvezeno je robe u vrednosti svega 7,72 milijarde dolara, a uvezeno dva puta više, 15,95 milijardi dolara.
Treba napomenuti da je izrazito nepovoljna robna struktura izvoza i uvoza. U uvozu dominiraju finalni proizvodi namenjeni širokoj potrošnji, dok se izvoze proizvodi manje vrednosti, odnosno sirovine i repromaterijal.
Stalno se govorilo o tome da su naši poljoprivredni proizvodi traženi na tržištu, međutim, pitanje je koliko su oni sada konkurentni, jer evropski poljoprivrednici imaju jaku podršku putem raznih subvencija, na šta naši poljoprivredni proizvođači ne mogu da računaju.
Ono što država pomogne poljoprivrednicima, učini to selektivno, pa subvencije dobiju pojedini privilegovani korisnici.
Imajući sve ovo u vidu, postavlja se pitanje - šta su kreatori ekonomske politike radili tokom prethodnih osam godina tranzicije?
Domaća privreda je potpuno nepripremljena za oštru konkurenciju na evropskom i međunarodnom tržištu, a neprekidno se govori o Evropi i izlasku na otvoreno tržište.
Lepo je dodeljivati nagrade, ali hajde da se obezbedi dostupnost povoljnim kreditima za razvoj malih i srednjih preduzeća i onima koji su van žutog preduzeća. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SRS-a, podnela sam amandman na član 64. Predloga zakona o zaštiti državne granice. Članom 64. Predloga zakona o zaštiti državne granice propisane su kaznene odredbe za pravna lica.
U stavu 1. kaže se: ''Novčanom kaznom od 100.000 do milion dinara kazniće se za prekršaj pravno lice'', a u tački 20) – ako seje određene vrste poljoprivrednih kultura, odnosno sadi određene vrste voćaka i drveća i drugo rastinje, kada je to aktom ministra nadležnog za unutrašnje poslove zabranjeno.
Član 56. stav 1. ovog zakona: ''Radi vidljivosti granične linije, ministar nadležan za unutrašnje poslove može zabraniti setvu određenih vrsta poljoprivrednih kultura, odnosno sađenje određenih vrsta voćaka, drveća i drugog rastinja, u dubini 100 metara od granične linije, a ako to zahtevaju razlozi bezbednosti – i na većoj udaljenosti''.
Amandman na član 64. stav 1. tačka 20) podnet je s predlogom da se reči: "ministra nadležnog", zamene rečima: "ministarstva nadležnog", jer je stav SRS-a da akt o zabrani setve poljoprivrednih kultura, sadnji voćaka i drveća i drugog rastinja u dubini od 100 metara od granične linije, a radi vidljivosti granične linije, treba da donese Ministarstvo, kao državni organ, a ne ministar kao pojedinac.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, uz obrazloženje da je po Zakonu o državnoj upravi ministar ovlašćen da donosi propise, a ne Ministarstvo, pa samim tim ni Ministarstvo unutrašnjih poslova ne može biti donosilac podzakonskih propisa.
Poslanička grupa SRS-a je podnela više amandmana s ovim istim sadržajem. Namera nam je da se u svim članovima Predloga zakona u kojima se to pominje izvrši izmena, kako bi se regulisalo donošenje akata od strane Ministarstva, a ne od strane ministra, jer je naš stav da nadležnost pripada Ministarstvu a ne ministru.
Zakon o državnoj upravi, kojim je ministar ovlašćen da donosi propise a ne ministarstvo, treba izmeniti, kao i druge zakone s ovakvim rešenjima. Ipak, ne treba da ministar ima tako široko ovlašćenje. On jeste prvi čovek tog organa i on potpisuje akt, ali to je akt ministarstva, a ne ministra.
U Ustavu Republike Srbije, u članu 136, kaže se da poslove državne uprave obavljaju ministarstva i drugi organi državne uprave određeni zakonom.
Znači, Ustav je primat dao kolektivnom organu. Ova vlada bi, barem, donošenjem zakona o zaštiti državne granice trebalo da prihvati odgovornost i, bukvalno, zaštiti državnu granicu, da ne dozvoli nastavak razmeštanja civilne misije Euleks na KiM-u, jer ova misija je deo Ahtisarijevog plana za nezavisnost Kosova.
Iskreno se nadam da gospodin ministar neće dozvoliti da Srbija izgubi nijedan milimetar svoje granice, jer tu su i neke novonastale opasnosti i po druge delove naše zemlje, pa da ne dođemo u situaciju da nam državna granica bude mnogo kilometara kraća.
O još nečemu bi Vlada trebalo da se pobrine – da se nikada više preko granice države Srbije ilegalno u Albaniju ne prebacuju živi oteti Srbi, koji se tamo zverski ubijaju, vade im se organi, srce, bubrezi, a onda se trguje tim nasilno izvađenim organima. Zastrašujući su podaci da prilikom krijumčarenja i trgovine ljudima 12% žrtava čine deca. I o tome bi Vlada malo više trebalo da brine, a nadam se da će i gospodin ministar dati svoj doprinos, jer on rukovodi radom Saveta za borbu protiv trgovine ljudima.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, gospođo ministre, ispred poslaničke grupe Srpske radikalne stranke podnela sam amandman kojim se predlaže da se naziv poglavlja VII Plan integriteta, iznad člana 59, i članovi od 59. do 62. brišu.
Predlogom zakona o agenciji za borbu protiv korupcije u članovima 59, 60, 61. i 62. predložen je plan integriteta.
U članu 59. ovog predloga zakona navedene su mere pravne i praktične prirode kojima se sprečavaju i otklanjaju mogućnosti za nastanak i razvoj korupcije.
Članom 60. predviđena je obaveza donošenja plana integriteta od strane državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javnih službi i javnih preduzeća.
U članu 61. definisana je dužnost organa da odrede lice odgovorno za izradu i sprovođenje plana integriteta, o čijoj se obuci stara agencija, dok je u 62. članu rečeno da i druga pravna lica sem onih koji su navedena u članu 60. mogu doneti plan integriteta. Na njihov predlog agencija može da izvrši procenu integriteta i da predloži preporuke za unapređenje integriteta.
Analizom člana 59. videćemo kojim se to merama naročito sprečavaju i otklanjaju mogućnosti za nastanak i razvoj korupcije.
Prva mera je ocena izloženosti institucije korupciji. Činjenica je da je institucija izložena korupciji onoliko koliko su oni koji u njoj rade izloženi korupciji. Ocenu o ovome treba da donese lice odgovorno za izradu i sprovođenje plana integriteta. Agencija se stara o obuci tog lica, ali pitanje je kako će to lice oceniti izloženost institucije korupciji. Možda će ocena tog lica biti da institucija u kojoj radi nije uopšte izložena korupciji. To je njegova individualna procena.
Naredna mera jesu podaci o licu odgovornom za plan integriteta. Ovde nije navedeno koji su to podaci potrebni.
Sledeća mera: opis procesa rada, način odlučivanja i utvrđivanje poslova koji su naročito podložni korupciji. Ovde lice zaduženo za plan integriteta može opisati proces rada i način odlučivanja i utvrditi da unutar institucije u kojoj radi ne postoje poslovi koji su podložni korupciji, i ko će to da ospori?
Slede zatim preventivne mere za smanjenje korupcije. Mere za smanjenje korupcije su striktno poštovanje zakona, što u našoj državi nije slučaj. Ovde se donose zakoni koji se ne poštuju i to je osnov za ovoliku korumpiranost u Srbiji.
Sve ovo nema nikakvog smisla, jer bi agencija čije se osnivanje želi bila potpuno neustavan organ. Ustav Republike Srbije obavezujući je za sve i niko ga ne sme kršiti. Ako je predviđeno da se državni organi obrazuju Ustavom Republike Srbije, onda se zakonom ne mogu obrazovati drugi mimo onih koji se obrazuju Ustavom.
Vlada je u obrazloženju navela da ne prihvata amandman iz razloga što smatra da se Predlogom zakona obrazuje agencija za borbu protiv korupcije, što je u skladu sa članom 97. tačka 16) Ustava Republike Srbije, prema kojem Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, organizaciju i rad republičkih organa.
Ovi navodi za osnivanje agencije nemaju uporište u Ustavu, tako da se ne mogu osnivati nikakve agencije, direkcije, niti bilo koji drugi organi. Ukoliko postoji volja da se otpočne borba protiv korupcije i da se ona suzbije u kontinuitetu, to će se činiti u okviru određenog sektora Ministarstva pravde, jer su ministarstva jedini po Ustavu ustanovljeni državni organi u okviru Vlade. Osnivanjem agencije dupliraju se organi sa istim nadležnostima, što predstavlja opterećenje za budžet Republike Srbije. Stvara se glomazno birokratsko telo, neefikasno i jako skupo.
Odbor za rešavanje o sukobu interesa, koji predstavlja savetodavno telo, prestaće sa radom osnivanjem ove neustavne agencije. Odbor je izneo u javnost svoj stav o Predlogu zakona o agenciji protiv korupcije.
Tu, između ostalog, stoji: "Stav je Republičkog odbora da Predlog zakona po svojoj osnovnoj koncepciji, imajući u vidu organizaciju i način rada agencije, ne predstavlja primeren zakonski okvir za prevenciju i borbu protiv korupcije. Agencija, na čelu sa direktorom nadležnim za rešavanje slučajeva sukoba interesa, finansiranja političkih stranaka i političkih kampanja, ne predstavlja bolje rešenje u poređenju sa rešenjima iz postojećeg zakona i sadašnjim konceptom nezavisnog Republičkog odbora koji se sastoji od devet nezavisnih članova specijalizovanih za pitanja sukoba interesa.
Odgovarajući zakonski okvir podrazumeva istinski nezavisno antikorupcijsko telo, a uvek je teže pokušati da se utiče na vršenje javnih funkcija ukoliko je antikorupcijsko telo zasnovano na kolektivnoj osnovi nego kada odluke donosi jedna osoba - direktor agencije. Ovaj stav Republičkog odbora proističe iz političkih i pravnih teorija o autonomnim i nezavisnim organima. Stabilnost zaista nezavisnog antikorupcijskog, ili antikorupcijskih, tela je takođe od ključnog značaja u kontroli korupcije i za stabilnost demokratije."
Ovako su članovi Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa prokomentarisali osnivanje agencije, a rezultat je - Odbor više neće postojati.
Agencija za borbu protiv korupcije, čak i kada bi bila osnovana, bila bi potpuno neustavan organ. Jasno je onda da jedan takav organ ne može nikome predlagati nikakve mere. Ne može drugim državnim organima, koji su ustanovljeni na osnovu Ustava i čiji je rad legalan, ovaj nelegalni organ nametati obavezu donošenja plana integriteta, niti može da prati donošenje i sprovođenje plana integriteta.
Zato se ovim amandmanom predlaže brisanje čitavog sedmog poglavlja i članova od 59. do 62. koji se odnose na plan integriteta.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih stranaka podnela sam, ispred poslaničke grupe SRS, amandman kojim se traži brisanje ovog četvrtog člana.
Važećim Zakonom o finansiranju političkih stranaka, čiji sadržaj želi da se promeni ovim predlogom za izmenu i dopunu koji imamo pred nama, regulisano je da je politička stranka dužna da Odboru za finansije Narodne skupštine Republike Srbije podnosi završni račun za svaku godinu sa sertifikatom ovlašćenog revizora, kao i izveštaj o prilozima koji prelaze iznos od 6.000 dinara i izveštaj o imovini.
Članom 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih stranaka menja se član 18. sadašnjeg zakona, koji u stavu jedan kaže: "Ukoliko utvrdi nepravilnosti u pogledu prikupljanja, korišćenja ili evidentiranja sredstava u smislu ovog zakona, predsednik Odbora za finansije dužan je da podnese prijavu nadležnim organima. Predložena izmena odnosi se na to da se reči "predsednik Odbora za finansije" zamenjuju rečima "direktor agencije".
Stavom 2. je uređeno da ukoliko politička stranka bude pravosnažno kažnjena za prekršaj propisan ovim zakonom, gubi pravo na sredstva iz javnih izvora za narednu kalendarsku godinu.
U stavu 3. se kaže: "Odluku iz stava 2. ovog člana donosi Odbor za finansije." Predlogom za izmenu predviđeno je da se reči "Odbor za finansije" zamene rečju "agencija".
Vlada nije prihvatila amandman, uz pomalo čudno obrazloženje da kontrolu finansiranja političkih stranaka treba da vrši jedan nezavisan organ koji je specijalizovan za borbu protiv korupcije, umesto organa koji su predviđeni Zakonom o finansiranju političkih stranaka.
Nameće se pitanje da li je možda Odbor za finansije Narodne skupštine Republike Srbije zavisan od nekoga?
Trošenje sredstava za rad političkih stranaka koja su odobrena iz budžeta Republike Srbije je predmet kontrole Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije. Ne može se sada ova kontrola prepustiti u nadležnost agencije za borbu protiv korupcije, iz prostog razloga što je to neustavni organ. U Ustavu ne postoji uporište za osnivanje ove agencije i o tome smo prethodnih dana i danas govorili više puta. Kako da neustavan organ vrši kontrolu trošenja sredstava iz budžeta? Budžetska sredstva su sredstva poreskih obveznika. Narodna skupština je legitimno telo i ne može se njena nadležnost zameniti nadležnošću nekog neustavnog organa tj. agencije za borbu protiv korupcije o kojoj se govori kao o samostalnom i nezavisnom državnom organu, koji teško da će biti i samostalan i nezavisan.
U dosadašnjoj praksi dužnost predsednika Odbora za finansije bila je da podnese prijavu nadležnim organima ukoliko utvrdi nepravilnosti u pogledu prikupljanja, korišćenja ili evidentiranja sredstava. Sada se ovo želi preneti u nadležnost direktoru agencije. Takođe, odluku o gubljenju prava na sredstva iz javnih izvora za narednu godinu zbog kažnjavanja stranke donosi Odbor za finansije, a sada se želi da se donošenje odluke prepusti agenciji. Ovde nije precizirano da li će odluku donositi direktor, njegovo zamenik, ili odbor agencije.
Još jedna bitna stavka je to da se u predlogu zakona o ovoj agenciji kontrola finansiranja stranaka pominje samo u nabrajanju nadležnosti agencije. U razradi zakona nigde ne piše na koji će se način vršiti kontrola. Zato je i podnet ovaj amandman kojim se zahteva brisanje ovog člana. Time bi kontrolu finansiranja redovnog rada političkih stranaka i troškova finansiranja izbornih kampanja i dalje vršio Odbor za finansije Narodne skupštine Republike Srbije, kao i do sada. Hvala.

Gospodo narodni poslanici, Vlada je podnela Narodnoj skupštini na usvajanje Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Ministar prosvete je 14. septembra izjavio da očekuje da će parlament pokazati razumevanje i omogućiti da izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju budu donete na vreme, s obzirom na to da bi uslove upisa naredne godine studija trebalo regulisati tokom oktobra, pošto fakulteti tada obavljaju upis i overu semestra.
Citiraću ono što je ministar rekao: "Time stvaramo uslove da se na jedan regularan, zakonit način stvore uslovi da što veći broj studenata upiše narednu godinu." Svi imamo interes da to tako bude i mislim da u tom slučaju neće biti razlike između Vlade i opozicije.
Moram da podsetim da je SRS više puta ukazivala na štetnost primene važećeg Zakona o visokom obrazovanju zasnovanog na primeni Bolonjske deklaracije. Ali, Zakon je donet i sada se visoko obrazovanje sprovodi po njemu.
Međutim, njegova primena donela je već u ovoj školskoj godini velike probleme studentima. Većina studenata koja se finansira iz budžeta Republike Srbije ne može da upiše narednu godinu, jer nije ostvarila potreban broj ESP bodova, što govori o neusklađenosti studijskog programa i obima studija.
Predloženim izmenama i dopunama predviđeno je smanjenje sa potrebnih 60 bodova na 42 u školskoj 2007/2008. godini, a onda postepeno povećanje na 48 u školskoj 2008/2009. godini i 54 u 2009/2010. godini. Nakon toga opet će biti potrebno 60, kako danas stoji u zakonu.
Ni u kom slučaju ne možemo reći da je problem kod studenata, da oni ne uče, ne ispunjavaju predispitne obaveze i ne trude se da polože ispite. Oni su žrtve lošeg sistema obrazovanja.
Većina njih sada očekuje da predložene izmene i dopune Zakona budu usvojene i da se time smanji potreban broj bodova kako bi upisali narednu godinu, što je preduslov za njihovo finansiranje iz budžeta Republike Srbije, ostvarenje prava na smeštaj u studentskim domovima i stipendije.
Svi znamo šta ovo znači za same studente i za njihove porodice, znamo da su školarine na visokoškolskim ustanovama previsoke i da bi mnogi pametni i dobri studenti odustali od studija kada ne bi upisali narednu godinu studija i ne bi bili finansirani iz budžeta.
Kada je usvajan zakon koji je trenutno na snazi, SRS je upozoravala da je zakon zasnovan na Bolonjskoj deklaraciji loše rešenje za sistem visokog obrazovanja. Naime, šteta koja je ovoj državi naneta tokom nepoštene privatizacije, uništavanja fabrika i čitave privrede, može se jednog dana i nadoknaditi, ali šteta od primene ovog zakona je nenadoknadiva. Najveća tragedija ovog društva je to što propale generacije studenata niko neće moći da vrati.
Ono što je u svoje vreme uradio Stipe Šuvar sa usmerenim srednjim obrazovanjem, sada čini Bolonjska deklaracija sa visokim obrazovanjem. Namera je da se umesto priznatih vrhunskih stručnjaka koji su izlazili sa naših univerziteta proizvedu generacije sa jako uskim obrazovanjem, kako bi se njima lakše manipulisalo.
SRS se i ranije, a i sada se zalaže, za donošenje zakona o visokom obrazovanju kojim bi bile pružene jednake šanse svima koji žele da studiraju, pa oni studenti koji vide sebe kao intelektualci, savladavaju program, njihove studije bi bile finansirane iz sredstava budžeta. Oni drugi studenti koji žele da im taj status potraje duže nego što je predviđeno, imaju prava da svojim roditeljima stvaraju troškove vezane za previsoku školarinu i sve ono što prati studije.
U dobrom sistemu visokog obrazovanja sigurno ne bi u ovom trenutku skoro 70.000 studenata čekalo ove izmene i dopune kako bi upisalo narednu godinu studija, bilo finansirano sredstvima budžeta i ostvarilo prava na smeštaj u studentskim domovima i pravo na stipendije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se u paketu predloga antikorupcijskih zakona nalazi i Vladin Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Osnivanje ove agencije bilo bi u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. Zato Narodna skupština ne treba da usvoji ovaj predlog zakona.
Principijelni stav SRS jeste da se van ustavnog okvira ne mogu formirati nikakve agencije, direkcije, niti bilo koji drugi organi. Ministarstva su jedini, po Ustavu, ustanovljeni državni organi u okviru Vlade i ukoliko se želi sprovođenje jednog tako važnog posla kao što je borba protiv korupcije, može se izvršiti organizacija, tako da se ovi poslovi obavljaju u okviru Ministarstva pravde i pravosudnih organa.
Osnivanje različitih agencija služi, kako nam je to u praksi već poznato, isključivo za zbrinjavanje stranačkih kadrova. Stvaraju se glomazna tela koja nisu efikasna, a izuzetno su skupa.
Njihovo finansiranje je iz budžeta Republike Srbije, tako da to za građane Srbije predstavlja još jedan teret na ionako pretrpana pleća. Čak kada bi i ova agencija mogla da bude osnovana, njen rad bi bio prepun nedostataka. Da je istina to da bi ova agencija bila skupo i glomazno telo, dokaz je sledeće:
U članu 23. Predloga zakona predviđeno je da direktor Agencije ima pravo na platu jednako plati ministra, a zamenik direktora platu jednaku plati državnog sekretara.
U članu 24. kaže se da Agencija ima stručnu službu koja, takođe, košta, a ovim predlogom zakona predviđeno je da pored direktora drugi organ bude Odbor Agencije koji broji devet članova i koji primaju mesečnu naknadu. Kada bi postojanje jedne ovakve agencije moglo da rezultira smanjenjem korupcije u Srbiji, onda bi se nekako i mogli prihvatiti troškovi koje ona stvara, jer bi korist koju bi imali i građani i država bila mnogostruka.
Međutim, ovim predlogom zakona korupcija se tretira na sasvim drugačiji način od onoga kakav je istinski problem korupcije u praksi. Uvukla se ona u sve sfere života i predstavlja mnogo širi problem. Poražavajuća je činjenica da se prema najnovijim istraživanjima Srbija našla na 85. mestu po korumpiranosti na listi od 180 zemalja, u društvu sa Senegalom, Madagaskarom, Panamom, Indijom, Albanijom i Crnom Gorom. Korumpiranost se širi, a demokratske snage vlasti ne pokazuju postojanje volje za obezbeđenjem uslova za rad regulatornih institucija, posebno Uprave za javne nabavke i Državne revizorske institucije.
Državna revizorska institucija formirana je pre godinu dana. Ustupljene su joj i privremene prostorije, ali dok Vlada Srbije ovoj instituciji ne obezbedi sve potrebne uslove za rad, javne finansije države Srbije ostaju tajna.
U prilog ovom govori i činjenica da se poslovnik Državne revizorske institucije još uvek nalazi u skupštinskoj proceduri, čeka saglasnost Skupštine, a bez njega ova institucija ne može da radi.
Usvajanjem zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije postojeći Odbor za rešavanje o sukobu interesa prestao bi sa radom. U svom godišnjem Izveštaju o radu za 2007. godinu, ovaj odbor dao je svoj stav o Predlogu zakona. Između ostalog, kaže se, ''Republički odbor je izneo stav prema Predlogu zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije nadležnom ministarstvu u kojem se kaže da zamisao prema kojoj jedno nezavisno telo treba da vodi postupke (Agencija), drugo telo, (rukovodilac) da donosi odluke o povredi Zakona, a treće telo (Upravni odbor) da donosi odluke o izricanju mera, nije u skladu sa principima našeg pravnog sistema.'' Možda je ovim stavom članova Odbora izazvano predlaganje osnivanja novog neustavnog organa.
S obzirom na to da bi Agencija za borbu protiv korupcije preuzela nadležnosti Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa, u Predlogu zakona o Agenciji prilično mesto posvećeno je sukobu interesa. Međutim, puno je manjkavosti kada je u pitanju dostupnost javnosti podataka o imovini funkcionera. Na to mislim kada analiziram član 48, koji kaže u stavu 4: "Javni su i podaci o imovini funkcionera koji su javni u skladu sa drugim propisima, kao i drugi podaci za koje funkcioner, odnosno supružnik ili vanbračni partner da saglasnost da se objave".
Trenutno postoji obrazac Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa. Tu su tačno navedeni podaci koji su potrebni, tako da ne postoji mesto samovolji da neko daje saglasnost da se podaci objave ili ne.
Samo ću se kratko osvrnuti na kaznene odredbe koje su predviđene. Neprijavljivanje imovine ili davanje lažnih podataka o imovini kvalifikovano je kao krivično delo. Član 73. kaže: "Funkcioner koji ne prijavi imovinu Agenciji ili daje lažne podatke o imovini, u nameri da prikrije podatke o imovini, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.''
A pravne posledice osude navedene su u članu 74, tako da će funkcioneru prestati vršenje javne funkcije, odnosno prestaje radni odnos u skladu sa zakonom. ''Funkcioneru koji je osuđen na kaznu zatvora za krivično delo iz člana 73. ovog zakona, zabranjuje se sticanje javne funkcije u roku od 10 godina od dana pravosnažnosti presude."
Predviđene kaznene odredbe su neprimenjive kao i mnogi zakoni koji su doneti nakon 2000. godine. Ne znam samo kako će se sa ovom odredbom složiti neki ljudi u ovoj državi koji su u vezi sa tajkunima i koji su za svoj rad previše nagrađeni. S obzirom na to imaju mnogo. Pitanje je kada budu prijavljivali Agenciji svoje prihode i imovinu, na čije će sve ime morati da je prijave. Ovakav zakon samo će ih uputiti kako da prikriju nezakonito stečenu imovinu. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na povredu Poslovnika, član 100. Više puta je citiran pa neću trošiti vreme.
U toku sednice pre pauze narodni poslanici tražili su reč po Poslovniku, ali većina je bila prekinuta u svom izlaganju od strane predsednika Narodne skupštine. Na početku sednice narodni poslanik SRS dobio je reč po Poslovniku, tražio objašnjenje, a predsednik Skupštine ga je prekinula i izrekla opomenu. Mogu se izricati kazne, ali niko nema prava da predstavnicima opozicije, narodnim poslanicima, zabrani da traže da dobiju objašnjenja koja su im potrebna za vršenje njihove poslaničke funkcije.
Prekinut je narodni poslanik u pola rečenice i onemogućeno mu je da zatraži objašnjenje do kraja, a pored toga izrečena je opomena. Takođe, povređen je i član 104. Povređeno je dostojanstvo narodnog poslanika, jer je isti govornik i po drugi put prekinut i izrečena je još jedna opomena. Naravno, i ostalim kolegama je zabranjeno da do kraja zatraže objašnjenja koja su im potrebna.
Da li postupci predsednika Narodne skupštine na ovoj sednici znače da će narodni poslanici opozicije ubuduće biti uskraćeni za potrebne informacije.
Članom 226. Poslovnika dozvoljeno je narodnim poslanicima da zatraže objašnjenja. Kao poslanik SRS tražim objašnjenje: zbog čega se nezakonito oduzeti mandati poslaničke grupe SRS još uvek ne vraćaju SRS.