Poštovani gospodine ministre, ja sam Saša Milenić, jedan od dobronamernih, naivnih i glupih građana Srbije, koji nema neku realnu političku moć, ni neko stvarno bogatstvo, ali imam iskreno uverenje da je Republika Srbija parlamentarna demokratija zasnova na Ustavu i zakonu.
Iskreno verujući u to, znam da možda na tarabi može koje šta da stoji napisano, ali nipošto ne i u Ustavu i zbog toga vrlo ozbiljno, doslovno shvatam sve ono što u Ustavu piše. Tako i podatak da je ovo najviše predstavničko telo građana Republike Srbije snabdeveno ekskluzivnim pravom da isključivo ono donosi budžet Republike Srbije.
Zbog toga sam pomislio dobronamerno da ima smisla delovati amandmanski na Predlog budžeta, rezdeo 28. o kulturi, dosta vremena je utrošeno sa moje strane i od strane poslaničke grupe da se ovako kompleksan amandman predloži. Koliko sam glup shvatio sam juče na sednici Odbora za kulturu kada sam shvatio da smo amandman podnosili na tekst koji se zove Predlog zakona o budžetu. A ovo je u stvari budžet za kulturu.
Vlada je iskoristila pravo da podnese amandman kojim je potpuno promenila u celini i konceptualno Predlog budžeta za kulturu, a mi nemamo prava amandmanskog delovanja na amandmane, pa smo ostali bez prava amandmanskog delovanja na budžet o kulturi.
Toliko sam regredirao i još nosim magareće uši od juče da ponovo čitam Erazma i Pohvalu ludosti, zato što znam da su u lažu kratke noge, manipulativnom tehnikom se ne stiže daleko, a kada taj dan sudara sa stvarnošću bude došao, ispostaviće se da je manipulativna mudrost bila ludost, a ova moja glupa naivnost, zapravo mudrost. Ali će tada biti kasno za dobronamerne sugestije, kao što je to želeo ovaj amandman.

Na osnovu člana 107. i upotrebe kvalifikacije ne samo narodnog poslanika nego i diskusije najvišeg predstavnika Vlade Republike Srbije, danas smo čuli da su demokratske promene u Srbiji uzrok ekonomskog sloma ove zemlje, a da su valjda 80-te i 90-te, protiv kojih je narod ustao revolucionarnim sredstvima, bile godine privrednog procvata na koje će nas ova Vlada vratiti.
Tražimo neopozivo izvinjenje za uvredljive diskriminacione poruke, uvredljive po inteligenciju i samopoštovanje nacije. U suprotnom, ja ću inicirati napuštanje parlamenta u kojem se 90-te proglašavaju sa stanovišta Vlade merodavnim godinama ciljeva i ekspanzije kojoj težimo.

Uz izvinjenje kolegama, u polemici ovo je zaista reklamacija povrede Poslovnika i malo odvraća sa teme. Ali, ovo je samo ilustracija prekidanja diskusije prethodnog diskutanta za sistematsko kršenje Poslovnika koje ne činite samo vi kao predsedavajući, ali najčešće vi.
Član 106. stav 2. - niko nema pravo da prekida narodnog poslanika i stoji – izuzev predsedavajućeg, ali odmah zatim – u slučajevima predviđenim ovim Poslovnikom. Narodni poslanik samo jednu stvar nema pravo, da vređa na ličnoj osnovi nijednog prisutnog. Narodni poslanik nije hostesa. On ne mora da bude ljubazan. Ne mora da ima osećaj poštovanja ni prema kome kome se obraća. Ne sme da vređa. Može da bude ciničan, može da bude maliciozan, može da bude ironičan, sarkastičan, neprijatan, dramatično neprijatan i niko nema pravo da ga prekida dok izlaže neprijatno sročenu političku istinu koju zastupa.
Ona je utoliko važnija i doprinosi slobodi govora, što je nekome neprijatnija. To je sistematsko gušenje slobode govora na mestu iz kojeg ona mora da izvire zloupotrebom prava predsedavajućeg koje je vrlo diskretno, u krajnjem slučaju dopustivo, kada je reč o uvredama. Čak i ono skretanje sa teme se ovde zloupotrebljava jer predsedavajući uzima neovlašćeno diskretno pravo da u toku druge, treće rečenice procenjuje šta je skretanje sa teme.

Vrlo nerado, ali da, zahtevaću da se Narodna skupština izjasni, jer mislim da se to sistematski čini. Ućutkivanje nije način političke polemike sa politički neprihvatljivim stavovima. Upravo se o tome u parlamentu i radi.
Osim toga, lično uverenje svako, pa i predsedavajući, mora da zadrži za sebe, ako ono zadire u neprikosnoveno pravo svakog narodnog poslanika da slobodno, sredstvima retorskim, estetskim, političkim, koja se njemu čine potrebnim, izražava svoje uverenje.
Slično mislim i o „dres kodu“, mislim da se zbog toga i odustalo. I odelom poslanik može da izražava svoje političke stavove i frizurom i neobrijanošću, a kamoli građanski neprihvatljivom retorikom. Ko kaže da svaki narodni poslanik zastupa „mein strim“ srednje klase?

Na osnovu člana 107. i upotrebe kvalifikacije ne samo narodnog poslanika nego i diskusije najvišeg predstavnika Vlade Republike Srbije, danas smo čuli da su demokratske promene u Srbiji uzrok ekonomskog sloma ove zemlje, a da su valjda 80-te i 90-te, protiv kojih je narod ustao revolucionarnim sredstvima, bile godine privrednog procvata na koje će nas ova Vlada vratiti.
Tražimo neopozivo izvinjenje za uvredljive diskriminacione poruke, uvredljive po inteligenciju i samopoštovanje nacije. U suprotnom, ja ću inicirati napuštanje parlamenta u kojem se 90-te proglašavaju sa stanovišta Vlade merodavnim godinama ciljeva i ekspanzije kojoj težimo.

Uz izvinjenje kolegama, u polemici ovo je zaista reklamacija povrede Poslovnika i malo odvraća sa teme. Ali, ovo je samo ilustracija prekidanja diskusije prethodnog diskutanta za sistematsko kršenje Poslovnika koje ne činite samo vi kao predsedavajući, ali najčešće vi.
Član 106. stav 2. - niko nema pravo da prekida narodnog poslanika i stoji – izuzev predsedavajućeg, ali odmah zatim – u slučajevima predviđenim ovim Poslovnikom. Narodni poslanik samo jednu stvar nema pravo, da vređa na ličnoj osnovi nijednog prisutnog. Narodni poslanik nije hostesa. On ne mora da bude ljubazan. Ne mora da ima osećaj poštovanja ni prema kome kome se obraća. Ne sme da vređa. Može da bude ciničan, može da bude maliciozan, može da bude ironičan, sarkastičan, neprijatan, dramatično neprijatan i niko nema pravo da ga prekida dok izlaže neprijatno sročenu političku istinu koju zastupa.
Ona je utoliko važnija i doprinosi slobodi govora, što je nekome neprijatnija. To je sistematsko gušenje slobode govora na mestu iz kojeg ona mora da izvire zloupotrebom prava predsedavajućeg koje je vrlo diskretno, u krajnjem slučaju dopustivo, kada je reč o uvredama. Čak i ono skretanje sa teme se ovde zloupotrebljava jer predsedavajući uzima neovlašćeno diskretno pravo da u toku druge, treće rečenice procenjuje šta je skretanje sa teme.

Vrlo nerado, ali da, zahtevaću da se Narodna skupština izjasni, jer mislim da se to sistematski čini. Ućutkivanje nije način političke polemike sa politički neprihvatljivim stavovima. Upravo se o tome u parlamentu i radi.
Osim toga, lično uverenje svako, pa i predsedavajući, mora da zadrži za sebe, ako ono zadire u neprikosnoveno pravo svakog narodnog poslanika da slobodno, sredstvima retorskim, estetskim, političkim, koja se njemu čine potrebnim, izražava svoje uverenje.
Slično mislim i o „dres kodu“, mislim da se zbog toga i odustalo. I odelom poslanik može da izražava svoje političke stavove i frizurom i neobrijanošću, a kamoli građanski neprihvatljivom retorikom. Ko kaže da svaki narodni poslanik zastupa „mein strim“ srednje klase?

Molim vas da obezbedite uslove i da mi ovo vreme za 30 sekundi produžite.

Postavljam pitanje gospodinu Raduloviću, ministru privrede u Vladi Republike Srbije, a motivisano jednim značajnim i jasnim uvidom. Stari su govorili nerad je jastuk nečastivog, kao i u razvoju svakog deteta, tako i u društvu u krizi. Situacija ne angažovanja radne energije, besposlenosti, nedostatka ideje o poslovima i obavezama koje predstoje u neposrednom oročenom vremenom, stvaraju jedan suvišak dokolice sa ogromni potencijalima iskušenja otklizavanja u smeru neprihvatljivih, nepoželjnih, pa i socijalno patoloških ponašanja.

Ovo je čini se pravi trenutak da Ministarstvo privrede zamolimo da nas udostoji preciznom informacijom o jasnom i efikasnom programu restrukturiranja društvenih preduzeća u Srbiji. Da je ta tema najavljena kao bitna za poslaničku grupu URS nema nikakvog spora, zapravo tu temu smo mi i ubacili u javni i politički život, i Ministarstvo privrede u vreme naše odgovornosti je 2014. godinu najavilo kao godinu u kojoj će ovaj kapitalni problem nacionalne ekonomije biti na zadovoljavajući način otvoren, i dobrim delom rešen.

Međutim, u nedostatku koncepta, ideje, mi već vidimo kako nastaje ogromna materijalna šteta, ne samo u privredi, nego u ukupnim infrastrukturnim potencijalima društva. Samo protesti kragujevačkog „Autosaobraćaja“, jednog od preduzeća u restruktuiranju, već na infrastrukturi grada Kragujevca stvaraju milionske štete koje će lokalna samouprava sredstvima građana iz budžeta morati da nadoknađuje, jer u periodu blokade pruge teški saobraćaj, transport, ide alternativnim pravcima, putevima potpuno nepredviđenim za takvu frekvenciju i takvo saobraćajno opterećenje, a da ne govorimo o gubicima koje trpi mala privreda, sve trgovinske radnje i preduzeća koji su prinudno blokirani, demonstracijama ovog jednog preduzeća u restruktuiranju.

Koliki su tek gubici i troškovi koji stvaraju blokade pribojskog FAP-a? A da ne govorimo o odštetama svim preduzećima koja trpe gubitke, kao što je, recimo, „Fijat“ u Kragujevcu, koje će građani Srbije svi morati da plaćaju sredstvima iz budžeta u vidu penala za onemogućavanje normalnog poslovanja ovih preduzeća i nadoknade štete koju oni trpe.

Ali, to je da je nerad jastuk nečastivog, proizvodi i mnogo šire posledice patološkog karaktera, nego što je ekonomska i materijalna šteta. To se naročito vidi u sferi politike, kada u nedostatku jasnog i efektivnog privrednog koncepta, programa angažovanja energije stanovništva, politika rado tragajući za alternativnim putnim pravcima politike zalazi zapravo u jedan oblik regresije da mi toga moramo biti svesni da se u ovom trenutku nacija i društvo u Srbiji nalaze na ivici regresije u punom značenju tog termina, uključujući i psihološke konotacije.

Da vas podsetim, kriza, frustracija koja ne dobija svoj adekvatan odgovor izgleda u našim tradiranim oblicima ponašanja, pobuđuje sklonost da se pređe na prevaziđene oblike ponašanja. Otud ova renesansa 80-ih godina u Srbiji, Šolovićeve brigade koje se šetaju zemljom, maljave antibirokratske jogurt revolucije ali, boga mi, i obnavljanje kulta sećanja na komunističke lidere iz familije Broz kao jedina zemlja u Evropi koja još nije imala snage da kaže – odrekohsja nad komunističkim zlom, a evo već izaziva osećanje greha.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kao i ostale mere za decentralizaciju Srbije neposredni izbor za gradonačelnika jača lokalnu samoupravu kao ustavno pravo građana, jača participaciju građana i njihovo osećanje pripadnosti svome gradu, kao što iskustvo i politička praksa pokazuju da je odlučujući doprinos lokalnom i regionalnom ekonomskom razvoju. Zbog toga u ime poslaničke grupe URS svih članova i volontera URS, kao i više od pola miliona građana Republike Srbije koji su svojim potpisima dali podršku zakonodavnoj inicijativi URS za decentralizaciju Srbije, pitam Vladu Republike Srbije integralno – da li je spremna da podrži povratak u skupštinsku proceduru našeg Predloga zakona za neposredan izbor gradonačelnika? Naravno da je ovo pitanje apel i naravno da je taj apel orijentisan pre svega na političku volju skupštinske većine, što je odlučujuće, ali smatramo da u tom zahtevu ima dovoljno prostora za svaku od poslaničkih grupa i svakog narodnog poslanika pojedinačno da mu se pridoda i pozitivno odazove.
Da vas podsetim, pre dve godine URS su pokrenuli najveću zakonodavnu inicijativu građana u istoriji srpskog parlamentarizma prikupivši više od pola miliona potpisa građana Srbije za paket zakona o decentralizaciji Srbije. U tom paketu nalazio se i Predlog zakona o neposrednom izboru gradonačelnika i predsednika opština u Srbiji. Naš tadašnji koalicioni partner, većinski i sa nama vladajuća DS nije želela u tom trenutku da podrži usvajanje ovog zakona. Nije teško razumeti ni motivaciju koja je bila politička i verovatno zasnovana na proceni da će autoritet tadašnjeg predsednika Republike, njegov lični šarm, lista sa imenom DS i na lokalnim izborima biti snažnija preporuka od autoriteta lokalnih kandidata.
Međutim, ni opoziciona SNS tada, iako je baš kao i mi imala i interes da zagovara neposredni izbor gradonačelnika nije želela da tom predlogu da podršku, pretpostavljamo, opet razumljivo, da ne bi učestvovala zajednički u inicijativi vladajuće stranke URS, jer je tada SNS bilo stalo do izrazitog opozicionog karaktera.
Prošle su dve godine i odnosi ovih političkih partija prema pitanju neposrednog izbora gradonačelnika su se potpuno promenile, ne zbog odluka partijskih skupština, kongresa već zbog zamene na poziciji vlasti. Sada opoziciona DS čini nam se jasno uviđa prednost neposrednog izbora gradonačelnika. Ne mislimo da je vladajuća SNS izgubila sluh za to pitanje, ali je eksplicitno poručila da se povodom lokalnih izbora u gradu Beogradu zakon ne bi valjalo menjati i ne bi trebalo da se menja neposredno pre održavanja izbora, što je istinito.
Zbog toga URS čine jedan kompromis u svom zakonskom predlogu, uvažavajući inicijativu DS slične vrste, iako želimo i neposredan izbor predsednika opština, kada se za to budu stekli uslovi. U našem zakonskom predlogu će se govoriti o neposrednom izboru gradonačelnika, za sada, a u skladu sa inicijativom SNS o nemenjanju pravila igre uoči izborne utakmice, u prelazne i završne odredbe našeg predloga unosimo normu, da zakon stupa na snagu godinu dana nakon donošenja.
(Predsedavajući: Vreme.)
Pozivam vas da podržimo ovaj predlog, jer on ne zagovara prednost ni jedne liste, ni pred jedne lokalne izbore u Srbiji, već unapređuje politički sistem. I poslednja rečenica, ne popravlja poziciju niti jednog kandidata, nego poziciju građanina u političkom sistemu Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre i predstavnici Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, nad Zakonom o legalizaciji u raspravi u načelu govoriću samo o duhu zakona. To je zapravo ono na šta URS i imaju najozbiljniji prigovor. Taj prigovor je šef poslaničke grupe i predsednik URS gospodin Mlađan Dinkić formulisao u metaforičnoj oceni „cuker vaser“ ili ti šećerna vodica.
Nemate uopšte razloga da se ljutite na tu vrstu prigovora, jer je to najmanji prigovor vama lično gospodine ministre i resornom ministarstvu. To je prigovor koji u suštini govori o političkoj spremnosti i politici Vlade da političku odluku i volju stavi u koren princip odluke da se problem nelegalne gradnje u Srbiji prevaziđe i reši, a problem je ogroman. To je jedan od najvećih problema ovog društva iz kojeg zapravo govori zlo duh bezakonja kojem se jedan duh zakona sa „cuker vaser“ karakterom stvarno ne može na ozbiljan i prihvatljiv način suprotstaviti.
Govorili su i kolege LDP i kolege iz SPS na jedan sociološki način o ovoj temi, ukazujući da je reč o fenomenu ogromnih razmena i jako dubokog korena, da je to zapravo sociopatološka pojava od civilizacijskog značaja za naše društvo. Onda stvarno nije rešenje toga pitanja u nekoliko tehničkih mera, makar bile strukovne i administrativno korektne koje zaista mogu da odgovore na sledeću situaciju.
U postupku pridruživanja EU urbanistički građevinski standardi u Srbiji rastu, mi ih aktivno neprekidno podižemo u skladu sa civilizacijskim kretanjima u okruženju, a imamo oko sebe nasleđe građevinsko koje je supstandardno u odnosu na vreme svoga nastajanja, a kamoli u odnosu na podignutu letvicu i povišene standarde urbanizma i izgradnje. Šta raditi? Pa, nema tu mnogo prostora. Principijelna odluka ili ide ka sankcionisanju krivičnog dela ili ide ka nekritičkom povlađivanju učinjenog prestupa.
Principijelna odluka nad ovim pitanjem je teže nego nad bilo kojim drugim političkim pitanjima u Srbiji i ima dovoljno kapaciteta da obori Vladu koja bi odlučila da se sa ovim pitanjem principijelno pozabavi. Zato vama gospodine Iliću, tu nije ni ostavljeno mnogo prostora. Vi ste u stvari bili u poziciji da tragate za trećim članom u logičkom zakonu isključenja trećeg, da tražite srednje rešenje u nemogućnosti održavanja političkog, a ne resornog pristupa ovom pitanju. Jer, zaista to pomalo liči na onu poziciju Volterovog filozofa koji priznaje da je obavešten da jedna stranka misli da je kralj umro, da druga misli da je kralj živ, ali ima građanske hrabrosti da saopšti da on ne veruje ni u mišljenje prvih, ni u mišljenje drugih. Zaista, to je jedna pozicija koja je pomalo nemoguća.
Naši amandmani, ima ih deset, tehničkog su karaktera, proizašli iz uverenja da će većina zakon usvojiti. Ali, naše nezadovoljstvo ostaje trajno zbog nespremnosti da se pokaže principijelan pristup u odnosu na ovo pitanje, jer kakav je principijelan pristup. Vlada je formulisala princip nulte tolerancije u odnosu na kršenje zakona. Izvinite, ovo su sada krivična dela o čemu govorimo.
Vidim kako je parlament pun razumevanja, saosećanja za učinioce krivičnih dela prema zakonima Republike Srbije. Gde je sad princip nulte tolerancije? Iskreno da vam kažem meni ne raste adrenalin od pominjanja principa nulte tolerancije, ne podiže mi se entuzijazam od te formulacije možda samo kosa na glavi. Znam gospodine Iliću, poznajući vas dugo u politici da ste vi još manje čovek kojeg bi neko mogao optužiti da aktivno, rigidno zagovara princip nulte tolerancije. Ali, iskreno ako je to princip zašto ga sada na ovu temu izvrćemo u suštu suprotnost u princip apsolutne tolerancije.
To je sporno. Zapravo je ovim zakonom problem prebačen lokalnim samoupravama, ostavljena mala vrata za tzv. katastarsku legalizaciju, a u suštini dat odgovor Ustavnom sudu na koji se nije moglo ćutati na prigovore koji su doneti.
Koji su problemi lokalnim samoupravama ostavljeni. Pazite, tu nije reč o pojedinačnim objektima, reč je o čitavim supstandardnim nasiljima u kojima je jako teško, gotovo nemoguće obezbediti infrastrukturne i komunalne funkcije na nivo urbanizovanog i urbano korektnog dela grada. Ali, pošteno je da lokalne samouprave to rešavaju. To jeste njihova izvorna nadležnost, ali pozivam i vas gospodine ministre i Vladu Republike Srbije da i kroz ostale zakone na taj način osnažujemo lokalnu samoupravu, a o ovom pitanju da boljih prilika i jačih političkih snaga reforme.

Zamenik šefa poslaničke grupe URS akcentovao je ono što sam želeo replicirati. Radi se zapravo kada se o Poslovniku govori o činjenici da svaki poslanik ima pravo da koriguje neautentično ili neistinito tumačenje njegovih stavova.
Naprosto nije istina da je rodna ravnopravnost zaboravljena među poslanicima. Poslanička grupa URS je programski i u stavovima ovlašćenog predstavnika diskutovala o rekonstrukciji Vlade u svetlu rodne ravnopravnosti, bogami, celih pet, šest minuta programskog stava poslaničke grupe.
Zbog toga želimo da napomenemo da je princip rodne ravnopravnosti zaboravio predlagač, odnosno mandatar, ali ne i narodni poslanici, bez obzira kojeg, zastupljenijeg ili manje zastupljenog pola bili, budući da je taj stav u ime poslaničke grupe URS eksplicitno obrazlagao gospodin Predrag Marković.

Zahvaljujem se gospodine predsedniče Vlade Republike Srbije na kolegijalnosti ispoljenoj činom davanjem mi prilike za repliku, jer onaj poziv na dijalog svakako i sami znate da je poslovnički nemoguć, osim kada napravite gest dobre volje u direktnom obraćanju, kao što ste učinili.
Uopšte nema ni malo strasti ni emocija, kamo li žuči i nezadovoljstva, u diskusijama poslanika URS.
To primećujemo kod vas, ali nije to tema koju želimo da kritikujemo. Čak je to ljudski i presimpatično nego neprijatno. Ono što se pri tome ispoljava je politički problem i tema dnevnog reda, a to je stvarni politički program na kojem se planira budući rad Vlade.
Kao na prethodnoj sednici, gde se u žaru diskusije odjednom prešlo na bagatelizaciju tržišta i njegove slobode i konkurencije, iako zagovaramo evropske integracije i ekonomski razvoj, tako i sada odjednom je Mlađan Dinkić simbol svega nevaljanog što se dešavalo od 2000. godine. Ne znam da li ima takav simbolički kapacitet ličnost predsednika URS, ali očigledno da sada to proizvodi jednu protivurečnost u odnosu na tekst ekspozea, da Vlada uopšte ne želi evropske integracije, reformski kurs i napredovanje Srbije, nego povratak na pred petooktobarske tradicije i temelje. To je suština poruke, koliko sam razumeo.
Dakle, ozbiljan problem Vlade Republike Srbije je logička inkonzistentnost, otvorenost za političke poruke P i ne P tipa, spremnost da zagovara uzajamno isključive stavove. To je čini logički konzistentnom i, kao takvu, opasnom po društvo.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ovde hor već cupka, garda je spremna, protokol pripravan, svečanost samo što nije počela, te u ovoj završnoj besedi neću ometati to svečano raspoloženje, već sasvim suprotno, kao poslednji u nizu govornika, ispred poslaničke grupe URS, želim jednim konstruktivnim diskusionim prilogom, možda malo i savetodavnog karaktera, da zaokružim onu besedu koju je ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, gospodin Predrag Marković, započeo na početku ovog izlaganja.
Počeću prisećanjem jedne anegdote iz života blaženopočivšeg episkopa šumadijske eparhije, preosvećenog vladike šumadijskog Save, koji je bio izuzetna ličnost, ne samo po svojoj arhijererskoj službi, po činjenici da je bio vrsni liturgičar i profesor univerziteta, ne samo Teološkog fakulteta, nego i na Pravnom fakultetu je predavao kanonsko pravo i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegova tananost je imala prema anegdoti jednom priliku da za potrebe objašnjavanja sveštenstvu ustrojstva Srpske pravoslavne crkve, da se poslužim metaforom, Hristos je elektrana, mi vladike smo dalekovodi, a jedan je od sveštenika upitao – preosvećeni, a šta smo mi sveštenici tu? A, on kaže – e vidiš, taman ste bandere.
Mislim da razumete da tu uvredljive namere nije bilo, da njegovo preosveštenstvo to pastirski revnuje i brine o sveštenstvu i ne vređa nikog, te se nemojte ni vi uvrediti, kada ja „mutatis mutandis“ u istom primeru, zamenivši ono šta se čime može zameniti, kažem – građani Srbije i njihova volja su elektrane, mi narodni poslanici smo dalekovodi, a vi, gospodo ministri u Vladi Republike Srbije, ste bandere. U smislu, teško breme odgovornosti je položeno na vas, odgovornosti koja prevazilazi vaše mogućnosti.
Ovo naročito govorim kandidatima za ministre u Vladi Republike Srbije, koje posebno pozdravljam u ime poslovničke grupe URS i čestitam im, naročito onima koji nemaju političko iskustvo i političku biografiju, koji svojim ekspertskim pozivom u ovu Vladu potvrđuju značaj principa koji je u politički život Srbije unet upravo delovanjem ljudi iz URS, te i nama dajete za pravo.
Srbija je država u kojoj postoji ozbiljan dualitet između realne društvene moći i državne i političke vlasti. Sa druge strane, Republika je uglavnom idealitet u ustavno-pravnom korpusu koji realno postoji u državnim institucijama i nadamo se nečem više u izvornoj državotvornoj volji građana. Stvarno ćete je potvrđivati i stvarati vi, ako ne prihvatite ono što mediji i lakomislena javnost od vas očekuju. Traže se rezultati. To nije suština političkog rada. Lenji um saopštava da je samo rezultat bitan…
(Predsednik: Probili ste vreme koje je ostalo vašoj poslaničkoj grupi. Dozvoliću vam da završite, ali ne više od 20 sekundi.)
Dakle, već i put dolaženja do tog rezultata je jednako bitan, pa se posvećenost pozivu i zadatku često u temelje Republike ugradi značajnije i dugotrajnije nego efekat koji ima političku cenu. Računajte na Narodnu skupštinu i našu poslaničku grupu, kao mesto u kojem ćete jedino u svim mogućim svetovima moći da se obratite građanima Srbije.

Reklamiram član poslovnika 107. uz iskreno priznanje da se sam lično ne osećam uvređenim nego više pobuđenim diskusijom premijera koja postaje sve zanimljivija jer se vraća zapravo na početne principe političke filozofije.
U ekspozeu tako nečeg nije bilo, ali prvi član Ustava Republike Srbije izričito definiše Srbiju kao državu koja je zasnovana na načelima građanske demokratije i građanskog društva.
Građansko društvo, kao što znamo, počiva na ideji o tržištu. Građanin je čovek koji ima svoje interese i ume organizovano i slobodno da ih zastupa i brani na tržištu. Suprotnost tržištu je monopol i sila.
Vi ste, gospodine predsedniče, izričito rekli gde vam je to tržište. Vi izražavate, ako sam razumeo, sumnju u tržište kao civilizacijsku i građansku vrednost nacije i ovog društva i revidirali bi ste tu elementarnu pretpostavku građanskog društva, to bi moralo biti u ekspozeu jer najavljujete u najmanju ruku reviziju ustava, a zapravo ulazak u vremeplov gde ćemo jedan koncept monopola i nasilja, karakterističnog za riterski ambijent srednjeg veka želeti da održimo ako preziremo tržište.
Građane Srbije, koji imaju suviše jak društveni konsenzus u otporu prema tržištu, valjda baš kao malopre potpredsednik Vučić, treba da ohrabrujemo da se otvore za tržište kao prostor emancipacije, a ne valjda da ih zastrašujemo mehanizmima delovanja tržišta.
Kažem, iskoristio sam reklamiranje povrede Poslovnika, a uveren sam da ovo vraćanje ka principima političke filozofije pri diskusiji o izboru ministara, može biti jako korisno.

Slažem se gospodine predsedniče, da prvi član Ustava treba citirati u celini. To nisam učinio samo zato što ste vi pomenuli vrednosti pre toga, vezane za socijalnu pravdu, a ne sumnjivo da svih pet stubova na kojima  pod ustavnoj definiciji Srbija počiva, imaju jednaku važnost i prioritet za onog ko snosi odgovornost za upravljanje Srbijom.
Ono što je suština mog pitanja nije da li će biti zanemarena jedna ili druga, nego zbog čega su iz iste Vlade potpuno različite poruke u istom trenutku i u kom smislu treba razumeti prioritete politike Vlade u trenutku kada raspravljamo o ekspozeu?
Sa jedne strane govorimo o ohrabrivanju ljudi za unapređivanje, doživotno učenje, porast konkurentnosti, što su tržišne kategorije, da ljudi moraju shvatiti da je i rad između ostalog roba na tržištu i tako podizati svoju konkurentnost, to je bila eksplicitna poruka potpredsednika, da bi ste vi odmah nekoliko minuta potom izričito u ime socijalne pravde diskreditovali tržište kao društvenu vrednost i civilizacijsku tekovinu naše zajednice. Odnosno, da li će ta vrsta dualiteta koja objektivno postoji u našem društvu biti ne razrešeno pitanje i za samu Vladu, ili Vlada po tom pitanju ima jasno rešenje koju vrstu u krajnjoj konsekvenci političkog koncepta nudi? Onog koji je ipak liberalan kao što bi se činilo i u vašem ekspozeu, jer to je duh primedbi da Srbija neće biti slepo crevo, da Srbija neće odustajati od integracija i povezivanja sa savremenim svetom, sigurno neće uspeti bežanjem od činjenice snižene konkurentnosti i na tu tema klevetanja tržišta da napreduje na samom tržištu i u vezama sa svetom.