Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, na samom kraju današnje diskusije želim da ponovim stav SRS da rebalans budžeta koji se usvaja predstavlja ogledalo vlasti u Republici Srbiji.
Sve što je uradila ova Vlada od svog formiranja 2008. godine pa do danas, verno je naslikano na ovim stranicama. Žao mi je što premijerova želja da se vodi rasprava isključivo sa ekonomskog aspekta ne može biti uslišena, jer i sam zna da takvom svojom željom vređa narodne poslanike opozicije, jer je budžet dokument ekonomske politike, ali sa dobrom političkom pozadinom i tiče se svih građana.
Imali smo jednu tzv. rekonstrukciju Vlade u martu. Zaista smo se tada naslušali fraza i lepih reči. Rebalans, o kome danas raspravljamo, još jedan je u nizu dokaza koliko je tom farsom izvređana inteligencija građana Srbije. Ovo je jedan od pisanih dokaza, a nepisanih ima mnogo i njih građani svakog dana osećaju na svojoj koži.
Nabrojao je tom prilikom premijer prioritete nove Vlade, ne mogu sada da ih sve ponavljam, samo ću podsetiti na ono što je rekao u vezi sa ekonomskim ciljevima, i to samo jedan deo – da će Vlada Srbije u narednim mesecima sprovesti mere ekonomske politike koje će omogućiti bolji životni standard građana, a te mere podrazumevaju povećanje zaposlenosti, smanjenje javne potrošnje i fiskalnog deficita, dinamičan rast privredne aktivnosti na bazi proizvodnje razmenjivih dobara, kao i veća ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju. Ovo i još mnogo toga rekao je gospodin Cvetković 14. marta ovog marta.
Ove godine 23. septembra stavio je svoj potpis na Predlog rebalansa, koji je dostavljen Narodnoj skupštini. Citirajući deo premijerovog ekspozea koji se odnosi na ekonomske ciljeve, naglasila sam smanjenje javne potrošnje i fiskalnog deficita. Vlada je u tom periodu zaključila da je preglomazna i mislili su da će, ako budu malo manje glomazni, biti i efikasniji i jeftiniji. Rezultati te obećane efikasnosti su u ovom predlog rebalansa. Deficit budžeta je veći za 22,2 milijarde, ukupno 142,7 milijarde.
Sledeće obećanje koje je, ne trepnuvši, u ime te nove a stare vlade, premijer izrekao u vezi sa ekonomskim ciljevima, dinamičan rast privredne aktivnosti na bazi proizvodnje razmenjivih dobara. Na prvoj strani ocene koju je dao Fiskalni savet povodom rebalansa budžeta Republike Srbije, a dostavljen je članovima Odbora za finansije, u prvom pasusu napisano je: "Tokom 2011. godine dolazi do usporavanja privredne aktivnosti tako da je procena rasta BDP smanjena sa 3 na 2% za ovu godinu". Još jedno obećanje odnosilo se na smanjenje javne potrošnje. U to se od početka ova Vlada zaklinjala, a radila je sve suprotno svojoj zakletvi. Argument za ovu tvrdnju takođe je na prvoj strani ove ocene Fiskalnog saveta i tu piše: "Negativno ocenjujemo činjenicu da je struktura rashoda promenjena u korist tekuće potrošnje".
Kao što sam na početku već rekla, kada govorimo o rebalansu budžeta za ovu godinu, ne možemo da posmatramo samo sadašnji momenat, moramo da uzmemo u obzir sve što je Vlada učinila u toku svog mandata. U prevelikoj želji da se dodvori svojim navodnim evropskim prijateljima, počela je sa jednostranom primenom SSP od januara 2009. godine.
Kada pogledamo prihode od carina u budžetu Republike Srbije, od tada imamo i te kako značajan pad učešća carina u ukupnim poreskim prihodima. Ekonomski tim SRS napravio je jedno poređenje od 2006. do 2011. godine. Stvari stoje ovako: od 2006. do 2008. godine učešće carina kretalo se od 10,09 do 11,62%, u 2009. bilo je 8,32%, u 2010. godini 7,06%, a budžetom za ovu godinu planirano je 5,45%, da bi plan bio promenjen na 5,62%.
Ovo neznatno povećanje posledica je većeg pada drugih poreskih prihoda, poreza na dohodak građana i PDV, a ne neznatnog rasta prihoda od carina. Istovremeno kada ste počeli sa jednostranom primenom SSP, povećali ste akcize da biste nadomestili izgubljene prihode od carina, pa su u 2008. godine akcize učestvovale sa 16,87%, u 2009. godini sa 20,56%. Sada je ovim rebalansom predviđeno da akcize učestvuju sa 22,84%. Ovo je samo mali delić argumenata da SSP, tj. njegova jednostrana primena sa srpske strane, građanima nije donela bolji životni standard koji je obećan.
Umesto smanjenja nezaposlenosti i povećanja životnog standarda građana iz godine u godinu, mi imamo sve veći broj onih koji ne mogu da prežive, pa su povećana davanja iz budžeta za socijalnu zaštitu. Jedna vlada koja sebe naziva socijalno odgovornom, svoje delovanje zasniva na tome da socijalna zaštita bude obezbeđena onima koji ne mogu da rade zbog bolesti, invalidnosti, zbog gajenja dece i ostalih stvari koje potpadaju pod socijalnu zaštitu. Ostalima se obezbeđuje posao, da rade i da zarade. To je stav SRS i mi ćemo ga uvek iznositi jer se sa njime slaže ogromna većina građana Srbije.
Sada se ponašate kao lekar koji leči posledicu bolesti, a ne uzrok koji opet izaziva bolest i sve tako u krug. Šta je u stvari urađeno? Stvorena je armija nezaposlenih tako što su zaposleni ostali bez posla, mlade generacije koje završavaju školovanje nemaju gde da rade. To liči kao da vam je to u interesu, jer mislite da ćete sa takvom grupacijom lakše manipulisati. Ne, sigurno nećete.
Mi u SRS smo sigurni da na predstojećim izborima građani Srbije neće izabrati svoju budućnost sa primanjima iz socijalne zaštite nego će birati da rade i da zarade, da svako ko radi bude plaćen prema svojim kvalifikacijama, obrazovanju i prema sposobnostima koje iskaže.
Govorili ste da je priča sa višim iznosom sredstava za socijalnu zaštitu način da se pruži prilika da određene kategorije korisnika prežive ovo vreme krize, da je to pravednija raspodela. Ako neko želi da stvori pravednije društvo, trebalo je da se potrudi da stvori ambijent u kome će se otvarati nova radna mesta, pokrenuti proizvodnja, obezbediti sigurnost radnika, a ne da neko radi 12 sati dnevno za 12.000 mesečno. Jedna vlada koja sebe naziva socijalno odgovornom ne može se ponositi svojim radom kada zna da je zdravstvena situacija građana Srbije katastrofalna, a zakida na bolovanjima.
Jedanaest godina nakon političkih promena u Srbiji je smrtnost građana među najvećom u svetu, zbog umiranja pre vremena od kardiovaskularnih i malignih bolesti, a od 2008. godine u porastu je i smrtnost odojčadi. Vlast jednostavno ne prepoznaje biološku ugroženost građana Srbije.
Rebalansom budžeta nije učinjeno ništa na unapređenju zdravstvene zaštite. Apsurd je to što iz plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje vidimo da u okviru rashoda za zdravstvenu zaštitu najveće smanjenje se beleži kod naknada zarada usled bolovanja, i to za milijardu i 300 miliona, pa će se to odraziti na rast neizmirenih obaveza korisnicima po ovom osnovu. Kako će biti obolelima od teških bolesti bez tih 65% od zarade, to je pitanje o kome treba da razmišlja vlast koja je ovako prekrajala rashode u budžetu.
Očekujete kandidaturu za članstvo u EU. Verovatno ćete dobiti. Ali, kada pogledaju zvanične podatke koji govore da su među siromašnima u Srbiji najugroženija deca do 13 godina, 9,8%, a od 14 do 18 godina 8,4%, što kada se pretvori u cifre iznosi oko 120 hiljada siromašne dece, znate šta će reći? Reći će – šta će nam ovi, nisu sposobni da spreče siromaštvo među decom, otkidaju bolesnima od bolovanja i ne vole da čuju kada im se to kaže. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman na član 18. je logičan sled amandmana koji je na član 17. podneo dr Momčilov.
Čuli smo već dovoljno argumenata zašto je potrebno da Zavod za palijativno zbrinjavanje osnovati kao posebnu ustanovu. Pokušaću samo da još neke od argumenata iznesem. Koliko je ozbiljan problem govori i sama strategija za palijativno zbrinjavanje koju je donela Vlada. Podaci u njoj su, u svakom smislu, zabrinjavajući, može se slobodno reći zastrašujući. Pored tih podataka u samoj strategiji, predlog organizacije palijativnog zbrinjavanja nije adekvatan aktuelnoj situaciji u Republici Srbiji koja je, takođe, opisana u strategiji i koja kaže – da su osnovne karakteristike stanovništva u Republici Srbiji održavanje trenda niskog nataliteta i starenje stanovništva, uz povećanje opštih stopa smrtnosti. Stopa smrtnosti je porasla sa 8,2 u 1986. godini na 13,9 umrlih osoba na 1.000 stanovnika u 2006. godini. Ovo su podaci bez podataka za AP KiM.
Takođe su u strategiji taksativno navedene grupe bolesti i stanja koje dovode do potrebe za palijativnim zbrinjavanjem. Tu kaže da maligni tumori su u 2006. godini imali učešće 19,7% u svim uzrocima smrti i bili su drugi uzrok umiranja u Republici Srbiji. Naravno, opet podaci bez podataka za AP KiM. U odnosu na druge evropske narode, ovi podaci su nas 2006. godine svrstali u red srednjeg rizika umiranja od malignih bolesti.
Inače, muškarci su najviše oboljevali i umirali od raka pluća, kolona i rektuma, prostate, želuca, a žene od raka dojke, pluća, kolona, rektuma, grlića materice i želuca. Sledeća grupa bolesti srca i krvnih sudova imaju učešće 57,3% u svim uzrocima smrti u 2006. i, takođe, ovo su podaci bez AP KiM. Stopa umiranja od bolesti srca i krvnih sudova od 2001. do 2006. porasle su za 10,6% kod žena i kod muškaraca za 7,2%.
Sledeća grupa – dijabetes, to je peti vodeći uzrok smrtnosti od svih uzroka smrti i poeti uzrok opterećenja bolešću. Broj obolelih od dijabetesa već duži niz godina raste. Podaci su opet dati bez podataka za AP KiM i kažu da je stopa mortaliteta, od 23,2 na 100.000 stanovnika, našu zemlju odvela u grupu evropskih zemalja sa najvišom stopom umiranja od ove bolesti. Procene su, ovde se kaže "danas", a da li se misli na 2006. ili na 2009. godinu, kada je rađena strategija, ne mogu tačno da kažem, ali je bilo pola miliona ljudi obolelih od dijabetesa.
Sledeća grupa – opstruktivne bolesti pluća, one su četvrti uzrok umiranja u Republici Srbiji.
Zatim, infekcija HIV. U Republici Srbiji, takođe podaci bez AP KiM, od 1985. do 2006. godine prijavljeno je 1.352 lica koja su obolela, a 905 ih je umrlo. Znači 67% umrlih. U 2006. godini je registrovano 51 novoobolelo lice, umrlo 24.
Sledeća grupa – saobraćajne nesreće i traumatizam. Ovde su navedeni podaci za 2006. godinu, gde se kaže da je povređeno 18.411 lica, od kojih je 4.778 lica ili 25,9% sa teškim telesnim povredama koje dovode do funkcionalne onesposobljenosti za obavljanje aktivnosti u svakodnevnom životu i zahtevaju pomoć drugog lica.
Činjenica je da najveći procenat stanovništva koje je bez pomoći drugog lica ne može da obavlja aktivnosti vezane za ličnu negu, jesu lica starosti od 65 do 74 godine. Međutim, veliki je problem i kod mlađih osoba. Ne mislim samo na poslednje dve grupe – oboleli od HIV infekcije i povređeni u saobraćajnim nesrećama, već na sve ove grupe pacijenata.
To je razlog zbog čega smo mi podneli ove amandmane. Zbog toga je naš stav da palijacija ne može biti samo deo gerontologije.
Ovom prilikom samo hoću još kratko da kažem nekoliko reči o amandmanu koji je na član 18. podnela i gospođa Rajkov, koji takođe nije prihvaćen, a odnosi se na zbrinjavanje lica sa invaliditetom, mlađih od 65 godina. To se odnosi na ona lica koja ne mogu samostalno da žive.
Hoću ovom prilikom još nešto o čemu sam ranije govorila, kada su donošeni neki drugi zakoni. Naime, radi se o licima sa invaliditetom koja mogu da rade. I danas invalidna lica iz DES-a, samo na nekoliko stotina metara od Skupštine, štrajkuju ispred Ministarstva ekonomije. To ne služi na čast nijednom ministarstvu, niti Vladi, ali o tome ćemo nešto više kada budemo govorili o amandmanima na Zakon o zdravstvenom osiguranju. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas negde oko 14 časova imali smo prilike da od gospodina ministra čujemo da konvencije koju je Republika Srbija ratifikovala moraju da se poštuju. Takav stav predlagača videli smo i u članu 6, gde se pravo na zdravstvenu zaštitu priznaje licima, tj. deci do 18 godina života.
Međutim, kada poslanički klub SRS podnese amandman na član 12, gde smo predložili da se pravo na pratioca proširi na decu do 18 godina života, mi onda dobijamo odgovor da se konvencije mogu poštovati parcijalno. Znači, bilo je dovoljno priznati da se pod detetom smatra lice do navršenih 18 godina života, a ostalo će se uređivati prema mogućnostima zemlje.
Takođe, u obrazloženju zašto se ovaj naš amandman ne prihvata, stoji da deca od 15. do 18. godine života koja borave u zdravstvenim ustanovama za vreme lečenja imaju potpunu zdravstvenu zaštitu i negu od strane zdravstvenih radnika. To stoji i svaka čast zdravstvenim radnicima, naročito onima koji leče i neguju decu. Ali, problemi koji se dešavaju u praksi govore da je u nekim slučajevima ipak potrebno da pratioc ostane i posle navršene 15. godine života deteta, a da se ne radi o licu kod koga je došlo do gubitka pojedinih telesnih ili psihičkih funkcija, uključujući i slepa, slabovida i gluva lica.
Neka deca se dugo leče. Moram da pomenem dečaka koji se na Institutu leči od leukemije od 2001. godine i koji je početkom ove godine napunio 15 godina. Problemi sa kojima su se roditelji susretali zaista su strašni. Nešto više o tome ću reći povodom narednog amandmana na član 14, pošto vreme predviđeno Poslovnikom od dva minuta za obrazlaganje amandmana ističe. Zahvaljujem.

Amandman na član 14. isti je kao i na član 12, s tim što se sada odnosi na medicinsku rehabilitaciju u slučaju bolesti i povreda. Znači, pratilac detetu predlagač priznaje do 15 godina, a mi smo predložili da to bude do 18 godine, kao i kod prethodnog člana 12, koji se odnosi na pratioca prilikom pregleda i lečenja u slučaju bolesti i povrede.
Završiću ono što sam počela, s obzirom da se radi o istoj suštini. Odvajanje od roditelja deci koja su zdrava nije nikakav problem. Naprotiv, čak im i prija. Za decu koja se dugo leče i najveći deo lečenja provode u bolnici odvajanje predstavlja separacioni strah i stres za koji neuropsihijatar dr Gordana Paunović-Milosavljević kaže da je jedan od najtežih oblika stresova kod dece.
Teško je pominjati konkretne slučajeve, ali maločas sam govorila o detetu koje se od 2001. godine, od svoje pete godine, leči na institutu. To dete je početkom ove godine napunilo 15 godina u bolnici i zaista se njegovo stanje toliko pogoršalo da su analize pokazale užasan porast šećera u krvi i porast krvnog pritiska.
Prihvatanjem ovog amandmana, kao i amandmana na član 12. koji je SRS podnela, ovakve posledice koje su i te kako štetne za zdravlje dece, bar kod ovakvih teških bolesti, bile bi malo umanjene. Zahvaljujem

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, amandman poslaničkog kluba SRS na član 17. Predloga zakona podnet je s namerom da se zakonom obezbedi obavezno uključivanje roditelja ili staratelja učenika u vaspitno-disciplinski postupak koji vodi škola, ako učenik učini teže povrede obaveze učenika ili povrede zabrane iz člana 44. i 45. osnovnog zakona.
Predlagač je definisao da je potrebno prisustvo roditelja samo u trenutku kada se učenik saslušava ili daje svoju pismenu izjavu. Mi smo amandmanom predložili da prilikom vođenja čitavog postupka mora biti prisutan roditelj. Smatramo da je prisustvo roditelja neophodno, s jedne strane, da pojedini učenici ne bi bili oštećeni i to u slučaju kada se radi o većem broju učenika koji su učinili teže povrede obaveza, imamo takve slučajeve, ili povrede zabrane bilo koje diskriminacije, nasilja ili zlostavljanja.
S druge strane, s obzirom na to da škola pored obrazovne ima i vaspitnu ulogu, mi iz SRS smatramo da prisustvo roditelja tokom čitavog postupka može dati još jednu korist, a to je da roditelj potpunije sagleda pojedine osobine svog deteta za koje nije mogao da zna ili da ih primeti kod kuće, jer se deca drugačije ponašaju u kući a drugačije u društvu svojih vršnjaka u školi. Roditelj bi tada dolazio u kontakt sa psihološko-pedagoškom službom škole, što bi bilo od koristi, da učenik opet ne učini neku povredu, tj. da se greška u nekoj narednoj školskoj godini ne bi ponovila.
Ovaj amandman SRS nije prihvaćen, uz obrazloženje da je prihvaćen drugi amandman kolege Mihajlovića i mi to pozdravljamo, jer vidimo da su razmišljanja u pravcu da i roditelji treba da budu što više uključeni, ali ovako kako je usvojen amandman, opet se prisustvo roditelja podrazumeva samo u trenutku saslušavanja i davanja pismene izjave. Tu se potreba za prisustvom roditelja u daljem postupku završava. Zbog toga smo mi tražili da se prihvati amandman poslaničkog kluba SRS, kako bi se obezbedilo prisustvo roditelja i nakon toga.
U prilog svemu ovome dodaću da i osnovni zakon potencira uključivanje roditelja. Tako, u članu 3. osnovnog zakona piše: "Sistem obrazovanja i vaspitanja svojom organizacijom i sadržajem obezbeđuje i: efikasnu saradnju sa porodicom, uključivanje roditelja odnosno staratelja radi uspešnog ostvarivanja postavljenih ciljeva obrazovanja i vaspitanja". Zatim, član 113. osnovnog zakona predviđa učešće roditelja i u stavu 1. piše, između ostalog: "Škola je dužna da uz učešće roditelja odnosno staratelja učenika pojača vaspitni rad aktivnostima u okviru odeljenske zajednice, stručnim radom odeljenskog starešine, pedagoga, psihologa, posebnih timova, a kada je to neophodno, da sarađuje sa odgovarajućim ustanovama socijalne odnosno zdravstvene zaštite na promeni ponašanja učenika".
Kada sve ovo uzmemo u obzir, ne vidim razlog da amandman na član 17, koji je podneo poslanički klub SRS, ne bude prihvaćen. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo predsedniče.

Mi smo u dosadašnjem delu sednice imali kvalitetnu raspravu sa ministrom prosvete. Ne mogu da krimi njega što će on biti naš sagovornik u budućem razgovoru, ali mislim da rasprava neće sadržati kvalitet kakav je bio u prethodnom delu, jer ipak je na ovu raspravu trebalo da dođe predsednik Vlade, koji je istovremeno ministar finansija, ili bar kako je potpisano ovde u Predlogu zakona koji smo dobili njegov potpredsednik Božidar Đelić. Međutim, rasprava će teći tako kako teče.

Sada želim da istaknem da smatram dobrim kada na neki predlog zakona amandmane u istovetnom tekstu podnesu poslanički klub SRS i narodni poslanici vladajuće koalicije. Dešavalo se da u takvim situacijama budu prihvaćeni amandmani kolega poslanika iz vladajuće koalicije, a naši budu odbijeni uz obrazloženje da je već prihvaćen isti takav, ali iz drugog poslaničkog kluba. To su neke situacije u kojima ne možemo baš da budemo nezadovoljni.

Međutim, sada je odbijen i naš amandman i amandman kolege Meha Omerović, inače predsednika skupštinskog Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja. Svi mi koje interesuje socijalna politika jasno sagledavamo kakva je realnost u Srbiji. Međutim, mnogi zakoni koji se usvajaju u takvom obliku u kome ne da poboljšavaju, niti održavaju stanje onakvim kakvo je trenutno, već ga pogoršavaju. Upravo to čini se ovim predlogom zakona i odbijanjem amandmana na njegov član 4, koji je kao što rekoh podnet i od strane opozicionih poslanika i poslanika koji su pripadnici stranaka koje vrše vlast.

Želim da podsetim i žao mi je što kolega nije, da je i u raspravi u načelu gospodin Milisav Petronijević, takođe pripadnik stranke koja trenutno vrši vlast u Srbiji, izneo stav vrlo sličan, skoro identičan, stavu SRS i da sam ja i tada rekla da posle izgovorene reči očekujem i konkretnu podršku, što znači da se u danu za glasanje glasa za amandman SRS na član 4.

Mislim da nije dovoljno da predstavnici vlasti identifikuju problem i iznesu ga javnosti. Njihova odgovornost je da probleme koji su identifikovani rešavaju. Imali smo prilike da od Vladine Kancelarije za saradnju sa medijima, naravno putem medija, budemo obavešteni da je Vlada na svojoj sednici odlučila da država pokrije dug onim vlasnicama radnji koje su koristile porodiljsko odsustvo i koje su dobile zahtev od poreske uprave Ministarstva finansija da retroaktivno podmire svoje obaveze. Takođe, da je Vlada usvojila zaključak da majke preduzetnici koje ubuduće odlaze na porodiljsko odsustvo a vođenje radnji su poverile ovlašćenom poslovođi, moraju da plaćaju doprinose po dva osnova, kako traži poreska uprava.

Takođe smo imali prilike da čujemo da se oglasio i ministar rada i socijalne politike i rekao da će se ubuduće Zakon o doprinosima, koji je na snazi od 2004. godine, tumačiti tako da majke preduzetnici koje koriste porodiljsko bolovanje a delatnost obavljaju preko ovlašćenog poslovođe moraju da plaćaju veći iznos za doprinose. Problem je navodno u tome što su neke filijale poreske uprave godinama pogrešno tumačile zakon, pa su se različito plaćali doprinosi i pojedine su žene bile u povoljnijem položaju od drugih koje su imale veće izdatke.

Ministarstvo rada i socijalne politike je, prema rečima ministra nadležnog za to, predložilo amandman na ovakvu odluku. Međutim, odluka je ipak usvojena. Šta je sada urađeno? Vlada je odlučila da oslobodi duga one majke preduzetnike prema kojima se retroaktivno potražuju dugovanja i to je u redu. Međutim, buduće majke, nakon usvajanja ovog predloga zakona, moraće da vrše plaćanje kada radnju povere ovlašćenom poslovođi kada odsustvuju da bi rađale decu.

Pre nego što pređem na to koliko je populaciona politika u Srbiji pogubna, želim da istaknem još jednu važnu stvar u vezi sa dilemom da li će radnju privremeno odjaviti u vreme kada majka preduzetnik odsustvuje zbog porodiljskog bolovanja, odsustva sa rada radi nege deteta ili odsustva radi posebne nege deteta. Umesto majke, niko ne može da rodi dete i zato mora da odsustvuje zbog porodiljskog. Nakon toga, pravo da koristi odsustvo sa posla radi nege deteta ima i otac, pod uslovima koje je definisao Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom, naravno, ako je otac zaposlen. Ali, tu sada padaju u vodu sve one priče o namerama da se vodi briga o zdravlju novorođenčadi, o aktivnoj podršci politici dojenja i drugim pričama koje stalno slušamo, a u praksi ih je, upravo zbog ovakvih stvari, nemoguće realizovati. Jedan od razloga su, na primer, odredbe ovog zakona koje je poslanički klub SRS predloži da budu brisane.

Ono što je jedan od najvažnijih preduslova za zdravlje dece i majke koja je rodila jeste prisustvo majke u prvoj godini života. Takođe, ne sme se smetnuti sa uma da su dobrim delom majke vlasnice radnji kao što su pekare, samostalne trgovinske radnje, prehrambene ili neke druge, u kojima je priroda posla takva da podrazumeva težak fizički rad i te majke sigurno nemaju kućne pomoćnice i dadilje koje će umesto njih čuvati njihovu decu i raditi kućne poslove. Mali je broj žena u Srbiji koje na takav način mogu da organizuju svoj život. To je jedan aspekt.

Drugi aspekt se odnosi na to kada bi majka preduzetnik privremeno odjavila radnju zbog porodiljskog i nege deteta, svi zaposleni u toj radnji bi morali da ostanu bez posla ili da bar privremeno budu nezaposleni dok se majka ne vrati sa

čuvanja svog deteta. Šta je sada za ovu državu prihvatljivije? Da radnja nastavi da radi preko ovlašćenog poslovođe, da zaposleni rade, primaju zaradu, njima se uplaćuju doprinosi, majka čuva dete, ili da se radnja zatvori? Šta je interes države u ovakvoj situaciji?

Ja sam i u raspravi u načelu iznela podatke da je pad nataliteta drastičan, da su podaci Ministarstva rada i socijalne politike da je u 2008. godini rođeno 30 hiljada beba manje nego što je potrebno za prostu reproduktivnu zamenu stanovništva, da je u Vojvodini stopa prirodnog priraštaja minus pet promila, da se stanovništvo ubraja u najstarije na planeti. U stalnom je porastu broj parova koji nemaju ni jedno dete i koji se leče od steriliteta. U poslednje vreme sve je više mladih devojaka obolelih od benignih oboljenja reproduktivnih organa.

U takvoj situaciji, država Srbija, umesto da pruža podršku ovim hrabrim ženama koje se i pored svega odluče da rode, država ih svojom politikom potpuno destimuliše. Mogu slobodno reći da pogubno deluje na njih, a dokaz za to o čemu govorim, tačnije jedan od dokaza je i predlog zakona o kome sada raspravljamo i njegov član 4. A pre tri godine, kada se ova vlada formirala, krstila se sama, bez kuma i sveštenika, u socijalno odgovornu Vladu. Zahvaljujem.

Hvala.

Poslanički klub SRS podneo je amandman na član 10. Predloga zakona, koji se odnosi na lica sa invaliditetom. Članom 45b. osnovnog zakona definisano je da poslodavac koji na neodređeno vreme zaposli lica sa invaliditetom oslobađa se obaveze plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje, koji se plaćaju na osnovicu, odnosno na teret sredstava poslodavca za period od tri godine od dana zasnivanja radnog odnosa tog lica. To stoji u osnovnom zakonu.

Predlagač sada kaže – poslodavci koji za određeno lice koriste ili su koristili oslobođenje od plaćanja doprinosa po drugom pravnom osnovu u skladu sa odgovarajućim propisom ne mogu za isto lice ostvarivati oslobođenje od plaćanja doprinosa iz ovog člana. SRS se ne slaže sa ovim, jer se time ne unapređuje kvalitet života lica sa invaliditetom.

Kao što smo čuli od mnogih prethodnih govornika, u članovima 8. i 9. ovakva ograničenja se sada predlažu, kada su u pitanju lica starija od 50 godina života, pripadnici mlađi od 30 godina, kao i lica starija od 45 godina za koja se doprinosi obračunavaju po stopama umanjenim za 80%.

Za ove kategorije obveznika nismo podneli amandmane, ali kada su u pitanju osobe sa invaliditetom zaista ne možemo da se složimo sa ovim što je predloženo.

Svi smo svedoci da, kada se obeležava Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, stalno čujemo priče o unapređenju kvaliteta njihovog života.

Usvojen je i Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Stalno se potenciraju neki pomaci, ali podaci Nacionalne službe za zapošljavanje su poražavajući.

Imam podatke iz oktobra prošle godine koji kažu da posao traži 20. 470 osoba sa invaliditetom, a od tog broja 6.644 su žene. Gotovo polovina osoba sa invaliditetom na evidenciji Nacionalne službe ima osnovno osmogodišnje obrazovanje, a ostali nezavršenu ili završenu srednju školu, s tim što diplomu više škole ima 349, a fakultetsku 259 osoba.

U ovakvim uslovima država sada ovim predlogom zakona ograničava korišćenje pojedinih povlastica od strane poslodavaca. Smatramo da, kada se radi o ovoj kategoriji osiguranika, poslodavcima koji ih zapošljavaju treba omogućiti da koriste oslobađanje od plaćanja doprinosa iako su već koristili oslobađanje po drugom osnovu. Ako bude tako, možda će biti prilike da se popravi slika koju je dala Nacionalna služba za zapošljavanje.

Ono čime bi predlagač ovog zakona zaista trebao da se pozabavi jesu svakodnevni protesti ispred Ministarstva ekonomije i Skupštine grada Beograda. Protestuju svakog dana svi zaposleni DES-a, preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom u restrukturiranju, koji očekuju da njihovi problemi budu rešeni, a napominju da bi bili u prilici da zaposle još 30% lica sa invaliditetom, pored postojećih 52%. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, vodimo raspravu bez ovlašćenog predstavnika Vlade, bez predstavnika Ministarstva finansija, a izmene zakona o kojem danas raspravljamo odnose se na više kategorija obaveznika doprinosa – na sveštenike, verske službenike, poljoprivrednike, volontere, lica na stručnom osposobljavanju, samostalne umetnike, tačnije njihova udruženja, majke na porodiljskom bolovanju i lica sa invaliditetom.
Pojedine odredbe se odnose na usaglašavanje sa nekim drugim propisima, a pojedine donose neke novine. Govoriću o odredbama Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, koje se odnose na majke koje se bave preduzetništvom i odlaze na porodiljsko odsustvo i na lica sa invaliditetom.
Što se tiče odredbe člana 4. Predloga zakona, odnosi se na utvrđivanje osnovice doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za preduzetnika koji ostvaruje naknadu zarade zbog porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, a delatnost nastavlja da obavlja preko ovlašćenog poslovođe.
Verovatno je sve ovo posledica dešavanja kojih se svi sećamo iz decembra prošle godine, kada je Unija poslodavaca Srbije zatražila od Ministarstva finansija da hitno spreči diskriminaciju žena preduzetnika na porodiljskom odsustvu.
Naime, Poreska uprava od žena preduzetnica je tražila da vrate novac koji su dobile na ime refundacije zarada u toku porodiljskog odsustva. Radi se o 30-ak žena vlasnika firmi iz više gradova Srbije.
Najnoviji podatak iz juna ove godine govori da se radi od oko 5.000 žena i prosečnim dugom od oko 175.000 dinara. Jedna od pomenutih je vlasnica firme iz Pirota i od nje je Poreska uprava potraživala 130.000 dinara koje je primila dok je bila na porodiljskom bolovanju. Kao vlasnica firme, pre odlaska na porodiljsko, ispoštovala je sve zakonske propise, odnosno ovlastila je drugu osobu da vodi firmu za vreme njenog odsustva i redovno uplaćivala poreze i doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje.
Međutim, problem je nastao zbog interne uredbe iz januara 2009. godine, koju joj je Poreska uprava uručila godinu i po dana kasnije, po kojoj vlasnice firmi za vreme porodiljskog treba da odjave firme. Zbog toga je tražen povraćaj novca.
Umesto da se posveti detetu, ova preduzetnica je morala da se bavi rešavanjem birokratskih problema, iako je sve zakonske propise ispoštovala na vreme i kako treba.
U Poreskoj upravi su rekli da ne postoje nikakve nejasnoće jer ukoliko je osnivač radnje duže od 30 dana na bolovanju, a privremeno poveri poslove drugom licu, što je urađeno u ovom slučaju, radnja obavlja delatnost, ostvaruje dobit, a osnivaču se donosi rešenje o utvrđivanju doprinosa za socijalno osiguranje.
U službi dečije zaštite su smatrali da je, poštujući tadašnju zakonsku regulativu i izmirujući sve poreze i doprinose, vlasnica firme iskoristila pravo koje joj pripada da su to porezi i doprinosi koje Poreska uprava sada njoj duplo naplaćuje, ono što je država već platila za nju, da je to stvar republičkih organa koji su doneli takvu uredbu, a koja nije u skladu sa zakonom po kome se pravo koristilo.
Ovaj slučaj završio je na sudu. Unija poslodavaca najavila je da će pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom i žalbu Međunarodnom sudu u Strazburu ukoliko država ne nađe rešenje.
Rešenje koje država, tj. Vlada Republike Srbije nudi ovim predlogom zakona u suprotnosti je interesima majki preduzetnika i želi da ozvaniči obavezu plaćanja doprinosa po dva puta.
Opšte je poznata stvar da je okruženje u Srbiji takvo, ne stimulativno za rađanje dece, a problem pada nataliteta je izuzetno veliki, a još je veći problem zbog predstavnici vlasti zatvaraju oči pred time.
Vlast je svoje aktivnosti godina unazad usmerila na to kako u što većoj meri obezbediti preduzeća da bi tajkuni mogli da ih privatizuju po mizernim cenama, zaduživanjem svih mogućih dostupnih izvora da se pokrije manjak u državnoj kasi, jer su mogućnosti za zapošljavanje u realnom sektoru male, skoro nikakve, pa je od partijskih kadrova sačinjen ogroman državni aparat koji košta, zatim kako da se određenim firmama nameste tenderi, o čemu govore podaci Uprave za javne nabavke, da prema procenama koje su radili više trošenja po osnovu korupcije čine oko 20% ukupne vrednosti javnih nabavki, što konkretno u slučaju Srbije znači da se radi o 800 miliona evra godišnje.
Baveći se ovim i sličnim aktivnostima predstavnici vlasti nemaju vremena da se bave problemom pada nataliteta, a podaci govore sledeće. Podaci Ministarstva za rad i socijalnu politiku govore da u 2008. godini u Srbiji je rođeno 30.000 beba manje nego što je potrebno za prosečnu reproduktivnu zamenu stanovništva. Ovo je izjava ministra Ljajića.
Podaci Pokrajinskog sekretarijata Vojvodine govore da stopa prirodnog priraštaja u Vojvodini je minus pet promila, zbog čega se stanovništvo u Vojvodini ubraja među najstarije na planeti.
U Vojvodini brine i podatak koji se odnosi na strukturu porodice, jer je 34% porodica sa samo jednim detetom, 31% sa dvoje, svega 4,4% sa troje dece, dok je porodica sa više od troje dece ispod 1%.
Ovom prilikom nemam dovoljno vremena da iznesem podatke koji govore o velikom broju parova koji nemaju ni jedno dete, a jedan od razloga je i loše materijalno stanje u porodici. Sa druge strane, sve je veći broj obolelih od steriliteta kako ženskog tako i muškog. O tome ćemo više kada bude rasprava u pojedinostima.
Sada ću da istaknem još da je poslanički klub SRS podneo amandmane kojima tražimo da se iz Predloga zakona uklone ove odredbe koje su destimulativne za majke preduzetnike. S obzirom na to da su pojedine kolege iz stranaka vladajuće većine, tačnije kolega Petronijević, izneo stavove identične stavovima SRS, više ćemo govoriti o tim argumentima kada budemo razgovarali o amandmanima. Očekujem da ove amandmane SRS podrže i kolege iz stranaka vladajuće većine.
Takođe bih istakla da je prošlo šest meseci od kada je poslanički klub SRS Narodnoj skupštini podneo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom kojim smo predložili mere koje će pozitivno uticati na populacionu politiku.
I dan danas ovaj predlog zakona se ne razmatra, a njime smo predložili da pravom na roditeljski dečiji dodatak budu obuhvaćeni i roditelji koji imaju više od petoro dece. Smatramo da za svako živo rođeno dete, roditelji trebaju da primaju pomenute dodatke, jer bi se time direktno uticalo na povećanje nataliteta.
Da se sada vratimo konkretno na Predlog zakona, koja je tačka današnjeg dnevnog reda. Takođe, podneli smo i amandman na član 10. Predloga zakona, koji se odnosi na lica sa invaliditetom. Članom 45b osnovnog zakona je definisano da poslodavac, koji na neodređeno vreme zaposli lice sa invaliditetom, oslobađa se obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju na osnovicu odnosno na teret sredstava poslodavca za period od tri godine od dana zasnivanja radnog odnosa tog lica.
Ovim predlogom zakona sada to želi da se izmeni i unosi se odredba da, poslodavci koji za određeno lice koriste, ili su koristili oslobađanje od plaćanja doprinosa po drugom pravnom osnovu u skladu sa odgovarajućim propisom, ne mogu za isto lice ostvariti oslobođenje od plaćanja doprinosa iz ovog člana. SRS se ne slaže sa ovim, jer se time ne unapređuje kvalitet života lica sa invaliditetom.
Isto ovakvo ograničenje ste uneli kada su u pitanju lica starija od 50 godina života, pripravnici mlađi od 30 godina, kao i lica starija od 45 godina za koje se doprinosi obračunavaju po stopama umanjenim za 80%. Na to nismo intervenisali, da ne bi predstavnici vladajućih stranaka rekli kako smo protiv svega što se predloži. Naprotiv, pažljivo analiziramo svaki stav i ukazujemo na ono što je neprihvatljivo. U ovom slučaju, zaista su neprihvatljiva ova ograničena za lica sa invaliditetom.
Poznato nam je da je u maju 2009. godine usvojen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i da se primenjuje od maja prošle, 2010. godine. Izvesnih pomaka u poboljšanju života ovih lica sigurno ima, mada na žalost, i u ovoj oblasti je to selektivno. Ali, ni u kom slučaju ne treba ograničavati poslodavca kojima su bile date određene olakšice.
Zaista moram da napomenem da Republika Srbija iz budžeta daje kao podsticaj stranim investitorima i do 10.000 evra po novom radnom mestu, a sada se ovim predlogom zakona žele ukinuti date olakšice, ako su već korišćene za jedno isto lice. Ako samo ovu činjenicu uzmemo u obzir, zar to nije direktno diskriminisanje osoba sa invaliditetom?
U prilog ovome želim da istaknem da su se poslaničkom klubu SRS, tačnije generalu Božidaru Deliću, kao potpredsedniku Narodne skupštine, obratili svi zaposleni "DES" – preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom u restrukturiranju. 52% zaposlenih su invalidi, a ima mogućnosti da se zaposli još 30% invalida. O stanju "DES" je sindikat obavestio sva ministarstva i gradsku skupštinu. Neki od pomenutih organa su se oglasili, ali nije urađeno ništa konkretno za opstanak i daljeg poslovanja "DES".
Taj problem traje 10 godina, a protiv nekih bivših direktora su pokrenuti krivični postupci koji su u toku. Zaposleni traže da rade i da preduzeće opstane, jer sva lica su ostvareni i kao roditelji. Zbog loše poslovne politike "DES" su oštećeni za 32 isplate zarada i pozivaju sve nadležne inspekcije da intervenišu. Radnici "DES" su u protestu i svakodnevno su ispred Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj i Skupštine grada Beograda.
Jedna vlada koja posle tri godine sebe naziva socijalno odgovornom, koji dozvoljava da lica invaliditetom svakog dana štrajkuju na ulici, odmah bi trebala da izađe i jasno kaže – da je socijalno krajnje neodgovorna. Zahvaljujem.

Hvala gospodine predsedavajući, evo na dnevnom redu vanredne sednice Narodne skupštine su izveštaji o radu pojedinih tela. Danas govorimo o redovnom godišnjem Izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2010. godinu i Izveštaj o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti za 2010. godinu. Sutra će se govoriti o Izveštaju DRI, Agencije za borbu protiv korupcije itd.
Danas ću nešto reći o Izveštaju koji je podneo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Kako i u samom Izveštaju stoji, ovo je prvi Izveštaj Poverenika, jer je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ustanovljen usvajanjem Zakona o zabrini diskriminacije tokom 2009. godine. Prilikom rasprave o tom zakonu SRS je iznela stav da mi zaista ne vidimo problem da se poštovanje načela jednakih prava i obaveza, koje je garantovano Ustavom, ostvaruju u okviru postojećeg državnog organa. Naravno, bez obzira na to što smo tad izneli, vladajuća struktura je uspostavila ovaj organ i 5. maja prošle godine je izabran Poverenik pa se ovaj izveštaj, koji je pred nama danas, odnosi na period od 5. maja do kraja 2010. godine. S obzirom da ovaj organ postoji i da su mu opredeljena sredstva iz budžeta RS, tako da malo proanaliziramo kao stoje stvari i šta je to što stoji u Izveštaju.
Ono što na samom početku Izveštaja dominira jesu uslovi za rad za koje podnosilac Izveštaja konstatuje da su neadekvatni. Najpre izražava nezadovoljstvo zbog prostorija, a zatim i brojem zaposlenih. U Izveštaju stoji da je u Stručnoj službi Poverenika zaposlena jedne osoba, a da četiri osobe rade po ugovoru o delu. Vidimo kasnije da je angažovano još 15 saradnika, da je raspisan konkurs za popunjavanje osam radnih mesta u Stručnoj službi, da je propisano da Poverenik ima dva pomoćnika, danas je njih dvoje sa nama itd.
Zatim, imamo deo koji govori o stanju u ostvarivanju i zaštiti ravnopravnosti, gde piše da Republika Srbija pridaje veliku važnost suzbijanju diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti i nastoji da poštuje i primenjuje najviše međunarodne i evropske standarde u ovoj oblasti i da je zaokružila nacionalni antidiskriminacioni normativni okvir, usvojila i učinila delom svog zakonodavstva najvažnije sporazume. Sad je dobro proanalizirati deo koji govori o tome kakvi su efekti svega ovog u praksi, mada svi zajedno znamo kakva nam je svakodnevnica. Sad ću možda ponoviti neke stvari koje sam iznela danas u prepodnevnom delu sednice, a govore o tome kako nadležni organi kroz donošenje određenih zakona direktno vrše diskriminaciju pojedinih grupa. Krenuću redosledom koji je dat u ovom Izveštaju, diskriminacija po osnovu pola. U Izveštaju stoji da je to jedan od najraširenijih, najrasprostranjenijih vidova diskriminacije. Poverenik u Izveštaju kaže da istraživanja pokazuju da su žene u nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarce u svim oblastima društvenog života. Negativne posledice, strukturalne i indirektne diskriminacije žena, evidentne su u svim oblastima društvenog života, a od kojih se posebno izdvajaju sledeći.
Diskrminacija žena u domenu učešća u odlučivanju, diskriminacija žena u ekonomskoj sferi i obrazovanju, rodno zasnovano nasilje i rodna nejednakost u medijima. Diskriminacija žena je evidentna i u ekonomskoj sferi. Stopa nezaposlenosti žena je za polovinu veća od stope nezaposlenosti muškaraca. Razlika u visini plate između muškaraca i žena je 15%, a udeo žena u vlasništvu uknjiženih objekata je 29,7%. Žene učestvuju sa 30,5% na upravljačkim mestima u društvu i privredi, a od toga na direktorskim mestima sa 20,8%, dok na čelu upravnih odbora sa 14,3%. Posebno je visok nivo ekonomske nejednakosti koja je posledica višestruke diskriminacije, tako su na primer žene izbeglice za 15% više nezaposlene, raseljena lica za 32%, dok Romkinje 39% u odnosu na opšti prosek nezaposlenosti žena.
Bilo bi dobro da sve ovo čuje predlagač zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, koji je predložio odredbe koje su nepovoljne za majke koje se bave samostalnom delatnošću. Već sam rekla danas da, podaci koje je iznela unija poslodavac govore da se skoro 5.000 ovih majki susrelo sa problemom da se za njih moraju duplo da plate obaveze kada odu na porodiljsko bolovanje, odsustvo sa rada radi nege deteta i odsustvo sa rada radi posebne nege deteta, a u slučaju kada delatnost poveri ovlašćenom poslovođi, kako bi radnja ili preduzeće nastavilo sa radom. Od jedne žene se očekuje da vodi svoje preduzeće, da rađa i neguje decu, a pri tom ne može da ostvari prava koja su garantovana prilikom odlaska na bolovanje, a natalitet u Srbiji u konstantnom padu.
Ovom prilikom pozivam poverenika za zaštitu ravnopravnosti, gospođu Petrušić, koja nažalost danas nije prisutna u Narodnoj skupštini, da iznese svoj stav o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje o članovima 14. i 11. Ovo možete shvatiti i kao poslaničko pitanje, a ukoliko u Poslovnikom predviđenom roku ne stigne odgovor, onda ću iskoristiti neke druge poslaničke mogućnosti, kada poslanici imaju pravo da postavljaju pitanja pojedinim institucijama i ponoviću ga još jednom.
Sledeći deo odnosi se na diskriminaciju po osnovu nacionalne pripadnosti. Ovde je izdvojena romska populacija, kao najčešće diskriminisana grupa, a kao jedan od problema istaknut je problem ličnih dokumenata i to Roma koji su prisilno raseljeni sa KiM. Moram da kažem da je to generalni problem, ne samo pripadnika romske populacije, već svih.
Sledeća stavka odnosi se na diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. Kratko ću samo ponoviti stav, da je svako slobodan da svoj lični život organizuje na svoj način, ali je problem u tome što je sve prisutnije preveliko promovisanje intime ljudi da mi u SRS to smatramo neopravdanim.
Sledeći oblik diskriminacije na osnovu invaliditeta. Zar je potrebno još nešto dodati onome o čemu sam takođe govorila u prepodnevnom delu sednicu. Danima lica sa invaliditetom protestvuju ispred Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i beogradske Gradske skupštine tražeći da se reši problem DES-a preduzeća u kome je 52% zaposlenih, 52% čine lica sa invaliditetom. Njima nije isplaćeno 32 zarade, a bivše rukovodstvo je pod istragom. Svi su oni roditelji koji treba da čuvaju i školuju svoju decu, a postoji mogućnost da se u DES-u zaposleni još 30% lica sa invaliditetom. Takođe, ovom prilikom tražim od poverenika mišljenje o članu 10. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kojim se uskraćuju već ustanovljene povlastice za lica sa invaliditetom. Poslanički klub SRS smatra da te olakšice ne treba ukidati, jer je potrebno u Srbiji još mnogo napora uložiti da se poboljša i olakša život lica sa invaliditetom. Jedan od najefikasnijih način je ekonomske prirode naravno, kada se ti ljudi ekonomski osnaže, to je direktan preduslov, znači to je baza da im lakše bude dostupno i lečenje i učešće u svim drugim oblicima društvenog života. Mislim da je bespredmetno neprekidno govoriti o zaštiti ljudskih prava i time što će se usvojiti razne deklaracije i ispoštovati propisi i ugraditi u naše zakonodavstvo i potencirati ravnopravnost, kada se ovde u Narodnoj skupštini, a na Predlog Vlade usvajaju zakoni čije su pojedine odredbe čisto diskriminatorske. Samo zakon o kome smo danas u prepodnevnom delu govorili, diskriminiše dve grupe: žene, majke koje se bave privatnim preduzetništvom i lica sa invaliditetom, a svi smo dobro videli šta piše u zvaničnom izveštaju poverenika. Zahvaljujem.

Vrlo kratko ću, od vremena ovlašćenog predstavnika.
Ovaj zakon odiše prenaglašavanjem tog volonterskog rada, koji je i te kako zloupotrebljavan u političkim kampanjama. Ono što mogu da tvrdim je da SRS nikada nije zloupotrebljavala mlade ljude, za razliku od nekih drugih stranaka. Takođe je kolega lepo rekao da je donet Zakon o volontiranju.
Sada bih to povezala sa onim što je gospođa ministar na početku rasprave rekla gospođi Dušanki Plećević, da nije potrebno u ovaj zakon o mladima ugrađivati odredbe koje se odnose niti na zaštitu, niti na bezbednost mladih, takođe je gospođa ministar dr Paji Momčilovu rekla da nije potrebno u ovaj zakon unositi ništa što se tiče konkretno prodaje alkohola, jer postoji Zakon o zaštiti potrošača, ali je u ovaj zakon bilo potrebno uneti mnogo odredbi koje se odnose na udruženja, tj. na nevladine organizacije, a postoji Zakon o udruženjima koji je donet 2009. godine, i kako smo sada imali prilike da čujemo od kolege Vučkovića, postoji Zakon o volontiranju, a ipak je bilo potrebno, po vašoj proceni, u ovaj zakon uneti odredbe koje se odnose na volontiranje. Takav interes mladih ljudi zaista nije nešto što SRS prepoznaje kao interes. Zahvaljujem.

Došli smo do određenih zaključaka i kaže nam gospođa ministar da je ovo samo napisano načelo. Ja kažem da prenaglašenost volonterizma je zaista prisutna u ovom predlogu zakona, i u članu 20. stav 1. tačka 6. koji se odnosi na finansiranje programa i projekata od javnog interesa, pa se tu definiše obezbeđivanje sredstava u budžetu Republike Srbije. Tu se radi o projektima od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora u kojima se vrši društveno osnaživanje mladih, naročito kroz podsticanje volonterizma i omladinskog rada, kao i izgradnje kapaciteta udruženja mladih.
Ono što sam i rekla, u zakonu je prenaglašena ta potreba za navodnim volontiranjem i za izgradnju kapaciteta udruženja tj. nevladinih organizacija zaista prenaglašena u ovom zakonu.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub SRS je podneo ovaj amandman na član 13. jer je u stavu 1. napisano tako kao da se stvara obaveza da osnivaju udruženja. Mi smo predložili amandmanom drugačije definisanje, da se mogu osnivati udruženja, ali da to nije nešto što je obavezno. Nismo ni mi dirali u slobodu udruživanja, kao što ste naveli u obrazloženju za odbijanje amandmana da niste ni vi zadirali u slobodu udruživanja.
Ovde se radi o tome da je tekst zakona napisan tako da se osnivanje udruženja može shvatiti kao obavezno radi obavljanja omladinskih aktivnosti. Kada kažemo udruženje, po definiciji Zakona o udruženjima, to je isto što i nevladina organizacija. Znači, jedno te isto. SRS je protiv toga da život mladih u Srbiji u najvećoj meri kreiraju osobe koje vode te nevladine organizacije. Argumente smo već iznosili u raspravi u načelu. Zar nije dovoljan taj podatak da je, recimo, samo za izradu nacionalne strategije za mlade tzv. nevladinom sektoru otišlo 85,5 miliona dinara?
Znate, to pravih informacija je najbolje možda doći kada akteri nečega počnu da na svetlo dana sami iznose svoje prljave stvari. Juče je u jednom dnevnom listu skoro čitava strana posvećena izvesnoj svađi nevladinih organizacija zbog 3,5 miliona evra donacija od međunarodnih fondova. Tu smo mogli da vidimo da su pojedinci svoje članove porodica postavljali na direktorska mesta i obezbedili im platu od 2.800 evra mesečno. One se samo zovu nevladine, inače, veliki deo njihovih aktivnosti finansiran je iz budžeta Republike i budžeta lokalnih jedinica samouprava.

Mislim da je ispravna odluka. Zahvaljujem gospođi ministru na razumevanju. Tačno je da, da ne bi bilo nesporazuma, ova nevladina organizacija, koja je juče bila u novinama, tačno je da nije sarađivala sa vama. Ali, ne bih sada ponavljala, jedna druga nevladina organizacija, koja je učestvovala u izradi strategije, 47 udruženja je bilo angažovano, a samo je jedno za četiri projekta više od deset miliona dinara uzelo. U svakom slučaju, dobro je da je ovaj amandman SRS prihvaćen. Zahvaljujem.

S obzirom na to da je u raspravi u načelu izneto zaista, puno argumenata, zbog čega ne bi trebalo osnivati agenciju ipak ovaj naš amandman nije prihvaćen. Pretpostavljam da je potreban još koji argument.
Prilikom rasprave u načelu, gospođa ministar nam je rekla da je neko od narodnih poslanika rekao da se osnivanje agencije planira zbog prilagođavanja naših propisima, propisima EU ali da to nije istina. Da se ovim predlogom zakona daje samo mogućnost da se osnuje agencija jednog dana kada Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU kako bi se preko nje inplementirali programi za mlade.
SRS zaista ne vidi problem da se programi za mlade sprovode u Ustavu predviđenim organima. U ovom trenutku i od svog osnivanja, nosilac projekata je Ministarstvo omladine i sporta. Takođe kada govorimo o organima koji već postoje. U raspravi u načelu, dr Paja Momčilov je imao određenih pitanja koja se odnose na fond za mlade talente. Podaci koji stoje u informatoru o radu ministarstva odnose se na izvršenje budžeta u 2010. godini.
SRS interesuje zbog čega je procenata izvršenja nula procenata za podršku stipendiranju studenata na razmeni, 2601-8, prva komponenta. Bilo je predviđeno 95 miliona preko fonda i zbog čega je taj novac izostao.
Pošto opravdavate nameru da se osnuje agencija za mlade, mada mi u SRS mislimo da Srbija neće skoro dobiti status kandidata za članstvo u EU jer uslovljavanje je zaista preveliko. Počev od one ekonomske oblasti, definisane sporazuma o stabilizaciji pridruživanju, gde je Srbija naterana da se odrekne dela carina, kako bi se roba iz EU što više prodavala na našem tržištu, preko insistiranja na tome da nam ne vladine organizacije potpuno anti srpskog opredeljenja kroje uslove za život naše dece, jer se stalno od strane EU traženi zahtevi da se taj tzv. civilni sektor pita za sve. Na kraju imamo i poslednjeg dana sve otvorenije uslovljavanje da se na putu integracije u EU mora priznati nezavisnost Kosova.
Dakle, pošto podržavate nameru da se tog nekog dana osnuje agencije, da li smatrate da onda u Ministarstvu omladine i sporta treba ukinuti Sektor za omladinu i promeniti ime ministarstvu? Zašto bi postojala dva državna organa? Jedan legalan, kad to kažem mislim na ministarstvo i drugi nelegalan, mislim na agenciju. Ta dva organa duplirala bi nadležnosti.
U Srbiji postoji preko sto takvih nelegalnih organa i za njihov rad se troši mnogo novca iz budžeta. Većina direktora javnih agencija imala je u februaru 2009. godine tri puta veću platu od plate ministra u Vladi Republike Srbije. Da li to znači da oni rade tri puta više od ministara? Da li je njihova odgovornost tri puta veća? Da li su im zasluge u bilo čemu tri puta veće od zasluge ministara? Tada kada su obavljeni podaci o visini primanja direktora agencija to je učinjeno na insistiranje SRS, jer je gospodin Todorović svakodnevno tražio i insistirao da se objave podaci. Vlada je nakon toliko traženja ovde u Narodnoj skupštini morala da obelodani tražene podatke.
Međutim, nisu svi direktori dostavili podatke i nikome od njih do današnjeg dana nije falila dlaka sa glave zbog toga što nisu ispunili svoju obavezu. Najpre zbog toga što su agencije neustavni organi sa dupliranim nadležnostima, kao i legalni organi, a zatim i zbog osionog ponašanja kada je novac poreskih obveznika Srbije u pitanju. SRS se ne slaže sa postojanjem agencija. Čak i ako Srbija protivno volji većine građana, ali zato što je takvo opredeljenje trenutno na vlasti, stekne status kandidata, sigurno smo da biste već sutradan odmah formirali agenciju, dali direktoru visoku platu, zaposlili neke ljude. Iako je na snazi Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji na osnovu koga je mnogo ljudi, koji nisu članovi stranaka koje nisu na vlasti, u sred ekonomske krize ostalo bez posla, u njemu postoji jedna odredba koja kaže da se ipak mogu zapošljavati novi ljudi u organima koji postoje ili se osnivaju zbog integracija Srbije u EU.
Šta bi mladi u Srbiji dobili osnivanjem agencije za mlade? Mladog direktora sa visokom platom, mlade rukovodioce sektora sa visokom platom, mlade zaposlene u stručnoj službi sa ne mnogo visokom platom, koji bi zaista bili na dobitku, jer u današnje vreme u Srbiji zaposliti se na nekom poslu koji nije tako loš, zaista to je samo san.
Šta bi se radilo? Oni bi u stvari, agencija bi povezivala mlade ljudi u Srbiji sa nevladinim organizacijama ili kako se u poslednje vreme zovu popularno civilnim sektorom, a sve u cilju pisanja projekata. Mladi u Srbiji zaista ne dobijaju ništa ni ovim predlogom zakona, jer ni u kom slučaju glavni interes mladih bude da budu članovi nekih udruženja gde bi ostvarili neki svoj cilj. U stvari svojim članstvom samo nekom pružaju moć da odlučuje o njihovoj današnjici i sutrašnjici. Žalosno je što ogromnu moć odlučivanja o osobini mladih ljudi u svojim rukama drže Sonja Liht i njoj slični i što se ovim zakonima njima namerava da se obezbedi još veća moć. Kažete da neće zbog godina, neće lično biti u savetu za mlade, neće biti oni, ali će biti ljudi iz njihovih organizacija. To vam je isto.
Ona druga strana koja karakteriše ovaj zakon pokušava da nametne svest mladima da će u životu moći da postignu nešto samo ako budu članovi jedne političke partije, takođe, nije vesela. Prilikom rasprave u načelu započeli smo jednu vrlo zanimljivu temu. Da li u Ministarstvu omladine i sporta ima dovoljan broj zaposlenih i da li je problem da ukoliko ne postoje stručni kadrovi, zaposle novi ljudi. Ne postoji problem da sa svim državnim organima gde zaista postoji potreba za kadrovima koji su stručni za pojedine oblasti, da se zaposli određeni broj ljudi. Da budemo iskreni, tu se ne bi radilo o nekom velikom broju, čak bi jedna agencija imala više zaposlenih nego što bi se nadomestili svi kadrovi koji nedostaju legalnim državnim organima. Problem je postojanja prevelikog broja agencija sa priličnim brojem zaposlenim u njima.
Kad ova Vlada bude radila rebalans budžeta koji je trebalo uraditi odmah nakon rekonstrukcije u martu, SRS će predložiti da se najpre brišu sve agencije koje su osnovane od početka ekonomske krize i od donošenja zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, a zatim ćemo predložiti da se brišu sve ostale agencije i organi koji su neustavni. Zahvaljujem.

Apsolutno se slažem da za sve projekte u RS, nevezano za mlade, uopšte, treba da budu nadležni organi u Srbiji. Ne vidim u čemu je problem da to budu legalni ustavni organi, da to budu ministarstva, već da mora da postoje agencije.