Najpre, na početku, ja moram da ukažem na nešto što bi mogla da bude i povreda Poslovnika, ali neka ide u okviru mog vremena. Naime, izveštaj Vlade koji je stigao Narodnoj skupštini, verujem da je to greška tehničke službe i da nije namerno, osnov za povredu Poslovnika postoji.
Amandman na član 22. stav 2. Predloga zakona u istovetnom tekstu, zajedno podneli narodni poslanici Lidija Dimitrijević, i ovde stoji još neka imena, što ni u kom slučaju ne može da se desi.
Govoreći u raspravi u načelu za stav 2. člana 22. Predloga zakona o mladima, iznela sam stav SRS da je diskriminatorski i to je razlog što smo ovim amandmanom predložili njegovo brisanje.
Njime je definisano da ukoliko želi da se pojavi kao nosilac programa i projekta od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora, lokalna samouprava mora imati osnovanu kancelariju za mlade. Ovo je nečuveno. Poruka koja se na ovaj način šalje mladima vređa njihovu inteligenciju.
Želim da pokažem koliko je nekorektno urađen ovaj predlog zakona.
Članom 18. definisano je da se kancelarija za mlade može osnovati od strane lokalne samouprave u okviru njenih ovlašćenja, potreba i mogućnosti. Tu je još jedna stvar, finansira se iz budžeta lokalne samouprave i drugih izvora.
Šta je napisano u obrazloženju? Propisana je mogućnost, ali ne i obaveza da radi obezbeđivanja uslova aktivnog uključivanja mladih, naglasila sam i ponavljam, ne i obaveza. Još jednom ponavljam da je ovo nekorektno. Argument za ovakvu tvrdnju je upravo član 22. stav 2. koji definiše uslove za finansiranje, sufinansiranje i sprovođenje programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora koji jasno kaže da, ukoliko se kao nosilac programa pojavi lokalna samouprava, mora imati osnovanu kancelariju za mlade. Ovo je krajnje diskriminatorska odredba.
Poslanički klub SRS je predložio da se ona ukloni iz predloga zakona. Najpre govorite o mogućnosti. Ukoliko mogućnosti dozvole da jedinice lokalne samouprave osnuju kancelariju za mlade vi kažete, ne i obaveza, ali onda demantujete sami sebe – mora imati osnovanu kancelariju za mlade. Šta znači mora? To znači obaveza.
Ako želi novac za finansiranje, sufinansiranje i sprovođenje projekata za mlade, jedinice lokalne samouprave, dakle, nemaju obavezu da osnuju kancelariju za mlade, ali mora da ima osnovanu kancelariju za mlade.
Molim da mi neko ovo prevede na srpski jezik.
Predlagaču zakona su dobro poznate mogućnosti jedinica lokalne samouprave i ovo mora, ne mora, nekako se poklapa sa izmenama zakona o finansiranju lokalne samouprave.
Lokalnim samoupravama su nenamenski transferi bili toliko umanjeni da je većina jedva opstala, uzimala kredite, nazadovala, bila nemoćna da spreči da životni standard ljudi vrtoglavo padne, a pao je ispod granice svakog dostojanstva.
Kada je za ovu godinu usvajan Zakon o budžetu, vraćeni su nenamenski transferi, ali zato što je ovo predizborna godina, a u tom momentu se nije znalo hoće li možda biti izborna. O tome kolika je bila inflacija u toku te dve godine kada su smanjeni transferi, to se i ne pominje.
Sada pred izbore, evo na vanrednim zasedanjima Narodne skupštine, menja se način finansiranja lokalne samouprave, donosi se zakon o mladima.
Dosta je nejasno, zašto se pripadnici URS, do jučerašnji G 17 plus, sa novim partnerima ljuti kada im otvoreno kažemo da je sve to deo predizbornog marketinga.
Rasprava o finansiranju lokalne samouprave je završena i nećemo se sada vraćati na to, ali govorim o Zakonu o mladima. Kažemo da se sama ideja da mladi dobiju svoj zakon baš eksploatiše u predizborne svrhe, i neko se ljuti.
Mi smo svesni da istina boli, ali, tražili ste, gledajte. Nećemo da ćutimo dok u stvarnosti stvaramo jednu sliku da sada G17 želi da unapredi kvalitet života, ne samo mladih nego svih ljudi u Srbiji.
Svima je još u sećanju priča o 1000 evra po akciji, takođe je i svima u sećanju ko je odgovoran za dešavanja u oblasti ekonomije u poslednjih 10 godina i čiji su kadrovi kreirali ekonomsku stvarnost u Srbiji. Zahvaljujem.

Samo želim još jednom da istaknem da je član 25, koliko god to bilo tehničke prirode, pisan u jednini, a član 26. u množini.
Ako ćemo da pričamo o tome, dobro nam je poznato za šta se zalaže ova sadašnja vlast, ali na ovakav način prihvaćen je amandman na član 1. Amandman na član 1. će definisati i ispraviti član 1, ali će u zakonu ostati ovako, i član 25. napisan u jednini i član 26, napisan u množini. Pa, ili ćemo ovako, ili ćemo onako. Ne možemo jedan član ovako, drugi član onako. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o jednoj veoma važnoj temi. Mogu slobodno reći jednoj od najvažnijih, jer su i svakome od nas pojedinačno deca i mladi najvažnije osobe u životu. Nažalost, na samom početku moram da izrazim nezadovoljstvo ovakvim predlogom zakona. Ovo je prvi put da se ova oblast definiše zakonom i očekivanja su bila i te kako velika. Međutim, predlagač nije na pravi način odgovorio očekivanjima.
Dobro se sećam posete gospođe ministra Leskovcu 3. septembra prošle godine kada je ovaj zakon najavljen kao veliki nacionalni projekat koji će biti usvojen u toku međunarodne godine mladih koja traje do 12. avgusta ove godine i reči da je bitno da mladi u ovoj godini u Srbiji dobiju svoj zakon. Razočarenje je veliko, jer mi danas pred sobom imamo jedan predlog zakona koji karakterišu dve stvari. Prva stvar jeste prenaglašenost uloge koju će imati udruženje i savezi u koje mladi treba da se učlanjuju. Podsetiću samo da je Zakonom o udruženjima, od pre dve godine, definisano da kada kažemo udruženje to podrazumeva nevladinu organizaciju, član 2. stav 1. pomenutog zakona.
Druga stvar koja je evidentna jeste pokušaj jedne političke partije da pred izbore donoseći ovaj zakon na vrlo vešt način privuče mlade ljude, napravi prve kontakte sa njima, a sve sa krajnjim ciljem da ih uključi u svoje redove. To ću i obrazložiti malo kasnije. S obzirom na to da je kao cilj koji se želi postići donošenjem ovog zakona definisano unapređivanje društvenog položaja mladih i stvaranje uslova za ostvarivanje potreba i interesa mladih u svim oblastima koji su od interesa za mlade. Ostaje nam otvoreno pitanje – da li je približavanje mladih jednoj političkoj partiji i članstvo u raznoraznim udruženjima, tj. nevladinim organizacijama, jedini način da se unapredi društveni položaj mladih.
Kada pročitamo to što je napisano u Predlogu zakona o mladima vidimo ove dve stvari i shvatimo koliko je to poražavajuće za mlade ljude koji žive u Srbiji. Za većinu se može reći da živi jako teško, da su mnogobrojni problemi sa kojima se susreću svakodnevno, a predstavnici vlasti nude rešenje u vidu nevladinih organizacija ili članstva u političkim partijama.
Krenuću redom, od početka Predloga zakona. Najpre su definisani predmeti i cilj i objašnjeno šta su omladinska politika i omladinski sektor, šta znače pojedini izrazi, navedena načela. To su te neke uvodne stvari. Kroz tri člana pomenuta je Nacionalna strategija za mlade, kakav je to dokument, ko ga sprovodi i način finansiranja. Želim da istaknem da Strategija, kao dokument, nije loša, da su problemi dosta verno identifikovani ili kako je u Strategiji navedeno prikaz stanja, mada je to nešto toliko očigledno. To je ustvari napisana svakodnevnica. Deo Strategije koja se odnosi na ciljeve i opšte i specifične i mere za njihovo ostvarivanje, takođe, ne može se reći da je nešto loše urađeno. Navedene su institucije koje su nadležne za realizaciju ciljeva. Znači, sve je uglavnom napisano kako treba, samo to treba u praksi i primeniti.
Vratiću se sad Predlogu zakona. Sledi deo koji se odnosi na udruženja i saveze. Kako bih izbegla mogućnost da bilo ko stavove SRS protumači kao zlonamerne, želim da pročitam ono što u našem programu, programu SRS u delu 26 piše. SRS se zalaže za maksimalno ostvarivanje svih vidova organizovanja građana, osim udruženja u cilju ugrožavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta srpske države, kao i udruživanja u cilju ograničavanja, suzbijanja i smanjenja prava građana naše države, određene verske sekte i drugo. Udruživanje građana, udruženja i organizacije koje imaju za cilj negovanje hobija, zadovoljavanje parcijalnih i grupnih potreba svojih članova, podrazumevaju obezbeđenje eventualnih finansijskih sredstava potrebnih za život i rad svakog udruženja i organizacije od strane građana u to udruženje. Država prema tim udruženjima ne može imati finansijskih obaveza.
Cilj ovakvog odnosa SRS prema slobodnom udruživanju građana je prevashodno usmeren na odvijanje ovakvih udruživanja parcijalnih interesa, od globalnih interesa građana, kao i prestanak finansiranja od strane države raznih udruženja koja su u osnovi političkog karaktera i čiji je jedini razlog postojanja da u određenom političkom trenutku odigraju ulogu pomoćnika režima. Ovim Predlogom zakona uvodi se u legalne tokove finansiranje nevladinih organizacija sredstvima iz budžeta Republike i jedinica lokalnih samouprava. Tačnije, već je Zakonom o udruženjima koji je usvojen u julu 2009. godine članom 38. izvršena legalizacija odobravanja novca iz budžeta.
Kako bih bila ispravno shvaćena, moram da istaknem da SRS ne vidi nikakav problem u tome ako neki dinar ode kao dotacija Društvu za cerebralnu paralizu, Savezu gluvih i nagluvih, Savezu slepih, Udruženju paraplegičara, Udruženju distrofičara, Centru za samostalni život invalida, naprotiv. Međutim, svi mi prisutni u ovoj sali pre nekoliko meseci imali smo prilike da ovde u Narodnoj skupštini vidimo dokumente koje je kolega Boris Aleksić pročitao za govornicom, a koji govore o iznosima koji su iz budžeta uplaćeni nevladinoj organizaciji Sonje Liht. To je ono čemu se SRS najoštrije suprotstavlja. Sad ću izneti i neke argumente zbog čega.
Finansiranje Nacionalne strategije za mlade, tj. poslovi oko izrade strategije bili su raspoređeni na 47 udruženja građana, tj. nevladinih organizacija koje je ministarstvo izabralo na konkursu i sa kojim su sklopljeni ugovori o finansiranju. Ukupna vrednost ovih ugovora na teret budžeta Srbije iznosila je 85,5 miliona dinara. Od svih državnih institucija, jedino je Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu sproveo istraživanje o slobodnom vremenu i svakodnevnici mladih. To istraživanje, zajedno sa istraživanjem CESID o aktivizmu mladih su plaćena 3.016.750,00 dinara. Država je još imala troškove od 5,6 miliona dinara za 12 ugovora o delu tokom 2007/08. godine koji su se odnosili na poslove rada tematskih grupa na izradi prvobitnog predloga strategije. Troškovi kampanje tokom drugog kruga konsultativnog procesa izrade predloga strategije koštali su 213,5 hiljada, a dok su troškovi seminara u banji Kanjiža koštali 199,8 hiljada dinara. Organizacija i realizacija završne konferencije usvajanja Predloga strategije u Beogradu koštala je 2,5 miliona dinara
Kad se sumiraju svi troškovi i kad se podvuče crta, dolazi do cifre od 97.169.271,49 dinara. Više od 85 miliona dinara nevladinom sektoru. U kreiranju omladinske politike u Srbiji o trošku građana dominantan upliv ima nevladina organizacija na čijem je čelu Sonja Liht. Nevladina organizacija je u periodu od 28. septembra 2007. do 15. jula 2009. godine sa ministarstvom zaključila čak četiri pojedinačna ugovora ukupne vrednosti 10. 269.460,50 dinara. Prvi ugovor, 2,7 miliona odnosi se na sprovođenje projekta nevladine organizacije za formiranje koordinacije i praćenje savetodavnih odbora. Drugi ugovor, 3,9 miliona, uloga mladih političkih lidera u formulisanju nacionalnih i lokalnih omladinskih politika. Treći ugovor, 2,2 miliona, projekta Strateški pravci jačanja uloge mladih u Srbiji, omladinska politika u procesu evropskih integracija. Četvrti ugovor, milion i 345 hiljada, efikasna primena Nacionalne strategije za mlade u multietničkim sredinama, mogućnosti i izazovi.
Činjenica je, ponavljam, bilo je dovoljno da sagledate našu svakodnevnicu i napisati to u dokumente, državne institucije imaju dovoljno kapaciteta da predlože mere. Tako da je plaćanje ovolikog novca nevladinim organizacijama zaista je bilo nepotrebno. Predlagač ovog zakona, kao način za unapređenje uslova za društveni razvoj mladih vidi u osnivanju udruženja. Udruženja se zatim udružuju u saveze, a status krovnog saveza stiče se nakon udruživanja 60 udruženja i saveza.
Predviđeno je da krovni savez ima ovlašćenja da predlaže kandidate za savet za mlade i učestvuje u procesu izrade i sprovođenja strategije i drugih dokumenata iz oblasti omladinske politike. Ovo predstavlja način da se fabrikuju neke nove ličnosti, slične onima koje sam malo pre pomenula, po tome što uzela mnogo novca iz budžeta i da takve osobe odlučuju o životima mladih ljudi.
Sledeći deo zakona odnosi se na savet, kancelariju i Agenciju za mlade. To je ono drugo obeležje Predloga zakona koje prikazuje nameru predlagača da se mladi približe i češće stupaju u kontakt sa predstavnicima jedne političke partije. Hoću da istaknem da je poslanički klub SRS predložio svojim amandmanom brisanje člana Predloga zakona koji se odnosi na osnivanje agencije. Smatramo da zakonom ne treba predvideti ni mogućnost da se bilo kada obrazuje agencija, najpre zbog toga što su agencije paradržavni organi, paralelni Ustavom priznatim državnim organima.
Čak i ako bi ste u ovom trenutku samo predvideli mogućnost a ne i osnovali agenciju, sigurno bi to bilo učinjeno u neko skorije vreme, jer predstoje izbori, pa je to odlična prilika da se tu zbrinu određeni kadrovi, direktor, nekoliko rukovodioca sektora, stručna služba, upravni i nadzorni odbor. Dobro nam je poznato kako su se neki kadrovi odnosili prema novcu poreskih obveznika. Nismo zaboravili, a sigurna sam ni građani Srbije, još dugo neće zaboraviti Bojana Krišta i njegove astronomske menadžerske bonuse. On je jedan očit reprezent, a ima ih dosta.
Više puta smo za govornicom čitali redom koliki su bili iznosi plata direktora. Sad to neću činiti da ne bih trošila vreme na to i da se ne bih udaljila od onoga što je danas na dnevnom redu.
Stav je SRS da, ukoliko se istinski želi da unapredi položaj mladih u društvu, to se može učiniti i u okviru legalnih institucija, mada je uglavnom radi institucija podređen interesima stranke koja je u njoj postavila svoje rukovodioce, ali to je činjenica da je državni organ i mora se tako prihvatiti, tako da, ukoliko se zaista istinski želi da popravi položaj mladih, vrlo je jednostavno to učiniti u okviru sektora Ministarstva za omladinu i sport. Ne postoji potreba za osnivanjem nove agencije, ma koliko to bilo u skladu sa programima EU.
SRS apsolutno ne vidi nikakav problem u tome da, ukoliko ministarstvu nedostaju novi stručni kadrovi, oni budu zaposleni, jer zaista ima puno toga, kada su upitanju mladi, što treba rešavati, ali osnivati agenciju zaista je nepotrebno.
Što se tiče Saveta za mlade nismo predložili da se on briše iz Predloga zakona, niti kancelarija za mlade. Savetodavnih tela u Srbiji ima mnogo i nije neki problem ako postoji i savet za mlade. Problem je što generalno saveti gube svoju ulogu i svoju svrhu postojanja, već postaju instrumenti u rukama predstavnika vlasti.
Ovim predlogom zakona predviđeno je da će članovi saveta biti članovi iz reda udruženja iz saveza i to najmanje jedna trećina članova saveta. Zbog argumenata koje sam malo čas navela, a odnose se na ogromne iznose novca iz budžeta transferisane nevladinim organizacijama, SRS se ne slaže sa ovakvim predlogom.
Kancelarija za mlade osmišljena je tako da bude spona između mladih ljudi i jedne političke partije koja u svojim rukama drži kancelariju za mlade, Nacionalnu službu za zapošljavanje, Ministarstvo ekonomije. To je jedna izuzetna koncentracija moći, a kada je tolika moć u nečijim rukama, onda je taj neko u prilici da odlučuje ko će biti zaposlen, čiji će projekti dobiti podršku za samozapošljavanje, za angažovanje mladih u porodičnom biznisu, za samozapošljavanje mladih u ruralnim područjima i za sve ostale projekte.
Ne treba zbog ovog problema koji se odnosi na zapošljavanje da u senci ostane mnogo drugih problema iz ostalih oblasti života mladih, naročito očuvanje zdravlja, obrazovanje i provođenje slobodnog vremena.
Svakodnevno smo svedoci sve veće ugroženosti zdravlja mladih drogom i alkoholom. Visoko obrazovanje sve više postaje privilegija dece bogatih roditelja. Provođenje slobodnog vremena je kvalitetno kod veoma malog broja mladih. Zastrašujuće scene sa javnih mesta, posebno sa tribina sportskih objekata, su takođe svakodnevica. Osnovu svih ovih problema čini egzistencijalni problem.
Čuli smo u uvodnoj reči da ste, prilikom izrade Predloga zakona, pitali mlade – šta je to što oni žele da bude napisano u njihovom zakonu? Želimo da govorimo iskreno. Najveći problem kod mladih je nezaposlenost, tačnije problem – kako se zaposliti. Važno je istaći, kada govorimo o kancelariji za mlade, da je to prostor u kome se kreira omladinska politika na lokalnom nivou i kao jedan od elemenata omladinske politike vrši se izrada projekata iz oblasti omladinskog preduzetništva.
Opet se vraćamo na koncentraciju moći. Ono što predstavlja apsurd, napisano je u članu 22. stav 2. Predloga zakona o mladima kojim je definisano da lokalne samouprave, kao uslov za dobijanje sredstava za finansiranje i sufinansiranje programa i projekta od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora, uslov je da moraju imati osnovanu kancelariju za mlade. Šta ovo znači? Ukoliko o životu mladih negde ne odlučuje jedna politička partija, oni ne treba da dobiju sredstva za mlade koji žive u tom mestu. Ovo predstavlja čistu diskriminaciju.
Završiću onim što je istaknuto na početku obrazloženja zakona. Napisano je, a i vi ste, gospođo ministar, time počeli, da će mladih biti sve manje. Moram da podsetim da je poslanički klub SRS u januaru mesecu podneo Narodnoj skupštini Predlog zakona o izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom, kojim smo predložili pozitivne mere za povećanje nataliteta. Jedini odgovor koji smo dobili jeste da naš predlog nije usaglašen sa zakonodavstvom EU, a u obrazloženju zakona, u prvih nekoliko rečenica stoji da je EU dala konstataciju da će mladih ljudi uskoro biti manje. Ako nema dece, nema ni omladine. To je logično.
Poslanički klub SRS je na ovaj predlog zakona podneo 15 amandmana, sa namerom da ovaj deo omladinske politike, koji ste obuhvatili Predlogom zakona, učinimo koliko toliko prikladnijim. Ovo podseća na priču o pismenom zadatku iz srpskog jezika, kada profesor jedan rad oceni jedinicom i napiše – promašena tema. Ovaj predlog zakona je promašena tema, promašena za mlade, jer neće stvoriti preduslove da se poboljša kvalitet njihovog života. Međutim, što se tiče predlagača, kada analiziramo interese predlagača zakona, ovo nije promašena tema, oni su ciljali pravo u središte. Zahvaljujem.

Pokušaću u preostalih minut i po vremena da odgovorim na ono na šta sam u prepodnevnom delu sednice prozvana od strane gospođe ministra. Da, kada bude rasprava o rebalansu budžeta ja ću ponoviti da u svim državnim organima, ali Ustavom priznatim državnim organima, gde god postoji potreba za stručnim kadrovima iz određenih oblasti, SRS smatra da neće biti problema da se takvi ljudi zapošljavaju. Zašto bi bilo? Ali, isto tako SRS će amandmanima tražiti ukidanje agencija, zato što mi smatramo da će se na taj način, ukidanjem tih organa koji nisu Ustavom priznati, uštedeti mnogo novca i onda će taj novac stajati na raspolaganju, moći će da se plasira u mnoge projekte koji će učiniti to da život mladih ljudi u Srbiji bude mnogo kvalitetniji. Zahvaljujem.

Hvala gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, iako zvanično izbori još uvek nisu raspisani predizborna kampanja je uveliko u toku, predstavnici vlasti idu tamo i ovamo i trude se da sebi obezbede glasove. Za mnoge predizborna kampanja nije ni prestala, jer su svesni svoje moći da kanališu novac svih nas poreskih obveznika na način koji je isključivo u interesu ostvarivanja njihovih partijskih ciljeva.
Evo, danas i u Narodnoj skupštini imamo jednu čisto promotivnu aktivnost predstavnika vladajuće strukture, doduše, sa prilično neusaglašenim stavovima, ali u jednom obliku Predlog zakona je upućen u skupštinsku proceduru i danas o tom predlogu raspravljamo, a kako će to izgledati na kraju preostaje da vidimo. Ovo govorim jer je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave predstavljen kao način da se ozbiljno započne sa sprovođenjem finansijske decentralizacije. On je u obliku koji smo mi mogli da pročitamo stigao od jedne političke partije koja je u toj priči prepoznala svoj interes, a na dnevni red stavljen je po hitnom postupku i podržan je potpisima i drugih stranaka vladajuće strukture.
Saziv za sednicu dobili smo u četvrtak, a već u nedelju smo imali prilike da čujemo lično od predsednika Republike da je decentralizacija jedno od najznačajnijih pitanja za Srbiju i da ne sme da bude politički instrumentalizovana i da ove ad hok političke akcije vezane za decentralizaciju koje se dešavaju uoči izbora ne smeju da dovedu do toga da izgubimo iz vida suštinu decentralizacije. To je stvar toliko očigledna, nešto što je jasno svima i zaista bi bilo neumesno jednu priču koja treba da privuče glasače na izborima ne nazvati pravim imenom.
Ovo jeste priča za izbore, a argumenti za ovu tvrdnju SRS su sledeći. Predloženo je usvajanje zakona po hitnom postupku jer je neophodno u što kraćem roku omogućiti siromašnim jedinicama lokalne samouprave da ostvari uvećanje svojih lokalnih budžeta koje će tako dobiti šansu da mnogo brže i efikasnije realizuju sopstvene lokalne prioritete, čime će se ostvariti cilj, a to je finansijska decentralizacija.
Sada se nameće jedno pitanje – zašto ovo nije urađeno pre tri godine, kada je formirana ova vlada? Pomenuto je danas više puta da smo svi zajedno bili svedoci kako se grubo kršio Zakon o finansiranju lokalne samouprave, najpre u aprilu 2009. godine, prilikom prvog rebalansa budžeta za 2009. godinu, a potom i Zakonom o budžetu za 2010. godinu. Neću sada citirati član 13. st. 1. i 2. Mislim da ćemo ih svi dobro upamtiti jer su lokalnim samoupravama značajno smanjena sredstva upravo ovim odredbama ovog plana.
Pošto živim u Leskovcu, u brojkama ću predstaviti kakvo je to smanjenje sredstava izgledalo npr. u Leskovcu. U prvom navratu smanjeno je 145.857.000, a prilikom drugog rebalansa došlo je do blage promene i godina je bila završena za 144.641.000 dinara manje transfera od Republike. To procentualno iznosi 20,66% smanjenja. Ovaj podatak se odnosi na iznos ukupnog transfera, ne samo na nenamenske. U 2010. godini, iznos nenamenskog transfera ostao je na istom nivou kao u 2009. godini.
Primetno je određeno povećanje namenskih transfera. To je priča o velikoj krizi Republike za Leskovac, a istina je da je puno izdato svim lokalnim samoupravama, a onda se navodno davalo pojedinim lokalnim samouprava za određene projekte, ali samo za određene. Došla je 2011. godina predizborna, pa je predviđeno vraćanje 23,8% transfera gradovima i opštinama.
Kolege narodni poslanici, građani Srbije, vi koji ćete snimak ove naše današnje rasprave pratiti noćas negde oko tri časa, znate šta bi bilo smešno da nije žalosno? Kada je na usvajanje stigla odluka o završnom budžetu grada Leskovca za 2010. godinu u rubrici - prihodi po osnovu transfera od drugih nivoa vlasti, kada neko laički pogleda procenat ostvarenja rekao bi da je Leskovac dobio daleko više procenat no što je planirano. To izgleda ovako: nenamenski transferi - 100%; drugi tekući transferi - stope 51,4%; tekući namenski u užem smislu od Republike su porez gradova 90%, ali u novcu izraženo, procenat koji je u završnom računu predstavljen kao ostvarenje od 151,4% predstavlja 10 miliona 419 hiljada i 577.
Dobro je napraviti poređenje između iznosa koji sam navela kao uskraćene u 2009. i 2010. godini. Dva puta po 144,6 miliona i to je iznos koji se poredi sa iznosom od 10,4 miliona koji su prikazani kao 151,4% ostvarenja. Pored smanjenja transfera lokalnim samoupravama, kao još jedna mera za prevazilaženje ekonomske krize donet je i Zakon o smanjenju broja zaposlenih u državnoj, lokalnoj administraciji. Tada je zaprećeno da će lokalne samouprave koje ne dovedu broj zaposlenih na propisani nivo dobiti kaznu koja će se gledati u tome što će im biti uskraćeni transferi od Republike. Tada su silni ljudi ostali bez posla u sred ekonomske krize. Da apsurd bude veći, sa druge strane smo imali neprekidno osnivanje raznoraznih republičkih agencija, komisija, saveta. Ni jedna sednica Narodne skupštine u to vreme nije mogla da prođe a da se ne osnuje neki paradržavni organ i nikome nije falila dlaka sa glave.
Kazne su bile predviđene samo za lokalne samouprave. U donošenju svih odluka Vlade učestvovao je predlagač današnjih izmena zakona sa svojim ministrima i narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini. Ova nova, a stara Vlada, u martu ove godine se transformisala. Prilikom te transformacije ukinuto je ministarstvo za NIP, verovatno zato što se shvatilo da ono služi isključivo jednoj političkoj partiji, da odlučuje u koje će se projekte novac investirati. Dati nekome toliku moć nije mala stvar, jer neretko se događalo da se glasovi u pojedinim sredinama, naročito seoskim, dobijaju tako što se izgradi neki infrastrukturni objekat i to se predstavi isključivo kao zasluga onoga u čijim se rukama nalazila moć da odluči gde će usmeriti sredstva iz NIP.
Sada kada stranka koja je predlagač zakona o kome večeras govorimo ne drži više u svojim rukama moć da odlučuje kome će koliko sredstava otići za neki projekat, pronalazi novi način da dođe do glasova. Zato je kod predlagača primetna prenaglašenost da više republika ne treba da finansira projekte lokalnog karaktera. Dok je NIP bio u njihovim rukama, drugačije su se ponašali. Mi smo od predlagača čak čuli priznanje da je bilo diskriminacije projekata po političkoj liniji. Činjenica je da ni jedan centimetar plafona nije mogao da se okreči bez saglasnosti G 17 plus. Vidi se koliko vas boli što to više nije u vašim rukama.
Za SRS ovo je podsećanje na priču o besplatnim akcijama od vrednosti od hiljadu evra. Toj priči je poverovalo dosta obespravljenih građana. Neki su zbog te priče jedva dočekali dan izbora, skoro trčeći otišli da glasaju, jer su mislili da će nakon toga jedna četvoročlana porodica moći da kupi automobil, pa će jedan član porodice da se bavi taksi prevozom ili da će moći da kupe jedan kiosk i da tako obezbede jednu platu da se prehrani porodica. Od svega toga nije bilo ništa. Ukoliko nisam u pravu, neka mi bilo ko u Srbiji kaže da je dobio obećanih hiljadu evra od akcija. I ta priča je bila regulisana Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, objavljenom u "Službenom glasniku RS", broj 123/07.
Zato mi iz SRS imamo obavezu da građanima Srbije otvoreno kažemo šta se, zapravo, krije iza spiska lepih želja napisanog u redovima Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave. Krije se jedan novi predizborni trik, krije se nešto što će se primenjivati dok prođu izbori ili će se nekim drugim zakonom naći način da se ne primenjuju. Ista priča kao i priča o hiljadu evra besplatnih akcija.
Nas u SRS uopšte ne čude reakcije predstavnika predlagača kada im ovo neko pomene. Takođe, ovo je priča koja treba da privuče lokalne lidere koji će na izborima obezbediti glasove. To je ciljna grupa. Od predlagača smo čuli da ne moraju ljudi na lokalu da glasaju za iste strukture kao na republičkom nivou. Pre samo tri godine, nakon formiranja ove vlade, pričala se sasvim drugačija priča i vršeni su strahoviti pritisci na jednog koalicionog partnera da se koalicija sa republičkog nivoa preslika na lokalne strukture vlasti. Bilo bi dobro prisetiti se koliko je koalicija u Srbiji na lokalu promenjeno nakon tih pritisaka. Ne pati čitava Srbija od kolektivne amnezije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, danas učestvujemo u jednoj prilično mučnoj raspravi. Možda će neko od građana koji prate današnju sednicu pomisliti, pa, nije ništa drugačije od mnogih drugih, ali ovo jeste malo specifična rasprava.
Naime, radi se o tome da su predstavnici vlasti u Srbiji, onako kako su pristali na politiku uslovljavanja od strane svojih tzv. prijatelja iz Evrope, pa uradili to što su uradili sa generalom Ratkom Mladićem, na istu takvu politiku uslovljavanja pristali i kada su sve druge oblasti života u pitanju, pa naravno i ekonomija i to, već, evo, dugi niz godina, što za rezultat ima jako loš materijalni položaj većine građana Srbije.
Predlog zakona o kome danas govorimo rezultat je još jednog uslovljavanja prijatelja iz Evrope, mada su predstavnici Vlasti, koji nisu spremni da stvari nazovu pravim imenom, pokušali da to malo drugačije upakuju i zbog toga su napisali da je usvajanje zakona o akcizama neophodno zbog usaglašavanja strukture oporezivanja derivata nafte sa standardima EU. Neprekidno slušamo priče o usaglašavanju svega u Srbiji sa standardima EU.
Mi razumemo želju vlasti da ispuni mnoge uslove, jer je njihov cilj priključivanje Uniji. Neću reći da vlast ne razume, jer pre će istini odgovarati da ne želi da razume da građani Srbije žive sve lošije i da mnogo toga što čini, pravdajući se evropskim putem, građanima Srbije ne donosi neki boljitak, naprotiv, donosi sve lošije i danas a i sutra.
Konkretan primer za ovo o čemu govorim jeste i današnja tačka dnevnog reda, promena iznosa akciza na pojedine vrste goriva. Inače, važno je istaći da su izmene iznosa akcize urađene pre manje od šest meseci, kada je Vlada odlučila da se razlikuju akcize za gorivo koje je EVRO kvaliteta i gorivo koje to nije. Pre toga je iznos bio isti, bez obzira na kvalitet, onda ste predvideli različite iznose, pa, evo, nakon nepunih šest meseci, opet se izjednačava, ali na iznos koji je viši. Šta ovo govori građanima Srbije? Govori im da su na vlasti nepouzdani ljudi, ljudi koji danas rade jedno, već sutra drugo, menjaju zakone na nekoliko meseci.
Zbog takvog ponašanja vlasti ljudi shvataju da ne mogu ništa da planiraju, ni kratkoročno, a kamoli dugoročno, da u Srbiji o nekakvoj stabilnosti i predvidivosti nema ni govora. Neko je zbog niže cene goriva, koja je, naravno, uslovljena visinom akcize pre nekoliko meseci odlučio da kupi neko vozilo, automobil, kombi za radnju ili u fabrici viljuškar čiji je pogon na gorivo koje nije EVRO kvaliteta, dakle, njegova odluka bila je uslovljena cenom goriva.
Evo, već nakon nekoliko meseci shvata da će gorivo koje koristi koštati isto kao i gorivo EVO kvaliteta, a cena će biti izjednačena tako što je određen viši iznos, tačnije, iznos koji važi sada za gorivo EVRO kvaliteta. To što je neko planirao da mu troškovi budu niži, jer će uštedeti na gorivu, očigledno je pogrešio i sada kada se usvoji ovaj predlog zakona o izmena Zakona o akcizama, troškovi će biti viši, a to će lančano usloviti poskupljenje svega.
Neće se ova povećanja odraziti samo na poslovanje svih prevoznika koji su među najvećim potrošačima naftnih derivata, mada su oni ovim povećanjima prilično ugroženi. Povećanja će se odraziti maltene na sve delatnosti. Već sam pomenula vlasnike kombija koji se koriste za prevoz hleba, kamione za prevoz robe koju proizvode ili razvoze maloprodaji. Ne možemo se mi mnogo pohvaliti da se u našim fabrikama, onima koje rade, koriste mašine na električni pogon. U većini fabrika koriste se naftni derivati i za viljuškare i za utovarne lopate, za građevinske mašine, buldožere i mnogo toga.
Kada imate skuplje inpute u vidu goriva, normalno je da će to uticati na formiranje cene koje će biti više kod finalnih proizvoda. Toliko o brizi ove vlasti o privrednicima u Srbiji.
Ovo poskupljenje odraziće se na svakog građanina Srbije, bio on privrednik ili potrošač, direktno ili indirektno. Povećanje cene goriva će, takođe, negativno uticati i na poljoprivrednike sa kojima se ovih dana Vlada po ko zna koji put obrukala. U jeku poljoprivredne sezone, umesto da budu na svojim njivama, poljoprivrednici su se borili na asfaltu za svoja prava. Dobili su obećanje da će naredne godine iz budžeta dobiti deo subvencija koji im je uskraćen.
Sada se nameće pitanje – a, kolike će u narednoj godini biti subvencije, koliko će biti izdvojeno poljoprivrednicima i u kojoj će godini one biti isplaćene? Sada će dizel-gorivo za traktore biti skuplje, benzin za motore za navodnjavanje skuplji, a, subvencije na počeku do sledeće godine. Jedna odgovorna Vlada tako se ne ponaša.
Previše je i to što se nekontrolisano uvozi voće i povrće, pa su cene naših proizvođača odavno postale nekonkurentne, a ovi potezi Vlade zaista prevršuju svaku meru.
Kao što sam rekla na početku, ove izmene se vrše jer je krajem februara Evropska komisija naredila da akcize budu usklađene, jer je po njihovom mišljenju prekršen Prelazni trgovinski sporazum između EU i Srbije. Doduše, predstavnici vlasti to lepo kažu – preporučila usklađivanje, ali činjenica je da su za ovu vlast njihove preporuke obavezujuće. Samo se pokušava da se to drugačije terminološki iskaže.
O nivou standarda građana, o tome niko i ne pokušava da razmišlja. Jer, kada bi to nekoga na vlasti zainteresovalo, morao bi da shvati da u Srbiji ima više od 700 hiljada ljudi koji žive ispod granice siromaštva, gde je bez posla, po zvaničnim podacima Nacionalne službe, više od 730 hiljada nezaposlenih, ali ovaj podatak nije precizan, jer Nacionalna služba za zapošljavanje onoga ko zakasni jedan dan da se prijavi, skine sa evidencije i da mu kazneni rok u kome nema pravo da se prijavi.
Mnogi su nakon dugo godina prijavljivanja izgubili nadu da će se ikada zaposliti. Ako im prijavljivanje nije uslov za overu zdravstvene knjižice, uopšte se i ne prijavljuju Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Gospodin ministar, koji trenutno nije tu, rekao je, u nečemu što bi se moglo nazvati uvodna reč, da će viši iznos akciza doneti viši priliv sredstava u budžet, pa će imati više novca za dečje vrtiće i za druge budžetske rashode. Vlada, koja sebe naziva socijalno odgovornom, nikada neće sama svojom politikom stvarati socijalne slučajeve kojima će onda obezbeđivati socijalnu pomoć. To nikuda ne vodi.
Svima nam je dobro poznato da u Srbiji ima više od 100 hiljada starih ljudi koji žive ispod granice siromaštva. U 2010. godini 120 hiljada dece bilo je gladno. Ovi alarmantni podaci trebalo bi da budu nešto što će naterati Vladu da počne da kreira ambijent koji će biti pogodan za otvaranje novih radnih mesta, ali ne uz gašenje postojećih, jer se tako ne postiže ništa. Samo povećanje zaposlenosti može da obezbedi redovan priliv prihoda u budžet.
Sada ću napraviti poređenje između iznosa koji je Zakonom o budžetu za 2011. godinu predviđen da se ostvari od akciza na derivate nafte sa iznosom za 2010. godinu. Budžetom za 2010. godinu ovaj prihod je bio predviđen u iznosu od 65 milijardi i 500 hiljada dinara. Kada se shvatilo da ovih 500 hiljada ne može da se ostvari, izvršen je rebalans i smanjeno je na 65 milijardi. Rebalans je urađen u novembru 2010. godine, a odmah, potom, u decembru je usvojen Zakon o budžetu za 2011. godinu, i u njemu je predviđen prihod od akciza na derivate nafte u iznosu od 75 milijardi i 300 hiljada dinara, što znači 10,3 milijardi više od onoga što se moglo prikupiti u prethodnoj godini.
Kada bi danas sa nama bili predstavnici Vlade koji su zaduženi za budžet i ekonomsku politiku, logično bi bilo postaviti im pitanje, čime su se rukovodili, koji su im to parametri pokazali da će u ovoj godini imati mogućnosti da ostvare ovoliko viši prihod od akciza u odnosu na prethodnu godinu­? Time što će akcize biti više, ne znači samo po sebi da će se postići cilj, jer se može dogoditi da opadne promet, da se smanji tražnja i da se manje koriste ovi proizvodi, pa postoji rizik da bude manje ostvarenje prihoda u budžetu, od prošlogodišnjeg.
Odgovor na ovo pitanje daće nam se verovatno sam kada se bude radio rebalans budžeta, a radiće se sigurno. Valjda će tada prisustvovati ministar finansija, ka i predsednik Vlade. Mi ćemo sačekati i ukoliko i tada ne bude poštovao Narodnu skupštinu, kao što je nije ispoštovao danas, postoji način, postavićemo to u formi poslaničkog pitanja, pa ćemo onda preneti građanima Republike Srbije. Zahvaljujem. (Aplauz)

Gospodo narodni poslanici, evidentno je da ovom predlogu zakona pojedini naslovi iznad članova zakona govore jedno, a u samom članu je definisano nešto drugo, nešto slično.
Ovaj amandman na član 14. koji je podneo poslanički klub SRS jedan je od amandmana kojima je predloženo da se naslov usaglasi sa onim što piše u članu 14. Naime, član 14. definiše da su zaposleni koji su angažovani na poslovima prodaje finansijskih usluga ili pružanju saveta korisnicima dužni da poseduju odgovarajuće kvalifikacije, znanje i iskustvo, profesionalne i lične kvalitete, da poznaju pravila struke, da postupaju u skladu s dobrim poslovnim običajima i poslovnom etikom, da poštuju ličnost i integritet korisnika, kao i da korisnike, na njihov zahtev, potpuno i tačno informišu o uslovima korišćenja tih usluga. Takođe, ovim članom 14. stavom 2. uvodi se obaveza davaocima finansijskih usluga da obezbede obuku zaposlenih koji rade na pomenutim poslovima.
Nije ovim odredbama definisano ništa što bi predstavljalo neki minimum profesionalne osposobljenosti, već je samo pobrojano šta se pod tim podrazumeva. Zato smo i predložili ovim amandmanom da naslov zaista odslikava ono što je napisano u samom članu.
Kada smo već kod ove teme, a bez namere da se o prodavcima finansijskih usluga govori u negativnom kontekstu, ali u praksi je tako –oni se ponašaju vrlo vešto, službenici na vešt način izbegnu da korisniku kažu ono što mu se neće svideti, a s druge stane je primetna prenaglašenost onoga što bi se moglo tretirati kao određena pogodnost. To je, gledano očima njihovog poslodavca, najvažnija osobina koju zaposleni na poslovima prodaje finansijskih usluga moraju da poseduju da bi svom poslodavcu zaradili što više novca.
Ostaje nam da u budućnosti vidimo da li će se ovaj zakon o kome danas govorimo primenjivati u praksi i da li će korigovati ponašanje prodavaca finansijskih usluga. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine predsedavajući. Član 51. Predloga zakona o privrednim društvima se odnosi na procenu vrednosti nenovčanog uloga. Poslanički klub SRS je svojim amandmanom predložio kraći rok za procenu nenovčanog uloga.
Naime, predlagač je u zakonu naveo rok od godinu dana, a mi smo našim amandmanom predložili da procena ne može biti starija od 180 dana od dana unosa nenovčanog uloga. Znači, našim amandmanom predložen je duplo kraći rok.
Smatramo rok od godinu dana dugim. Uz pretpostavku stabilne, čak savršene ekonomske situacije, taj rok od godinu dana ne bi bio problem. Međutim, to je nešto na šta se nikada ne može stoprocentno računati. Svi smo svedoci trenutne krize u kojoj su stradale ekonomije i najmoćnijih zemalja; to je nešto što se jednostavno dešava pod dejstvom zakona tržišta. Zato smatramo da je rok od 180 dana primereniji i realniji, kako vrednost imovine koja čini nenovčani ulog ne bi bila u najvećem broju slučajeva obezvređena ili, u nekim slučajevima, precenjena.
Takođe, predložili smo dodavanje novog stava u članu 51. kojim bi se precizno definisalo da troškove procene vrednosti nenovčanog uloga snosi lice koje unosi ulog u društvo.
Amandman je odbijen, a u obrazloženju zašto se odbija navedeno je da se odbija jer je stvar dogovora članova ko će snositi troškove procene nenovčanog uloga, što u praksi, po pravilu, čini lice koje taj ulog unosi. Upravo je našim amandmanom predloženo ono što se u praksi i čini, ali je amandman ipak odbijen. Hvala.

Član 122. odnosi se na posledice istupanja ortaka iz društva. Naravno, nesporno je da svako ima pravo da istupi iz društva ako u jednom trenutku proceni da je to njegov interes. Ovim članom se definišu, u stvari, određena prava i obaveze ortaka.
Poslanički klub SRS je amandman podneo na stav 3, koji se odnosi na slučaj kada je vrednost imovine društva na dan istupanja ortaka nedovoljna za pokriće obaveza društva, pa je ortak koji istupa iz društva u obavezi da isplati društvu deo nepokrivenog iznosa srazmerno svom udelu u društvu, u roku od šest meseci, ako ugovorom nije preciziran drugi rok.
Mi smo amandmanom predložili da rok bude tri meseca, ukoliko, naravno, unapred ugovorom to nije definisano drugačije. Smatramo da je obaveze potrebno regulisati u roku od tri meseca, a rok od šest meseci mogao bi čak biti shvaćen i kao odugovlačenje. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo predsedniče. Članovi Predloga zakona od 515. do 521. odnose se na prinudni otkup akcija. Poslanički klub SRS je svojim amandmanima predložio da se svi ovi članovi brišu.
Prilikom rasprave sam u načelu čitala član 58. Ustava, koji jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Najveći broj građana je, u stvari, akcije stekao u privatizaciji preduzeća u kojima su radili. I, ako je neko postao vlasnik nečega, onda je to njegova svojina.
Sada smo dobili obrazloženje da je „institut prinudne prodaje akcija opšteprihvaćen i prisutan u svim evropskim zakonodavstvima i nije diskriminatorski ni prema kome. Njegova primena, zajedno sa institutom prava na prodaju akcija, predstavlja način da se na ekonomski celishodan način reše situacije u kojima postoji suviše mali procenat kapitala u vlasništvu malih akcionara da bi to opravdalo troškove izloženosti postojanja akcionarskog društva u pravom smislu te reči.“ Zatim, u obrazloženju stoji da se Ustavni sud izjašnjavao o ovome.
Srpska radikalna stranka se ne slaže sa ovakvim obrazloženjem. Mi ćemo se uvek zalagati za to da je pravo zaštite svojine neprikosnoveno. Zahvaljujem.

Onako kako nismo za prinudnu prodaju akcija mi u Srpskoj radikalnoj stranci nismo ni za obavezu kontrolnog akcionara koji ima 95% akcija da otkupi akcije svakog od preostalih akcionara društva kada mu ovaj uputi pismeni zahtev, o čemu govori član 522. Predloga zakona.
Predložili smo amandmanom da kontrolni akcionar koji stekne akcije koje predstavljaju najmanje 95% osnovnog kapitala društva ima prvenstvo u kupovini akcija svakog od preostalih akcionara društva. Naš je stav, ponavljam, da svako može slobodno raspolagati svojom imovinom. Zahvaljujem.

Predsedniče, nisam se prijavila, ali kad ste mi dali reč samo ću reći da je ovaj amandman u stvari logičan sled svih amandmana koje smo podneli, a odnose se na prinudni otkup akcija i pravo na prodaju. S obzirom na to da svi ostali nisu prihvaćeni, nije ni ovaj. Zahvaljujem.

Samo ću kratko. Ovaj član tiče se situacije kada se dogodi da se da izjava neistinitog sadržaja; odnosi se na zakonske zastupnike društva, likvidacione upravnike, ovlašćene sudske veštake, revizore ili druga slična lica. Mi smo ovim amandmanom predložili malo strožu kaznu. Dobili smo obrazloženje da sudu treba ostaviti na procenu. Naš je stav da za ovakva dela kazna ipak treba da bude malo stroža. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, i danas svoju diskusiju započinjem rečima – vodimo zajedničku raspravu o pet tačaka dnevnog reda.
To je jedini način da građani Srbije koji prate skupštinska zasedanja vide kakav način rada nameće ova skupštinska većina, tačnije koliko je vremena uskraćeno narodnim poslanicima koji su predstavnici opozicije da govore o tačkama dnevnog reda. Samo u ovom slučaju vreme je pet puta kraće.
Činjenica je da je bilo prilika kada je i mnogo više tačaka spajano u jednu raspravu. Svi se sećamo jedne prilike od pre nekih godinu, godinu i po dana, kada je na jednoj sednici samo čitanje naziva tačaka koje su spojene u jednu raspravu trajalo negde oko 12 minuta.
Sada imamo jedan tzv. miks tema iz oblasti ekonomije, kulture i prosvete. Mi iz SRS smo se potrudili da prepoznamo u njima rešenja koja su međusobno uslovljena i povezana. Sigurni smo da je i predlagač svestan da, sem toga što se radi o izboru i ostavkama određenih lica na određene funkcije, ove odluke nisu ničim povezane i međusobno uslovljene.
Ni u kom slučaju izbor člana Saveta guvernera NBS nije povezan sa izborom člana Nacionalnog saveta za kulturu, niti je izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta uslovljen ostavkom člana Komisije za hartije od vrednosti.
Neke kolege su se opredelile da u raspravi govore o čitavom miksu tema ili da kombinuju određene teme ili samo o pojedinim. U okviru vremena koje mi stoji na raspolaganju govoriću o ekonomskim temama, tačnije o tačkama dnevnog reda koje se odnose na izbor člana Saveta guvernera NBS i o ostavci člana Komisije za hartije od vrednosti.
Da se samo podsetimo da je Savet guvernera NBS organ u čijoj je nadležnosti, između ostalog, i utvrđivanje kursa dinara na predlog izvršnog odbora NBS, a uz saglasnost Vlade. Takođe, ovaj organ donosi finansijski plan i usvaja godišnji finansijski izveštaj NBS, bira spoljnog revizora, razmatra njegov izveštaj i prati preporuke, vrši nadzor nad obavljanjem interne revizije i donosi strategiju razvoja NBS. Ovo govorim kako bih ilustrovala da tačke dnevnog reda koje su spojene u jednu raspravu nije puko baratanje imenima i prezimenima nekih ljudi koji će zauzeti neke funkcije.
Što se konkretnog rešenja tiče, u suštini se ne menja ništa, ništa se novo ne dešava, jer se isto lice postavlja na istu funkciju. U pitanju je samo procedura, jer je istekao mandat članu Saveta guvernera i potrebno je izabrati novog člana.
U ovom slučaju, kako sam rekla, bira se isto lice. Ono na šta SRS želi da ukaže jeste da je mandat ovog člana istekao 3. aprila i da predstavnici vladajuće strukture kasne sa izborom, u ovom slučaju sa ponovnim izborom, ali postala je praksa da se sve radi sa zakašnjenjem. Čak u ovom slučaju to i nije neko značajno zakašnjenje, ako uporedimo sa nekim drugim slučajevima, o kojima ću govoriti malo kasnije.
Samo da istaknem da SRS nije učestvovala u predlaganju kandidata skupštinskom Odboru za finansije, jer je nama jasno kao dan da tu prolaze kandidati koje odrede predstavnici vlasti i nemamo namere da učestvujemo u toj proceduralnoj farsi.
Spomenula sam maločas da je jedna od značajnih nadležnosti Saveta guvernera NBS utvrđivanje kursa dinara. Što se tiče toga, kratko bih pomenula ono što ekonomski stručnjaci stalno ističu ovih poslednjih dana. Naime, oni iskazuju strah da što dinar sada više jača, kasnije će više padati. Takođe, ističu da je jačanje dinara posledica zaduživanja države i to je nešto sa čime će SRS uvek izražavati neslaganje. Pored toga, opet se ovde pravi biznis sa dinarskim zapisnicima Trezora sa visokom zaradom, jer je prinos na zapise, kada se uporedi u evrima, značajan.
Vrlo je interesantna tačka dnevnog reda u kojoj Narodna skupština treba da usvoji ostavku članu Komisije za hartije od vrednosti. U stvari, interesantno je to što je gospodin Malinić naveo kao razlog podnošenja ostavke. O tome je bilo reči, pominjale su već neke kolege, ali valja građane Srbije još malo upoznati sa time.
Profesor Malinić je Narodnoj skupštini napisao da ostavku podnosi zbog načina vođenja Komisije. On otvoreno govori o tome da je samostalnost i nezavisnost komisije ugrožena političkim uticajem, da se vrši netransparentan prijem novih zaposlenih i da dominiraju politički i privatni interesi kao kriterijumi prilikom zapošljavanja.
Da se razumemo, mi sada nismo čuli ništa novo. To je slika današnjice u Srbiji i predstavnici opozicije su do sada na to ukazivali mnogo puta, ali evo, sada smo dobili još jednu u nizu potvrdu onoga o čemu smo više puta govorili.
Inače, jedna ostavka u Komisiji za hartije od vrednosti podneta je još 2004. godine, nakon dešavanja oko privatizacije preduzeća "Knjaz Miloš". Ali, ona do danas nije usvojena. Inače, u ovom slučaju pritisci izvršne vlasti na Komisiju bili su toliko uverljivi da je predsednik Komisije nakon jednog razgovora u Vladi završio u Urgentnom centru.
Slučaj "Knjaz Miloš" bio je povod da izvršna vlast, menjajući zakon, uguši nezavisnost Komisije i preuzme kontrolu nad tim ključnim arbitrom finansijskog tržišta. Takav postupak slikovito je opisao tadašnji ministar finansija rečenicom: "Potrebno je da u ovom trenutku Komisija za hartije od vrednosti budu što bliže Vladi".
Zatim se vrši izmena zakona, pa se Komisiji nadležnosti koje je obavljala kao izvorne dodeljuju kao povereni poslovi, naravno povereni od Vlade. Izgubljena samostalnost i nezavisnost se ne daju povratiti, a ova ostavka je prava slika stvarnog stanja Komisije.
Vratiću se samo kratko na 2005. godinu, tada je Komisija za hartije od vrednosti, koja je trebalo da predstavlja instituciju odgovornu za očuvanje kredibiliteta finansijskog tržišta, upozorila i na mogući slučaj pranja novca prilikom kupovine Turističko-hotelskog preduzeća "Palić".
Spomenula sam da je 2004. godine upućena ostavka koja do danas nije prihvaćena. Gospodin Bajec je tada javno saopštio da podnosi ostavku zbog pritiska na članove Komisije da povuku svoju odluku o diskvalifikaciji firme "Apurna" i kompanije "Danone".
Inače, Komisija u sadašnjem sastavu radi od 2004. godine, a izabrana je na pet godina. Prema Zakonu o tržištu hartije od vrednosti. Nova Komisija za hartije od vrednosti trebalo je da bude izabrana najkasnije do 30. juna 2006. godine.
Međutim, u prelaznim i završnim odredbama tog zakona navedeno je da, ukoliko u tom roku Skupština ne izabere nove članove Komisije, postojeći članovi tog nezavisnog tela nastavljaju da obavljaju svoju funkciju do izbora novih članova. Zvanično, članovima Komisije mandat je istekao u drugoj polovini 2009. godine, ali izgleda da neko navedene odredbe tumači da to može trajati doživotno ili dok ne podnese ostavku koja će biti prihvaćena.
Ono što građani Srbije svakako moraju da znaju jeste da Komisija ima predsednika i četiri člana. U septembru 2010. godine Savet za borbu protiv korupcije obelodanio je imena osoba obuhvaćenih krivičnom prijavom zbog zloupotrebe službenog položaja prilikom privatizacije Luke "Beograd".
Među tim imenima su i ime i prezime predsednika i tri člana Komisije za hartije od vrednosti, samo jedan član Komisije nije dobio krivičnu prijavu tom prilikom. To je slika institucije u Srbiji: rukovodioci se sumnjiče za zloupotrebe službenog položaja, o nezavisnosti i samostalnosti nema ni govora, a nova zapošljenja isključivo su pod uticajem političkih i privatnih interesa.
Ovo treba dobro da upamte svi oni koji su ostali bez posla, ali i oni koji se nikada nisu zaposlili, i ne samo oni, već svi poreski obveznici Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o privrednim društvima predstavljen nam je kao način da se u potpunosti reguliše ova materija i reše problemi koji su identifikovani u proteklih šest godina. Takođe se više puta, kako danas prilikom predstavljanja Narodnoj skupštini, tako i u javnosti, naglašava davanje većih prava i bolja zaštita manjinskih akcionara. Čuli smo od predstavnika vlasti i da su dobili pohvale stručne javnosti.
Pokušaću da u narednih nekoliko minuta obrazložim građanima Srbije zbog čega je stav Srpske radikalne stranke da ne treba usvojiti zakon u ovakvom obliku u kome se nalazi pred narodnim poslanicima, već da treba da pretrpi izvesne, krupnije korekcije.
Stavovi većine građana su identični stavovima Srpske radikalne stranke. Mnogi građani Srbije osetili su na svojoj koži nepravdu suočavajući se sa činjenicom da su bili prinuđeni da prodaju svoje akcije na silu. U zakonu koji je trenutno na snazi i u ovom predlogu zakona to je nazvano malo blažim imenom – prinudni otkup akcija. Prinuda i sila znače jedno te isto, samo što kada nekome ne odgovara da stvari nazove pravim imenom on pronađe sinonim koji zvuči malo blaže.
Pravo svojine garantovano je Ustavom Republike Srbije, članom 58. Pročitaću ovaj član: „Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Oduzimanje ili ograničavanje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.“
Tako kaže Ustav Republike Srbije, a ovim zakonom najgrublje se krši Ustavom zagarantovano pravo. Činjenica je da je najveći broj građana akcije stekao u procesu privatizacije, ali to je učinjeno na osnovu zakona; neki su ih stekli po osnovu rada u nekom preduzeću; zatim, neke akcije su sticane tako što su podeljene svima koji nisu radili u preduzećima čije su akcije bile predmet podele ili su se odrekli vlasništva nad akcijama koje bi dobili tamo gde su radili, kako bi ostvarili pravo na besplatne akcije pojedinih preduzeća zato što su se nadali da će one vredeti hiljadu evra. Vreme je pokazalo da je to bilo samo jedno u nizu predizbornih praznih obećanja.
Ljudi koji su ostali bez posla baš u pomenutom procesu privatizacije i koji su na druge načine osiromašeni verovatno su u očaju u jednom trenutku pomislili da bi mogli steći akcije koje bi postale njihova imovina i koje bi mogli prodati po ceni koja bi im donela taj obećani iznos od hiljadu evra. Mnogi su se ponadali da će višečlane porodice na taj način doći do nekog novca koji će im omogućiti da kupe neki automobil da taksiraju ili otvore kiosk, kako bi preživeli ovo teško vreme. Od svega toga, naravno, ništa.
Pomenula sam već da su mnogi građani koji su stekli akcije prilikom privatizacije preduzeća u kojima su radili na svojoj koži osetili kako izgleda kada im neko prinudno otkupi te akcije. Oni su jednostavno želeli da zadrže te akcije jer to je postala njihova svojina. Želeli su da nose rizik poslovanja – ukoliko bude dobiti, da učestvuju u deobi, ukoliko bude gubitaka, da podnose gubitke, ali da raspolažu svojom imovinom prihvatajući rizik koji to prati.
Međutim, postupak je bio sledeći: najpre ide javna ponuda za preuzimanje. Oni koji ne žele da prodaju svoje akcije nisu se odazivali na te ponude, ali onda su dobijali pisani zahtev za prinudnu prodaju akcija najkasnije u roku od 120 dana od dana isteka krajnjeg roka iz javne ponude. Ukoliko se u roku od trideset dana ne odgovori na zahtev za prinudnu prodaju, ponuđač, tj. vlasnik koji ima vlasništvo nad 95% akcija uplati novac nesaglasnim akcionarima i onda se izvrši upis u Centralni registar.
Nije od neke važnosti za akcionare, jer u suštini ne menja ništa, ali sadašnjim predlogom zakona nije predviđen rok od 120 dana za obaveštavanje. Čak i to je sada izbačeno iz zakona.
Jedna od važnijih stvari je to da se sada zakonom kao otkupilac, tj. akcionar koji ima najmanje 95% akcija, tretira neko ko poseduje svoje akcije i akcije povezanih lica, ako su ona povezana sa otkupiocem najmanje godinu dana pre donošenja odluke o prinudnom otkupu. Ovim je indirektno smanjen prag vlasništva od 95%.
Onako kako nismo za prinudnu prodaju akcija mi u Srpskoj radikalnoj stranci nismo ni za obavezu kontrolnog akcionara koji ima 95% akcija da mora da otkupi akcije svakog od preostalih akcionara društva kada mu ovaj uputi pismeni zahtev, o čemu govori član 522. Predloga zakona. Ove odredbe su, u stvari, napisane kako bi se pokrio prinudni otkup, jer je to jedan od vrlo nepoštenih načina. Poslanički klub SRS je podneo amandmane kojima smo predložili drugačija rešenja, koja su zasnovana na malo većoj pravičnosti i jednakosti, da svako ima prava da raspolaže svojom imovinom na način za koji on proceni da je najispravniji. O tome ćemo kada dođe vreme za raspravu u pojedinostima.
Ono što bih još istakla odnosi se na kaznene odredbe predviđene ovim zakonom. Srpska radikalna stranka je mišljenja da bi za počinioce krivičnih dela trebalo jasno definisati kazne. Kada to kažem mislim na odredbe koje se odnose na to da u slučaju kada zakonski zastupnik društva ili član organa društva, likvidacioni upravnik, ovlašćeni sudski veštak, revizor ili drugo stručno lice da pisanu izjavu neistinitog sadržaja, u nameri da ošteti poverioca ili članove društva, pored novčane kazne i kazne zatvora mora biti kažnjen i izricanjem zabrane obavljanja funkcije.
Takođe, ovakvu kaznu bi trebalo propisati kao obaveznu i u slučaju kada lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu povrede dužnost izbegavanja sukoba interesa u nameri da pribave imovinsku korist za sebe ili druge, kao i u slučaju kada zastupnik društva povredi dužnost postupanja u skladu sa ograničenjima svojih ovlašćenja. Predlagač je predvideo mogućnost izricanja zabrane obavljanja funkcije, ali samo mogućnost; mi smo predložili da to bude obavezni deo kazne.
Takođe smo za to da i prekršaji učinjeni od strane preduzetnika budu sankcionisani tako što će pored oduzimanja imovinske koristi ostvarene izvršenjem prekršaja kao obavezan deo kazne biti izrečena i mera zabrane obavljanja delatnosti u određenom vremenskom periodu.
Pretpostavljam da će predlagač na ovo reći da se radi o oblasti definisanoj Krivičnim zakonikom i Zakonom o prekršajima, ali sada se tu samo po sebi nameće jedno pitanje – kako je moguće ovim zakonom prekršiti Ustav koji garantuje pravo svojine, a s druge strane držati se odredaba drugih zakona koji definišu pojedine odredbe? Činjenica je da se u Srbiji sve poštuje delimično, pa i sam Ustav, prema potrebama onih koji pišu zakone.
S obzirom na to da i ovog puta vodimo raspravu u kojoj su spojene tri tačke dnevnog reda, ja ću svoju diskusiju privesti kraju, jer i ostale kolege poslanici iz poslaničkog kluba SRS treba da dobiju vreme da iznesu svoje mišljenje o drugim predlozima zakona. Zahvaljujem.