Član 27. Predloga zakona odnosi se na Kodeks ponašanja, a stav 3. definiše dužnost nadležnog ministarstva da podstiče trgovca ili grupu trgovaca koji su pristupili određenom kodeksu ponašanja da kontrolišu pojavu  nepoštenog tržišnog postupanja trgovca ili grupe trgovaca koji su pristupili tom kodeksu.
Amandmanom je predložena izmena navedenog stava 3, tako što bi se definisala obaveza nadležnog ministarstva da ono kontroliše pojavu nepoštenog tržišnog postupanja trgovaca koji su prihvatili određena pravila ponašanja na tržištu. Ministarstvo, kao nadležni državni organ, ima mnogo više mogućnosti da uspostavi sistem kontrole.
Ovako kako je predviđeno Predlogom zakona može se shvatiti da bi trgovci trebalo bukvalno da špijuniraju jedni druge. Naravno da je svima njima u interesu da se svaki trgovac pridržava kodeksa koga se prihvatio, jer ukoliko se zna da je određeni trgovac prihvatio određen kodeks, podrazumeva se da bi trebalo da se ponaša kako je njime definisano.
Ukoliko je on pristupio, a ne ponaša se u skladu sa kodeksom, to može prouzrokovati štetu ostalim trgovcima koji su prihvatili taj isti kodeks, a njemu doneti korist koja mu ne pripada ili može naneti štetu i sebi i ostalim trgovcima.
Zato je svakom trgovcu važno da zna ponašanje onog drugog i, u slučaju da dođe do saznanja da se krše prihvaćeni kodeksi, naravno da je potrebno da o tome obavesti nadležni organ koji bi utvrdio činjenice.
Naredni amandman na stav 4. je logični sled ovog amandmana i naravno da je potrebno da potrošači budu obavešteni o nepoštovanju kodeksa, jer su i potrošači ti koji mogu jedino da sankcionišu trgovca tako što će izgubiti poverenje u njega i neće kupovati njegovu robu jer, naravno, kodeksu se dobrovoljno pristupa.

Član 87. Predloga zakona odnosi se na dužnost obaveštavanja pre zaključenja ugovora, koju mora da ispuni onaj ko pruža usluge od opšteg interesa. U stavu 1. tačka 1. definisana je dužnost pomenutih trgovaca da obaveste potrošača svojih usluga da usluge od opšteg interesa određenog kvaliteta moraju da budu pružene po pristupačnoj ceni.
Amandmanom je predloženo brisanje ove tačke, jer je nejasna i nepotpuna. Pristupačna cena u praksi može imati različite interpretacije, jer su korisnici ovih usluga različitog materijalnog stanja. Nekome je jedna cena pristupačna, za drugog je sitniš, trećem je preskupa, četvrtom nedostižna, petom naučna fantastika. Jednu cenu svako će shvatiti različito, prema svojim mogućnostima.
Jako interesantno je i ovo obrazloženje Vlade zbog čega se ovaj amandman ne prihvata. Pročitaću ga: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je termin pristupačna cena već definisan u pozitivnim propisima, npr. u Zakonu o poštanskim uslugama, i predstavlja odnos cene i kvaliteta". To što je već negde nešto urađeno ne treba ni u kom slučaju da znači da opet treba uraditi isto, ukoliko to nije ispravno.

Dame i gospodo narodni poslanici, Komisija za zaštitu konkurencije je jedna od organizacija u Srbiji kojima se više ni broj ne zna. Različite komisije, saveti osnivani su prethodnih godina neprekidno. Niko se nije obazirao na upozorenja da stvaranje takvih glomaznih organizacija samo vodi ka prekobrojnoj državnoj administraciji, da je to samo izmišljanje novih radnih mesta, što je dovelo do toga da MMF izda naređenje da se donesu zakoni o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj administraciji i da prekobrojni ostanu bez posla, što je ova skupština i usvojila.
U toj situaciji, Srpska radikalna stranka je apelovala na vlast da ne čini to, da ne otpušta ljude u vreme ekonomske krize, jer nemaju gde da se zaposle, jer se na udaru uglavnom našlo pomoćno osoblje, već da prestane sa osnivanjem novih organa i organizacija paralelnih državnim organima, u kojima su zarade i naknade i te kako visoke.
Naravno, neko će reći da je Komisija za zaštitu konkurencije osnovana još ranije, u aprilu 2006. godine, a nekome će možda ovo delovati kao da SRS nije za to da se ovaj posao obavlja u Srbiji.
Srbija je država sa izuzetno nezdravim tržištem i borba protiv monopolskog ponašanja i te kako je neophodna. Međutim, evidentno je da iz više razloga ne postoji mogućnost da se ova borba sprovede. Da naglasim da je stav SRS da kada bi postojala istinska volja da se spreči nezdravo ponašanje na tržištu, to bi moglo da se učini tako što će nadležno ministarstvo u okviru jednog sektora definisati poslove koji se odnose na zaštitu konkurencije na tržištu u Republici Srbiji, ali to bi onda podrazumevalo mnogo manji činovnički aparat.
Kada pogledamo organizacionu šemu Komisije za zaštitu konkurencije ona izgleda ovako (ovo je objavljeno na sajtu Komisije): predsednik Komisije, Savet Komisije, poslovni sekretar, samostalni savetnik za odnose sa javnošću, sekretar i stručna služba koja se sastoji od sedam sektora. Neću ih sve pobrojati zbog vremena. Kad pogledate sve ovo, samo da se zaprepastite. Kad uporedite sa rezultatima rada, zaprepašćenje je još veće. Ali, ne možemo za sve da krivimo Komisiju, da kažemo da je stanje na našem tržištu takvo jer je prouzrokovano njihovim neradom. Stanje je takvo jer ga je tako kreirala država. Naravno da za ovakvu tvrdnju postoje argumenti.
Naime, došlo je do teških reči između odlazeće predsednice Saveta Komisije i moćnih srpskih biznismena. Gospođa predsednik je iznela da iza odluke da ne bude ponovo predložena za pomenutu funkciju stoji izvesni krupni srpski biznismen, i to zbog određenih istraga, kao i da su se dešavale razne stvari, u početku od nuđenja poklona u vidu kupovine apartmana na Kipru, pa do toga da se na kraju završilo jako ozbiljnim pretnjama.
Dotični biznismen se javno oglasio, odbacio njene tvrdnje i svoj intervju završio rečima: "Pravnu stručnu ocenu njenog rada ipak je dao sam Vrhovni sud, gde je Bajalović izgubila sve sporove protiv kompanija koje u svom intervjuu spominje, a kojima je donosila rešenja o zloupotrebi dominantnog položaja". Inače, kompanije koje je odlazeća predsednica pomenula su "Večernje novosti" i "Delta Maksi". Nikog u Srbiji onda ne čudi ako je Komisija gubila sporove na sudu, kad čuje o kome se radi.
Inače, zbog građana koji prate ovo zasedanje Skupštine, pročitaću klasifikaciju nezavisnih tela u Srbiji. Najpre tela koja su temelj i garancija demokratskog poretka, a to su: Ustavni sud, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, Narodna banka Srbije, Komisija za hartije od vrednosti, Ombudsman, Poverenik za informacije od javnog značaja i Republička izborna komisija. I, nezavisna tela koja garantuju javni integritet državnih institucija, a to su: Državna revizorska institucija, Komisija za zaštitu konkurencije, Odbor za rešavanje o sukobu interesa (nekadašnji) i Komisija za zaštitu prava pri Upravi za javne nabavke.
Kakvo je stanje u Srbiji najbolje govori to da Vrhovni sud, koji treba da predstavlja temelj i garanciju demokratskog poretka, obara rešenje jednog nezavisnog tela koje garantuje integritet državnih institucija.
Vrlo je zanimljivo gledište bivšeg predsednika Ustavnog suda, koji tvrdi da organizovanom kriminalu i korupciji ide naruku postojanje velikog broja formalno nadležnih državnih organa i službi, koji nedovoljno međusobno sarađuju ili im se nadležnosti preklapaju. On smatra da je najvažniji preduslov uspešne borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala stručno i tehničko osposobljavanje i uspostavljanje stalne i delotvorne saradnje nadležnih državnih organa i specijalizovanih organizacija, kao što su BIA, Poreska uprava, Državna revizorska institucija, Agencija za borbu protiv korupcije, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu konkurencije.
Nezavisna regulatorna i kontrolna tela u savremenoj političkoj teoriji predstavljaju tzv. četvrtu granu vlasti, čiji je posao da u ime građana autonomno i nezavisno nadzire ostale tri grane. Nerado govorim o tome šta kažu pojedine nevladine organizacije, jer ih ne smatram prijateljima Srbije, ali ponekad moram. Fond za otvoreno društvo radio je studiju o funkcionisanju tzv. četvrte grane vlasti i evo šta oni kažu: "Stiče se utisak da je niz nezavisnih tela osnovan samo da bi demonstrirala reforme, dok u praksi tela i nisu dobila adekvatne ingerencije ili njihov rad sistematski podriva izvršna vlast, u skladu sa dnevnopolitičkim i ekonomskim interesima".
Interesantne su tvrdnje gospođe Bajalović Marković. Ona je u martu ove godine rekla da su antimonopolskoj borbi u Srbiji vezane ruke, da Komisija nema mehanizam da razbije monopole i da je novi Zakon o zaštiti konkurencije, koji daje veća prava i ovlašćenja Komisiji, donet, ali se ne primenjuje, jer bez podzakonskih akata, koji još nisu gotovi, Komisija ne može da izriče mere. Što se tiče gospođe Bajalović Marković, samo ću još kratko reći da je u vreme kad je ona bila predsednik Komisije za zaštitu konkurencije pokrenula postupak zbog kršenja zakona protiv "Koka-Kole", "Frikoma", upozorila "Srbijagas", Uniju pekara itd.
Sada kada govorimo o izboru novog sastava Komisije za zaštitu konkurencije, o izboru predsednika i članova Saveta, još jednom ću izneti stav SRS da bi bilo dobro da se poslovi zaštite konkurencije obavljaju u okviru jednog sektora ministarstva, a ne od strane jednog ovako glomaznog tela.
U martu mesecu, tačnije 28. marta, list "Politika" pisao je sledeće o izboru novog sastava Komisije: "Mediji pouzdano javljaju da će nova predsednica Saveta najverovatnije biti osoba koja važi za pristojnu, ljubaznu i nekorumpiranu, iako se nikad do sad nije bavila pravom konkurencije, niti ima iskustva iz ove oblasti".
U četvrtak je Narodna skupština utvrdila novi saziv Odbora za trgovinu i turizam, a već u petak je održana sednica Odbora na kojoj su se predstavili kandidati koji su se prijavili na konkurs. Cilj te sednice je bio ispoštovati proceduru, mada se, evo kako su pisali mediji, još u martu izgleda znalo ko će proći.
Želim da pročitam samo šta kažu odredbe Zakona o zaštiti konkurencije koje se odnose na izbor organa Komisije, član 23: "Predsednik Komisije i članovi Saveta biraju se iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije, sa najmanje deset godina relevantnog radnog iskustva, koji su ostvarili značajne i priznate radove ili praksu u relevantnoj oblasti, naročito u oblasti zaštite konkurencije i evropskog prava".
Na pomenutoj sednici skupštinskog odbora ulazili su jedan po jedan kandidat. Predsednik Odbora ih je uljudno pozdravio, predstavio i zamolio da ukoliko žele nešto da dodaju o svojoj biografiji to i učine i pitao kako vide svoju ulogu u Komisiji za zaštitu konkurencije.
Gospođa Vesna Janković, koja je predložena za predsednika Komisije, došla je sa pripremljenim konceptom odgovora na papiru u rukama. Iz biografije gospođe Janković vidimo da se radi o sudiji Okružnog suda u Beogradu, koja je povremeni član Veća petorice u prvostepenom krivičnom odeljenju i koja je do 31. decembra 2010. godine obavljala funkciju sudije Šestog veća drugostepenog parničnog odeljenja. Takođe je napisano da poseduje posebna znanja iz oblasti prava deteta i uslova iz člana 203. stav 1. i 2. Porodičnog zakona.
U biografijama nekih drugih kandidata bilo je mnogo podataka o priznatim radovima i praksi u oblasti zaštite konkurencije, onako kako je to definisano članom 23. Ti kandidati nisu izabrani, a u biografiji izabrane kandidatkinje za predsednika Komisije takvih podataka nema. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o kome sada govorimo predstavljen je kao zakon kojim se uvode ključne evropske direktive iz oblasti zaštite potrošača i uspostavlja pravni okvir koji omogućava zaštitu potrošača u Srbiji po evropskim standardima i koji, kada bude usvojen, zaista neće postojati ništa po čemu će prosečan potrošač u Srbiji biti u nepovoljnijem položaju od potrošača u EU.
Takođe je ocenjeno da ovaj zakon ima izuzetan značaj za Srbiju, ne samo zbog SSP, već će, štiteći građane kao potrošače, doprineti daljoj demokratizaciji Srbije i ubrzati njeno članstvo u EU. Nedavno smo imali prilike da od prvog čoveka Republike Srbije čujemo da bi to moglo da se desi u toku 2015. ili 2016. godine i takve prognoze građani Srbije slušaju već deset godina svakodnevno.
Još toliko i toliko godina, pa će Srbija biti punopravni član, pa još toliko i toliko, pa da ispuni onaj i ovaj uslov, a kada ispuni onda ovaj drugi mora da ostane glavni uslov i tako redom.
Za građane Srbije je bolje što je tako, međutim, loše je što vlast u Srbiji stalno obećava građanima neko bolje sutra ulaskom u članstvo EU, umesto da sama radi na obezbeđenju tog boljitka. Kako je iz godinu i godinu stanje u Srbiji sve lošije, sve veća nezaposlenost nakon sprovedenog procesa privatizacije, koji je najveći deo srpskog naroda unesrećio, vlast stalno manipuliše raznim obećanjima.
Sve češće smo u prilici da, prilikom usvajanja nekog zakona, čujemo: ovo je zakon iz agende evropskih zakona kojim se zakonodavstvo u Srbiji usaglašava sa zakonodavstvom EU, a stvarnost u Srbiji je jako daleko od EU. Kada su u pitanju odredbe ovog zakona, jedna od primedbi SRS odnosi se na zaštitu maloletnih lica.
Ono što se garantuje ovim zakonom, kao jedno od osnovnih prava potrošača, jeste bezbednost, zaštita od roba i usluga koje su opasne po život, zdravlje, imovinu, životnu sredinu ili robe čije je posedovanje ili upotreba zabranjena.
Kada ovo postavite kao jedno od osnovnih prava potrošača, onda nije jasno zašto se u ovom zakonu izostavlja da se precizno, kao u prethodnom zakonu o zaštiti potrošača, definiše ono što se odnosi na mleko, drugu hranu i piće za novorođenčad i odojčad, kao i pribora za korišćenje tih proizvoda kojima se zamenjuje prirodan način ishrane i na igračke i proizvode koji su napravljeni od materijala koji može štetno delovati na zdravlje dece.
Zakon koji će prestati da važi kada počne primena ovog o kome danas raspravljamo, sadrži jasno i precizno u članu 8. ove odredbe, zajedno sa odredbama koje se odnose na prodaju i služenje alkoholnih pića i duvanskih proizvoda maloletnim licima.
U ovaj novi predlog zakona ugrađene su odredbe koje se odnose na alkoholna pića i duvan i to su odredbe koje, kao i svi roditelji, apsolutno podržavam i uvek iskazujem spremnost da, kada nešto valja, jasno kažem da valja. Ukoliko se u praksi pokaže da ove odredbe mogu da se primenjuju, to će zaista biti nešto pozitivno.
Vreme će pokazati da li će to biti primenjivo ili će, kao do sada na vratima prodavnica u kojima se prodaju ovi proizvodi, stajati kao ukras nalepnice o zabrani prodaje duvanskih proizvoda maloletnicima, a prodaja se vrši bez ikakve provere i bez ikakvih problema. Naspram ovih, odredbe koje se odnose na igračke i hranu i piće za novorođenčad i odojčad su izostavljene. Ni u kom slučaju opravdanja ne može biti to što je u maju prošle godine usvojen Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda.
Ovakvu odredbu koja je već postojala u zakonu trebalo je ugraditi i u ovaj. Poslanička grupa SRS je podnela amandman kojim je predloženo da se ove odredbe ipak ugrade u zakon, ali o tome ćemo u raspravi u pojedinostima.
U uvodnom obraćanju ministar je rekao da zahteva od narodnih poslanika da se konstruktivno odnose prema ovom zakonu jer se on odnosi na sve nas. Poslanička grupa SRS ima predlog da se odgovornost za zdravlje dece stavi u prvi plan u ovom zakonu jer on se odnosi na svu našu decu.
Sećamo se svi, čitava javnost je bila uznemirena kada su objavljeni rezultati koje je dala kontrola sanitarne inspekcije u prodavnicama u Subotici, Bačkoj Topoli i Malom Iđošu. Olovne boje, oštre ivice i pliš koji se haba glavni su razlozi za štetnost po zdravlje dece sa 13 uzoraka igračaka, pokazali su rezultati ove kontrole.
Takođe, subotička inspekcija u kontroli je našla oko 800 igračaka bez odgovarajuće dokumentacije, bez atesta o zdravstvenoj ispravnosti. I pored oznaka koje se nalaze na igračkama koje treba da garantuju da su proizvedene u zemljama EU često nije takav slučaj. One se najčešće proizvode u Kini i na putu do potrošača dobiju neispravnu oznaku.
Igračke opasne po zdravlje dece nađene su i u velikim trgovinskim lancima. U Beogradskom institutu za majku i dete rečeno je da se tokom godine javi na hiljade mališana koji su se povredili igračkama ili pak progutali neki njihov deo. Takođe, ima slučajeva povrede kada se deca zbog neispravnih igračaka sama povrede tokom igre ili im neko drugo dete u igri nanese povrede. Česte su i pojave alergija izazvanih bojom sa igračaka.
Posebno su važne odredbe koje se odnose na mleko i drugu hranu i piće za novorođenčad i odojčad. Svi se sećamo da je pre nekoliko godina zbog neispravnosti mleka bilo slučajeva i smrtne kazne. Naravno, to se nije dogodilo u Srbiji, bilo je negde u belom svetu gde se zakoni poštuju. U Srbiji je potrebno na sve načine zaštititi zdravlje dece. Mi smo mala država u kojoj se na žalost rađa sve manje i manje dece.
Vladajuća većina je odlučila da se o ova dva zakona vodi zajednički pretres, što znači da je vreme podeljeno na pola, pa ću ja privoditi kraju.
Prvi januar 2011. godine je blizu, biće prilike da nakon toga ocenimo kako će se ovaj zakon u praksi primenjivati, da li će potrošači u Srbiji imati veća prava no do 31. decembra ove godine i šta će to za naše društvo u celini značiti sada u uslovima kada u Srbiji mnogi ne mogu da ostvare i osnovno pravo, pravo na život dostojan čoveka.
Ukoliko bude bolje da se ovaj zakon primenjuje primenjivaće se na žalost na jedan deo građana Srbije, na one koji imaju šta da troše, ali je dobro ovom prilikom pomenuti onaj drugi deo Srbije, one koji ne mogu da kupe osnovne stvari potrebne za život, a njih je sve više.
Znam da neko može reći da je to oblast koju definišu neki drugi zakoni, ali ako neko želi nešto tako moderno i toliko evropski, nema prava da zatvara oči pred nečim toliko teškim sa čime se susrećemo svakog dana. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku ću reći u okviru vremena koje imam, ne kao vreme za reklamiranje Poslovnika, gospodine predsedavajući, trebalo je da uvažite ovo što su kolege iz Odbora za finansije ukazale. Nije trebalo da se oglušite na njihovo upozorenje.
Nadam se da ćemo se tokom ove rasprave oko jedne stvari složiti. Kada bi se u savremenom svetu javnih finansija poštovao jedan od osnovnih budžetskih principa, princip budžetske ravnoteže, mnoge ljude bi mnogo manje bolela glava.
S obzirom na to da se u praksi odavno odustalo od ovog nekada zlatnog pravila javnih finansija, preovladao je stav o budžetskom deficitu kao o instrumentu za oživljavanje privrede u vreme ekonomske krize.
U praksi se, nažalost, pokazalo i to da su razlozi velike nesrazmere između budžetskih prihoda i rashoda mnogobrojni i da se ovaj instrument ne koristi samo u vreme ekonomske krize. U pozadini budžetske neravnoteže, gde dominiraju veći rashodi od prihoda, stoje pre svega politički razlozi, stoji korupcija i još neke radnje.
Dobro je da posvetimo malo više pažnje opštim fiskalnim pravilima koja će ustanoviti ovaj zakon. Kao neko ko izuzetno ceni ono što govore brojevi, sada ću malo više posvetiti prostora tom govoru brojki.
Kada se vratimo samo malo unazad i napravimo poređenje kakav rezultat je imao budžet Republike Srbije u prethodnih pet godina, vidimo sledeće.
Godina 2006. je jedna od retkih u kojoj je budžet imao suficit. Najpre je planirano 39,5 milijardi dinara suficita. Međutim, godina je završena sa manjim suficitom od planiranog i to sa 15,4 odnosno 39,05 u odnosu na plan.
Godine 2007. deficit je iznosio 13,7 milijardi. Inače, u toku ove godine je najpre na snazi bila Uredba o privremenom finansiranju Republike Srbije, dok je zakon usvojen u junu, a počelo se sa njegovom primenom 1. jula 2007. godine i s obzirom na datum usvajanja, izmena i dopuna nije bilo.
U 2008. godini planirani iznos deficita je bio 14,8 milijardi. Međutim, ovaj zakon je pretrpeo izmene i dopune kojima je prvobitni deficit sa planiranih 14,8 milijardi povećan na 45,7 milijardi. Izraženo u procentima – 308,75% više deficita od prvobitno planiranog, a u dinarima – 30,9 milijardi dinara više.
Stigli smo i do veoma zanimljive 2009. godine. Za 2009. godinu usvojen je Zakon o budžetu Republike Srbije kojim je planiran deficit iznosio 49,9 milijardi. Međutim, ovaj zakon je pretrpeo izmene i dopune u dva navrata. Prilikom donošenja prvog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2009. godinu planirani deficit povećan je na 70,5 milijardi, što iznosi 20,6 milijardi više od prvobitno planiranog ili 141,28%.
Ovako definisan iznos deficita nije bio dovoljan, pa je usledila još jedna izmena i dopuna, prilikom kojom je utvrđen deficit budžeta za 2009. godinu u iznosu od 104,8 milijardi dinara ili 54,9 milijardi više od prvobitno planiranog, što izraženo u procentima iznosi 210,17%.
U toku 2009. godine došlo je do smanjenja prihoda i primanja budžeta u dva navrata. Prvim rebalansom došlo je do smanjenja prihoda, primanja i rashoda i izdataka, uz povećanje deficita.
Nakon uviđanja da se i izmenjeni iznos prihoda ne može ostvariti, došlo je do drugog rebalansa, kada su definisani manji prihodi i primanja, ali rashodi i izdaci su ostali na istom nivou, što je dovelo do višeg iznosa deficita.
Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu predviđen je deficit u budžetu u iznosu od 107 milijardi.
Kada sve sumiramo, vidimo da cifre pokazuju sledeće. Od prvobitno planiranih 39,5 milijardi suficita u 2006. godini, mada neostvarenog, ostvareni iznos je iznosio 15,4 milijardi do 104,7 milijardi deficita sa kojim je završena 2009. godina i 107 planiranih u ovoj, 2010. godini, ali je moguće da će ovaj iznos deficita biti korigovan i to naviše.
Već smo imali prilike da čujemo da će biti skorog rebalansa budžeta za ovu godinu i to da se rebalans planira već u toku ovog meseca. Kakav će konačan rezultat biti, videćemo uskoro. Kada pred sobom budemo imali predlog rebalansa moći ćemo da govorimo o tome.
Ono što je karakteristično za prethodnih pet godina jeste to da dok je bilo prihoda od privatizacije, deficit budžeta nije bio tako visok, čak je bilo, kao što sam pomenula, i suficita. Međutim, pošto je proces privatizacije sproveden na najštetniji mogući način po srpsku privredu, pa su u bescenje prodate mnoge dobre srpske firme, a većina njih završila sa katancima na kapijama, više nema šta da se proda, pa se nedostatak tih prihoda i te kako oseća i deficit budžeta je takav kakav jeste.
Vrlo je interesantno ovo što je napisano u obrazloženju Predloga zakona o kojem govorimo. Naime, radi se o jednom očiglednom priznanju, o čemu su predstavnici SRS neprestano govorili, a predstavnici vlasti negirali.
Napisano je ovde - neadekvatnost veličine i strukture javne potrošnje u Republici Srbiji naročito je došlo do izražaja u kriznom periodu. Kad god smo rekli da je predlog budžeta sa kojim ste izlazili pred narodne poslanike i javnost potrošački, uporno ste tvrdili suprotno - da je razvojni, i sada ovo priznanje znači da istina više stvarno ne može da se sakriva.
Pošto su danas moji argumenti u vidu brojki, opet ću napraviti poređenje budžeta u prethodnih pet godina. U strukturi rashoda i izdataka dominiraju tekući rashodi i to od 88,13 do 94,92%. Kapitalni izdaci su zastupljeni od 3,86 do 11,87.
Karakteristično je da se kapitalni izdaci konstantno smanjuju iz godine u godinu, počev od 2007. kada je za kapitalne izdatke bilo izdvojeno 11,87%. U 2008. godini je bilo planirano 10,7, međutim rebalansom budžeta smanjeno je na 8,47%. U 2009. godini primetno je osetno smanjenje u odnosu na prethodnu godinu i to 5,35% od ukupnih rashoda i izdataka.
Ni ovaj iznos nije bilo moguće realizovati, pa je rebalansom smanjen na 3,86%, uz istovremeno povećanje učešća tekućih rashoda u ukupnim rashodima i izdacima i to sa 91,77 na 93,76%. Za tekuću 2010. godinu planirano je učešće kapitalnih izdataka u iznosu od 4,34% od iznosa ukupnih rashoda i izdataka, kako će se završiti videćemo uskoro.
Struktura tekućih rashoda u prethodnih pet godina takođe puno govori o tome kakav je budžet Republike Srbije. Rashodi za zaposlene su u rasponu od 22,47 do 30,04%. Transferi organizacijama za obavezno socijalno osiguranje u rasponu od 28 do 38,49%.
Na primer, u 2009. godini ove dve stavke iznosile su 65,26% ukupnog iznosa tekućih rashoda. Transferi ostalim nivoima vlasti čine od 8,14 do 11,4% i imaju konstantan pad iz godine u godinu. Socijalna zaštita iz budžeta je u rasponu od 10,34 do 12,07, dok subvencije učestvuju od 5,04 do 7,88% tekućih troškova, a rashodi po osnovu otplate kamata od 2,67 do 5,32.
Zbog vremena kratko ću još prokomentarisati drugu oblast na koju se odnose opšte fiskalna pravila, maksimalni odnos duga prema BDP. Podaci govore da je ukupni javni dug Srbije na kraju juna ove godine bio 10,8 milijardi evra ili 35,4% BDP. Budući da je i dalje ispod gornje granice manje zaduženosti koju MMF i Svetska banka definišu kao 48% BDP, analitičari NBS tvrde da Srbiji još uvek ne preti opasnost da zaduženost preraste u ozbiljan makroekonomski problem.
Međutim, pojedini profesori univerziteta smatraju da političari i NBS posmatraju samo odnos spoljnog javnog duga prema BDP. Njihove tvrdnje su da je ta veličina neupotrebljiva, jer se do nje došlo računicom sa kojom se oni ne slažu, zato što se BDP izražava u tekućim cenama, pa se spoljni devizni dug deli iznosom BDP u precenjenoj domaćoj valuti.
Po toj računici BDP 2000. godine je 8,07 milijardi dolara, a za ovu godinu procenjen je na 38 milijardi dolara, odnosno 31 milijardu evra. Prema njihovim rečima, realni rast BDP od 2000. do 2009. godine bio je o ko 65%. Kada se iznos ukupnog spoljnog duga, javnog duga i javnog spoljnog duga podeli tako naduvanom cifrom BDP, taj odnos izgleda prihvatljiv. Međutim, korektno obračunat ukupno spoljni dug daleko premašuje 78,1% BDP, kako piše u junskom izveštaju NBS, što znači da je Srbija već visoko zadužena zemlja.
Važno je istaći samo još da je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o zaduživanju kod komercijalnih banaka u vrednosti od 250 miliona evra za finansiranje deficita i refinansiranje duga. Pravila se donose, planira se usklađivanje do 2015. godine, ali u ovom trenutku Vlada ne odustaje od novih zaduženja, a MMF ih odobrava.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas vodimo raspravu o izboru predsednika Saveta guvernera NBS.
Nedavno je Narodna skupština usvojila izmene i dopune Zakona o Narodnoj banci. Ovim izmenama su Savetu guvernera, pored poslova koje je inače obavljao, povereni i poslovi za koje je obrazloženo da unapređuju njegovu ulogu u nadzoru nad poslovanjem NBS.
Tako će, pored donošenja finansijskog plana, usvajanja finansijskih izveštaja, izbora spoljnog revizora, ubuduće Savet donositi statut, utvrđivati režim kursa dinara uz saglasnost Vlade, razmatrati izveštaje spoljnog revizora i pratiti njegove preporuke, vršiti nadzor nad sistemom finansijskog izveštavanja, upravljati rizicima i unutrašnjim kontrolama, ocenjivati da li su računovodstvene politike i procedure koje su usvojene u NBS odgovarajuće, usvajati godišnji plan o obavljanju interne revizije, razmatrati periodično izveštaj o obavljanju interne revizije, vršiti nadzor nad obavljanjem interne revizije i obavljanjem usklađenosti poslovanja u NBS i donositi strategiju razvoja i pratiti njeno sprovođenje.
Izmenama zakona isključeno je potvrđivanje statuta NBS od strane Narodne skupštine. Takođe, ubuduće NBS neće dostavljati finansijski plan za narednu godinu Narodnoj skupštini.
Ono što je bitno istaći jeste da se utvrđivanje režima kursa dinara uz saglasnost Vlade daje u nadležnost Savetu. Upravo je ovo pitanje bilo problem oko koga je nastalo razmimoilaženje stavova bivšeg guvernera i predstavnika Vlade. Iako su kao zvaničan razlog podnošenja ostavke navedeni lični razlozi, valjalo bi podsetiti se kako su pojedini mediji direktno optuživali gospodina Jelašića kao jedinog krivca za pad dinara, iako je za njegovu stabilizaciju utrošeno od početka godine više od milijardu i po evra deviznih rezervi.
S ciljem postizanja i održavanja stabilnosti cena, NBS i Vlada Republike Srbije, radi stvaranja pravnog i institucionalnog okvira za sprovođenje monetarne politike koja doprinosi makroekonomskoj stabilnosti i privrednom rastu, zaključile su Sporazum o ciljanju inflacije.
U cilju sprovođenja ove monetarne strategije glavni instrument je referentna kamatna stopa. Devizne intervencije predstavljaju sekundarni instrument koji doprinosi ostvarivanju ciljane stope inflacije, nakon što se iscrpi potencijal za delotvorni uticaj referentne kamatne stope na inflaciju. Kanal deviznog kursa još uvek predstavlja najjači kanal kroz koji se utiče na inflaciju.
Napisano je u Sporazumu da će NBS primenjivati devizne intervencije sa ciljevima da ograniči preterane dnevne oscilacije kursa dinara, ali bez kumuliranja pritisaka u istom pravcu u dužem vremenskom periodu, da ograniči opasnost po finansijsku stabilnost i da održi adekvatan nivo deviznih rezervi. U prvoj polovini godine, kako sam već rekla, potrošeno je milijardu i po evra u ovu svrhu, a bilo je pritisaka da se potroši još više. Bivši guverner se s tim nije slagao i otišao je sa funkcije.
Kada se govorilo ovde u Narodnoj skupštini o izboru novog guvernera, ostala je nepoznanica kakve su njegove namere po ovom pitanju. Sada, kada govorimo o izboru predsednika Saveta guvernera NBS, u čijoj je nadležnosti sada, nakon izmena Zakona o Narodnoj banci, utvrđivanje režima kursa dinara, moramo da istaknemo da će za predsednika Saveta biti izabran neko ko je bio konsultant, naučni saradnik u "Ces Mekonu", konsultantskoj kući u kojoj je sadašnji premijer Mirko Cvetković proveo sedam godina.
U ekipi ove kuće vodeći mikroekonomista bio je Mirko Cvetković, a uz njega je stasala ekipa ekonomista koja i danas dominira stručnom javnošću: Boško Živković, Danica Popović, Dijana Dragutinović (inače, naslednica gospodina Mirka Cvetkovića u Ministarstvu finansija), još nekoliko njih, kao i spoljni saradnik Božidar Đelić.
Pored zajedničkog rada u "Ces Mekonu" i njihove trenutne povezanosti, o kojoj je govorio gospodin Radojko Obradović, kao premijera i člana Ekonomskog saveta, još nekoliko podataka iz biografije Mirka Cvetkovića i profesora Boška Živkovića se podudaraju.
U biografiji aktuelnog premijera vidimo da je od januara 2001. godine u vladi premijera Zorana Đinđića radio na mestu zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i privatizaciju, a u biografiji gospodina Živkovića koju smo dobili vidimo da je u to isto vreme bio u istom ministarstvu pomoćnik ministra za razvoj finansijskih tržišta.
Zatim je gospodin Cvetković u periodu od 2003. do 2004. godine bio direktor Agencije za privatizaciju Republike Srbije, dok je gospodin Živković u to vreme bio predsednik Komisije za hartije od vrednosti i finansijska tržišta i član Saveta NBS.
Sada ću izneti nekoliko podataka u vezi sa "Ces Mekonom" i konsultantskim timom. Najpre da se vratim u 2003. godinu. Mirko Cvetković, direktor Agencije za privatizaciju, bio je, prema sudskim spisima, i izvršni direktor firme "Ces Mekon", koja radi procesne vrednosti imovine, ekonomsko-finansijsku reviziju poslovanja, kao i druge poslove iz oblasti finansijskog menadžmenta.
U prvom setu ubrzane aukcijske privatizacije za oko hiljadu preduzeća procenu vrednosti je radio upravo "Ces Mekon", za šta je ovoj firmi, čiji je izvršni direktor Mirko Cvetković, isplaćeno oko dva miliona dolara. Pri tome, ovaj posao "Ces Mekon" nije dobio u nadmetanju s drugima, jer tender za izbor revizorske kuće koja će vrednovati preduzeća koja idu na ubrzanu aukcijsku prodaju nije raspisan.
"Ces Mekon" je proistekao iz konsalting preduzeća "Mekon", koje je 1989. osnovao Zvonimir Nikezić. Ovo je važno jer je on otac Dušana Nikezića, a Dušan je bio pomoćnik direktora agencije Mirka Cvetkovića. U vreme kada je Mirko Cvetković bio direktor Agencije za privatizaciju, bio je povezivan sa spornim privatizacijama preduzeća "Seme" iz Beograda i Veterinarskog zavoda Zemun. U oba slučaja konsultantska firma "Ces Mekon", čiji je on bio izvršni direktor, pojavljivala se kao procenitelj Agencije ili je čak bila na strani kupca.
U slučaju privatizacije preduzeća "Seme" firma "Ces Mekon" bila je angažovana od strane Agencije za privatizaciju da proceni vrednost te firme. "Seme", koje ima 19.702 kvadrata poslovnog prostora, prodato je za tadašnja 132 miliona dinara, što znači da je kvadrat vredeo 6.669 dinara ili približno tadašnjih 100 evra. U Savetu za borbu protiv korupcije i tada su postavljali pitanje Vladi zašto je firma koju je "Ces Mekon" ocenio kao prosečnu prodata kao firma u kojoj vredi samo poslovni prostor, odnosno po ceni koja važi za firme koje su pred stečajem. Firmu je kupio "Astra Simit", koji je u magacinima firme napravio studio u kome je sniman "Milioner".
Uloga ove konsultantske firme koju je vodio Cvetković značajna je i kod sporne privatizacije Veterinarskog zavoda u Zemunu. Ovde je traženo objašnjenje od strane Saveta od Vlade da li je "Ces Mekon" dobio zastupništvo na osnovu raspisanog tendera. Oni su izrazili sumnju da je reč o sukobu interesa jer postoji veza između direktora Agencije, kao izvršnog direktora i partnera u "Ces Mekonu", i između vlasnika tog preduzeća Dušana Nikezića, čiji je sin zamenik direktora Agencije za privatizaciju.
Inače, "Ces Mekon" je radio mnoge privatizacije, među kojima je "Danubius" iz Novog Sada 2006. godine, "Beograd film" 2007. godine, "Mlekara Šabac" 2004. godine, "Zmaj" 2006. godine, "Frikom" 2003. godine.
Zanimljiva je i privatizacija "Hemproa" iz Beograda. Manjinski akcionari, uglavnom penzioneri ove firme, tvrdili su da je ona sa 2.744 kvadrata u vlasništvu prodata na aukciji za samo 2,32 miliona evra, jer je konsultant "Ces Mekon" kroz proces obezvredio, a Agencija za privatizaciju prikazala nepostojeće dugove.
Kada sagledamo sve ove činjenice koje govore o onome što je radio ekspertski tim "Ces Mekona", mi u SRS izražavamo sumnju da će članovi tog istog tima raditi u Narodnoj banci Srbije tako da ona bude samostalna u svojim odlukama, naročito kada vidimo da se na mesto predsednika Saveta Narodne banke, u čijoj nadležnosti će biti utvrđivanje režima kursa dinara, bira blizak saradnik predsednika Vlade Srbije Mirka Cvetkovića, i iz "Ces Mekona" i tadašnjeg Ministarstva za privredu i privatizaciju i u odnosu na sadašnju poziciju premijera i člana njegovog ekonomskog saveta.
Vreme je ekonomske krize, prihoda od privatizacije skoro da više uopšte nema jer je sve što je vredelo rasprodato, a Vlada Srbije je potpuno neusaglašenih stavova kuda dalje. Nije ni čudo, jer je tu zastupljeno mnogo interesa različitih moćnih lobija. S jedne strane su zagovornici trošenja deviznih rezervi za odbranu kursa. To su interesi uvozničkog lobija, koji je vrlo moćan u Srbiji. S druge strane su zagovornici fleksibilnijeg kursa. Suprotstavljenih interesa, ni jedni ni drugi ne žele da sagledaju moguće rizike. Jedino je bitno čiji je uticaj na Vladu jači.
Novi guverner, kada je biran, nije se pojavio u Skupštini jer ga na to ništa nije obavezivalo, ali smo putem medija mogli da dođemo do nekih njegovih izjava u vezi sa kursom dinara.
"Recepti za odbranu dinara su relativno jednostavni, ali ih nije lako sprovesti u delo. Moramo zaboraviti ambiciju da tražimo hleba bez motike i prestati da živimo na veresiju, tj. na trošak prethodnih i budućih generacija. Svi moramo da radimo više. Srbija mora da proizvodi i izvozi više i da postane zemlja pametnih propisa koji povlače privrednu aktivnost. Tako se stvaraju preduslovi i za makroekonomsku stabilnost, pa i da naša valuta postane jaka, kao posledica naše jake ekonomije" – tako je govorio gospodin Šoškić, izbegavši direktan odgovor na pitanje koji kurs dinara je realan. "Realan je onaj kurs koji dovodi spoljnoekonomske odnose zemlje u ravnotežu i onaj koji, u krajnjoj instanci, i odredi tržište", zaključio je sadašnji guverner.
Što se tiče Vlade, ona kao najbolji način za izlazak iz krize vidi programe za subvencionisanje kredita za privredu i građane. U 2010. godini primljena su 149.143 zahteva u vrednosti od 1,47 milijardi evra, a odobrena su 118.542 zajma u vrednosti od 1,2 milijarde evra. Ovo su podaci koje je iznelo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.
Preduzeća su podnela 3.942 zahteva za kredite za likvidnost sa valutnom klauzulom, a odobren je 3.061 zahtev u vrednosti od 269,7 miliona evra, dok je dinarskih kredita za likvidnost odobreno 6.607, i to u vrednosti od 461,2 miliona evra. Stav bivšeg guvernera, koji je on izneo pre dva dana, jeste da država treba postepeno da se povlači iz subvencionisanja kredita privredi i građanima, a iz Vlade je bilo najava i za nove subvencionisane kredite kojima bi se povećala potrošnja.
Bilo je i najava da će doći do odmrzavanja plata i penzija, međutim, preporuke MMF-a su drugačije. Stalni predstavnik ovog fonda u Beogradu Bogdan Lisovolik je 21. jula izneo preporuke da plate u javnom sektoru i penzije ne bi trebalo odmrzavati do isteka aranžmana sa MMF-om, do aprila 2011. godine, jer bi to dovelo do stvaranja većeg budžetskog deficita. On je naglasio da su izazovi sa kojima se suočava Srbija – velika zaduženost privrede, porast ukupnog spoljnog duga i nedostatak poverenja u domaću valutu.
Kada smo kod zaduženosti Srbije, važno je napomenuti da je, prema podacima Ministarstva finansija, javni dug krajem maja ove godine dostigao 10,54 milijardi evra, što je 31,5% bruto domaćeg proizvoda. To je trećina vrednosti koju proizvedemo svi kao poreski obveznici. Na kraju 2008. godine javni dug Srbije bio je 8,78 milijardi evra, što je bilo 25,6% BDP-a. ''Ovaj rast mogao bi da ugrozi privrednu aktivnost'', istakao je bivši guverner Jelašić početkom juna ove godine. Kada je neko bio deo tima a sada to više nije, on slobodno može da kaže ono što inače ne bi da je i dalje ostao deo tima, a treba mu verovati jer je bio na izvoru informacija.
Završiću ovo izlaganje još jednom izjavom bivšeg guvernera NBS, koji kaže – produženje aranžmana sa MMF-om je poželjno za Srbiju jer Vlada ulazi u drugo poluvreme i pripreme za izbore, kada se, po pravilu, donose populističke mere. Nema nijednog zakona koji Vladi zabranjuje da zbog političkih interesa preko noći promeni ono što se godinama mukotrpno radilo. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo vodili raspravu u načelu, poslanički klub SRS istakao je da su dva člana ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije u stvari članovi koji odslikavaju suštinu izmena, i to član 11. kojim se menja član 28. osnovnog zakona i član 29. kojim se menja član 82. osnovnog zakona.
Rekli smo već da se ovim izmenama želi da omogući pojedinim funkcionerima da dalje obavljaju više funkcija. Kada je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije bio na usvajanju pred Narodnom skupštinom, to je bilo pre nešto manje od dve godine, definisana je zabrana vršenja druge javne funkcije za sve funkcionere, osim ako je zakonom i drugim propisom obavezan da vrši više javnih funkcija. Takođe je definisano da se izuzetno može vršiti druga funkcija, na osnovu saglasnosti Agencije. I te su odredbe izazivale određene nedoumice, međutim sada ovim izmenama jasno se otkriva namera da se omogući vršenje više funkcija jednom funkcioneru.
Tako je izmenama i dopunama predviđeno da se u članu 28. dodaju novi stavovi i da poslednji stav glasi – za pojedine kategorije funkcionera direktor Agencije može opštim aktom da utvrdi druge javne funkcije koje funkcioneri mogu da obavljaju bez saglasnosti Agencije iz stava 5. ovog člana.
Poslanički klub SRS se ne slaže sa ovim i zato smo podneli amandman kojim smo tražili da se ovaj navedeni stav briše. Ukoliko ovo bude usvojeno, da se direktoru Agencije omogući ovako nešto, onda se ostavlja dosta prostora zloupotrebama. Takođe, ovako napisano ''pojedine kategorije funkcionera'' može biti predmet proizvoljnog tumačenja koje su to kategorije?
U prethodnim stavovima kojima se vrši izmene stoji da se ograničenje u vršenju funkcije ne odnosi na funkcionere koji su izabrani neposredno od građana. To nije u redu. Razlog tome jeste situacija u kojoj se našao veliki broj takvih funkcionera na dan početka primene ovog zakona 1. januara ove godine, i to što ti funkcioneri zapravo ne žele da se odreknu nijedne funkcije koju vrše. Imali smo prilike da u raspravi čujemo od magistra Martinovića da su takvi funkcioneri u Vojvodini brojni i da su im i funkcije mnogobrojne, da pojedinci imaju i do šest funkcija.
Takođe, na čitavoj teritoriji Srbiji imamo funkcionere koji su u organima izvršne i u organima zakonodavne vlasti, što je najjasniji oblik sukoba interesa. Ako ćemo da pogledamo Ustav Republike Srbije koji jasno kaže, u delu koji se odnosi na zabranu sukoba interesa, u članu 6, niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima.
Ustav kaže niko, a predlagač ovih izmena kaže neko, tačnije pojedine kategorije. Tim pojedinim kategorijama funkcionera biće omogućeno da uopšte ne traže saglasnost od Agencije prilikom stupanja na funkciju i ovo je otvoreno stavljanje pojedinaca iznad odredbi najvišeg pravnog akta.
Da nisu želeli da se stave iznad Ustava i iznad zakona pojedini, za sada još uvek nekategorisani funkcioneri, ali ako se ovo usvoji biće kategorisani funkcioneri, da su želeli da poštuju slovo zakona, oni bi se do 1. aprila izjasnili koju će jednu funkciju nastaviti da obavljaju.
Očigledno da je njihov cilj bio nepoštovanje zakona, a kako je teško poštovati zakon najlakše rešenje je izgleda promena Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koji se sada menja, ne radi unapređenja borbe protiv korupcije, već prema željama onih koji žele da zadrže postojeće funkcije. Time se stvara mogućnost da u svakom trenutku bilo ko od njih može reći, tako piše u zakonu.
Takođe, da se želelo poštovanje zakona koji je usvojen pre manje od dve godine, kada je stupio na snagu i nakon ostavljenog roka za izjašnjavanje, postupilo se već 2. aprila po onome što je definisano u članu 28. stav 6. važećeg zakona, koji kaže – funkcioneru koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu javnu funkciju suprotno odredbama ovog zakona, kasnija funkcija prestaje po sili zakona.
Međutim, sada se ovo tumači tako da se ovo odnosi na one koji će ubuduće stupati na druge funkcije i izgleda da se ova odredba nikada neće ni primeniti, jer će se naći pokriće u ovom aktu kojim će direktor Agencije utvrditi da je moguće obavljanje i drugih funkcija bez saglasnosti Agencije, i onda kada bi organ, odnosno stalno radno telo organa koji je funkcionera izabrao, postavio ili imenovao na kasniju funkciju, želeo da postupi po zakonu i bukvalno rečeno oduzme drugu, tj. kasnije funkcije, onda dobije odgovor: Ja sam rešenjem, odlukom ili čime već, direktora Agencije za borbu protiv korupcije, pojedini kategorisan funkcioner i ne možete mi ništa.
Time se obesmišljava i navodni napor da se nametne obaveza da se ovo uradi tako što će se propisati za učinjeni prekršaj novčana kazna u iznosu od 50.000 do 150.000 dinara za odgovorno lice u državnom organu ili organizaciji, organu teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, javnoj službi i drugom pravnom licu koje vrši javna ovlašćenja ako ne donese odluku o prestanku funkcije u roku iz člana 28. stav 8. ovog zakona.
Izvesno je da se nešto ovako neće dešavati jer će se ovim izmenama i dopunama Zakona obezbediti to toliko potrebno pokriće za vršenje više funkcija.
Poslanički klub SRS je mišljenja da u kršenju zakona prednjače upravo oni koji znaju za nespojivost funkcija u organima zakonodavne i organima izvršne vlasti. Znali su to i prilikom stupanja na te funkcije i oglušili su se na odredbe Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Nisu se izjasnili koju će funkciju nastaviti, već hoće da zadrže sve, pozivajući se na to da su na te funkcije stupili pre početka primene zakona i da tako treba da ostane do kraja započetih mandata. To je samo još jedan od dokaza da oni koji usvajaju zakone prvi žure da ih krše i da ih prilagođavaju svojim potrebama, kako bi u svojim rukama držali sve konce.
Zato što se takve stvari omogućavaju, zato što postoji tolika koncentracija moći, za nama imamo, između ostalog, i takav proces privatizacije u kome je, s jedne strane, mnogo ljudi ostalo bez posla, bukvalno na ulici, bez mogućnost da školuje, pa čak i prehrani svoju decu. Kada nekome uzete sve, kad mu uzmete posao, uzmete budućnost dece, time ste uzeli njegov život. Imamo situaciju da ljudi seku prste, da zakucavaju eksere u šake.
U tom procesu, s druge strane, izašli su neki prebogati ljudi, čije imovinske karte na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije je zaista, zaista nepristojno čitati.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, usred ekonomske krize u martu 2010. godine Narodna banka Srbije ostala je bez guvernera usled podnošenja ostavke iz, kako je navedeno, ličnih razloga. Doduše, to da smo usred ekonomske krize mnogi naši zvaničnici demantuju, kažu da izlazimo iz krize, međutim, stvarnost demantuje njih.
Narodna skupština je nedavno usvojila izmene i dopune Zakona o Narodnoj banci Srbije, puno smo govorili o tome, raspravu smo vodili sa bivšim guvernerom, a sada je na dnevnom redu Predlog za izbor guvernera Narodne banke Srbije.
Narodni poslanici su dobili biografiju kandidata, međutim, u pismenoj formi plan, program rada budućeg guvernera nije dostavljen. Smatramo da je to ipak bilo potrebno. Novi guverner bira se na mandat od šest godina i svakako je bilo potrebno predstaviti namere o načinu na koji će se sprovoditi monetarna politika u Srbiji.
Nekoliko dana nakon podnošenja ostavke prethodnog guvernera, od tadašnjeg predsednika Saveta Narodne banke, a sada i kandidata za guvernera profesora Šoškića, imali smo prilike da čujemo da ne treba očekivati bilo kakve bitnije promene u monetarnoj politici, da Narodna banka Srbije ima precizno definisane zakonske nadležnosti i interne propise i da ne treba očekivati bilo kakve nestabilnosti u njenom radu.
Mi u SRS želimo da verujemo da će to zaista i biti tako, međutim, mišljenja smo da je ipak jednim kratkim planom rada trebalo udostojiti Narodnu skupštinu, koja na predlog predsednika Republike bira prvog čoveka Narodne banke.
Napraviću sada jedno poređenje. Znate, ako u nekoj jedinici lokalne samouprave iole imate ozbiljniju vlast, da bi neko bio imenovan za načelnika neke uprave, on mora da napravi plan rada, da definiše šta to planira da uradi u toku trajanja svog mandata. O značaju institucije kakva je Narodna banka Srbije zaista nema potrebe da posebno govorimo.
Puno se govorilo, nakon odluke gospodina Jelašića da podnese ostavku, o određenim pritiscima i neslaganjem sa Vladom Republike Srbije kojoj je bio partner u kreiranju ukupne ekonomske politike. O tim nekim razmimoilaženjima u sprovođenju ekonomske politike svedoče izjave bivšeg guvernera - da je pad dinara rezultat državne potrošnje koja prevazilazi mogućnosti države, da na kurs dinara mora uticati to što krojite budžetske deficite od 4 do 4,5% BDP i trošite sto do sto deset milijardi više no što zarađujete, da su to morali da znaju svi prilikom donošenja budžeta i da ne mogu da kažu da je kriv guverner jer neće da troši rezerve.
Ovo dovoljno govori da je bilo neslaganja između sprovođenja monetarne i ukupne ekonomske politike, uprkos činjenici da jesu u dobroj meri potrošene devizne rezerve.
Poslednji podaci govore da je u toku ove godine 1.496.000.000 evra prodato na međubankarskom deviznom tržištu u cilju odbrane kursa dinara. U junu smanjene su za 238,1 milion evra i na kraju tog meseca iznosile su 10.492.800.000 evra, dok su neto devizne rezerve bile 5.682.000.000. U junu je, inače, dinar prema evru nominalno depresirao za 1,6%, pad je nastavljen i u julu, tako da današnji srednji kurs iznosi 104,89 dinara za jedan evro.
Ono što je bitno za poslanički klub SRS, a što nismo imali prilike da budemo upoznati, jeste to kakve su namere budućeg guvernera po ovom pitanju. S obzirom na to da je prethodni izrazio neslaganje sa određenim pritiscima da se prodaje još više deviznih rezervi od ovih iznosa koje sam pomenula, nas zanima kako će novi guverner tretirati ovo pitanje.
Da li će se donositi odluke slične kao odluke koje je donosio prethodni ili će se korigovati u odnosu na određene zahteve predstavnika Vlade, koji opet, sa druge strane, imaju zahteve od pojedinih uticajnih ljudi koji traže da njihovi interesi budu stavljeni u prvi plan?
Još neke stvari bitne su za predstavnike SRS. Jedna od njih je, recimo, stav budućeg guvernera o osnivanju razvojne banke. Razvojne banke su, po pravilu, vezane za državni budžet, ne prikupljaju depozite ni privrede, ni stanovništva i daju povoljne kredite za projekte koji doprinose privrednom rastu, porastu izvoza i razvoju malih i srednjih preduzeća.
Vlada Srbije naručila je studiju opravdanosti osnivanja razvojne banke. Ova studija naručena je od nemačke razvojne banke KFV, a pored rezultata analize studije da li će banka biti osnovana i kada bi mogla biti osnovana, zavisi od toga da li će država moći da obezbedi početni kapital. Takođe je bitno, ukoliko ova banka bude osnovana, da li će se raditi o potpuno novoj banci ili će neka postojeća banka, u kojoj je država akcionar, biti transformisana u razvojnu banku.
Još jedna bitna stavka koja nas interesuje jeste mišljenje novog guvernera o platama u NBS. Svi se sećamo burnih reakcija prethodnog guvernera na zamrzavanje plata. Za njega je to bilo foliranje i populizam. Imali smo utisak da on NBS doživljava kao ustanovu pod staklenim zvonom, koja ne treba da deli sudbinu čitave privrede u Srbiji i zbog tog našeg utiska nam je bitno kako na to gleda budući guverner.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub SRS, konkretno kolega Milan Škrbić, na član 47. podneo je ovaj amandman, ali su amandmani koji se odnose na istu stvar podneti i na član 48., 49, 53. stav 2. i član 77. To su amandmani kojima je predviđeno brisanje odredbi koje se odnose na osnivanje centra za razvoj trgovine.
Naravno, mi nemamo ništa protiv unapređenja trgovine, naprotiv. Međutim, naš je stav da centar za razvoj trgovine ne treba osnivati. On će poslove koji mu se dodeljuju obavljati kao poverene.
U svakoj raspravi kada se osniva tako neko novo telo, poput agencija, direkcija i sličnih, mi uvek kažemo da su to novi državni organi koji nisu Ustavom definisani, koji su nelegitimni i paralelni državnim organima. Međutim, praksa je ove vlade da neprekidno osniva ovakva tela.
Sada ću pročitati podatke koje je u 2009. godini dao Poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić. On je rekao da je uspeo da evidentira 140 različitih tela, počevši od ministarstava, uprava, zavoda, fondova i drugih organizacija.
Međutim, nakon toga napravljen je katalog i na sajtu je objavljen katalog organa vlasti i svih mogućih subjekta koji vrše neku vlast, troše nekakve javne pare i, verovali ili ne, tako kaže Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja u Republici Srbiji, ima ih preko 11 hiljada u Srbiji. Znači, na 11.000 mesta se svakodnevno vrši nekakva vlast, troši nekakav javni novac. To su subjekti i na najvišem nivou državne strukture.
Poverenik dalje kaže da su to brojne, komplikovane i bez sumnje skupe strukture, da tu ima tela čija se nadležnost međusobno ili u odnosu na neka ministarstva poklapa i koje zaista izazivaju dilemu u pogledu potrebe njihovog postojanja.
Sada ću pokušati da pročitam samo jedan deo kojih sve to agencija ima u Srbiji. Počeću najpre od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, jer ih tu ima baš prilično. Agencija za promociju stranih ulaganja, nekada je bila Agencija za mala i srednja preduzeća koja je sada preimenovana u Agenciju za regionalni razvoj, zatim Agencija za privatizaciju, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, Agencija za privredne registre, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza i još četiri fonda. To je što se tiče Ministarstva ekonomije.
Pročitaću kojih još agencija ima. Naravno to nije sve, to je samo jedan deo. Agencija za zaštitu životne sredine, Antidamping agencija, Agencija za reciklažu, Agencija za energetsku efikasnost, Agencija za borbu protiv korupcije, Agencija za mirno rešavanje radnih sporova, Agencija za rudarstvo, Agencija za prostorno planiranje, Agencija za lekove i medicinska sredstva, Direkcija za mere i dragocene metale. To je samo jedan deo koji sam sada pročitala.
Sva ta tela koja se osnivaju su jako skupa i svi poslove koje obavljaju mogu se jednostavno obavljati i u okviru određenih sektora ministarstava. Ono što smatramo da se želi osnivanjem centra za razvoj trgovine, jeste da se ispravi ono što je učinjeno nakon donošenja Zakona o smanjenju broja zaposlenih u državnoj administraciji.
Znači, mi smo prilikom donošenja zakona kojima se osnivaju sva ova tela govorili da ih ne treba osnivati. Ona su osnovana, napravljeni su paralelni organi. Znači, isti poslovi obavljaju se na više mesta i onda prekobrojna administracija, a to je trebalo smanjiti. Mnogi su ostali bez posla i sada ih treba negde zbrinuti.
Prokomentarisaću kratko član 77. ovog predloga zakona. Mi smo naravno predložili njegovo brisanje, zajedno sa članom 47, 48, 49. i 53. stav 2. Član 47. kaže – do početka rada centra za razvoj trgovine poslove centra obavlja ministarstvo.
Žao mi je što je gospodin ministar izašao, ali ako se bude vratio možda će mu saradnici preneti pa će možda odgovoriti. U čemu je problem da poslove unapređenja trgovine obavlja ubuduće Ministarstvo trgovine? Znači, da li je u pitanju nedostatak prostora, tehničkih uslova, kadrova ili je možda problem to što bi onda imali samo jednog rukovodioca sektora? Ne bi bilo direktora, zamenika direktora, upravnog odbora, članova upravnog odbora, a to su sve plaćene funkcije. Znači ne bi postojao jedan tako veliki i prilično skup organ upravljanja.
Govorila sam više puta o tome kolike su zarade u agencijama, ovog puta neću, ali uglavnom najveća je bila 355.000, a najmanja je bila jedan deo, znači trećina, 40 i nešto hiljada. Činjenica je da su to visoke plate i da su to jako, jako skupi organi upravljanja.
Mislim da je to ono zbog čega se sva ovakva tela osnivaju i zbog toga je poslanički klub SRS predložio da se iz ovog zakona brišu sve odredbe koje se odnose na osnivanje ovog centra, ne zato što ne podržavamo napore za unapređenje trgovine, već zato što smatramo da je to nepotreban i skup aparat.

Poštovani predsedavajući, samo ću kratko pokušati da objasnim zbog čega je ovaj amandman podnet. U članu 68. stav 1. kaže: "O svim radnjama u postupku inspekcijskog nadzora od značaja za utvrđivanje činjeničnog stanja, tržišni inspektor sastavlja zapisnik". Zatim, u četvrtom stavu: "O pitanjima koja nisu od neposrednog značaja za utvrđivanje činjeničnog stanja, tržišni inspektor sastavlja službenu belešku". Nije ništa sporno. Bez namere da kažem da bi tržišni inspektor mogao ovde da improvizuje šta je ono što je od značaja, a šta nije, naravno da se zna koje su stvari od značaja.
Smatram i poslanički klub SRS i kolega Mirović, koji je potpisao ovaj amandman, da je dobro da sve radnje koje su učinjene u toku inspekcijskog nadzora budu unesene u zapisnik. To je u najkraćim crtama ono što je bila suština mog amandmana i mislim da je ovaj amandman trebalo prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada narodni poslanici SRS poslednjih godina sa skupštinske govornice kažu da ova vlast usvaja zakone koji se u praksi ne primenjuju, skoro smo uvek mi kritikovani da kao opozicija neosnovano kritikujemo vlast koja ipak te zakone usvaja.
Nedavno se u svim novinama moglo čitati o impozantnim rezultatima Narodne skupštine Republike Srbije, o velikom broju usvojenih zakona u ovom sastavu parlamenta, o pričama da u ovom trenutku čak Vlada zaostaje za parlamentom. Nesporni su navodi koji se odnose na kvantitet. Međutim, problem kvaliteta je diskutabilan. Ali, i onda kada se usvoji neki zakon i stupi na snagu, zaista se prečesto dešava da se on u praksi ne primenjuje ili se primenjuje delimično.
Primena ovog jako važnog zakona, Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, govori u prilog ovome o čemu govorim i potvrđuje koliko se u Srbiji često krše i zakon i Ustav. Milim da je dobro da se samo kratko vratimo na 7. oktobar 2008. godine, znači nešto manje od dve godine kada je Narodna skupština usvajala Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koji se evo danas menja i dopunjuje.
Predstavljajući zakon narodnim poslanicima, ministar Malović je rekla da je Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije, koju je usvojila Narodna skupština, predviđeno da se posebnim zakonom osnovati samostalno i nezavisno telo koje će vršiti nadzor nad sprovođenjem strategije i akcionog plana, vršiti koordinaciju državnih organa u borbi protiv korupcije, primenjivati propise iz oblasti rešavanja sukoba interesa i vršiti kontrolu finansiranja političkih stranaka i izbornih kampanja.
Dalje, da je konvencijom UN protiv korupcije, koju je ratifikovala naša zemlja, predviđeno formiranje nezavisnog tela za sprečavanje korupcije, pa zakonski predlog predstavlja ispunjenje međunarodnih obaveza, kao i primenu nacionalne strategije. Pored toga, ispuniće se i neki od obaveznih preporuka grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope, telo poznato kao GREKO.
Od poslanika vladajuće koalicije čuli smo tada da sukob interesa nije isto što i korupcija, ali da sukob interesa prethodi korupciji i da u svakom obliku korupcije postoji sukob interesa; dalje, da je interes Srbije da se izbori sa korupcijom, jer je to ogromno zlo koje nagriza same temelje demokratskog društva, pa i ekonomije; da će se zakonom stvoriti osnov za ozbiljnu borbu protiv te pošasti i da je jedan od razloga i usaglašavanje našeg zakonodavstva u ovoj oblasti sa standardima EU, kao pretpostavka za priključenje Srbije EU. Da se samo još podsetimo da se sa primenom ovog zakona započelo tek 1. januara 2010. godine.
Zato što neke odredbe ne žele da se ispoštuju, pred poslanicima su izmene i dopune Zakona. Nesumnjivo je da će zakon biti izmenjen, jer kada imate većinu, onda bukvalno možete sve. Ali, da li se ta većina koja će glasati za to možda zapitala – da li su ove izmene u skladu sa Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije, da li su u okvirima obaveznih preporuka koje je dato GREKO i kako će na ovo reagovati u tako željenoj Evropi i da li je period od dve godine bio dovoljan da se zaboravi sve ono što je rečeno prilikom usvajanja zakona?
Ustavom Republike Srbije najjasnije je definisano da jedno lice ne može biti istovremeno funkcioner u organima zakonodavne i u organima izvršne vlasti. Činjenica je da je ovakvih pojava, kojima se direktno krši Ustav, bilo pre stupanja na snagu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Stupanjem na snagu ovog zakona bilo je predviđeno da funkcioner može da vrši samo jednu javnu funkciju, osim ako je zakonom i drugim propisom obavezan da vrši više javnih funkcija. Izuzetak od ovoga je da je moguće vršiti i drugu, na osnovu saglasnosti Agencije i pribavljenog pozitivnog mišljenja organa koji ga je izabrao, postavio ili imenovao na javnu funkciju (član 28. Zakona).
Već smo čuli i ranije u raspravi da nakon 1. januara ove godine, kada je počela primena zakona, jasno je formulisano da je u roku od 90 dana funkcioner koji obavlja više javnih funkcija u tom momentu dužan da se izjasni koju će javnu funkciju vršiti dalje (član 82.).
Ponoviću ono što sam rekla na početku. U Srbiji se zakoni donose da se ne bi poštovali. U slučaju Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ova dva navedena člana bilo je teško ispoštovati. Zbog tih teškoća, evo pred Narodnom skupštinom izmena i dopuna, doduše u drugom navratu, jer pri prvom pokušaju predlog izmena i dopuna povučen je sa dnevnog reda. To je bilo na prethodnoj vanrednoj sednici, kada je predlog takođe bio upućen po hitnom postupku, kao i sada.
Neke su krupne stvari bile predviđene tim izmenama i to baš u ova dva navedena člana. Bilo je predviđeno da se član 28. izmeni i to tako što će se, između ostalog, precizirati sledeće: najpre, da se zabrana vršenja više funkcija ne odnosi na funkcionere koji su birani neposredno od građana i da funkcioneru koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu funkciju suprotno odredbama ovog zakona, posle 1. januara 2010. godine, kasnija funkcija prestaje po sili zakona.
Ovim se jasno želelo da se zakon primenjuje na one funkcionere koji su obavljanje više funkcija započeli pre primene zakona, iako je zakonom jasno definisano da će se primenjivati i na njih. Na ovo je nadovezan i predlog da se briše član kojim je ta obaveza bila jasno definisana, član 82. Već sam navela šta se u njemu kaže, pa neću ponavljati.
Usledilo je povlačenje iz skupštinske procedure, a razlog je verovatno reagovanje Agencije za borbu protiv korupcije. Izvršene su neke korekcije i sada u ovom predlogu drugačije je definisan član 82, koji neće biti brisan, već on sada obavezuje one koji do 1. aprila, znači 90 dana od početka primene zakona, nisu postupili po zakonu, da obaveste Agenciju koje sve funkcije, poslove ili delatnosti obavljaju, a Agencija će odlučivati da li su u sukobu interesa.
Ovde se sada nameće jedno vrlo logično pitanje – ako je opredeljenje Republike Srbije ozbiljna borba protiv korupcije, kako se rekli predstavnici vlasti, da li u toj borbi treba pokleknuti baš onda kada se radi o njima, jer svi znamo ko su funkcioneri izabrani neposredno od građana? Da li njihove lične interese treba staviti ispred svih građana i kako će građani verovati nekome ko se stavlja iznad zakona? Ove izmene su otvoreno stavljanje pojedinaca iznad zakona i iznad građana.
Još je jedna izmena člana 28. bila predviđena, a ono što nije dobro jeste da je zadržana i u ovom predlogu o izmenama i dopunama, koji je sada pred nama, i odnosi se na to da za pojedine kategorije funkcionera direktor Agencije može opštim aktom da utvrdi druge javne funkcije koje funkcioneri mogu da obavljaju bez saglasnosti Agencije iz stava 5. ovog člana. Ovakvo rešenje nije dobro, jer bi direktor Agencije mogao da donosi opšte akte kojima se suspenduju zakonske norme.
Da se vratimo opet na raspravu od pre skoro dve godine, kada je usvajan Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Toliko se pričalo o tome da će osnivanjem Agencije građanima biti dostupni podaci o imovini funkcionera, a koje će u vidu registra voditi ova Agencija, da će sve biti javno da javnije ne može biti.
Opet ću citirati kako je gospođa ministar to tada predstavila. "Naročito bih istakla odredbe o prijavljivanju imovine funkcionera. Utvrđena je obaveza za funkcionere da u roku od 30 dana od dana stupanja na funkciju podnesu Agenciji izveštaj o svojoj imovini i imovini određenih članova svoje porodice". Ovo "određenih" posebno naglašavam, a kasnije ću reći i zbog čega.
"Član 45. Predloga zakona utvrđuje obaveze za funkcionere, koji će morati da podnose i vanredni izveštaj o imovini, kao i izveštaj posle prestanka vršenja javne funkcije.
Agencija će voditi registar imovine funkcionera, a podaci koji se odnose na platu i druge prihode iz budžeta, prava na nepokretnostima i prevoznim sredstvima, štedne uloge i korišćenje stanova za službene potrebe biće javni. Podnete izveštaje o imovini funkcionera proveravaće Agencija."
U citatu sam posebno naglasila – određenih članova svoje porodice, jer hoću da napravim poređenje između podataka koji su se ranije podnosili Odboru za rešavanje sukoba interesa sa podacima koji se sada podnose Agenciji za borbu protiv korupcije. Ranije su podnošeni podaci o svojoj imovini, o imovini bračnih drugova i krvnih srodnika u pravoj liniji, što će reći – o imovini roditelja i dece.
Sada funkcioner podnosi, pored svojih podataka, samo još podatke o imovini bračnog ili vanbračnog partnera i maloletne dece s kojima živi u istom domaćinstvu. Dakle, ne podnose se podaci o imovini roditelja i punoletne dece. Eto kako je pronađen način da se sakrije imovina. Naravno, za one koji žele da kriju.
Oni koji ne žele da bilo šta sakriju, koji su ranijih godina prijavljivali imovinu svih svojih članova, sada i da hoće ne mogu da je prijave, jer u obrascu je sve jasno definisano šta je potrebno, tj. šta se u koje polje upisuje.
Na primer, kada neko na sajtu Agencije pogleda izveštaj o mojoj imovini, mogao bi da pomisli da živim ispod neke kruške ili jabuke, jer je stan u kome živim vlasništvo mog bliskog srodnika, a ne moja svojina. To piše u izveštaju koji sam podnela Agenciji za borbu protiv korupcije.
Međutim, kada sam ranije republičkom Odboru za rešavanje sukoba interesa podnosila, moglo se jasno videti u čijem stanu živim. Sada se ti podaci ne unose u izveštaj i slika je potpuno pogrešna.
Ovo sa stambenim prostorom i nije tako strašno, mada se iz registra na sajtu Agencije može videti da ima funkcionera koji u vlasništvu na svoje ime više imaju stanova nego članova porodice.
Ali, ono što je omogućeno da se sakrije time što se ne objavljuje imovina najbližih srodnika, jeste to što iako se puno govori o dostupnosti podataka javnosti omogućeno je da se sakrije čiji roditelji su vlasnici firmi i koje su to firme. Recimo, da li ima slučajeva da su roditelji nekog funkcionera, majka vlasnik jedne firme, otac druge, a njihove dve firme opet osnovale neku "ćer" firmu itd.
Inače, u registru su samo objavljeni podaci funkcionera, a ne i bračnog ili vanbračnog partnera i maloletne dece, iako su ti podaci nešto što se u izveštaju upisalo. Znači, oni su upisani ali nisu objavljeni. Ovo je dokaz da je priča o javnosti podataka o imovini javnih funkcionera zaista besmislena.
Završiću ovu diskusiju onim što se sada kada govorimo o korupciji zaista ne može zaobići, a to je proces privatizacije u Srbiji koji je sproveden na najgori mogući način, u kome su najbolja i najvrednija srpska preduzeća prodavana u bescenje.
U manjem su broju ona koja rade, ali sa neverovatno malim brojem radnika, dok je većina radnika završila na tržištu rada, posao nema i dan-danas i pitanje je da li će ga ikada imati. Mnogo je veći broj preduzeća koja posle privatizacije ne rade, ili rade ali se novi vlasnici ne pridržavaju obaveze iz kupoprodajnog ugovora.
Neki od tih ugovora se raskidaju, šteta je ogromna, trpi je uglavnom radnici, a država je u tom procesu izgubila mnogo prihoda koje je trebalo uložiti u otvaranje novih radnih mesta.
Ono što je ključno pitanje za sve one koji tvrde da istinski žele da iskorene korupciju u Srbiji – ko su pobednici u tom nepoštenom privatizacionom procesu? Koji su funkcioneri nakon tog procesa izašli sa imovinom koja je nepristojna da se pokaže u njihovim imovinskim kartama i kartama njihovih bliskih srodnika, pa je morao da se u vidu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije pronađe način da se sve to nekako sakrije od građana Srbije, kojima je svaki naredni dan mnogo lošiji od prethodnog.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo na vanrednoj sednici po hitnom postupku podnet je na usvajanje Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Kao osnovni razlog za to navedena je potreba usaglašavanja sa Zakonom o prekršajima i Zakonom o uređenju sudova. Navedeno je tu još dosta razloga, ali ono što preovladava u nameri predlagača jeste podsticanje finansijske discipline.
Postoje u ovom predlogu zakona pojedine odredbe koje će verovatno biti od koristi poreskim obveznicima i gospođa Dragutinović je to u svom uvodnom izlaganju obrazložila i govornici pre mene su o tome govorili da će ubuduće, tačnije od 1. januara 2011. godine, biti drugačiji redosled raspoređivanje uplaćenog iznosa poreskih obveznika koji kasne sa izmirenjem obaveza.
Konsultovala sam zaposlene u lokalnoj poreskoj administraciji i njihova su iskustva negativna sa dosadašnjim redosledom, prema kome se najpre izmiruju obaveze kamate, a zatim osnovni dug, jer obveznici nemaju pravu informaciju o svom ukupnom dugu, a time što se najpre izmiruje kamata, ostaje veći iznos duga, na koji se opet zaračunava kamata.
Predloženi redosled će prema rečima zaposlenih u lokalnoj poreskoj administraciji biti povoljniji za poreske obveznike.
Takođe se namerava da se omogući duži rok u kome će se odlagati poreski dug preduzećima koja su u postupku reorganizacije, što bi trebalo da vodi ka olakšanju njihovih uslova za poslovanje. Pominje se i niža kamata, koja će biti računata prilikom kašnjenja u izmirivanju utvrđenog poreza.
U cilju povećanja naplate poreza definisan je i identičan rok zastarelosti od pet godina, zatim se kao pogodnost za obveznike navodi i to da, ako poreski obveznik prijavi prekršaj koji je napravio i plati dug sa propisanom kamatom pre no što je počela poreska kontrola i podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, protiv tog obveznika se neće pokretati postupak niti će se izricati kazna.
Da se vratimo na ono što je glavna namera predlagača, a to je podsticanje finansijske discipline. Naime, predviđa se zaštitna mera zabrane vršenja određenih delatnosti onim obveznicima koji učine određenu vrstu istog poreskog prekršaja u roku od dve godine od dana pravosnažnosti presude za isti prekršaj i to nije sporno da onaj ko svesno čini poreske prekršaje mora biti kažnjen i da svi moraju biti jednaki, kako po pravima, tako i po obavezama.
Međutim, ono što ni u kom slučaju ne može biti prihvatljivo jesu iznosi predviđenih novčanih kazni. Naravno, izgovor će biti to da su predviđene Zakonom o prekršajima. Kada pogledamo iznose novčanih kazni, koji su sada predviđeni, videćemo da su u odnosu na one koje su trenutno važeće zaista previsoke. Neke kazne više su četiri, pet, 10 puta, dok su pojedine više i 20 puta u odnosu na sadašnje. Ove previsoke kazne nikako nisu u skladu sa trenutnom ekonomskom situacijom u Srbiji. Kada su određivani iznosi ovih kazni moralo se uzeti u obzir to da poslovanje većine privrednika u Srbiji nije nimalo lako.
Već smo pominjali preduzeće u postupku reorganizacije i napore da se od njih naplati porez koji duguju, a mislim da je bitno istaći to da je u Srbiji ogroman broj preduzeća koja su blokadi.
Čuli smo u uvodnom obraćanju gospođe ministra da se nakon ovih izmena planira donošenje novog zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Kada smo već kod donošenja novih zakona, ono što poslanike SRS interesuje jeste – zbog čega još uvek pred poslanicima nema predloga zakona o finansijskoj odgovornosti?
Ovo pitanje nameće se samo po sebi, jer nam je poznato da je Vlada Srbije MMF-u u Pismu o namerama u decembru 2009. godine obećala da će usvojiti nacrt zakona o fiskalnoj odgovornosti i dostaviti ga Skupštini do kraja aprila 2010. godine. Evo, prošli su april, maj, jun, prolazi i jul, bliži se kraju i ovo vanredno zasedanja, a pomenutog predloga zakona još uvek nema.
Polemisane su neke nedoumice u vezi sa ovim zakonom. Shvatili smo da još uvek nije definisano da li će to biti novi zakon ili će se menjati sadašnji Zakon o budžetskom sistemu, pa bi se onda zvao zakon o budžetskom sistemu i fiskalnoj odgovornosti, potom, da li će biti uvedeno fiskalno veće, sa ulogom da ocenjuje da li Vlada vodi politiku sa skladu sa fiskalnim pravilima ili će možda DRI biti ojačana novim funkcijama.
Pored ovih stvari, verovatno mnogo veći problem bio bi primena tog zakona. Naime, biće potrebno smanjiti učešće javnih prihoda u BDP. U narednih pet godina trebalo bi smanjivati učešće javnih rashoda u BDP-u i to godišnje za 0,75% ili 0,85%. To su podaci koji su izneti u javnosti u dva navrata.
Zatim, godišnje zaduživanje neće moći da premaši 2,5%, a javni dug neće moći da bude viši od 40% BDP.
Podaci o visini javnog duga nisu baš usklađeni, jer bilo je govora o tome da je on 31 – 32% BDP. Međutim, pojavile su se informacije u javnosti da je javni dug dostigao 36%, jer se u krizama pojavljuju prethodno sakriveni dugovi, kao što su garancije države i lokalni dugovi.
Međutim, procena je stručnjaka MMF da će se javni dug Srbije uvećati za 16% BDP prilikom sprovođenja planiranog postupka restitucije. Ovo neminovno opterećenje dodaće se ili na zvanični ili nezvanični javni dug i on će onda iznosi od 48-52% BDP.
Iako zakon još uvek nije ni usvojen, već se može pretpostaviti da će prekoračiti limit javnog duga. Da li je to možda jedan od razloga za odlaganje usvajanja ovog zakona ili je razlog možda to što se sve češće govori o vanrednim izborima, koji bi mogli biti održani 2011. godine, pa će biti potrebno zaduživati se kod domaćih i inostranih kreditora, jer bi to mogao biti način za finansiranje kampanje stranaka na vlasti.
Dobro je poznata dosadašnja praksa, gde se u kampanji gradi mnogo toga novcem svih poreskih obveznika, a na taj način stranke na vlasti dobijaju glasove na izborima. Inače, zabrinjavajuće su činjenice da ukupni spoljni dug Srbije raste, mada se sa ministrom nikada nismo mogli da se usaglasimo oko toga.
Visina spoljnog duga na kraju 2008. godine iznosila je 21,8 milijardi, na kraju 2009. godine 22,7 milijardi evra, na kraju februara 2010. godine 22,9, a na kraju marta 23,2 milijarde evra, na kraju aprila 23,4.

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje ovog zakona dugo je najavljivano, a javnosti je predstavljen kao predlog zakona pri čijoj izradi je bilo teško uskladiti sve interese, ali da se prioritet dao potrošačima. Inače, u analizi efekata koja je data na kraju Predloga zakona stoji da su dve grupe subjekata na koje će neposredno ili posredno uticati rešenja sadržana u ovom zakonu: trgovci i potrošači.
Nakon pažljive analize, mi u SRS verujemo da je postojala namera da prioritet imaju potrošači. Međutim, nekoliko argumenata u vidu odredbi ovog zakona govori da se ipak vodilo računa i o nekim drugim interesima.
Nešto što zaista nema velikog uticaja na interes potrošača, a što je u svojoj diskusiji već započeo da govori kolega Stevanović, jeste deo Predloga zakona koji se odnosi na unapređenje trgovine. Tačnije, ovde se predviđa osnivanje centra za razvoj trgovine koji će poslove koji mu se dodeljuju obavljati kao poverene.
Na osnivanje i rad centra primenjivaće se propisi kojima se uređuju javne agencije. Poslanički klub SRS je uvek kada su osnivane agencije, centri i slični organi, isticao da su to organi paralelni državnim organima koje priznaje Ustav, da ih ne treba osnivati, jer se svi poslovi koji im se stavljaju u nadležnost mogu obavljati u okviru legitimnih državnih organa, u okviru pojedinih sektora nadležnih ministarstava.
Međutim, osnivanje svih ovih agencija, centara i sličnih vrlo je poželjno za predstavnike vlasti, jer onda novoformirani organ ima direktora, zamenika direktora, upravni i nadzorni odbor i, po pravilu, svi su izuzetno dobro plaćeni.
Više sam puta sa ove govornice čitala podatke koje je Vlada objavila na svom sajtu, a koji se odnose na enormno visoka primanja funkcionera javnih agencija.
Neću ih sada ponavljati, ali ću reći da se radi o iznosima od 355.205 dinara, 344.149 dinara, 322.598 dinara itd, uz napomenu da nisu svi dostavili podatke Vladi. Koliko nam je poznato, niko nije sankcionisan zbog toga što tražene podatke nije dostavio. Kada bude osnovan centar za razvoj trgovine, građani Srbije će imati na spisku za plaćanje iz budžeta još jedan rukovodeći aparat. Samo da podsetim da je usvojen zakon o smanjenju broja zaposlenih, kako u državnoj tako i u lokalnoj administraciji.
SRS je, prilikom usvajanja tih zakona, upozoravala da ne treba usvajati takve zakone, jer je vreme ekonomske krize, da se na taj način neće ublažiti negativni efekti krize, već će se samo povećati nezaposlenost, jer ti ljudi nemaju gde drugde da se zaposle.
I sada se Vlada suočava sa problemom koji je sama stvorila, gde zbrinuti neke od tih ljudi koje treba otpustiti ili su otpušteni, pa se opet osnivaju ovakve službe? Mi smo na ovaj deo zakona podneli amandmane kojima smo predložili da se odustane od osnivanja centra, ali ne i od unapređenja trgovine, i da se poslovi unapređenja trgovine obavljaju u okviru nadležnog ministarstva.
Što se tiče druge grupe subjekata na koje će ovaj zakon imati uticaja, na trgovce, vrlo su bitni sledeći aspekti. Ovim predlogom zakona čini se pokušaj da tržišna inspekcija ima jednu novu ulogu, da se pređe sa sistema kažnjavanja na sistem redovnih kontrola koje bi imale savetodavnu ulogu. Međutim, tako nešto teško bi bilo izvodljivo i na savršenom tržištu, a tek na našem tržištu mislim da zaista neće biti izvodljivo.
Ministar mi neće zameriti što ću citirati njegovu izjavu, nekoliko rečenica u stvari koje se na ovo odnose - u radu tržišne inspekcije akcenat više neće biti na kažnjavanju nego na prevenciji i edukaciji; inspekcijske kontrole će biti najavljene, jer nam je cilj da preduzetnike uteramo u legalno poslovanje. Ovako nešto čuti u nekoj pravnoj državi ne bi bilo iznenađenje, ali u Srbiji gde od pravne države nema ni traga ovo samo može predstavljati jedno tlo za mnogo zloupotreba.
Još jedan detalj o kome se puno govorilo prilikom predstavljanja u javnosti ovog zakona, a i kolege pre mene koji su govorili posvetili su puno vremena. Radi se o regulisanju poslovanja trgovinskih formata i izrada studije uticaja na strukturu tržišta koje će morati da urade svi trgovinski formati veći od 2.000 kvadrata. Ovakve studije će navodno pokazati da li će dolazak velikog trgovca uticati i ugušiti male i srednje. Ova navodna briga u stvari će predstavljati samo jedan papir više.
Ono što želim još posebno da istaknem jeste član 6. stav 1. koji glasi: "Tržište Republike Srbije je jedinstveno i celovito". Ovakvu definiciju će naravno pozdraviti svi koji se u svakom trenutku zalažu za poštovanje Ustava i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.
Međutim, svima nam je poznato da na teritoriji Republike Srbije postoje tzv. administrativni prelazi prema Kosovu i Metohiji i da na prelazima Euleks carinici primenjuju nove mere. To uključuje fotokopiranje dokumenata svih komercijalnih vozila, vozačke dozvole, trgovačke dozvole i ostalih propratnih dokumenata za robu koja se prevozi preko tih administrativnih prelaza. Potom EULEKS stavlja pečat na dokumente i oni se prosleđuju lokalnim zvaničnicima na Kosovu i carini Srbije.
Uredbom Vlade Republike Srbije sva roba koja sa teritorije Srbije uđe na KiM oslobođena je poreza na dodatnu vrednost, ali ta ista roba ukoliko sa severa Kosova prelazi u južni deo biva oporezovana i to sa 16% i još 10% carine koja se sliva u kosovski budžet.
Sva privatna preduzeća na celoj teritoriji KiM moraju biti registrovana u privrednom registru države Srbije i u privrednom registru tzv. vlade u Prištini. U suprotnom, ukoliko se ne ispoštuje zakonska norma prištinskih vlasti, privatnici bivaju sankcionisani, barem što se tiče teritorije južno od Ibra. Kada je reč o registraciji na centralnom i južnom Kosovu, ona podleže zakonima kosovskog ministarstva trgovine.
Prema rečima jednog privatnog preduzetnika iz Gračanice, poslovanja privatnika sa ovog dela Kosova je izuzetno teško, jer nisu direktni kupci od kojih se nabavlja uglavnom iz Srbije. Oni su, nažalost, prinuđeni da robu kupuju od Albanaca, kao direktnih uvoznika iz Srbije, čime je ona i skuplja. Ukoliko se roba plasira na teritoriji centralnog Kosova ili bilo gde južno od Ibra ona mora da bude ocarinjena na terminalu u južnom delu Kosovske Mitrovice.
Za troškove obrade na terminalu potrebno je platiti oko 70 evra, s tim što se za robu koja nije u sistemu CEFTA obračunava i 10% od vrednosti robe na ime carine i 16% PDV-a. Na primer, na vrednost robe od pet hiljada evra dažbine iznose još oko 1200 evra. Ukoliko roba koja je ocarinjena ostane na Kosovu, poreske dažbine ostaju kosovskom budžetu, a ako se roba u finalnom ili polufinalnom proizvodu sa Kosova vraća u Srbiji ili bilo koju drugu zemlju, Priština u vidu olakšica vraća PDV, ali ne u punom iznosu.
Pomenuti stav člana 6, znači stav 1, trebalo bi da garantuje opredeljenost Vlade da tržište Republike Srbije zaista bude celovito i da sve što sam navela, a to su u stvari bile reči privatnih preduzetnika sa teritorije KiM, primenom ovog zakona biće prošlost. U suprotnom, moglo bi se shvatiti samo kao deklarativno zalaganje Vlade za teritorijalnu celovitost Republike Srbije.

Dobro je da je Vlada prepoznala nameru poslaničkog kluba SRS iskazanu ovim amandmanom da se jasno definiše da će se primenom ovog zakona stvoriti preduslovi za otvaranje novih radnih mesta. Ovako kako je napisano u Predlogu zakona moglo se tumačiti da se nova radna mesta mogu ali i ne moraju otvarati, i zato smo podneli ovaj amandman, kako bi se ovo što je pobrojano kao jedan od ciljeva shvatilo kao obavezujuće.
Imali smo prilike da tokom rasprave u načelu čujemo zaista poražavajuće podatke koje su objavile Unija poslodavaca Srbije i Privredna komora Srbije, a koji se tiču građevinske industrije i govore o tome da je tokom 2009. godine i u prvom kvartalu 2010. godine u ovoj grani izgubljeno gotovo 52.000 radnih mesta, stalno zaposlenih i honoraraca.
Moram da napravim poređenje sa podacima Nacionalne službe za zapošljavanje od 5. marta ove godine, koji govore da se u odnosu na oktobar 2008. godine, kada je počela ekonomska kriza, broj lica na evidenciji povećao za 50.000. Kada uporedimo ove podatke, vidimo da podaci Nacionalne službe za zapošljavanje nisu potpuni. Vrlo je moguće da se svi koji ostaju bez posla i ne prijave evidenciji nezaposlenih, jer samo u jednoj privrednoj grani je bez posla ostalo skoro 52.000 ljudi, a Nacionalna služba objavljuje ukupne podatke.
Ni ostali sektori nisu u boljoj situaciji. Znamo da je bilo otpuštanja i u državnoj i lokalnoj administraciji, i samo u tom procesu je u Leskovcu, gradu iz koga dolazim, bez posla ostalo 317 ljudi. Inače, Leskovac je po stopi nezaposlenosti 41,4% na trećem mestu, odmah iza Novog Pazara koji ima 51,1%, i Loznice sa stopom nezaposlenosti 41,5%.
Ovo o čemu govorim je u tesnoj vezi sa predlogom zakona o kojem raspravljamo i amandmanom koji je poslanički klub SRS podneo na ovaj predlog zakona.
Kada sam pomenula Leskovac, želim da istaknem i jedan problem, koji već dugo ne može da se reši, a ničeg komplikovanog tu nema. Naime, sadašnje idejno rešenje trase auto-puta, odnosno Koridora 10, posebno deonice koja prolazi kroz deo Grdeličke klisure i Predejane, nije prihvatljivo, jer bi se zaobišlo to mesto i motel, što bi direktno uticalo na dalji nastavak procesa intenzivnog iseljavanja s ovog područja.
Sačinjen je drugi projekat, koji je jeftiniji za pet miliona evra. Međutim, njega nadležni instituti, zaduženi za realizaciju Koridora 10, nisu razmatrali. Inače, u deonicu auto-puta Koridora 10 od Leskovca do srpsko-makedonske granice trebalo bi da bude uloženo milijardu i po evra.
Ukoliko ne dođe do izmene i ova deonica bude urađena po sadašnjem projektu, ovaj kraj će doživeti totalni krah, jer je u velikoj meri i sada zapostavljen. Kada kažem ''ovaj kraj'', ne mislim samo na Predejane, već i na Crnu Travu i Vlasinsko jezero. Ovaj deo bi bio izolovan, umesto da se iskoristi to što postoji jedan put, koji je kraći 25 kilometara i od značaja je za razvoj turizma u ovom delu, a skraćuje i put do bugarske granice. Žao mi je što gospodin ministar nije tu da čuje da bi ovakvim jednim projektom bila propuštena prilika da se uštedi pet miliona evra.
Inače, u kraju o kome govorim nekada je građevinska industrija bila i te kako zastupljena, odmah posle tekstilne. Pojedina preduzeća koja su se bavila visokogradnjom radila su i na inostranom tržištu – u Libiji, Rusiji i Kuvajtu. Sada, kada se donosi ovaj zakon, u obrazloženju je napisano da je stanje u građevinskoj industriji loše usled efekata ekonomske krize. Međutim, činjenica je da je većina građevinskih firmi, kao uostalom i u drugim delatnostima, uništena u nepoštenom procesu privatizacije, a mnoge su sistematski dovedene do stečaja jer se išlo sa politikom favorizovanja stranih firmi.
Na to da će imati ozbiljnih problema sa stranim kompanijama državu je godinama unazad upozoravao Odbor za građevinarstvo Privredne komore Srbije. Oni tvrde da od oktobarskih promena 2000. godine strane donacije i krediti nameću uslove za učešće na tenderima koji formalno eliminišu srpske građevinske firme.
Na tenderima za projekte koji se finansiraju iz kredita propisuju se uslovi o ukupnom godišnjem prihodu, referentnim objektima, garancijskom potencijalu i raspoloživoj opremi koje domaća operativa teško može da ispuni. Na raspisanim tenderima jedino nedostaje logo kompanije za koju se unapred zna da će dobiti posao. Takođe, u ovom odboru pominju i tzv. agentsku proviziju za onog ko obezbedi posao, i ona iznosi od tri do deset procenata.
Domaće firme moraju da se zadovolje time što će biti podizvođači. Primer za to je tender za izgradnju mosta na Dunavu kod Beške. Najbolju ponudu dao je srpski konzorcijum predvođen "Mostogradnjom", koju je kreditor Evropska banka za obnovu i razvoj diskvalifikovao. "Mostogradnja" sada radi kao podizvođač, dok je posao dobila "Alpina" iz Austrije. Inače, ova firma od 2001. godine, od kada je na srpskom tržištu, radila je više od 40 projekata vrednih oko 400 miliona evra.
Način na koji je ''Por'' 2007. godine ušao na srpsko tržište takođe je prilično interesantan. U 2009. godini ''Por'' je učestvovao u projektima vrednim 160 miliona evra. Konzorcijumu u čijem je sastavu ova kompanija 2008. godine je poverena izgradnja mosta na Savi preko Ade, a od ukupno 118,6 miliona evra ''Poru'' pripada 35 miliona. Na 25 godina ''Por'' je dobio koncesiju za deponije u Leskovcu i Jagodini.
U 2009. godini sagradio je asfaltnu bazu u Bubanj potoku bez građevinske dozvole. Uprava za šume pri Ministarstvu pre početka radova nije dala saglasnost za bazu, niti Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine. Centar za katastar nepokretnosti Beograda nije izdao uverenje za formiranje građevinske parcele niti geodetski elaborat. Komentar nadležnih u ovoj kompaniji bio je da je procedura dobijanja odobrenja pred nadležnim institucijama u toku i da je objekat privremenog karaktera (inače, u vreme kada je objekat uveliko radio).
Nezakonito podizanje ovakvog objekta u njihovoj matičnoj zemlji Austriji sigurno nije moguće, međutim u Beogradu je sve moguće.
Još jedna zanimljivost. Gradilište na Čukaričkom rukavcu pripremano je duže od pola godine kako bi se počelo sa izgradnjom mosta preko Ade Ciganlije. Većinu radnika činili su Austrijanci i Nemci. Obrazloženje – ovoliko značajan poduhvat ne sme da se prepusti nekome ko nije dovoljno stručan.
Ovo su samo neki od primera koliko su srpski građevinari u Srbiji diskriminisani, namerno dovedeni do propasti i poniženi. Priča o tome da je svetska ekonomska kriza jedini krivac za loše stanje u građevinskoj industriji, pada u vodu. To jeste jedan od razloga koji se nikako ne može staviti na stranu, međutim, ne mogu se staviti ni ovi razlozi o kojima sam govorila.
Završiću time što ću ponoviti da je dobro što je ovaj amandman poslaničkog kluba SRS prihvaćen jer, kada se već donosi ovaj zakon, kada će projekti biti finansirani iz budžeta, znači novcem svih poreskih obveznika, barem neka postoji definisana obaveza da se koliko-toliko poveća zaposlenost.
Na kraju ću još reći građanima Srbije da ne veruju svemu onome što pročitaju u novinama. Znam da građani shvataju da se radi o planiranoj medijskoj hajci na predsednika SRS i mi tražimo da nadležni organi urade svoj posao i da sa istinom upoznaju građane. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Samo bih vas zamolila, ako možete da mi kažete koliko je vremena ostalo Poslaničkom klubu SRS za diskusiju po ovoj tački dnevnog reda?