Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Uvažene koleginice i kolege, 14 put predlažem da Skupština ponovo razmotri Predlog zakona koji ste usvojili pre više od godinu i po dana.
Podsećam vas, poštovane koleginice i kolege, da pravo na obaveštenost, kao jedno od osnovnih ljudskih prava garantovanih Ustavom podrazumeva da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja.
Javni interes u oblasti javnog informisanja ne može se ostvariti isključivo formiranjem javnih servisa na nacionalnom i pokrajinskom nivou, jer se ovakvim asimetričnim određenjem javnog interesa onemogućava formiranje javnih servisa na regionalnom nivou.
Podsetiću građane Srbije da je ova skupština pre više od godinu dana izglasavanjem ova dva zakona ukinula mogućnost i prava lokalnih samouprava da finansiraju iz svojih sredstava regionalne, tj. lokalne javne servise. Ostala su samo dva javna servisa RTS i RTV.
Ono što ste još izglasali pre više od godinu i po dana je da TV pretplata se preformuliše u taksu i time dali na značaju njenu obaveznost plaćanja.
Ono što je još vrlo interesantno, način finansiranja ova dva radio-televizijska javna servisa, oni se finansiraju tako da RTV se finansira sa sredstvima koja se prikupljaju na teritoriji AP Vojvodina i to tako što 70% sredstava prikupljenih od pretplate, na teritoriji AP, ostaje za finansiranje RTV, a 30% ide za finansiranje državnog javnog servisa RTS.
Ono što ja tražim da prihvatite moj predlog izmene zakona, kojim ćemo dati mogućnost da se formira radio televizija uža Srbija, za teritoriju Srbije ispod Save i Dunava gde živi više od polovine stanovnika Republike Srbije koji nemaju pravo na svoje regionalne javne servise i nemaju mogućnost blagovremenog, tačnog i sveobuhvatnog informisanja od strane javnog medijskog servisa.
Način finansiranja je predložen isto kao što se finansira RTV, to je da 70% sredstava koji se prikupe ispod Save i Dunava ide za finansiranje radio televizije uža Srbija, a 30% ide za finansiranje državnog javnog medija, a to je RTS.
Nadam se da ćete prihvatiti ovaj moj predlog i time dati mogućnost građanima ispod Save i Dunava da imaju kvalitet koji daje javni medijski servis, koji su izgubili izglasavanjem ovog zakona, a oseća se velika potreba jer ljudi… (Isključen mikrofon)

Ja sam vrlo dosledan i uporan, predsedavajuća.

Ne, taman posla.
Dakle, nastaviću gde sam stao. Sa 30% od te prikupljene pretplate bi se finansirao RTS.
Ono što je još vrlo bitno, nacionalne manjine ispod Save i Dunava nemaju ista prava kao nacionalne manjine u Beogradu i Vojvodini, jer nemaju mogućnost korišćenja adekvatnog termina, adekvatnih termina na javnom medijskom servisu, kao što to recimo imaju nacionalne manjine u Vojvodini, što je apsolutno dobro i što ja pozdravljam.
Zato predlažem, koleginice i kolege, da prihvatite moj predlog kako bi smo građanima ispod Save i Dunava dali mogućnost da imaju ista prava i iste obaveze kao i građani koji žive na teritoriji Grada Beograda i građani koji žive u Vojvodini.
Ono što je, interesantno je da su građani Niša u dva navrata na skupštinskom zasedanju, jednoglasno odlučili i pozicija i opozicija da je Gradu Nišu potreban javni medijski servis i podržali su predlog za formiranje regionalnog javnog servisa.
Ono što je interesantno isto, da ti isti građani su skupili preko 40 hiljada potpisa kao podrška javnom medijskom servisu, a ono što je još interesantnije, da poslanici koji predstavljaju građane Niša, a u ovoj skupštinskoj sali ih ima ja mislim 11, ne glasaju za ono što imaju obavezu od svojih sugrađana koji su ih i poslali u ovaj visoki dom.
Te ja molim moje kolege, naročito kolege iz Niša da glasaju za ovaj predlog, kako bi smo stavili ovaj moj predlog na dnevni red, kako bi smo raspravljali, normalno uz vaše sugestije, možda vi imate kvalitetniji predlog kako to formulisati zakonski i dali mogućnost građanima ispod Save i Dunava da imaju javni medijski servis, za šta i daju novac.
Ono što ste pre par dana izglasali, ja želim samo da podsetim građane Srbije da će pretplata biti niža, tj. taksa će biti niža, ali je odvojeno preko četiri milijarde dinara u Republičkom budžetu za finansiranje RTV i RTS i to su opet pare građana Srbije, te vas ja molim kolege da prihvatite moj predlog kako bi smo ispravili nepravdu koja je naneta građanima Srbije ispod Save i Dunava pre više od godinu i po dana. Hvala.

Zahvaljujem.
I ovaj zakon je više puta bio predlagan ovoj skupštinskoj većini koja ne želi da prihvati ponovo da o njemu raspravlja. Zapravo, ona i jeste raspravljala pre par dana kada ste usvojili, a podsetiću vas u kasnijem izlaganju, izmenu specijalnog zakona sa specijalnim pravima investitora.
Da podsetim građane Srbije da je ovaj zakon predložen da se menja jer sam duboko ubeđen da je on prvo protivustavan, jer zadire u neprikosnoveno, Ustavom zagarantovano pravo lične svojine, da negira Zakon o eksproprijaciji, jer daje mogućnost da Republika Srbija i grad Beograd otkupe privatnu svojinu i da je, gle čuda, ne koriste za opšti javni interes, jer samo tada može da se vrši eksproprijacija privatne svojine, nego da bi je dali drugom investitoru koji će tu praviti stambeno-poslovne objekte namenjene tržištu i stvaranju profita, jer niko ne radi nešto bez stvaranja profita, naročito u toj grani građevinarstva.
Ono što sam predložio je da ispravimo nepravdu prema ljudima kojima je eksproprisana imovina vašom odlukom, a s druge strane sam predložio da se ovaj zakon menja, jer gro stvari koje će se raditi na delu jedne beogradske opštine se finansira iz republičkog budžeta parama svih građana Srbije.
Mislim da je normalno da grad Beograd kao najveći grad iz svog budžeta finansira eksproprijaciju i komunalno opremanje tog dela jedne svojine opštine, a ne da se to radi iz budžeta Republike. Ove godine ste, gospodo narodni poslanici skupštinske većine, odvojili preko dve milijarde za tu namenu, dve milijarde para koje se skupe od građana Srbije i koje je bolje da upotrebimo za otvaranje novih radnih mesta, jer svi ovde pričamo da su u Srbiji potrebna radna mesta i naša aktivnost, ja se nadam svih nas, je usmerena na to da građani Srbije što pre, oni koji su nezaposleni, dođu do posla. Sa ovih dve milijarde koje ste odvojili za finansiranje projekta „Beograd na vodi“ mislim da bi otvorili puno radnih mesta širom naše Republike, te vas molim da prihvatite ovaj predlog kako bismo kvalitetno upotrebili budžetski novac na opšte dobro građana Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Predložio sam da se ponovo uzme u razmatranje Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Podsetiću vas, poštovane koleginice i kolege, a i građane Srbije, da je ova Skupština 1. avgusta 2014. godine svojom odlukom smanjila 2% na poziciji doprinosa za zdravstvo i prebacila na poziciju penzija.
Šta to znači? Kako je tadašnji ministar Krstić, ministar finansija, objasnio, u budžetu RFZO ima višak para i da tih 2% treba prebaciti jer je veliki nedostatak novca kod isplate penzije, da se mnogo napreže republički budžet i da tih 300 miliona, a govorimo o cifri kako je on rekao o 300 miliona evra, se prebaci na poziciju penzija kako bi se iz republičkog budžeta finansirala redovna isplata penzija sa nekih 100 do 150 miliona umesto tadašnjih 400 do 450 miliona evra. To je deo i smanjenja deficita republičkog budžeta. Znači, potiče i od tih para, jer je time relaksirano naprezanje budžeta i davanje prema penzijama.
Ali, šta se desilo s druge strane? S druge strane imamo manjak novca u RFZO, a podsetiću vas da je, ja mislim, 2014. godine budžet RZFO bio 236 milijardi dinara. Sa ovim smanjenjem od 2% taj budžet je smanjen na 215,7% milijardi u 2015. godini, a projektovan je za 2016. godinu na 219 milijardi, ako se dobro sećam budžeta koji je usvojen pre nešto više od dve nedelje, ali ne za povećanje kvaliteta pružanja zdravstvenih usluga, tih četiri milijarde, gro tih para ide za otpremnine, jer će biti, kako ste vi odlučili, otpuštanja u zdravstvu, pa će ti ljudi dobijati otpremnine. To su te pare.
Ono što je jako bitno, da ovim smanjenjem novca nisu smanjena prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, ona su ostala ista i to znači da ovim smanjenjem mi imamo rupu u republičkom budžetu RFZO od nekih 30 i nešto milijardi dinara, te vas molim da prihvatite moj predlog, kako bismo vratili novac RFZO i omogućili građanima Srbije da se kvalitetno leče, jer bez para nema kvalitetnog zdravstva, a da penzije na neki drugi način vi nadomestite, kako bi i penzioneri bili zadovoljni. Hvala.

Zahvaljujem.
To je, poštovane koleginice i kolege, izmena člana 41. Ja bih molio da obratite pažnju, vrlo bitan član zakona, koji govori o pravu popravke zuba i lečenja bolesti usta na teret RFZO.
Svi ste vi kolege, naročito mi lekari, se obavezali da ćemo raditi na korist građana Srbije, da ćemo se truditi da im obezbedimo kvalitetniji život i da ćemo im obezbediti, da ćemo se truditi da obezbedimo i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, a ovaj član 41. govori o stomatološkoj zdravstvenoj zaštiti, jer pravo na lečenje zuba i usta imaju po ovom važećem zakonu deca do 18 godine starosti, studenti i srednjoškolci do 26. godine, trudnice i neke specifične vrste bolesti i stariji od 65 godina, neke usluge, a preko 4,5 miliona radno-sposobnih stanovnika Republike Srbije, koji pune budžet RFZO, nemaju pravo na zubozdravstvenu zaštitu.
Prihvatanjem mog predloga, ispravićemo tu nepravdu i onima koji daju novac za RFZO dati mogućnost da mogu da popravljaju zube na teret tih sredstava koji sami uplaćuju u RFZO. Nije mi jasno zbog čega nemam podršku u ovoj sali, jer čuli smo premijera da je rekao da imamo odlično stanje u republičkom budžetu za 2016. godinu. Ove se radi o cifri od nekih stotinak, eventualno 200 miliona dinara, ne želim da licitiram, ali to se da lako izračunati. To kolege iz RFZO lako mogu da izračunaju. Nije potrebno upošljavati nove ljude, ima dovoljno stomatologa u ustanovama koje funkcionišu u planu mreže zdravstvenih ustanova Republike Srbije, tako da treba samo kupiti potrošni materijal za plombiranje i da građani Srbije dobiju tu mogućnost da na teret RFZO, koji, ponavljam, oni sami pune, to su njihove pare, da mogu da popravljaju zube.
Četrnaest puta ste odbili ovaj moj predlog. Ja se nadam da ćemo danas petnaesti put prihvatiti da prodiskutujemo. Možda vi imate bolji predlog što se tiče stomatologije, ali mislim da trebamo izaći u susret građanima, jer u ovoj eri velike nezaposlenosti mnogo će značiti kućnim budžetima da ne moraju da odvajaju novac za popravku zuba. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Uvaženi ministre, koleginice i kolege, član 31. govori o dužnosti davanja podataka. Mi smo predložili da se u članu 31. stav 5. briše.

Naime, stav 5. člana 31. normira da su državni organi, imaoci javnih ovlašćenja, druga pravna lica i preduzetnici dužni da izvršnom poveriocu koji navede potraživanje radi čijeg namirenja ili obezbeđenja namerava da vodi izvršni postupak ili postupak obezbeđenja i priloži izvršnu ispravu u kojoj je sadržano potraživanje, besplatno dostave sve podatke koje su dužni da dostave i sudu i javnom izvršitelju, izuzev podataka iz poreske prijave za poslednje tri godine, te da pod istim uslovima dužnost dostavljanja podataka postoji i prema advokatu, kao punomoćniku izvršnog poverioca. Dobijane podatke izvršen poverilac i advokat izvršnog poverioca mogu da koriste samo za potrebe izvršnog postupka, a podatke o pravnim poslovima i radnjama samo za pobijanje pravnih radnji izvršnog dužnika u svrhe sprovođenja izvršenja.

Ovo rešenje Predloga zakona otvara prostor za zloupotrebu prava, zloupotrebu podataka do kojih izvršni poverilac dođe, što je neprihvatljivo sa stanovišta ustavih i zakonskih normi o zaštiti podataka o ličnost. Smatramo da bi primena ove odredbe u praksi stvorila pravnog haosa, te amandmanom predlažemo njeno brisanje. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući, želim samo da podržim amandman uvažene kolege i apsolutno da podržim diskusiju koleginice Olgice Batić. Hvala.

Zahvaljujem.
Želim samo da još jedared podvučem i podržim naš amandman. Obrazloženje koje sam čuo od ovlašćenog ispred SNS mislim da je nelogično, jer se insistira na odbrani prava nekog ko je tužen, ko nije želeo da izvrši svoju obavezu zbog koje je tužen, da posle svih mogućih žalbenih rokova, suđenja i presuda i vremena koje je proteklo, dajete mu pravo kada nešto postaje izvršno za naplatu, da može ponovo da se žali. Malo je nelogično. Ja nisam pravnik, ali mislim da tako nešto uopšte ne treba da postoji u zakonu. Onaj koji je izgubio presudu i ko je dužan i ko je tužen, nema prava više da se žali, jer sve što je imao da kaže, rekao je kroz sudski postupak.

Na član 6. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, da li je tako? Predsedavajući? Jeste? Izvinite, član 6. Zakona o zdravstvenoj zaštiti?

Amandman na član 6. u odnosu na Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da li ste to čitali?

Zahvaljujem.
Dakle, član 6. se odnosi na član 199. i kaže – zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, drugom pravnom licu koje obavlja zdravstvenu delatnosti u skladu sa zakonom, može da obavlja određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca van redovnog radnog vremena, zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcem u ukupnom trajanju do jedne trećine punog radnog vremena.
U sledećem stavu kaže – u zaključenom ugovoru o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, zdravstveni radnik, saradnik, kao i drugo zaposleno lice, dužan je da pismeno obavesti direktora zdravstvene ustanove, odnosno osnivača privatne prakse i drugo pravno lice koje obavlja zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom.
Sve se to odnosi na izmenu člana, čija je suština bila u sledećem stavu – dopunski rad iz stava 1. ovog člana može se obavljati kod poslodavca sa kojim zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo zaposleno lice ima zaključen ugovor o radu sa punim radnim vremenom, odnosno kod drugog poslodavca, samo pod uslovom da rad zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika, odnosno drugog zaposlenog lica van redovnog radnog vremena za koje se zaključuje ugovor o dopunskom radu, ne utiče na organizaciju rada pojedinačnih delova zdravstvene ustanove ili zdravstvene ustanove u celini.
Suštinski, ovaj predlog koji je dala Vlada, tj. Ministarstvo zdravlja kaže da ono što je bila dosadašnja praksa da zdravstveni radnik iz ustanove državnog zdravstva ili ustanove iz plana mreže, može da radi kod drugog poslodavca samo uz saglasnost. To je bilo do danas, do ovog Predloga zakona. Ovim se ovo izjednačava sa Zakonom o radu i daje se mogućnost svim zaposlenim u državnom zdravstvu, zdravstvenim radnicima i zdravstvenim saradnicima da samo obaveste svog poslodavca da su zasnovali još jedan radni odnos do trećine radnog vremena, koliko zakon dozvoljava.
Dalje u ovom članu se kaže – da je zdravstveni radnik dužan da zdravstvenoj inspekciji dostavi ugovor o radu, koji je zaključio sa novim poslodavcem i to u roku od 15 dana.
Mi smo dali predlog ministru zdravlja i Vladi da ovaj stav se izbriše, jer smatramo da je neposredno nepotrebno, da je nepotrebno administriranje zdravstvenog radnika koji je zaključio novi ugovor o radu, da on to nosi zdravstvenoj inspekciji kada postoji poslodavac primarni, tj. državno zdravstvo i direktor koga je on obavestio da je zasnovao još jedan radni odnos do trećine radnog vremena i da postoji poslodavac sa kojim ima zasnovan radni odnos do trećine radnog vremena, tako da je sasvim nepotrebno da on ide i da naknadno obaveštava inspekciju, jer to ona i onako u svom normalnom radu će da utvrdi i da iskontroliše.
Mislimo da je to dobro i da je nepotrebno ovo što je predložila, nepotrebno opterećivanje radnika.
Još jednom želim da kažem da ovo je drugi iskorak Ministarstva zdravlja koji je krenuo ka rešavanju višedecenijskog problema. Ovaj problem je, toga smo svi svesni, izvor korupcije i nepotizma u zdravstvu, mogućnost dopunskog rada. To je na razne načine do sada bilo rešavano, nikada sretno i nikada kvalitetno. Pretpostavljam da ovaj okvirni krovni član Zakona o zdravstvenoj zaštiti je samo spoljni omotač onoga što će ministarstvo u svojim podzakonskim aktima naknadno da reši i da precizira, jer ovako ovo daje velike mogućnosti.
Ono što je dobro, što je ministar prihvatio sugestiju, da mogućnost koji je Predlog zakona davao da se zasnuje radni odnos kod više poslodavaca se ispravi, to je na Odboru prošlo. Jednoglasno su kolege izglasale da može da se zasnuje samo radni odnos dopunski do trećine radnog vremena kod jednog poslodavca.
Nadam se da je ono što je obećano da će poslodavci biti uslovljeni da tim radnicima koji imaju trećinu radnog vremena uplaćuju prinadležnosti zaradu na jedan žiro račun, što ste rekli ministre, sve u cilju kontrole tog dopunskog rada i kvaliteta rada, a ostaje samo na vremenu koje je pred nama da vidimo kako će ministarstvo da reši kontrolu rada kod primarnog poslodavca, kvalitet rada i eventualno zloupotreba, to je slanje pacijenata u privatne ordinacije.
Ja se nadam da ćete to kvalitetno rešiti. Mi ćemo kao narodni poslanici to pratiti i ako nešto nije kako treba, budite sigurni da ćemo oštro da kritikujemo. Hvala.

Da ne bih otvarao nepotrebnu diskusiju, samo da još jedared obrazložim našu ideju. Dakle, onaj ko bude zaposlio nekog ko radi jednu trećinu radnog vremena, on mora da ga prijavi, on mora da mu obračuna poreze i doprinose, zato što je to novi poslodavac. To se podrazumeva da svi i sve inspekcije imaju uvid. Ja sam privatnik i u moje poslovanje imaju apsolutno sve inspekcije uvid, nema potrebe ja njih da obaveštavam, oni su obavešteni po sili zakona.
Drugo, ono što je vrlo bitno, mislim da treba apostrofirati da se ovo odnosi samo na radnike koji rade puno radne vreme. Pretpostavljam da oni koji rade na izloženim mestima, koji imaju beneficirano radno vreme, mislim na radiologe, da oni ovu privilegiju nemaju, jer je nelogično da neko ko radi skraćeno radno vreme zbog opasnosti na poslu, izloženosti, da ima mogućnost da radi dopunski rad. Onda bi trebalo po prirodi da radi puno radno vreme u svojoj bazičnoj ustanovi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi ministre, poštovani gosti, koleginice i kolege, podneli smo amandman na član 1. i to na stav 4. Inače, član 1. u svoja prva dva stava je sasvim u redu i mi smo saglasni sa tim, a kažem radi gledaoca – potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za osiguranika koji je upućen na rad u inostranstvo izdaje se za period za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvo i ne može se izdati osiguraniku ukoliko prvostepena lekarska komisija, pre odlaska osiguranika u inostranstvo, utvrdi da postoje smetnje u pogledu zdravstvenog stanja osiguranika. To je sasvim u redu.
Do sada je važilo, da bi gledaoci bili u toku o čemu pričamo, važilo je pravilo da se ove potvrde o osiguranju dobijaju na godinu dana i oni koji su duže od godinu dana u inostranstvu su bili primorani da dolaze da zanavljaju te potvrde. Ovim dajemo jedan komoditet i to je sasvim normalno, dok god čovek negde radi, za neko preduzeće u inostranstvu, preko neke firme, dok je tamo ima zdravstveno osiguranje nema potrebe da dolazi da bi vadio potvrdu.
Drugi stav kaže da članu uže porodice osiguranika iz stava 1. ovog člana potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite u inostranstvu izdaje mu se za isti period za koji se izdaje i osiguraniku, tj. nosiocu osiguranja, i to je sasvim u redu.
Ovde imamo drugačije viđenje i mi smo dali predlog izmene, kaže – potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za vreme privatnog boravka u inostranstvu iz člana 64. ovog zakona izdaje se osiguranom licu najduže za period od 90 dana od dana izdavanja potvrde. Mi smo predložili da to bude šest meseci. To je uobičajena praksa. Svima nama se na šest meseci overavaju zdravstvene isprave. Smatramo da je to normalno, jer se ove potvrde odnose na korišćenje zdravstvene zaštite u zemljama sa kojima imamo ugovor o bilateralnom kompenziranju zdravstvenih usluga. To su Austrija, Italija, Nemačka, Crna Gora, mislim Makedonija, BiH.
Naše mišljenje je da je nepotrebno na tri meseca to zanavljati. Ti koji imaju pravo na zdravstveno osiguranje, oni to mogu da koriste za isti period koji i ovde imaju pravo, tj. overu na šest meseci. Zbog toga smo i predložili ovakav amandman. Hvala.

Član 2. govori o sredstvima. Odnosi se na član 96. zakona i član 96. kaže – visina naknade zarade koja se obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i iz sredstava poslodavaca u slučajevima iz člana 74. stav 1. tačke 1, 4, 5. i 7. ovog zakona iznosi 65% od osnove za naknadu zarade, a to su bolovanja i to je sasvim u redu. Visina naknade zarade koja se obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja kao i sredstava poslodavaca u slučajevima iz člana 74. stav 1. tačka 2. i 6. ovog zakona iznosi 100% od osnovne naknade zarade. Sledeći stav kaže – u slučaju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće za prvih 30 dana privremene sprečenosti za rad koje isplaćuje poslodavac iz svojih sredstava, visina naknade zarade obezbeđuje se u iznosu od 100% od osnove za naknadu zarade. To je u redu.
Problem je nastao, šta se dešava sa tom isplatom posle tih 30 dana, jer to pada na teret Republičkog fonda i budžeta Republike Srbije. Podsetiću građane da 65% za bolovanje isplaćuje RFZO, a 35% odlukom Vlade i Skupštine isplaćuje se iz budžeta Republike Srbije.
To ide preko Republičkog fonda i to je išlo do danas tako što je Republički fond radio obračun zarade na 35% za svaku osiguranicu koja je imala ova prava i direktno njoj isplaćivao tih 35%, a 65% je isplaćivao na osnovu obračuna, bruto i neto obračuna, na 65% od poslodavca koji svakog meseca daje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, a on onda refundira te troškove. Kažem – bruto, jer je poslodavac dužan da svakog meseca za svog zaposlenog uplati doprinos, a to mu posle Republički fond refundira kada mu vraća sredstva.
Problem je u tome što se javljalo duplo administriranje. Poslodavac je pravio obračun i slao Republičkom fondu, a Republički fond je bio u obavezi da vrši obračun za onih 35% za svaku pacijentkinju koja je imala ova prava i to je bio veliki problem za Republički fond u proteklom periodu, jer Republički fond nema kapaciteta i nema mogućnosti da to kvalitetno odradi, jer to, u krajnjoj liniji, i nije njegov opis posla.
Mi smo ovde predložili da kompletno finansiranje ide preko poslodavca, da Republički fond uplaćuje poslodavcu a poslodavac će isplaćivati osiguranici koja ima ta prava, a ujedno će poslodavac onda to administrirati kompletno, i 65% i 35% i takve liste slati Fondu. Mi smo predložili da poslodavac obrađuje, taj prvi deo se slažemo, i da šalje te obračune, a da Fond umesto poslodavcu to uplaćuje i dalje osiguranici, ali ceo iznos, tih 100%. Mislimo da je to bolje, da je brže, da je efikasnije i da neće dovesti do eventualnog zastoja, jer tu mnogo zavisi od toga da li je poslodavac likvidan, nije likvidan, da li na vreme uplaćuje doprinose, da li ima da uplati ili nema da uplati. Ovako je jedno sigurno – on može da obračuna, a Fond da odradi sve ono što sledi – prijem tih dokumenata, obračun doprinosa, ostavljanje jednog dela doprinosa sebi, a ostatak da uplati osiguranici koja ima ta prava.
Nije nam ovo prihvaćeno, uz obrazloženje da je bolji vaš predlog, to je rekla gospođa koja je bila iz Republičkog fonda. Ja mislim da bi trebali da razmislite da prihvatite naš predlog, jer je ipak svima nama u interesu da osiguranica, tj. žena koja ima pravo na ove nadoknade, to dobija iz meseca u mesec, kvalitetno, sukcesivno, bez mogućnosti da to zastane. Jer, sigurno da Republički fond u isplati, kad ima urednu dokumentaciju, neće da gubi nijedan trenutak i nema mogućnosti kumuliranja tog novca i da dođemo do ovog što je Vlada rešila, kako reče ministar, da se solidarni porez ne naplaćuje ženama koje su ne svojom krivicom, te njihove zarade koje su kasne, kad im isplate, pređu 60 hiljada pa im naplate solidarni porez. To je u redu što je sprečeno i što će da se taj novac vrati ženama, ali, kažem da je ovo jedan od načina kako možemo da sprečimo da u budućnosti ne razgovaramo ponovo na istu temu. Hvala.