Hvala. S obzirom na to da danas govorimo i o motivima prodaje Telekoma, Vlada Republike Srbije je odlučila da proda Telekom, preduzeće koje ostvaruje veliki profit i prihode budžetu, bez obzira na to što ta slika profitabilnosti pokušava malo da se iskrivi. Posle ovog drugog, produženog roka, verovatno će tu svoju nameru i ostvariti.
S druge strane, u Srbiji imamo veliki broj javnih preduzeća koja su najveći gubitaši. Od 590 javnih preduzeća samo desetak njih posluje bez gubitaka. Prema podacima iz marta ove godine, njihovi gubici su dosegli četiri milijarde evra i, dok gubici rastu, država ne preduzima ništa da spreči bahato ponašanje pojedinih rukovodilaca.
Sećamo se dobro svi, nemoguće je zaboraviti, bila je inicijativa SRS da se ispita slučaj Aerodroma Nikola Tesla i deljenja astronomskih bonusa direktoru i menadžmentu, a tu su i druge mnogobrojne afere u vezi s rukovodstvima javnih preduzeća.
Takođe, u ovo vreme ekonomske krize, u javnim preduzećima koja su ostvarivala najveće gubitke isplaćivane su plate veće od republičkog proseka. U nekima čak i do dva i po puta veće, kao što je, recimo, slučaj sa Jatom.
Što se tiče kontrole u ovim preduzećima, kontrolu bi trebalo da vrše članovi upravnih odbora, koji su, inače, partijski kadrovi, o čijim smo previsokim naknadama takođe imali prilike da govorimo u ovoj skupštini, pa to sada neću ponavljati.
Takođe, kontrolu vrši DRI, koji je, kako nam je poznato, s istinskim radom počeo pre dve godine, tako da je zbog njegovih kapaciteta nemoguće da kontroliše baš sva preduzeća. Neka od javnih preduzeća nemaju čak ni obavezu da dostavljaju finansijske izveštaje nadležnim ministarstvima i Vladi.
Moje pitanje glasi – da li ova vlada ima bilo kakav plan i strategiju za rešavanje nagomilanih problema u javnim preduzećima koja godinama posluju s gubicima?
Još jedno pitanje – iz kojih će se sredstava pokriti gubici javnih preduzeća u 2011. godini i njihovi akumulirani gubici? Zahvaljujem.

Hvala, gospođo predsedniče. Pretpostavljam da bi, kad bi gospodin premijer pogledao zapisnik, video da ja nikakvu rupu u budžetu nisam pomenula. Znači, govorili ste o nečemu što ja nisam rekla, ali u redu.
Što se tiče javnih preduzeća, želim da istaknem da država pomaže javnim preduzećima tako što izdaje garancije za kredite. Radi se o stotinama miliona evra i imali smo prilike da o njima već govorimo kada su bile potvrđivane u ovoj skupštini.
Takođe pomaže kroz subvencije. Ove godine je iz budžeta planirano preko 30 milijardi dinara subvencija. Interesantno je da bi Železnice trebalo da dobiju 16 milijardi i 40 miliona, prema Zakonu o budžetu, u ovoj godini, a više od 12 će otići na zarade. Takav način poslovanja mi ne možemo da smatramo ispravnim.
Što se tiče toga da li imamo negde odbornike u Srbiji, s ponosom mogu da kažem da SRS u Skupštini grada Leskovca ima najveću odborničku grupu i ta odbornička grupa pomno prati rad svih javnih preduzeća. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da su predstavnici vlasti prepoznali da ovaj amandman poslaničkog kluba SRS poboljšava tekst zakona.
Naime, u slučaju kada nerezidenti, ogranak stranog pravnog lica koji posluje preko rezidentnog računa, vrše prenos sa tih računa u inostranstvo, moraju prethodno izvršiti svoje poreske obaveze prema Republici Srbiji. Mi smo predložili da o tome moraju podneti potvrdu nadležnog poreskog organa kojom se potvrđuje da su poreske obaveze izmirene.
Smatrali smo da bi onako kako je predlagač napisao zakon ostao nepotpun, jer ne bi postojala obaveza da se prilaže potvrda o plaćenom porezu i tako bi moglo doći do zloupotrebe, da poreske obaveze ne budu izmirene, a prenos sa računa u inostranstvo izvršen.
Onda bi sve ostalo na nadležnim inspekcijskim organima. Ukoliko bi oni u postupku kontrole utvrdili nepravilnosti, jedino bi se tada moglo saznati da je takva stvar učinjena, ali tada bi već bilo kasno. Kako do toga ne bi došlo, moraće da se podnese potvrda o plaćenoj poreskoj obavezi Republici Srbiji i tek će onda moći da se izvrši prenos sa računa.

Ovaj amandman na član 19. odnosi se na lica koja se bave menjačkim poslovima.
Ubuduće će menjački poslovi biti u nadležnosti deviznog inspektorata, a ne u nadležnosti Narodne banke Srbije kao do sada. Konkretno, u članu 19. stav 2. predlagač je definisao da će se oduzeti ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova u trajanju od pet godina ovlašćenom menjaču kod koga su prethodno najmanje tri puta u toku dve godine bila oduzeta ovlašćenja na menjačkom mestu ili na svim menjačkim mestima.
Smatrali smo da treba malo pooštriti uslove za oduzimanje ovlašćenja i da treba vremenski period koji se posmatra ograničiti na godinu dana. U toku godinu dana, menjači koji su već pravili određene prekršaje, tačnije onaj ko se ponašao suprotno onome kako definiše član 19. stav 1. doveo je sebe u priliku da ostane bez ovlašćenja dva puta, trećeg puta će izgubiti ovlašćenja, i to na vremenski period od pet godina, i predlagač je uvideo da je prikladnije da posmatrani period bude godinu dana i prihvatio je ovaj amandman poslaničkog kluba SRS. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da istaknem da predlagač ovog zakona nije ispravno protumačio suštinu amandmana i to se može videti iz obrazloženje koje je napisano za neprihvatanje amandmana.
Poslaničku klub SRS je ovim amandmanom predložio, pored toga što će NBS propisati koji iznos dinara primljenih u gotovom su lica koja se bave menjačkim poslovima dužna da uplate kod banke, da će NBS propisati i rok za uplatu u gotovom primljenih dinara. NBS će utvrditi koji iznos je neophodan za obavljanje menjačke delatnosti i iznad koga su ovlašćeni menjači dužni da gotov novac uplate kod banke.
Ovim amandmanom poslaničkog kluba SRS pruža se mogućnost da bude definisan i neki drugi rok, osim ovog od sedam radnih dana, koji bi se odnosio na menjače.
U obrazloženju je još navedeno da određivanje roka može biti definisano samo zakonom. Sada kada se već vrše izmene i dopune ovog zakona prilika je, ukoliko se želi da ovlašćeni menjači imaju neki drugi rok, da se to uradi sada, kada se vrše izmene, da se ne bi dogodilo da uskoro opet imamo izmene i dopune ovog zakona, kao što se često dešava sa mnogim zakonima koji se menjaju na nekoliko meseci.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i danas vodimo zajedničku raspravu o sedam tačaka dnevnog reda. Među njima imamo i nove predloge zakone i izmene i dopune postojećih zakona. To je postalo praksa u Narodnoj skupštini, da se vode zajedničke rasprave o velikom broju tačaka, što ima za cilj da narodni poslanici imaju daleko manje vremena da govore no što bi govorili kada bi se razmatrale sve tačke pojedinačno. Inače, ovog puta i u ovom trenutku raspravu vodimo i bez predstavnika Vlade.
Ovih sedam zakona predstavnici vlasti okarakterisali su kao set zakona čijim će se usvajanjem omogućiti stvaranje povoljnijeg i manje rizičnog ambijenta za strane investitore i, naravno, ono bez čega oni ne mogu, predstavljeno je kao usklađivanje sa procesima EU.
Ovom prilikom ću reći nešto o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju. Ove su izmene obrazložene kao usklađivanje sa pravilima i principima Svetske trgovinske organizacije, jer su pojedine članice to tražile, a s druge strane zato što je strateško opredeljenje Srbije da postane članica te organizacije. Evo, da podsetimo sada građane Srbije o obećanjima koja je poslednjih godina vlast delila, ne štedeći reči.
Dana 9. maja 2008. godine tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja boravio je u Ženevi na poziv generalnog direktora Svetske trgovinske organizacije Paskala Lamija i zaključak je bio sledeći: da će sledeće godine Srbija postati član Svetske trgovinske organizacije, pod uslovom da se uloži ista energija koju je do sada uložila srpska strana. Sledeća godina posle 2008. bila je 2009. Do članstva nije došlo. Nameće se pitanje – je l' to nije došlo do potrebnog ulaganja energije o kojoj je govorio gospodin Lami ili je u pitanju nešto drugo?
Dana 4. novembra 2010. godine, na skupu o prednostima i troškovima prijema Srbije u STO, imali smo opet prilike da iz Ministarstva ekonomije, samo ovog puta od državnog sekretara, čujemo da postoje realne šanse da Srbija do kraja 2011. godine postane članica STO, da multilateralni i bilateralni pregovori idu u dobrom pravcu, da je ostalo da se reši još neko pitanje i da se srpska strana nada da neće biti dodatnih zahteva zemalja s kojima se još pregovara, da se trenutno u multilateralnim pregovorima rešavaju pitanja vezana za GMO i zaštitu prava intelektualne svojine, da je pristupanje Srbije STO prioritet Vlade Srbije jer je preduslov za članstvo u EU. Inače, pregovori su počeli 2005. godine.
Ovo sam navela kao ilustraciju koliko su oni koji vode Srbiju spremni da lako izreknu nešto za šta su i sami sigurni da se ne može baš tako lako ostvariti. To kažem jer i oni znaju i znali su da pregovori i procedura priključenja uobičajeno traju pet do šest godina, da su veoma retke zemlje u tranziciji kod kojih je taj period bio kraći, da je Kina, na primer, pregovarala petnaest i po godina, dok je Rusija započela pregovore 1993. godine, a da je memorandumom o razumevanju između Rusije i EU, čime su završeni bilateralni pregovori o pristupanju Rusije STO, potpisan prošle godine u decembru.
Ovo sam navela iz razloga što svi znaju kako stvari zaista stoje, ali javnosti to predstavljaju nekako sasvim drugačije, kao kada smo, recimo, u septembru 2008. godine u Narodnoj skupštini čuli ono čuveno "hajde da idemo u EU", samo da usvojimo SSP, i ništa od toga. Naravno da je bolje što je tako jer EU ne donosi ništa bolje građanima Srbije.
Prokomentarisaću sada neka konkretna rešenja koja nosi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju. Najpre, ono što se odnosi na devizni inspektorat. Reformom pravosuđa, naravno, zakonom koji to reguliše, Zakonom o prekršajima, koji se primenjuje od 1. januara 2010. godine, definisano je da prekršajni postupak vode sudovi. Tako je devizni inspektorat ostao bez nadležnosti da vodi prekršajni postupak u prvom stepenu.
Naravno, ovim zakonom se sada deviznom inspektoratu dodeljuju nove nadležnosti koje su do sada bile u nadležnosti NBS, kao što je kontrola menjačkog poslovanja, kontrole primene propisa o menjačkom poslovanju, a pored toga i deo koji se tiče sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. Naravno, nismo ni sumnjali da će se deviznom inspektoratu dodeliti neke nove nadležnosti, zar da se ostane bez jednog budžetskog korisnika.
Takođe, članom 5. se uvodi obaveza izveštavanja deviznog inspektorata o plaćanjima, naplaćivanjima i prenosu sredstava rezidentnih pravnih lica i preduzetnika nerezidentima čije je sedište u zemljama koje imaju privilegovane poreske sisteme.
Za ove odredbe naravno da nećemo reći da su loše. Međutim, može se reći da su u odnosu na najave koje smo imali prilike da čujemo od predsednika Republike, gospodina Tadića, blage. Gospodin predsednik se u jednom trenutku jako naljutio na tajkune ili je pak možda procenio da građani Srbije to žele da čuju, pa je sve one koji rade u Srbiji, a sedište njihovih firmi je u nekoj od zemalja poreskih rajeva, pozvao na ekonomski patriotizam, da deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane – za nova radna mesta, za zdravstvo, za obrazovanje.
Nama koji dobro znamo kako stoje stvari u preduzećima u rukama tih ljudi, onih kojima se predsednik Republike obratio, jedino što možemo reći je da on verovatno nije znao koliko je to surov svet, ili ne želi da zna. Bilo bi dobro da od nadležnih zatraži podatke – kolike su plate zaposlenih u takvim preduzećima, koliko ih radi neprijavljeno, na crno, bez plaćenih doprinosa, koliko sati rade prekovremeno, da li im je ikada plaćen prekovremeni rad, koliko dana u godini imaju godišnji odmor, da li žene zaposlene kod njih imaju prava na porodiljsko odsustvo?
Kada sazna istinu, mada verujem da je zna, biće njemu samom nelogično ono što je tražio od tajkuna. To je isto kao da ih je pitao da otvoreno svima javno kažu kako su stekli toliko bogatstvo i kako su došli do tako nepristojnog bogatstva. Kada budu rekli kako su stekli ta sredstva, onda će iskazati taj ekonomski patriotizam. Naravno, to se nikada neće desiti.
Već sam pomenula da menjački poslovi neće biti više u nadležnosti NBS, već će biti u nadležnosti deviznog inspektorata. Kratko bih samo iznela stav SRS u vezi sa odredbom člana 19. stav 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama, kojom se dodaje novi član 39a.
On definiše da će devizni inspektorat doneti rešenje o oduzimanju ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova u trajanju od pet godina ovlašćenom menjaču kod koga su prethodno najmanje tri puta u toku dve godine bila oduzeta ovlašćenja na menjačkom mestu ili na svim menjačkim mestima, osim iz razloga iz stava 1. tačka 5). To je slučaj kada ovlašćeni menjač u pisanoj formi obavesti devizni inspektorat da više ne namerava da obavlja menjačke poslove.
Mi iz SRS smatramo da je potrebno malo pooštriti ove uslove. Ukoliko neko napravi krupne greške u svom poslovanju i dovede sebe u priliku da mu u toku jedne godine dva puta budu oduzeta ovlašćenja na menjačkom mestu, da neko takav onda gubi ovlašćenje na pet godina.
Podneli smo 10 amandmana na ovaj predlog zakona. Jedan od njih se upravo odnosi na član koji sam pomenula, ali o svemu tome ćemo kada bude vreme za raspravu u pojedinostima.
Na kraju, svi se slažemo oko jedne stvari, naravno da je potrebno stvoriti što povoljnije okvire i pomoći izvoznicima. S tim u vezi, vratiću se na ono što smo prilikom predstavljanja ovog predloga čuli od gospodina Đelića, da je u toku velika bitka da Srbija poveća svoj izvoz.
Nameće se jedno logično pitanje – zbog čega se ne koristi dovoljno Sporazum o slobodnoj trgovini između Rusije i Srbije, da se što više srpskih proizvoda izveze u Rusiju? Opšte je poznato da samo Moskva za dve nedelje potroši poljoprivrednih proizvoda u količini koju Srbija proizvede za godinu dana. Nemoguće da oni koji vrše vlast u Srbiji to ne prepoznaju kao jedan od načina za izlazak iz krize, naročito kada je oblast poljoprivrede u pitanju.
Mi iz SRS skloni smo ubeđenju i uverenju da neko sprečava saradnju Srbije sa Ruskom Federacijom. Ono što je posebno važno, Rusija apsolutno ne traži nikakve političke ustupke, niti na bilo koji način pritiska Srbiju. Ovi navodni vaši prijatelji iz Brisela i Vašingtona svojim uslovima su napravili čudo u Srbiji – počev od dovođenja u pitanje teritorijalnog integriteta Srbije, preko nezaposlenosti i do sve većeg siromaštva.

Hvala, gospođo predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub SRS podneo je amandman na član 31. koji se odnosi na načelo unapređenja kvaliteta socijalne zaštite. Kada pogledamo obrazloženje zbog čega ovaj amandman poslaničkog kluba SRS nije prihvaćen, očigledno je da je došlo do nesporazuma, jer je napisano da se ne menja suština i sadržina odredbe.
Naime, predložili smo da se izmeni član 31. Suština tih izmena ogleda se u tome da se stvori zakonski okvir da ukoliko se u neko dogledno vreme stvore uslovi, tj. ukoliko se poboljša ekonomska situacija, može doći i do povećanja socijalnih davanja. Trenutna situacija u Srbiji, što se tiče socijalne zaštite, vrlo je teška, a glavni uzrok tome jeste loša ekonomska situacija. Mnogi radno sposobni ljudi postali su korisnici pojedinih usluga socijalne zaštite, i to najčešće korisnici dosadašnjeg materijalnog obezbeđenja porodice.
To je razlog što su iz godine u godinu potrebna znatno viša sredstva za socijalnu zaštitu. U ovom momentu usluge socijalne zaštite pružaju se u skladu sa uslovima koje diktira ova velika kriza, koja je u Srbiji posledica velike svetske ekonomske krize, ali i mnogih drugih dešavanja, poput privatizacionog procesa. Uz pretpostavku da ekonomska situacija jednog dana bude povoljnija, smatramo da bi i korisnici socijalnih usluga tada trebalo da budu u boljem položaju.
Dok nije bilo u ovako velikoj meri potrebe da radno sposobno stanovništvo koristi usluge socijalne zaštite znalo se ko uglavnom ima pravo na socijalnu zaštitu i ko se obraća ustanovama socijalne zaštite. To su bili ljudi sa određenim bolestima, stara i lica sa posebnim potrebama, deca bez roditeljskog staranja itd. Imalo je tu mesta i za neke druge oblasti koje su u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu, za finansijsku podršku merama pozitivne populacione politike. Danas se sve promenilo, jer toliko novca koliko je predviđeno za socijalna davanja mora da se rasporedi na zaista veliki broj korisnika.
Kada sam već pomenula mere pozitivne populacione politike, podsetila bih još jednom da je poslanički klub SRS u januaru podneo Narodnoj skupštini Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Na početku Prvog redovnog zasedanja Narodna skupština nije prihvatila da se o tom našem predlogu raspravlja, jer uz predlog zakona nije dostavljena izjava o usaglašenosti sa pravom EU.
Smatramo da takva izjava uopšte nije potrebna, a argument za to je da pojedine države članice EU svoje zakonodavstvo ne usklađuju sa zakonodavstvom EU. Zbog te zaista neopravdane i nepotrebne proceduralne prepreke Narodna skupština nije uvrstila u dnevni red pomenuti predlog zakona, a njime je bilo predloženo da se pred Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom izjednače sva deca, da roditelji primaju i dečiji i roditeljski dodatak za svako živorođeno dete.
Smatramo da je pomenuti zakon u sadašnjem obliku diskriminatorski i da ga treba što hitnije izmeniti. Porodicama koje imaju više od četvoro dece ili očekuju rođenje deteta koje je po redu rođenja posle četvrtog to bi koliko-toliko pomoglo da prebrode ovo vreme krize. Međutim, predlog poslaničkog kluba SRS ostaje van procedure jer je Narodna skupština procenila da je važnije bilo napomenuti, tj. napisati izjavu da je predlog u skladu sa zakonodavstvom EU.
Rekla sam već da zakon čije smo izmene predložili definiše da se pravo na roditeljski i dečiji dodatak može ostvarivati samo za prvih četvoro dece. Tu je jedan momenat vredan pažnje: Svetska zdravstvena organizacije je dala svoj stav da je psihofizički razvoj dece adekvatan u porodicama sa najviše četvoro dece. Srpsko Ministarstvo rada i socijalne zaštite je prihvatilo taj stav, čime u stvari opravdava odredbe Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Stav SRS je da se sva živorođena deca moraju izjednačiti pred zakonom, jer je u Srbiji veliki pad nataliteta, a stanovništvo je sve starije.
Kada biste nešto tako prihvatili to bi bila potvrda da se zaista radi o unapređenju kvaliteta usluga socijalne zaštite uopšte, a ne samo onako kako zakon o kome danas raspravljamo definiše.
Što se tiče člana 31. Predloga zakona o socijalnoj zaštiti, mi iz SRS naravno nemamo ništa protiv da se kvalitet usluga socijalne zaštite unapređuje primenom savremenih dostignuća nauke i struke i stručnom podrškom. Ne sumnjamo da će se raditi na tome da se unaprede profesionalne kompetencije stručnih radnika i naravno da to smatramo potrebnim, jer da bi neko mogao da učestvuje u jednoj tako osetljivoj oblasti kao što je oblast socijalnog rada činjenica je da se mora edukovati i usavršavati.
Međutim, pored takvog načina unapređenja kvaliteta socijalne zaštite mi smo amandmanom predložili još jedan kvalitet, a to je, kako sam na početku rekla, da se stvori osnova da ukoliko dođe do poboljšanja ekonomske situacije dođe i do većih socijalnih davanja kategorijama kojima je to najpotrebnije: deci bez roditeljskog staranja, licima sa posebnim potrebama, žrtvama nasilja, starim osobama koje imaju potrebu za domskim smeštajem i ostalim korisnicima na koje se ovaj zakon odnosi.
U toku ove diskusije o prethodnim amandmanima nisam se javljala, ali pomenuto je da građani Crne Trave usluge socijalne zaštite ostvaruju preko ispostave Centra za socijalni rad u Vlasotincu. To nam je poznato, znamo da trenutno radi troje u toj ispostavi. Gospodin ministar je pre nekog vremena bio tamo; nažalost, videli ste da su potrebe za socijalnom zaštitom na tom području izražene u jednoj uskoj oblasti, a to su potrebe za geronto-domaćicama. To je područje na kome žive ljudi u selima koja su jako udaljena od Crne Trave i tamo u jednom selu živi dvoje-troje starih ljudi, kojima je pomoć geronto-domaćica i te kako potrebna. To je surova stvarnost, mogli ste da vidite.
Još jedan detalj ću preneti sa juga Srbije. Revoltirani načinom na koji vlast troši novac poreskih obveznika neprekidnim osnivanjem agencija za mnogo toga građani Doljevca žele da osnuju agenciju putem koje bi prodavali svoje telesne organe, jer zaista nemaju drugi način da prežive. To je odgovor građana Doljevca na postupke vlasti.
Ovi detalji su možda malo više u vezi s prethodnim amandmanima, ali svakako su u tesnoj vezi i s amandmanom na član 31. kojim smo, ponavljam, predložili još jedan konkretan način za unapređenje kvaliteta socijalne zaštite. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, u ovoj raspravi je spojeno osam tačaka dnevnog reda. Nije to urađeno zato što su ovi predlozi akata baš toliko međusobno uslovljeni i rešenja u njima međusobno povezana, niti zato što Narodnoj skupštini nedostaje vreme, već da narodni poslanici opozicije ne bi imali dovoljno vremena da govore o ovim tačkama dnevnog reda.
Kada ova sednica bude završena Republika Srbija će biti zaduženija za dvesta miliona evra i imaće obaveze po garancijama u iznosu od sedamdeset devet miliona evra. To u velikoj meri odslikava rad ove vlade i zato se ne želi da građani Srbije slušaju pojedinačno o svakoj tački, pa su one spojene u jednu raspravu.
U želji da se putem poreza obezbede viši prihodi u budžetu, a da se to predstavi kao nešto što neće predstavljati novi namet, i to značajan, prilično se luta, traži se način da se to sprovede. Imamo primer Zakona o porezu na držanje, upotrebu i nošenje dobara, čije su izmene i dopune stupile na snagu 1. januara ove godine. Evo, posle dva i po meseca mi opet razmatramo njegove izmene, i to u smislu da se pojedine odredbe vrate u pređašnje stanje.
Naime, tada je izmenama Zakona definisano da porez na upotrebu motornih vozila plaćaju i vlasnici teretnih vozila čija je najveća dozvoljena masa manja od tri i po tone. Kada bi se ove izmene odnosile samo, kako reče potpredsednik Vlade, na vlasnike luksuznih džipova, to bi bilo u redu. Zašto ovo kažem? Zato što su se vlasnici džipova dosetili, tj. pronašli su mogućnost da jednostavno uklone zadnja tri sedišta, zatamne zadnja stakla ili ih nekako pregrade priručnim zavesama, izvrše dodatna ispitivanja, odnosno atest i promene vrstu vozila iz putničkog terenskog u teretno. Tako izbegavaju plaćanje poreza državi.
Država, verovatno u želji da im doskoči, donosi izmene Zakona kojima ih dovodi u kategoriju koja će morati da plaća porez, ali tom prilikom nepravedno pogađa i druge vlasnike teretnih vozila čija je najveća dozvoljena masa manja od tri i po tone. Tako su u toku ova dva meseca približno isti iznos poreza morali da plate i vlasnici luksuznih džipova i vlasnici koji svoja vozila koriste za privrednu delatnost, kao što su kombi vozila kojima pekari, recimo, prevoze hleb, ili popularni „tamići“ kojima poljoprivredni proizvođači svoje proizvode voze do pijace.
Kada se shvatilo kolika je nepravda naneta ovoj drugoj kategoriji, vlasnicima kombija i kamiona za prevoz poljoprivrednih proizvoda, evo pred Narodnom skupštinom ovog predloga zakona da se sve opet vrati na staro. Ovi kojima se vreme registracije pogodilo baš u ova dva i po meseca platili su visok iznos poreza, ili uopšte nisu registrovali ova svoja vozila jer iznos poreza bukvalno prevazilazi cenu vozila zato što su mnoga vozila stara i male su vrednosti.
Sada nam je ovaj zakon predstavljen kao rasterećenje od ovih obaveza, i to treba pozdraviti, ali zajedno sa njima prestaje obaveza plaćanja poreza i vlasnicima luksuznih džipova, koji su pronašli način da ih registruju kao teretna vozila. Pravde nema pa nema. Niste iznašli način da oporezivanje izvršite prema ekonomskoj snazi obveznika. Mnogi zakoni u Srbiji su takvi da uvek postoje određene praznine koje neko može da iskoristi i da država ostane uskraćena za određene prihode.
Da se vratim na ono što sam rekla na početku, da će nakon ove sednice Republika Srbija biti zaduženija za dvesta miliona evra i imati obavezu po izdatim garancijama za 79.000.000 evra. Pored toga, po osnovu Predloga zakona o potvrđivanju ugovora kojim se reguliše odgovornost za naknadu troškova između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj stvorena je obaveza da se na ime provizije Međunarodnoj banci plati oko dva miliona evra.
Na prethodnoj sednici Narodne skupštine na dnevnom redu je bio Ugovor o zajmu sa „Sosijete ženeral bankom“, u iznosu od četiristo miliona dolara ili 292,6 miliona evra, uz garanciju Svetske banke. Upravo ta garancija pokušala se predstaviti kao nešto zahvaljujući čemu je Republika Srbija dobila navodno povoljan kredit. O tome koliko i da li je to povoljan kredit govorili smo na prethodnoj sednici, o uslovima kredita, o periodu počeka od šest godina, o otplati glavnice jednokratno nakon isteka tih šest godina i te detalje neću ponavljati.
Što se tiče garancije Međunarodne banke za obnovu i razvoj, mi u Srpskoj radikalnoj stranci ne možemo da se složimo sa tim što predstavnici Ministarstva finansija pokušavaju da nas ubede da je Međunarodna banka za obnovu i razvoj učinila dobro delo Republici Srbiji. Ne rade oni to da Srbiji bude dobro, već da bi zaradili. Ovaj ugovor kojim se reguliše odgovornost za naknadu troškova to potvrđuje. Da bi se banka pojavila kao garant, Srbija se obavezala da unapred plati dve vrste naknada, i to proviziju za obezbeđivanje garancije u iznosu od 0,50% i proviziju za obezbeđivanje i servisiranje zajma u iznosu od 0,25%. U novcu izraženo, prva provizija iznosi 1.463.000, a druga 731.500, ukupno 2.194.500 evra. Toliko Srbija mora da unapred plati Međunarodnoj banci, kako bi se ova pojavila kao garant.
Takođe, garant se ugovorom obezbeđuje da će Srbija redovno servisirati svoje obaveze. U suprotnom, banka ima plenidbeno pravo nad javnom imovinom Republike Srbije.
Sve ovo dovoljno govori o tzv. dobročinstvu Međunarodne banke, a iznos od 2,19 miliona evra, koji će ona na ime provizije naplatiti od Srbije, govori još više.
Samo ću još reći da se ovaj zajam od „Sosijete ženeral banke“ uzima za finansiranje budžetskog deficita i refinansiranje duga. SRS, prilikom svakog novog zaduživanja, ne može da se složi sa takvim odlukama vlasti, jer takoreći nijedan projekat ne može da se finansira sopstvenim sredstvima, već da bi se bilo šta uradilo, mora da se zaduži. Naše najveće negodovanje je upravo u ovakvim slučajevima, kada se pozajmice vrše radi nadomešćivanja nedostatka novca u budžetu. Nekako je drugačije kada se radi o nekom projektu, kada se nešto gradi, kao što je, recimo, izgradnja ili popravka vodovoda u opštinama Kosovska Mitrovica, Zvečan i Zubin Potok. Ovde se, u stvari, Republika Srbija samo javlja kao garant za njihove obaveze. Krajnje je vreme da se nešto učini da se koliko-toliko popravi kvalitet života ljudi koji žive u ovim opštinama.
Kao što rekoh, kada se novac uzima za ovakve namene, može se nekako i naći opravdanje, ali za finansiranje budžetskog deficita zaista ne vidim opravdanje. U prilog tome govore i izveštaji državnog revizora, koji je dva puta radio reviziju završnog računa i oba puta utvrdio brojne nepravilnosti u trošenju novca iz budžeta.
Još jedna tačka dnevnog reda koja je spojena u ovu zajedničku raspravu jeste ona koja je više puta pominjana, Sporazum o kreditu između EU, Republike Srbije i NBS, u iznosu od dvesta miliona evra. Ovaj iznos koristiće se za finansiranje deficita budžeta i za devizne rezerve. Puno se o njemu govorilo, neću sada ponavljati.
Samo ću još istaći da je ovo prva rasprava koja se vodi u Narodnoj skupštini nakon rekonstrukcije Vlade i, eto, prva rasprava baš o novim zaduživanjima. Tako je krenulo u ovoj godini. Prva rasprava u februaru na vanrednoj sednici odnosila se na zaduživanje. Evo, opet, predlozi zakona stare nove srpske vlade pred Narodnom skupštinom, opet prva diskusija o zaduživanju. To puno govori o tome kakva je ova vlast u Srbiji.
Nekim kolegama poslanicima koji su predstavnici vlasti ne sviđa se to što opozicija upućuje određene kritike. Volela bih da me bilo ko ko je pročitao izveštaj državnog revizora ubedi da ne treba kritikovati tako puno nenamenskog trošenja novca poreskih obveznika, a s druge strane, neprekidno zaduživanje za finansiranje deficita budžeta. Svako ko nam zamera što o ovome govorimo, neka dobro razmisli. Kada ne bi bilo toliko nenamenskog trošenja sredstava, da li bi postojale baš ovolike potrebe za kreditima?
Na kraju, neću detaljno govoriti o izmenama Zakona o porezu na imovinu, što je jedna od današnjih tačaka dnevnog reda, ali ću govoriti o nekim životnim stvarima, tačnije o tome kako se postupa sa građanima Srbije, poreskim obveznicima. Obratila mi se jedna samohrana majka, koja je otišla na šalter poreske administracije. Tražila je uverenje o veličini stambenog prostora. To uverenje potrebno joj je zbog ostvarivanja prava na dečji dodatak. Dobila je odgovor da nijedno uverenje ne može biti izdato ukoliko obveznik nije izmirio sve svoje obaveze na svim poreskim računima. Ovo pravilo zaživelo je prošle godine. Samohrana majka u Srbiji ne može da ostvari pravo na dečji dodatak jer nije izmirila obaveze za prvi kvartal 2011. godine, i ne može ni da ih izmiri jer će sada ostati i bez dečjeg dodatka.
Vlada koja tri godine, a naročito juče na sednici, o sebi govori kao o socijalno odgovornoj na ovakvim primerima u praksi demantuje samu sebe. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred raspravu o ovom predlogu zakona u javnosti je stvorena atmosfera slična onoj kakva je bila pred raspravu o rebalansu budžeta za 2010. godinu. Kako bi se našao izgovor za povećanje deficita tada se neprekidno govorilo da se to radi zbog obezbeđivanja sredstava potrebnih za socijalno zbrinjavanje građana. Sada kada je na dnevnom redu Predlog zakona o socijalnoj zaštiti primetna je prenaglašenost povećanja broja korisnika i većih iznosa socijalne pomoći, kao i smanjenje broja siromašnih ljudi. Ne čudi nas tolika prenaglašenost, jer ovo je predizborna, a možda i izborna godina.
S druge strane, siromaštvo je identifikovano kao najveći problem u Srbiji. O temi siromaštva i o konkretnim rešenjima sadržanim u ovom predlogu zakona govoriću kada dođu na red članovi zakona koji se odnose na tu materiju.
S obzirom na to da je oblast socijalne zaštite izuzetno široka oblast, od životnog značaja za građane, poslanički klub SRS posvetio je dosta pažnje ovom predlogu zakona. Krenuću redom, jer želim da ukažem na neke bitne stvari i na nekoliko članova ovog predloga zakona.
Najpre, jedna krupna nepravilnost u Predlogu zakona sadržana je u članu 19. Njime je predviđena mogućnost osnivanja javnih agencija radi unapređivanja usluga socijalne zaštite. Ako osnivanjem agencije ne unapredite usluge socijalne zaštite, ničim nećete.
Ovo kažem ovakvim tonom jer je dobro poznato kako funkcionišu agencije u Srbiji – izmisli se neka agencija samo da bi postojala, da joj se opredele sredstva iz budžeta, da bi neko tamo radio, primao platu veću nego u drugim organima, a posao agencije dupliran je u odnosu na poznate državne organe.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da u oblasti socijalne zaštite ni u kom slučaju ne treba veštački izmišljati nekog novog budžetskog korisnika koji će trošiti novac, već gledati da se uštedi svaki dinar, koji će otići na pravu adresu, onima kojima je socijalna zaštita najpotrebnija. Dovoljno je samo pravilno iskoristiti postojeće kapacitete; ukoliko postoje potrebe za stručnim kadrovima, ukoliko je u nekoj oblasti socijalne zaštite zaposleno manje radnika nego što je potrebno, ni to nije problem, uposliti stručne kadrove, ali pre svega treba organizovati postojeće.
Ni u kom slučaju nemojte osnivati agencije, mada ste predvideli zakonom da možete da ih osnivate. Tako ćete uštedeti novac koji ćete moći da usmerite korisnicima socijalne zaštite kojima je neophodna. Ako želite da ostane više novca za socijalnu zaštitu, nemojte da ga rasipate na agencije, kao što rasipaju neki drugi na prevelik broj ovih paradržavnih organa i na previsoke plate njihovih rukovodioca.
Takođe se ne možemo složiti ni sa idejom da se kao jedan od subjekata postupka akreditacije obrazuje odbor za akreditaciju. Namera zakonodavca je da to bude posebna radna grupa. Ubeđeni smo da su ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu i Republički zavod za socijalnu zaštitu kadrovski dobro opremljeni i da tu ima stručnih ljudi koji mogu postupak akreditacije da sprovode kako treba. Zato je formiranje odbora nepotrebno, jer već zaposleni stručni ljudi u okviru svog radnog vremena mogu da obavljaju te poslove i da za to primaju platu. To je odličan način da se uštedi još koji dinar, koji će moći da se usmeri korisnicima socijalne zaštite.
Kako ne bi izgledalo kako predstavnici opozicije kritikuju više nego predstavnici vlasti, ja ću reći da pojedine odredbe zakona daju zakonski okvir i da, ukoliko ima mogućnosti da se sprovedu u delo, mogu imati pozitivne efekte na korisnike socijalne zaštite. Kada ovo kažem mislim na odredbe koje se odnose na međusektorsku saradnju, jer je u dosadašnjem funkcionisanju uočeno dosta problema.
Takođe, mislim i na član 50. koji pruža okvir da i srodnici koji pružaju uslugu porodičnog smeštaja imaju položaj hranitelja, u smislu zakona kojim se uređuju porodični odnosi.
Dobro je što se poklanja pažnja uslugama neodložne intervencije i radnim centrima koji doprinose da se unaprede radne sposobnosti i radno angažuju osobe sa invaliditetom.
Ono što bih istakla kao suprotno od nekih pozitivnih stvari jesu odredbe člana 54. Predloga zakona koje se odnose na smeštaj u domovima, pa je u stavu 2. definisano da dom za smeštaj odraslih i starijih lica ne može imati kapacitet veći od sto korisnika, odnosno dom za smeštaj dece i mladih ne može imati kapacitet veći od pedeset korisnika. Ovakva ograničenja nisu dobra, jer su potrebe za ovakvim vidom socijalne zaštite velike.
Što se tiče starijih lica, problem koji može nastati zbog ovog zakonskog rešenja jeste da će veći broj lica zainteresovanih za ovaj vid socijalne zaštite ostati uskraćen, naročito u velikim gradovima, gde je veći broj stanovnika i gde uglavnom postoji samo po jedna ovakva ustanova. Kada bude popunjena u broju kako je određeno zakonom zbog poštovanja zakona ne sme da primi nijednu osobu više. Podaci govore da su potrebe za ovim smeštajem dvostruko veće od raspoloživih kapaciteta u državnim domovima i da se na smeštaj čeka i do godinu dana.
Podaci koji se provlače, da je popunjenost kapaciteta oko 80%, odnose se na sve domove ukupno, i na privatne i na državne. Uglavnom su ovakve ustanove ranije bile osnivane od strane Republike Srbije ili jedinica lokalnih samouprava.
Od 2004. godine u Srbiji ima i privatnih domova za stare. Prema zvaničnim podacima, mislim na Srbiju, bez podataka za Vojvodinu, ima 28 privatnih domova kojima je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku izdalo dozvolu za rad i za kvalitet usluga, gde garantuje. Svi su oni malih kapaciteta, od 20 do 30 korisnika, a samo jedan ima kapacitet od 65 korisnika, dok 25 domova ima zabranu rada. Međutim, cene smeštaja u privatnim domovima su izuzetno visoke i kreću se od 400 do 1000 evra.
Znači, sada zakonom propisujete da jedan dom za stare može primiti maksimalno sto korisnika, a na sajtu ovog istog ministarstva definisani su uslovi za osnivanje i početak rada privatnog doma za stare. Svi ti normativi koji su propisani odnose se na kapacitet od 250 korisnika.
Samo da napomenem da je kapacitet doma na Bežanijskoj kosi mnogo veći. Moje pitanje bi bilo – da li to znači da će nakon usvajanja ovog zakona veliki broj korisnika morati da napusti ovaj dom i da potraži smeštaj u privatnim domovima? Inače, od 1972. godine, kada je napravljen ovaj dom, njegovi kapaciteti su uvek popunjeni.
O čemu se ovde radi? U ovom problemu, koji je sve izraženiji, neko je video odličnu šansu da napravi biznis, i to pod pokroviteljstvom države. Zakonom će biti određeno da jedna ustanova može primiti najviše sto korisnika i niko neće smeti da prima ljude preko propisanog broja.
S druge strane, kao pružalac ove usluge može se javiti neko ko je za to licenciran i država će dotirati za smeštaj starih lica u privatnim domovima. Ovo nije loša stvar.
Smeštaj za starije je veliki problem za naše društvo, koje spada među deset najstarijih u svetu. Rezultati poslednjeg popisa pokazali su da je stanovništvo u 102 opštine, od ukupno 161, svrstano u kategoriju duboke demografske starosti, a čak u 38 opština dostiglo je poslednji, sedmi stadijum demografske starosti. To znači da je stanovništvo u 85% opština demografski veoma staro. U ovoj grupi opština kao najstarije izdvajaju se opštine Knjaževac, Ražanj, Rekovac, Babušnica, Gadžin Han, Crna Trava. U ovim opštinama udeo starijih od 60 godina je od dva do tri puta veći od broja mladih do 20 godina.
Da neko ne pomisli da je SRS protiv smeštaja lica u domove u privatnoj svojini, nismo protiv toga i nismo protiv dotacija države, ali smo protiv toga da neki državni dom ima smeštajne kapacitete veće od sto mesta, a da mora da zadrži samo sto korisnika, a da ostali moraju da napuste dom. Ove ustanove, ako žele da poštuju zakon, moraće da svedu svoje kapacitete na najviše sto korisnika. U suprotnom, dovešće sebe u situaciju da budu kažnjeni, a to, naravno, niko sebi neće dozvoliti, ma koliko humanosti imao u sebi.
Veliki broj penzionera ima male penzije, a mnoga stara lica nemaju nikakvih primanja. Znači li ovo da će od sad u državne domove moći da se smeste samo ova stara lica, a da su oni koji imaju koliko-toliko penzije predodređeni da idu u privatne domove, uz dotaciju države?
Zakonom je dalje definisano u članu 64. da se u slučaju kad postoji potreba za uslugama socijalne zaštite, a ne mogu ih obezbediti u potrebnom obimu ustanove koje je osnovala Republika Srbija ili jedinica lokalne samouprave, usluge nabavljaju od pružaoca usluga socijalne zaštite koji je za to licenciran, kroz postupak javne nabavke. Naručilac ove usluge je ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu ili jedinica lokalne samouprave, takođe nadležna za socijalnu zaštitu.
Kad pročitamo ove odredbe moglo bi se reći da je dobro što je tako nešto ugrađeno u zakon, međutim, kad znamo u kakvom je stanju oblast javnih nabavki u Srbiji, onda slobodno možemo reći – ništa novo. Srbija ima Zakon o javnim nabavkama, koji nažalost uglavnom služi da bi se kršio. Ne govorim ništa napamet, sve je argumentovano. Dva izveštaja državnog revizora, za 2008. i 2009. godinu, pokazala su da država i te kako krši zakone koje sama donosi.
Kako da građani Srbije veruju u unapređenje usluga socijalne zaštite? Kako da veruju da, eto, u slučaju domova za smeštaj starih lica neće biti nepravilnosti prilikom postupaka javnih nabavki kad je u izveštaju za 2008. godinu Ministarstvo rada i socijalne politike evidentirano kao neko ko ima nepravilnosti baš u oblasti javnih nabavki?
Da se podsetimo da je u ugovoru o održavanju opreme sa preduzećem „Informatika“ povređen Zakon o javnim nabavkama, jer je po njemu izvršena i nabavka delova potrošnog materijala, a odnosio se samo na opremu. Takođe, maksimalan ugovoreni iznos od 1,3 miliona dinara je bez aneksa porastao na 1,9 miliona. Ima tu još nekih ugovora koji su produženi za neka dodatna tri meseca, naplata nekih faktura koja je plaćena dva puta, a Ministarstvo nije tražilo povraćaj novca.
Zakon je povređen i prilikom sklapanja ugovora sa firmom „Onora“, jer nije bilo postupka sprovođenja javne nabavke. Za ugovore Ministarstva za rad sa preduzećima „E-info“ iz Banjaluke i „Medio trejd“ iz Beograda, ne postoje dokazi da su usluge uopšte izvršene. Tako je potpisano nekoliko ugovora, a za ugovor iz avgusta 2008. godine, koji se odnosi na održavanje aplikativnog softvera, Državna revizorska institucija je rekla da nisu mogli da se uvere da je softver u funkciji, a cena je 350.000 dinara mesečno.
Tražili su se tu različiti izgovori – da se radi o greškama prilikom knjiženja, da su to nepravilnosti nasleđene od prethodnika i sl. Međutim, revizija nacrta zakona o završnom računu budžeta za 2009. godinu opet kod budžetskog korisnika Ministarstvo rada i socijalne politike pokazuje značajne nepravilnosti u raspolaganju sredstvima poreskih obveznika Republike Srbije. Mogli bismo da kažemo nešto i o toj reviziji za 2009. godinu.
Državni revizor utvrdio je kod Ministarstva rada i socijalne politike da uvođenje informacionog sistema u oblasti boračko-invalidske zaštite, odnosno formiranje jedinstvenog registra korisnika i isplatnog sistema za potrebe sektora boračko-invalidske zaštite nije završeno. Aplikativnim softverom za isplatu dečijeg i roditeljskog dodatka nisu obuhvaćene i uključene sve opštinske službe dečije zaštite.
Takođe, utvrđeno je da Ministarstvo nije moglo zaključivati ugovore o delu sa licima za obavljanje poslova koji su iz delokruga Ministarstva, koji su po isteku meseca obnavljani ili su trajali više od osam meseci u kontinuitetu, u iznosu od 10.184.000 dinara, odnosno nije postupilo u skladu sa članom 199. Zakona o radu.
Iz sredstava donacije za finansiranje projekta „Modernizacija i integracija sistema inspekcije rada u Republici Srbiji u skladu sa standardima i praksom Međunarodne organizacije rada i EU“ izvršena je isplata za ostale stručne usluge u iznosu od 4.179.000 dinara. Po ovom projektu angažovano je 16 lica koja su već zaposlena i zaposleni na drugom mestu. Državni revizor je utvrdio da Ministarstvo nije moglo zaključivati pomenute ugovore o delu sa licima za obavljanje poslova koji su identični ili vrlo slični poslovima iz delokruga Ministarstva u iznosu od 4.179.000, odnosno nije postupilo u skladu sa članom 199. Zakona o radu.
Tako su se neki odgovorni odnosili prema zakonima koje donose. Sad će neko pokušati da nađe opravdanje, reći će, nikom od njih nije na sudu ustanovljena krivica, ali to je već u domenu našeg sudstva.
Izrazila bih ovom prilikom još jednu krupnu zamerku u odnosu na ovaj predlog zakona, u stvari mišljenje SRS o članu 88. stav 2. Smatramo da je ovo diskriminatorska odredba. Ovako nešto nedopustivo je ugraditi u zakon. Naš poslanički klub je podneo amandman kojim želimo da sprečimo da se Predlog zakona usvoji u obliku u kom je napisan. Naime, zakonodavac je predvideo da porodica koja ima više od šestoro članova ima pravo na novčanu socijalnu pomoć za šestoro članova. Srpska radikalna stranka se nikada neće složiti sa ovakvim predlozima, jer se na ovaj način građani dovode u nejednak položaj.
Strašno je to što je sve veći broj radno sposobnog stanovništva prinuđen da postane korisnik socijalne zaštite. Na taj način se efekti loše ekonomske krize prelivaju u sferu socijalne politike.
Kada bi veći deo radno sposobnog stanovništva mogao da radi mnogo bi više prostora tj. novca ostalo za pojedine usluge socijalne zaštite lica čije su potrebe za socijalnom zaštitom izraženije. Ovako, preveliki je broj siromašnih i on se, imamo prilike da vidimo, drastično povećava. Mnogim porodicama je neki vid socijalnih davanja jedino primanje. Zato je naš stav da je nepravedan član 88. stav 2, koji diskriminiše sedmog, osmog i svakog narednog člana porodice. Jednakost svih građana je ono što mora biti ispoštovano uvek, pred svakim zakonom.
Želim da iskoristim ovu priliku i da ovo nadovežem na ono o čemu sam juče počela da govorim. Poslanički klub SRS je Narodnoj skupštini podneo predlog da se diskriminatorske odredbe prema deci isprave, da se izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom omogući da se pravo na dečiji i roditeljski dodatak ostvaruje za svu živorođenu decu u porodici, a ne samo za prvih četvoro dece. Smatramo da i dete koje je rođeno poslednje mora da ima pravo kao i prvo. Ne priznajemo stav Svetske zdravstvene organizacije da je adekvatan psihofizički razvoj dece moguć samo u porodicama sa najviše četvoro dece.
Naš predlog je juče Narodna skupština odbila, navodno zbog neusklađenosti sa Poslovnikom, a ta neusklađenost ogleda se u tome što nismo naveli da li su predlozi u skladu sa zakonodavstvom EU ili nisu.
Smatramo, takođe, da svi članovi porodice, ma koliko ih u porodici bilo, ukoliko porodica ispunjava uslove da prima novčanu socijalnu pomoć, treba da budu obuhvaćeni tom pomoći. Nije nemoguće napraviti drugačiju preraspodelu; toliko sredstava koliko je predviđeno za socijalnu zaštitu da se raspodeli svima onima koji ispunjavaju propisane uslove podjednako. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici ono što nas je navelo da podnesemo Skupštini na usvajanje ovaj predlog zakona jeste nemogućnost velikog broja porodica u Srbiji da prebrodi tešku ekonomsku krizu. Svi smo imali prilike da vidimo javno objavljene podatke o broju siromašnih u Srbiji.

Stav naše poslaničke grupe je da u vreme teške ekonomske krize svaka odgovorna vlast mora da vodi računa da građanima stvori preduslove da prevaziđu krizu, a ne da se bavi isključivo sobom. Pad životnog standarda građana je sve intenzivniji iz dana u dan. Mnoge porodice se bore na različite načine da prežive, dok sa druge strane imamo one nepristojno bogate.

Osećamo odgovornost da vlasti predočimo da građani ne mogu sami da prebrode teškoće koje su ih zadesile, jer ovo su godine svetske ekonomske krize, a kriza u Srbiji traje mnogo duže od ove svetske. Ovaj predlog za izmenu pomenutog zakona jedan je od načina na koje to činimo. Međutim, nakon podnošenja Narodnoj skupštini usledio je odgovor da Predlog zakona nije pripremljen u skladu sa odredbama Poslovnika i da se neusklađenost ogleda u tome što uz Predlog zakona nismo dostavili izjavu da je Predlog zakona usklađen sa propisima EU.

Pokušaću da u toku ovog kratkog vremena obrazložim koje promene smo predložili i zašto je od životne važnosti za građane Srbije da Skupština razmatra ove izmene i da, na inicijativu SRS, usvoji predložene izmene.

Izmene Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom odnose se na dva segmenta. Prvi je pomoć porodicama sa decom koje imaju više od četvoro dece, kroz izmenu odredaba koje se odnose na ostvarivanje prava na dečiji dodatak, tako da se ovo pravo ostvaruje za svu decu. Takođe, predložili smo da se izmene odredbe Zakona koje se odnose na ostvarivanje prava na roditeljski dodatak tako što će ovo pravo moći da se ostvari za svako živorođeno dete majke, a ne, kao do sada, do četvrtog deteta.

Jednim delom smo ovo predložili zbog porodica koje očekuju rođenje petog i šestog i svakog narednog deteta, a drugim delom zbog dugoročnih negativnih posledica koje se ogledaju u padu nataliteta u Srbiji.

Srpska radikalna stranka se ne slaže sa stavom Svetske zdravstvene organizacije da je adekvatan psihofizički razvoj dece moguć u porodici sa najviše četvoro dece. Inače, Ministarstvo rada i socijalne politike Republike Srbije je podržalo ovaj stav. Slobodno možemo reći da je to najlakši način da vlast izbegne obavezu da porodicama sa više dece pruži potrebnu finansijsku podršku.

Stav Poslaničke grupe SRS je da je pristupanje EU štetno po građane Srbije i da je nepotreban imperativ prilagođavanje zakonodavstva Republike Srbije zakonodavstvu Evropske unije, naročito kad znamo da u samoj Evropskoj uniji zakonodavstvo pojedinih članica nije usklađeno sa zakonodavstvom EU.

Ako smo svesni te činjenice, svesni smo onda i da nema pravnih prepreka da se ovaj predlog zakona koji je podnela Srpska radikalna stranka nađe na dnevnom redu današnje sednice. Srpska vlast dužna je da vodi računa o interesima svojih građana, da građanima Srbije omogući da prežive ovo teško vreme krize, a posebno da sve ovo ostavi što manje negativnih posledica na razvoj dece koja žive u Srbiji.

Dame i gospodo, kolege narodni poslanici, evo, sad je prilika da se pritiskom na dugme za glasanje pokaže kolika je odgovornost prema deci u Srbiji. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici,  Poslanički klub SRS podneo je ovaj amandman i pretpostavljam da je i očekivano da ovakvu amandmansku intervenciju imamo, jer prilikom rasprave u načelu veći deo naših primedbi odnosio se upravo na to što piše u članu 3. stav 1. tačka 3). Postoje i druge primedbe, kao, recimo, ona da, prvo što će u ovoj godini uraditi Narodna skupština jeste povećanje duga, kako bi se nadomestio nedostatak novca u budžetu.
Prilikom usvajanja Zakona o budžetu govorili smo da je planirani deficit na visokom nivou, da su rashodi planirani, takođe, na visokom nivou. Svi su znali na kolike prihode se može računati, mada je njihov priliv uvek neizvestan, ali i pored toga, većina je takav zakon o budžetu usvojila. S druge strane, zaštitili ste se izmenama Zakona o budžetskom sistemu, onim delom koji se odnosi na fiskalnu odgovornost i predvideli smanjivanje budžetskog deficita, ali ne sada, već postepeno, do 2015. godine. Prema tome, preporuke koje dobijate od onih čije vam je mišljenje bitno, trudite se da sprovedete. Donosite zakone, ali da se primenjuju kasnije.
Nedavno smo imali prilike da čujemo i izjavu nemačkog ambasadora koji je, govoreći o srpskoj Vladi, rekao da ona donose neke dobre zakone, ali da ima problema kada ih treba primenjivati. To je očigledni problem u Srbiji. Neke stvari urade se namerno, tako da se obaveze odlože za kasnije. Tako je i u slučaju ovog predloga zakona o zaduživanju. Poslanički klub SRS i u raspravi u načelu okarakterisao ga je kao krajnje nepošten. Ovog puta neću upotrebiti neki grublji izraz, mada to zaslužuje ovakav predlog.
Zašto je ovaj predlog štetan? Zato što su se sa predumišljajem još u novembru 2010. godine, kada je pokrenut postupak za javnu nabavku finansijskih usluga, definisali uslovi – koje će obavezne elemente da sadrži Ugovor o zaduživanju. Jedan od njih, i istovremeno najnepošteniji, jeste otplata glavnice jednokratno, po isteku trajanja kredita, nakon šest godina.
Dakle, novac će se uzeti sada i iskoristiti za pokriće budžetskog deficita, za izmirenje obaveza koje pristižu. U narednih šest godina otplaćivaće se samo iznos kamate. Po isteku narednih šest godina, u prvoj polovini 2017. godine, mora se odjednom vratiti čitav iznos od 400 miliona američkih dolara. Sada se nameće pitanje – zašto baš nakon šest godina? Da li je neko od stručnjaka predvideo da će Srbija te 2017. godine biti ekonomski toliko snažna da će moći da finansira normalno funkcionisanje i da će istovremeno moći da otplaćuje sve kredite koji će stići na naplatu?
Već se dugo godina uzimaju razni krediti koji, inače, imaju dug period počeka. Kada dođe vreme da se svima otpočne sa plaćanjem dospelih obaveza – da li će moći država redovno da funkcioniše, da otplaćuje rate kredita, a da se, pri tom, ne zadužuje? Samo u toku ove godine Zakonom o budžetu, članom 4, predviđeno je da će Republika Srbija odobriti zajmove u iznosu od 409,3 milijarde dinara.
Ponovili smo više puta. Da bi se bilo koji projekat u Srbiji realizovao, mora da se uzme kredit. Nijedan ne može da se realizuje bez dodatnog zaduživanja. To nije slučaj samo sada, u uslovima ekonomske krize. To se ponavlja iz godine u godinu. To se dešavalo i u vreme kada je imalo šta da se privatizuje, ali poznato nam je kako je taj proces sproveden, po kojim cenama se prodavalo sve što je vredelo. Istovremeno se rasprodavalo to što se imalo, uzimali krediti, a povećala nezaposlenost. Kada se sve to uzme u obzir, teško je shvatiti koji su to ekonomski stručnjaci i kojom su računicom predvideli da Srbiju 2017. godine očekuje blagostanje, da nas očekuje toliko toga dobrog, da ćemo biti sposobni da finansiramo normalno funkcionisanje države, da izmirujemo obaveze koje se stvaraju u ovom trenutku, kao i one koje su već stvorene i one koje će se u narednih nekoliko godina stvoriti, jer unapred već bi se moglo predvideti kakav je plan.
U stvari, plan se može zaključiti na osnovu Zakona o budžetskom sistemu. Njime je predviđeno postepeno smanjenje budžetskog deficita od ovog koji imamo sada, pa sve do ciljnog do 1% BDP. Ako se želi da se poštuje ovaj zakon, nakon 2015. godine fiskalni deficit moraće da bude toliki, a s obzirom na to da će dugovi doći na naplatu pitanje je – da li će zakon moći da se ispoštuje ili će, kao i neki drugi, morati da se krši? Za ovaj zakon, dakle, o zaduženju, mi iz SRS kažemo da je nepošten i smatramo da bi, ako se već uzima kredit, barem trebalo da postoji malo drugačija dinamika otplate.
Obrazloženje za neprihvatanje amandmana jasno priznaje da postoji predumišljaj da se novac potroši sada, a dug vrati jednokratno kroz šest godina, što u stvari predstavlja period počeka. Ipak je bilo potrebno prihvatiti ovaj amandman i primeniti malo drugačiju dinamiku otplate. Jasno je da je još 2010. godine, u novembru, kada je otvoren javni poziv za dostavljanje ponuda bilo evidentno kakva je namera, dakle, da se novac uzme sada, a vrati 2017. godine. Ponavljam, to je nepošteno i ovaj naš amandman trebalo je prihvatiti. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, evo nas na prvoj sednici u 2011. godini. Prvi posao Narodne skupštine, u stvari, prvo o čemu razmatra Narodna skupština jeste davanje garancije za obaveze JP "Jugoimport", a odmah nakon toga, druga tačka dnevnog reda, i to zaduživanje, uzimanje novog kredita.
Inače, poznato je, ali zbog građana koji prate ovu sednicu da napomenem, da o tome šta će se naći na dnevnom redu sednice Narodne skupštine odlučuju predstavnici stranaka koje čine vlast u Srbiji. Sada su građani Srbije naprosto oduševljeni što prvi posao koji vlast obavlja u ovoj godini jeste novo zaduživanje Srbije. Svi ostali problemi mogu da čekaju, mogu da se rešavaju kasnije ili da se odlože za neko drugo vreme, a prioritet svih prioriteta ne može da čeka.
Predizborna kampanja je uveliko krenula. Oni koji su na vlasti koriste novac iz budžeta za ličnu promociju i promociju svojih stranaka i to na vrlo interesantan način. Sve ono što se uradi novcem poreskih obveznika, svaki most, deonica puta ili investirani novac za nova radna mesta, sve se to predstavi kao lična zasluga pojedinca, koji je navodno dao veliki doprinos da u određenom području stvari krenu nabolje, kao da to nije obaveza i posao onih koji vrše vlast.
Neću da ponavljam ono o čemu smo govorili prilikom usvajanja budžeta za 2011. godinu, da je skrojen po meri predizborne godine, naravno, mere su prema strankama koje čine vlast. Zbog nesrazmere u prihodima i rashodima, koji inače iznose za ovu godinu 120,5 milijardi dinara, evo, već se na prvoj sednici krenulo sa zaduživanjem, da se novac uzme odmah, a kako će se nakon šest godina vratiti, tu brigu neka brine neko drugi.
Pored ovog zaduživanja, o kojem će se kasnije više govoriti, na dnevnom redu današnje sednice je i Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Srpske banke, za obaveze JP "Jugoimport". Karakteristično za ovu garanciju je to da ona nije predviđena Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu. Članom 3, ovog zakona, definisano je da će se u 2011. godini izdati garancija Republike Srbije do iznosa od 312 milijardi dinara. Zatim je navedeno svih 36 garancija čije je izdavanje predviđeno, među njima nema garancije o kojoj danas govorimo. Naravno, izgovor se uvek pronađe, pa je tako i samo obrazloženje za donošenje zakona u neku ruku izgovor, tačnije, sam početak gde se predlagač poziva na član 16. Zakona o javnom dugu, koji propisuje da Republika može dati garanciju za izmirenje duga javnih preduzeća čiji je osnivač.
Među planiranim garancijama koje će biti izdate u 2011. godini, kojih je, ponavljam, 36, interesantno je da je najveći broj predviđen za ''Elektroprivredu Srbije'', ''Puteve Srbije'', ''Železnice Srbije'', ''Transnaftu'', ''Srbijagas'' i, naravno, pod stavkom ostalo, nezaobilazni, "Fijat", doduše, jedna garancija, ali iznos nije beznačajan – 14,85 milijardi dinara.
Rasprava o davanju ove garancije za obaveze JP ''Jugoimport'' mogla bi da otvori neka pitanja. Naime, primetna je jedna jako važna stvar, a to je razbijanje fame oko priče o EU, kao najznačajnijem ekonomskom partneru Srbije i priče o evropskoj budućnosti Srbije, koja nipošto nema alternativu. Predlog ovog zakona o davanju garancije u potpunosti demantuje takve priče. Nekoliko puta ponavljam "priče", jer to, zaista, i jesu samo priče. Istina je to da toliko obećavana evropska budućnost Srbije ne bi značila ništa bolji položaj građana Srbije no što je u ovom trenutku; tržište na kome im je osnovni cilj da plasiraju svoje proizvode bez carine, tržište jeftine radne snage, toliko jeftine da skoro nije za džabe, kao i prostor sa koga ne žele većinu proizvoda, što su na vešt način uslovili uspostavljanjem standarda koje proizvođači u Srbiji još dugi niz godina neće u potpunosti moći da zadovolje, što zbog administrativnih procedura i prepreka, što zbog finansijskih nemogućnosti.
Sa druge strane, neka druga tržišta iskazuju potrebu za određenim proizvodima koji se proizvode u Srbiji. Kao razlog da ova garancija bude izdata navedeno je da se to čini s ciljem da se poveća izvoz, kao jedan od preduslova za razvoj obima ekonomije i povećanja konkurentnosti domaće privrede. Navedeni su i neki od glavnih ciljeva strategije povećanja izvoza Republike Srbije za period od 2008. do 2011. godine. Jedan od njih je učešće, odnosno ulazak domaćih privrednih subjekata na nova tržišta. Ta nova tržišta grupisana su u grupu tržišta sa velikim potencijalom rasta ili velike kupovne moći, i u grupu tržišta koja su bila tradicionalni partneri u spoljnotrgovinskom poslovanju sa bivšom SFRJ.
Izgleda da mnogi tradicionalni partneri, koje je vlast poslednjih deset godina namerno zaboravila ili zapostavila trčeći glavom bez obzira ka obećanoj Evropskoj Uniji, nisu zaslužili da budu zaboravljeni, jer je sa njima nekako lakše obnoviti saradnju.
U poslednje vreme nije se mogao uključiti televizor ili pročitati štampa a da ne vidite hvalisanje kako je povećan izvoz namenskih proizvoda iz Srbije u oblasti vojne industrije i kako se očekuju i novi poslovi, a uvoznica tih proizvoda su upravo nekadašnji partneri Jugoslavije: Alžir, Irak, Kuvajt, Libija.
Upravo garancija o kojoj govorimo danas izdaje se od strane Republike Srbije u korist Srpske banke, a za slučaj da "Jugoimport" ne izvrši povraćaj primljenog avansa prema drugoj strani – Narodnoj demokratskoj Republici Alžir. Radi se o iznosu od 42,11 miliona evra uvećanog za iznos naknada provizije i troškova. To je 15% vrednosti ugovora. Naravno da je za izvozne poslove potrebno da država obezbedi podršku, da li u vidu garancije ili u nekom drugom obliku, ali razumljiv je i zahtev alžirske strane za garancijom za obezbeđenje povraćaja avansa.
Izgleda da su ljudi, iako su geografski daleko od nas, dobro informisani o stanju u srpskim javnim preduzećima. A, izvoz namenskih proizvoda vojne industrije obavlja se isključivo preko Javnog preduzeća "Jugoimport". Prilikom predstavljanja ovog predloga zakona čuli smo od gospođe ministra da je poslednjih godina došlo do povećanja broja zaposlenih u ovoj grani na osnovu rasta proizvodnje.
U ime SRS postavila bih pitanje – da li je država izdvojila za ta nova radna mesta neki iznos subvencija i da li je nešto od novca koji je ostvaren po tom osnovu, po osnovu izvoza ovih proizvoda, investirala u poboljšanje proizvodnih kapaciteta i opreme?
Situacija u Srbiji je takva da bez posla svakodnevno ostaje veliki broj ljudi i dobro je da se konačno shvati da okretanje ka saradnji sa tradicionalnim parterima možda može malo da popravi stanje nezaposlenosti u Srbiji.
Ogromna je šteta nanesena u iščekivanju boljeg evropskog sutra. To iščekivanje je dovelo do smanjenja stočnog fonda, do uvoza mleka u prahu, do klanja steonih krava, zapuštanja zasada voća, jednom rečju do uništenja srpskog poljoprivrednog proizvođača.
Sve što poljoprivredni proizvođači proizvedu nije konkurentno ni na našem srpskom tržištu, jer su proizvodi iz uvoza jeftiniji.
Osiromašeno selo, osiromašeni radnici, armija nezaposlenih. To je slika današnje Srbije uslovljena iščekivanjem boljeg sutra.
Poslednji je trenutak da se shvati da od iščekivanja nema koristi. Mi u SRS razumemo da predstavnicima vlasti nije jednostavno da priznaju da su neke druge države bolji ekonomski partneri Srbiji no što su zemlje članice EU, jer je prethodna izborna kampanja bila zasnovana na priči o evropskim integracijama.
Uveliko je počela kampanja za nove izbore, takvim pričama više se niko ne da prevariti, pa se sada pronalaze nove ideje. Ova desetogodišnja lekcija bila je vrlo poučna i potvrdila je onu staru narodnu izreku – ''Ne zatvarajte stari bunar, ako ste već krenuli da kopate novi.'' Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, već smo više puta u toku ove sednice ponovili da se prvi posao Narodne skupštine u ovoj godini odnosi na novo zaduživanje i to Skupštini, koja proceduralno mora da završi taj posao za predstavnike vlasti, nimalo ne služi na čast. Problema preko glave. Nezadovoljstvo i težak položaj većine stanovništva sve je izraženije, a vlast prvo što čini zadužuje se za finansiranje budžetskog deficita.
Tačno je da je Zakonom o budžetu za 2011. godinu, članom 4, definisano da će biti odobren ovaj zajam. Prilikom predstavljanja ovog predloga zakona čuli smo da će sredstva biti korišćena za finansiranje deficita budžeta i za otplatu dospelih obaveza. Kada je usvajan Zakon o budžetu za 2011. godinu, narodni poslanici SRS su govorili da je neophodno rashode svesti u što realnije okvire, međutim, predstavnici vlasti to nisu želeli da čuju. Sada se iskristalisao problem da nema novca za otplatu obaveza koje stižu na naplatu, da nema novca ni za jedan projekat da se sprovede samostalno, već da se za svaki mora uzeti kredit.
U članu 4. Zakona o budžetu Republike Srbije navedeni su zajmovi koje će odobriti Republika Srbija i to u iznosu od 409,3 milijardi dinara. Među njima je i ovaj o kome danas govorimo. Kada je vođena rasprava o budžetu govorili smo da ste rashode planirali na previsokom nivou. Godinama unazad osnivali ste mnogobrojne agencije, razne paradržavne organe i stvarali nove budžetske korisnike kojima se opredeljuje veliki novac za previsoke plate rukovodioca, za upravne i nadzorne odbore. Nije se vodilo računa što se nadležnosti preklapaju pa se došlo u situaciju da se jedni zaposleni otpuštaju, govorim o farsi sa dva zakona o racionalizaciji u državnoj i lokalnoj administraciji.
Sa jedne strane, ljudi su dobili otkaze, sa druge strane, Izveštaj Državnog revizora prepun je nepravilnosti. Veliki broj nepravilnosti odnosi se na usluge po ugovoru. Skoro svi kontrolisani budžetski korisnici zaključivali su ugovore o obavljanju poslova koji su redovno sistematizovani, a dobro je poznato da na to nisu imali prava i da su takvim postupkom prekršili zakon.
Za ovakav predlog zakona o zaduživanju malo je reći da je nepošten. Neću upotrebiti neke ružnije reči koje bi istinitije okarakterisale ovo što je napisano. Kada ovo kažem, konkretno mislim na član 3. stav 1. tačka 3). Najveći deo obrazloženja za donošenje ovog zakona o zaduživanju odnosi se na objašnjavanje postupka za sprovođenje javne nabavke. Nesporno je da je ovaj deo potrebno obrazložiti, naročito kada znamo da je korupcija u Srbiji najizraženija u oblasti javnih nabavki i ne zameramo što ste obrazložili da je ova ponuda povoljnija u odnosu na druge ponude. Ali, ono što je nepošteno jeste način otplate kredita.
Naime, Predlogom zakona je definisano da je predlog otplate kamate kredita u trajanju od 72 meseca ili šest godina, a otplata glavnice – jednokratno po isteku trajanja kredita. Novac će se uzeti sada 2011. Narednih šest godina otplaćivaće se samo kamata, a, onda, 2017. godine neko će morati iz budžeta Republike Srbije odjednom da vrati 400 miliona dolara. Ovoliko nepoštenje ne viđa se svaki dan.
U ovom trenutku evidentan problem oko otplate obaveza koje stižu na naplatu rešava se zaduživanjem. Građanima je sada potrebno objasniti kako je to predviđeno? Koji su to eksperti izračunali da će kroz šest godina Srbija biti u mogućnosti da servisira normalno funkcionisanje, da će moći da ispunjava obaveze koje tada sižu na naplatu, a da se ne zadužuje.
Poslednje godine obeležene su čestim zaduživanjima i većina tih kredita ima dug grejs period. Novac se troši sada i nije ga dovoljno. Potrebe su sve veće. A, šta će biti kada dođe vreme da se ti krediti vrate?
Stanje u privredi je sve lošije, a to znači da je temelj ove države slab i taj slab temelj treba da izdrži ogromno breme opterećeno velikim dugom. Da apsurd bude veći, usvojene su izmene Zakona o budžetskom sistemu, koje se odnose na fiskalnu odgovornost, i njima je definisano do koje mere je moguće zaduživanje. To je, u stvari, bila obaveza koju ste morali da ispunite.
Te 2017. godine verovatno će morati da se poštuje zakon koji je usvojen. Sada se niko ne pita kako će tada funkcionisati država, kako će se vraćati krediti i izmirivati dospele obaveze. Šta će se tada raditi, kada nema ni mogućnosti da se uzme kredit? To je današnjoj garnituri nevažno, jedino je bitan sadašnji momenat, a šta će biti sa generacijama koje dolaze? Mislim da ispada da je to samo njihov problem.
Još nešto je obeležilo prethodne godine, što ostavlja dubok trag na budućnost narednih generacija – proces nepoštene privatizacije. Rasprodato je budzašto sve što je vredelo, radnici su ostali bez posla, novac koji se slio u budžet po tom osnovu potrošen je, ali ne za nova preduzeća. I pored tog novca od privatizacije zaduživanja su se gomilala. Već nekoliko godina nema krupnih privatizacija kojima bi se popunjavao nedostatak novca u budžetu. I to je kao jedan od problema istakao i premijer Cvetković na početku mandata Vlade. Njegove reči su bile: "Već dugo ništa nismo prodali". Evo, pred kraj mandata ta vlada najavila je privatizaciju ili prodaju "Telekoma". Niko se ne obazire na to što govore predstavnici opozicije, da tako profitabilno preduzeće treba sačuvati u ovom trenutku, da bi donosilo profit državi.
Međutim, kampanju za nove izbore Vlada ne može ni da zamisli bez tog novca koji je planirala od prodaje "Telekoma". Po ovoj ili onoj ceni, ovom ili onom zainteresovanom ponuđaču, prodaće "Telekom", pa će budžet Republike Srbije ostati uskraćen za značajna sredstva u narednim godinama.
Ova kombinacija: zaduženost, nezaposlenost, smanjenje priliva novca u budžet, jedna je od najtežih koja se ostavlja budućim generacijama. Nisam sigurna da bi iko poželeo takvo nasleđe. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom je predloženo smanjenje sredstava za usluge po ugovoru budžetskom korisniku Ministarstvo rada i socijalne politike jer su u izveštaju o reviziji Nacrta zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2009. godinu iskazane nepravilnosti u trošenju sredstava pomenutog korisnika i odnose se na ekonomsku klasifikaciju 423 – usluge po ugovoru, a za iznos od 10.184.000 dinara. Radi se o zaključivanju ugovora o delu koji nisu mogli biti zaključeni. Predloženo je preusmeravanje ovog iznosa sredstava budžetskom korisniku Ministarstvu rada i socijalne politike i to u okviru funkcije 40 – porodica i deca, a za naknade za socijalnu zaštitu iz budžeta.
Državni revizor je podneo izveštaj o izvršenoj reviziji i u delu koji se odnosi na usluge po ugovoru utvrđene su brojne nepravilnosti. Među korisnicima koji su izvršili zloupotrebu je i Ministarstvo rada i socijalne politike. Zloupotreba se ogleda u tome što je ministarstvo zaključilo ugovor o delu koje se odnosi na poslove koji su identični ili vrlo slični poslovima koji se obavljaju u okviru sistematizovanih radnih mesta. Za te ugovore potrošeno je 10.184.000 dinara. Moram opet da istaknem da je napravljena jedna velika farsa donošenjem zakona o racionalizaciji broja zaposlenih u državnoj i lokalnoj administraciji jer ovo što je napisano u izveštaju revizora zaista potvrđuje da je to bila samo farsa. Neshvatljivo je da se više od 10 miliona potroši na ovakav način od strane Ministarstva rada i socijalne politike kada znamo da je sve veći broj građana Srbije u prilici da se obrate za neku vrstu socijalne zaštite. Svakodnevni gubici posla od mnogih ljudi napravili su socijalne slučajeve. Mnogim porodicama ostala su bez posla i po dva člana, pa tako više niko ne radi i nemaju apsolutno nikakvih prihoda. Položaj dece u takvim i
sličnim porodicama zaista je nezavidan i zato smo ovim amandmanom mi iz SRS predložili da se 10.184.000 preusmeri za socijalnu zaštitu porodice i dece za povećanje dečijih dodataka umesto što su se trošila za određene usluge po ugovoru koje su već godinama u nazad nepresušni izvor zloupotrebe sredstava iz budžeta. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, obrazloženje za neprihvatanje ovog amandmana pokazuje da predstavnici Vlade ne čitaju pažljivo naše amandmane.
Cilj podnošenja ovog amandmana nije skraćivanje zarada istraživačima u institutima. Mi to nijednim jedinim slovom nismo napisali. Napisali smo jasno – cilj podnošenja amandmana je onemogućavanje dupliranja pravnih propisa.
U obrazloženju, već u 1. stavu Vlada jasno pokazuje da se radi o nesporazumu, tačnije da nije želela da se upušta u ozbiljnije razmatranje amandmana koje je podneo poslanički klub SRS. U pomenutom 1. stavu napisano je: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se u skladu sa odredbama Zakona o naučno-istraživačkoj delatnosti i Zakona o inovacionoj delatnosti sa ekonomske klasifikacije 424 – specijalizovane usluge, izvršavaju rashodi za 14 programa. To znači da već postoje zakoni koji regulišu ovu materiju i zakonom o budžetu nije potrebno opet regulisati već regulisanu materiju.
Opredeljena su sredstva Ministarstvu nauke i tehnološkog razvoja, 424 – specijalizovane usluge. U obrazloženju se objasni koja je namena, kao i za sva ostala ministarstva i to bi bilo to.
Poslednjim članom zakona zaista je nepotrebno naknadno regulisati već regulisano.
Ponovila bih stav SRS – mi jesmo za veće ulaganje u nauku, što podrazumeva i stimulativne plate ljudima koji se bave naukom, jer je to jedini način da se mnogo mladih i obrazovanih ljudi zadrži, da ne bi otišli iz ove zemlje. Zahvaljujem.