Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Uvažena ministarko, koleginice i kolege, poštovani građani, član 52. govori o razlozima za razrešenje, pa kaže – službenik se razrešava sa položaja ako mu prestane radni odnos zbog, pa ide nabrajanje, pravosnažne presude na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci i konačnog rešenja kojim mu je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa, konačnog rešenja kojim mu je određena ocena „ne zadovoljava na vanrednom ocenjivanju, sprovođenje inicijative za razrešenje na osnovu mera javnog objavljivanja preporuka, za razrešenje koje izrekne Agencija za borbu protiv korupcije, dalje, službenik se razrešava sa položaj i ako organ jedinice lokalne samouprave nadležan za njegovo postavljenje na položaj prihvati javnu preporuku za razrešenje gradskog, odnosno opštinskog Zaštitnika prava građana.
Mi predlažemo da ovaj stav glasi – Organ jedinice lokalne samouprave nadležan za njegovo postavljenje na položaj, prihvati javnu preporuku za razrešenje Zaštitnika građana pokrajinskog, gradskog, odnosno opštinskog Zaštitnika građana.
Mi smo to proširili i na pokrajinskog Zaštitnika građana, jer smatramo da i na njegovu preporuku bi trebalo da se izvrši razrešenje službenika, pa vas molim da još jedanput razmotrite naš predlog i da ga prihvatite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dakle, član 80. govori o načinu popunjavanja radnog mesta, kaže – izvršilačko rado mesto popunjava se trajnim premeštajem, sprovođenjem internog konkursa, preuzimanjem službenika ili zasnivanjem radog odnosa nakon sprovedenog javnog konkursa, položaj se popunjava postavljenjem.
Mi predlažemo da ovaj član glasi – izvršilačko radno mesto popunjava se sprovođenjem internog konkursa ili zasnivanjem radnog odnosa nakon sprovedenog javnog konkursa. Izvršilačko radno mesto može se popuniti preuzimanjem službenika u slučaju kada je jedinica lokalne samouprave preuzela nadležnost ukinute jedinice lokalne samouprave ili gradske opštine, odnosno kada je organ uprave preuzeo nadležnost ukinutog organa uprave ili kada je pokrajinski sekretarijat preuzeo nadležnost ukinutog pokrajinskog organa službe ili organizacije, položaj se popunjava postavljenjem.
Amandmanom se predlaže da se izvršilačko radno mesto popunjava internim ili javnim konkursom, a preuzimanjem samo u slučaju preuzimanja nadležnosti, briše se trajni premeštaj, kao način popunjavanja izvršilačkih radnih mesta.
Predlogom zakona nije precizno uređen postupak za ovaj način popunjavanja radnih mesta, nisu definisani kriterijumi i slučajevi kada dolazi do ovakvog popunjavanja radog mesta. Ovakav način popunjavanja radnog mesta nosi i visok koruptivni rizik i rizik zloupotreba. Ostavljeno je nadređenom da odluči kog zaposlenog na kom mestu će premestiti. Pored toga ovo može biti netransparentan način napredovanja. Istovremeno može biti i način da se sankcioniše neposlušni službenik, jer prema predlogu zakona službenik mora da prihvata premeštaj, pa vas molim. Dobro, niste ni slušali, nije bitno.

Mislim da je naše rešenje bolje od ovoga što ste vi dali u zakonu, ali dobro, vi ste predstavnik Vlade i vi predstavljate jednu vrstu i jednu politiku i branite tu politiku. Mi branimo našu politiku, a ovi ljudi koji gledaju i očekuju svoju sudbinu. Posle ovog zakona će reći na izborima čija politika je u pravu. Hvala.

Zahvaljujem.
Član 90. govori o preuzimanju, pa, kažete – Poslodavac može preuzeti od drugog poslodavca iz člana 4. ovog zakona, odnosno iz državnog organa bez konkursa službenika koji je u radnom odnosu na neodređeno vreme. Preuzimanje službenika vrši se na osnovu sporazuma o preuzimanju uz saglasnost službenika koji se preuzima. Interesantno, ovde tražite saglasnost službenika kod premeštaja službenika ne treba.
Mislimo da ovaj član nije dobar zato što preuzimanje kako ste vi definisali ne sadrži jasne kriterijume na osnovu kojih bi bio sproveden ovaj postupak, niti slučajevi u kojima se sprovodi samim tim nosi rizik zloupotrebe.
Mi predlažemo da član glasi – Poslodavac može preuzeti od drugog poslodavca iz člana 4. ovog zakona, odnosno iz državnog organa bez konkursa službenika u slučaju kada preuzima nadležnosti usled ukidanja jedinice lokalne samouprave ili gradske opštine, odnosno ukidanje organa uprave, odnosno Sekretarijata gradske uprave Grada Beograda ili ukidanje pokrajinskog organa, službe ili organizacije.
Preuzimanje službenika vrši se na osnovu zakona, odluke i drugog pravno akta kojim je ukinut jedan poslodavac i predata nadležnost na drugog poslodavca.
Ovako kako ste vi dali gospođo ministarko, vi od poslodavca pravite vlasnika ove institucije, on postaje gospodar života u toj radnoj organizaciji, on može da preuzima iz druge radne organizacije kako hoće i koga hoće bez konkursa. Mislimo da je rešenje koje smo mi vama dali, ako se gasi neki organ, ako se preuzimaju nadležnosti normalno je da ti ljudi koji su tamo radili pređu i rade u ovoj ustanovi, ali ovako je samo leglo zloupotrebe i moguće da ovaj poslodavac može bukvalno da radi šta hoće u svojoj radnoj jedinici.

Član 111. govori o pojmu premeštaj i kaže: „Službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto“, a mi dodajemo: „samo uz svoju saglasnost“. Sledeći stav: „Za premeštaj službenika zbog potrebe rada nije potrebna saglasnost službenika“. Mi predlažemo da se ovaj stav briše.
„Službenik na položaju ne može biti premešten“. To se slažemo i ostavljamo u članu.
Gospođo ministarko, nije mi nešto jasno. Ovde nije potrebna saglasnost službenika, u članu 90. je potrebna saglasnost službenika. Ako sam ja dobro čitao, kaže se: „Preuzimanje službenika vrši se na osnovu sporazuma o preuzimanju, uz saglasnost službenika koji se preuzima“. To piše u članu 90. A ovde službenik, zubog potrebe rada, može da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto bez njegove saglasnosti. U jednom slučaju može bez saglasnosti, u drugom slučaju je potrebna saglasnost. Pošto ovo gledaju i oni koji rade po opštinama, trebali bi da ovo objasnite, zašto u jednom slučaju može da ide bez saglasnosti službenika, a u drugom slučaju je potrebna saglasnost službenika? Hvala.

Ja se nadam da opštinari gledaju ovu našu sednicu, jer je to još jedan primer politike, shvatanja i doživljavanja politike. Apsolutno neograničena moć i vlast onog koji se vodi kao poslodavac. Apsolutno neograničena vlast i ja mislim da to nije dobro i da takva politika nije ispravna. Jer, ovo što vi pričate, to je kao da ne postoje opštine i kao da ne postoje stručni kadrovi, nego, sad ćemo mi da pravimo opštine i da formiramo neku hijerarhiju u opštinama. Ovo postoji, ovo radi, a zloupotreba koju će dozvoliti ovaj zakon je ogromna i nemerljiva.

Član 186. govori o premeštaju i raspoređivanju nameštenika. On kaže – odredbe ovog Zakona o premeštaju i raspoređivanju službenika shodno se primenjuju na nameštenike. Rešenje o premeštaju, odnosno o raspoređivanju nameštenika zamenjuje se po sili zakona odgovarajuće odredbe ugovora o radu.
Sledeći stav kaže – ako nameštenik odbije premeštaj, odnosno raspoređivanje, a mi dodajemo – kad za njih po zakonu nije potrebna saglasnost nameštenika, otkazuje mu se ugovor o radu. Vi dalje kažete – namešteniku se otkazuje ugovor o radu kada usled promene unutrašnjeg uređenja kod poslodavca više ne postoji ne jedno radno mesto na koje može biti premešten, odnosno raspoređen u skladu sa njegovom stručnom spremom.
U slučaju službenika Predlog zakona predviđa da odbijanje premeštaja ili raspoređivanja može biti razlog za otkaz, ali samo u onim slučajevima kada za premeštaj ili raspoređivanje nije potrebna saglasnost. Budući da se upućuje na shodnu primenu tih odredbi, nema razloga da u slučaju nameštenika ne budi slična situacija, pa vas molim da razmislite i prihvatite naš amandman.

Zahvaljujem.
Uvažene koleginice i kolege, poštovani građani, poštovani Nišlije, više puta u ovoj skupštinskoj sali sam postavljao pitanje predsedniku Vlade u proteklih mesec i po dana i nisam dobio odgovor, verovatno iz razloga što je negde između Skupštine i zgrade Vlade pitanje se zatvorilo. Ja ću ovo pitanje zarad građana Niša i građana Srbije da ponovo ponovim.
Moje pitanje upućeno predsedniku Vlade gospodinu Aleksandru Vučiću sledeće sadržine. Gospodine Vučiću, u 2012. i 2014. godini na republičkim izborima, a i lokalnim 2012. godine, SNS i vi ste obećavali građanima Niša bolji život, prosperitet, više radnih mesta, pošteniji odnos prema gradskom budžetu, bolju komunalnu opremljenost, jednom rečju jedan prosperitet i razvoj grada Niša, juga i jugoistoka Srbije, a i cele Srbije. Za ostatak Srbije ne znam, ali u gradu Nišu nijedno od svojih obećanja niste ispunili.
Ono što je evidentno je da u gradu Nišu imamo 365 privrednih društava manje i imamo 201 preduzetničku radnju manje za ove četiri godine koliko SNS i vi vodite i rukovodite Srbijom.
Ono što je interesantno, u gradu Nišu nema novih zaposlenja, a to se vidi i iz gradskog budžeta, jer u gradskom budžetu na poziciji poreza na zarade koji je osnovni prihod lokalne samouprave u 2012. godini je bilo predviđeno tri milijarde i 600 miliona dinara, da bi u 2015. godini ta pozicija bila na tri milijarde i 200 miliona dinara, a da bi u 2016. godini ta pozicija bila tri milijarde dinara, znači 600 miliona dinara manje prihoda za gradski budžet na poziciji uplate poreza na zarade, koji je osnovni prihod lokalne samouprave.
Ono što je interesantno i što ne bi bilo lepo da ne pomenem je da je bilo zapošljavanja u gradu Nišu, gospodine Vučiću, ne znam da li imate tu informaciju, ali u javnim preduzećima i ustanovama, tj. kod direktnih i indirektnih budžetskih korisnika. To se vidi iz podatka iz budžeta. Na poziciji plata u niškom budžetu za 2012. godinu je bilo predviđeno milijardu i 800 miliona. Podsetiću naše sugrađane da je u međuvremenu došlo do smanjenja zarada 10% i logično je da ta pozicija u gradu Nišu treba da bude milijardu i 620 miliona. Ona je za 2016. godinu dve milijarde i 250 miliona. Toliko o priči i o obećanjima da neće biti partijskog zapošljavanja i da se neće zapošljavati ljudi u javnim preduzećima indirektnim budžetskim korisnicima, nego u realnom privrednom sektoru, u realnom sektoru.
Ono što još treba da se kaže jeste da je u gradu Nišu u budžetu na poziciji – usluga po ugovoru, tj. privremenih i povremenih poslova, za 2012. godinu bilo predviđeno 200 miliona dinara, za 2016. godinu je predviđeno 840 miliona dinara. To je podatak koji govori o tome da se SNS sprema za predstojeće izbore i verovatno će biti zapošljavanja privremenih, povremenih poslova kako bi se skupili glasovi.
Još jedno pitanje, gospodine Vučiću. Vi znate da u Republici Srbiji, postoji preko 83.000 radnika koji su tužili svoje firme i koji su dobili sudske presude, a tiču se neizmirenih obaveza društvenih preduzeća prema radnicima.
U gradu Nišu ih ima 4.500. Taj problem nije od početka vaše vlasti, ali ste vi obećavali u kampanji 2012. i 2014. godine da će to biti rešeno i da će ti radnici biti obeštećeni.
Ono što je urađeno u rešavanju tog problema jeste formiranje komisije 2015. godine, 25. juna, koja je trebala da precizira tačan broj i iznose po svakom radniku koliko se duguje i da da rok kad će biti obeštećeno. Ništa se nije desilo. Ono što se dešava jeste da, recimo, u gradu Nišu imate informaciju da će se sada pred izbore, ponovo se obećava, izvršiti evidentiranje tih radnika i da će im prva tranša biti isplaćena do kraja godine.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Predložio sam u ime moje poslaničke grupe da izmenimo Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu iz sledećih razloga. Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu donet 2015. godine i noveliran 2015. godine sadrži niz manjkavosti, nedorečenosti i sistemski protivurečnih rešenja, kako formalno pravnog karaktera tako i u pogledu materijalno pravnih sadržaja, kolizionih normi u odnosu na pojedine sistemske i sektorske zakone, pre svega u odnosu na Zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Prava, obaveze i odgovornost poslodavca su u značajnoj meri nedorečena, nejasna i kontradiktorna, čime se zakonom definisan okvir i sam cilj ovog zakona dovodi u pitanje u smislu njegove efikasne primene.
Kao krucijalnu manjkavost ovog zakona ističemo legislativnu odsutnost službe medicine rada, pri čemu ističemo naročito osnovnu službu medicine rada u domu zdravlja za koju smatramo da se mora poštovati član 95. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Medicina rada se bavi preventivnom delatnošću u oblasti bezbednosti zdravlja na radu. Ovo je od izuzetnog značaja.
Delatnost Zavoda za medicinu rada je data u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti u članu 124, a mi predlažemo da se dopuni i da se odnosi na zavode za medicinu rada na pokrajinskom i regionalnom nivou pri univerzitetskim centrima u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Oni treba da prate i proučavaju uslove rada, da planiraju, organizuju, sprovode i evoluiraju mere, aktivnosti i postupke u oblasti zaštite zdravlja na radu, da koordiniraju radom zdravstvenih ustanova u oblasti zdravlja i zaštite na radu za regije u kojima je osnovan, da učestvuje u utvrđivanju jedinstvene metodologije i postupak u programiranju, planiranju i sprovođenju mera preventivne zaštite radnika, da obavlja stručne medicinske postupke, aktivnosti u vezi sa utvrđivanjem radnih mesta, da predlaže i sprovodi preventivne lekarske preglede radno sposobnog stanovništva, da vrše prethodne preglede lica sa faktorima za otežano zapošljavanje, itd. Oni treba da se finansiraju iz budžeta, iz Fonda sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, od strane poslodavaca i od strane pojedinaca.
Opšti stav je da su neophodne promene pozitivnih propisa koji će kroz finansiranje određenih usluga, preventivne zdravstvene zaštite i drugih usluga primarne zdravstvene zaštite obezbediti funkcionisanje, očuvanje i razvoj delatnosti, resursa i institucija medicine rada. S tim u vezi je predlog pojedinih rešenja iz ovog predloga zakona, te vas molim da razmislite i prihvatite kako bi mogli ovo da uvrstimo u dnevni red i o tome da prodiskutujemo.
Smatramo da specijalista medicine rada najbolje poznaje profesionalne odnose i štetnosti na radu i ima uvid u rizike po zdravlje zato što je u neposrednom kontaktu sa radnim mestima i na vreme može da prepozna i prevenira početne poremećaje zdravlja.

Zahvaljujem.
Po ko zna koji put, na početku svake sednice redovnog zasedanja, predlažem Narodnoj skupštini da prihvati predlog i da uvrstimo u dnevni red Predlog izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju, i to člana 41. koji se odnosi na stomatološku zdravstvenu zaštitu.
U članu 41. se kaže da tu vrstu usluga mogu preko sredstava Fonda da imaju mlađi od 18 godina, studenti i srednjoškolci do navršene 26 godine, trudnice i određene vrste pacijenata koji imaju specifične bolesti, ali ne bi ih sada nabrajao. To je u ukupnoj populaciji dva miliona i 600 hiljada stanovnika.
Ono što ja predlažem jeste da izmenimo član 41. zakona i damo pravo i mogućnost građanima, a njih je oko 4,5 miliona koji su radno sposobni, koji uplaćuju doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje, da imaju ista prava kao i ovih dva miliona i 600 hiljada građana Srbije.
Napominjem, poštovane koleginice i kolege, da RFZO se finansira tako što radno sposobno stanovništvo Republike Srbije uplaćuje doprinose, a odredbama ovog člana učinjena im je nepravda, jer oni jedini nemaju pravo na stomatološku zdravstvenu zaštitu. Svaki put kada sam izlagao ovaj predlog, apelovao sam, pre svega, na kolege poslanike lekare, da prihvate moj predlog iz razloga što to ne traži povećanje radno ugovorenih lekara i sestara u zdravstvenim organizacijama primarnog zdravstva, niti traži dodatna sredstva, jer ono što je bilo u budžetu za RFZO je bio višak sredstava na poziciji – stomatološka zdravstvena zaštita.
Pošto je iz izjava premijera i nekih članova Vlade budžet u dobrom stanju, predlažem da omogućimo građanima Srbije stomatološku zaštitu, te vas molim da još jednom razmislite i prihvatite moj predlog, kako bismo izmenili član 41. Zakona o zdravstvenom osiguranju i omogućili svim građanima Srbije da imaju pravo na popravku zuba i lečenje bolesti usta preko RFZO.
Nadam se da će ovog puta kolege lekari, kojih ima dosta u ovoj sali, prihvatiti moj predlog i u ime Hipokratove zakletve, koju su položili i obavezali se na zaštitu zdravlja građana Srbije, prihvatiti moj predlog i glasati pozitivno. Hvala.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti, kao sistemski zakon, oblast specijalizacije i uže specijalizacije nije  regulisan na način koji omogućava sistem adekvatnog i, sa stanovišta zdravstvene zaštite, održivog sistema. Višegodišnje iskustvo u primeni zakona pokazuje da je zakon u diskrepanci sa praksom u odnosu na realne potrebe našeg sistema zdravstvene zaštite.
Modeli specijalizacije i uže specijalizacije koja trenutno postoji u našoj zakonskoj i podzakonskoj regulativi ne omogućavaju sprovođenje načela na kojima počiva sistem zdravstvene zaštite: načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite, načelo pravičnosti zdravstvene zaštite, načelo sveobuhvatnosti zdravstvene zaštite, načelo kontinuiranosti zdravstvene zaštite, načelo stalnog unapređenja kvaliteta zdravstvene zaštite i načelo efikasnosti zdravstvene zaštite.
Član 184. Zakona o zdravstvenoj zaštiti i to stavom 1. sadrži nedostatak u pogledu uslova koje komulativno mora da ispuni zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik da bi se mogao stručno usavršavati, sticati specijalizaciju jer je propisani uslov da je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, osim ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.
Smatramo da je dodavanje uslova u pogledu dve godine radnog iskustva i logičan i potreban dodatni uslov za mogućnost specijalizacije. Drugim rečima, predložena nivelacija zahteva da zdravstveni radnik koji je zaposlen na neodređeno vreme, nakon dve godine stažiranja, stiče mogućnost konkurisanja za program specijalizacije. Ono što je izmenjeno pre više od godinu dana, kada su specijalizacije u pitanju, to je mogućnost da se i bez zapošljavanja u radnoj organizaciji, proglašenjem deficita specijalizacije od strane ministra zdravlja, dobije specijalizacije.
Ono što ja predlažem u ime moje poslaničke grupe je da se prvo vrati način specijalizacija, koji je bio u redovnom postupku pre izmena ovog zakona, to je da morate da imate dve godine radnog iskustva, kako bi ste dobili redovnu specijalizaciju. Drugo, da deficitarne specijalizacije mogu da se dobiju, ali tako što će firma, tj. zdravstvena ustanova koja ima deficit u specijalističkom kadru morati prvo da zaposli lekara, pa tek onda da mu da deficitarnu specijalizaciju. I, treće i ono najbitnije da finansiranje ide preko sredstava Republike Srbije, jer samostalno finansiranje specijalizanata, mi dajemo specijalizacije onima koji mogu da plate specijalizaciju, a ne onima koji su najbolji i koji treba da završe specijalizaciju.
Molim, naročito kolege lekare, da razmisle još jedanput i podrže moj predlog kako bismo ispravili ovu nepravdu prema mladim kolegama koji treba da završe specijalizaciju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Shodno odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao sistemskom zakonu, društvena briga za zdravlje pod jednakim uslovima na teritoriji Republike ostvaruje se obezbeđivanjem zdravstvene zaštite, grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja, zdravstvenom zaštitom lica u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja, kao i zdravstvenom zaštitom socijalno ugroženog stanovništva, te da zdravstvena zaštita obuhvata stanovništvo razvrstano u 16 kategorija.
U ovom delu zakona sadrži nedostatak, jer ne obuhvata nezaposleno radno aktivno stanovništvo, poljoprivrednike i neformalni sektor starosti od 15 do 65 godina. Zbog navedenih razloga, polazeći od relevantnih ustavnih načela Republike Srbije, kao državi socijalne pravde i jednakih prava i jednake dostupnosti sistemu zdravstvene zaštite, neophodno je proširiti krug lica koja obuhvata zdravstvena zaštita, konkretno nezaposlenih lica, nezaposlenog radno aktivnog stanovništva, poljoprivrednika, kao i lica radno angažovanih u neformalnom sektoru starosti od 15 do 65 godina.
Postojeće zakonsko rešenje u pogledu društvene brige za zdravlje na nivou poslodavca, predviđa da poslodavac organizuje i obezbeđuje iz svojih sredstava zdravstvenu zaštitu zaposlenih radi stvaranja uslova za zdravstveno odgovorno ponašanje i zaštitu zdravlja na radnom mestu zaposlenog, koje obuhvata, između ostalog, i sprovođenje mera za sprečavanje i rano otkrivanje profesionalnih bolesti, bolesti u vezi sa radom i sprečavanje povreda na… kao i preventivne preglede zaposlenih, prethodne, periodične, kontrolne i ciljane preglede, u zavisnosti od pola, uzrasta i uslova rada, kao i pojavu profesionalnih bolesti, povreda na radu i hroničnih bolesti.
Smatramo da je ovakvo rešenje nefunkcionalno, teško sprovodivo, te da ovaj aspekt društvene brige za zdravlje treba izmestiti sa nivoa poslodavca na nivo službe medicine rada. Takođe, prema mišljenju predlagača tj. nas, potrebno je intervenisati na član 102. Zakona, tako što bi se Zavod, polazeći od toga da je on zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou i sprovodi zdravstvenu zaštitu pojedinih grupacija stanovništva, odnosno zdravstvenu delatnost iz pojedine oblasti zdravstvene zaštite, osniva ih kao Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika specifičnih delatnosti, kao što je železnica, MUP i vazduhoplovstvo.
Što se tiče teritorijalnog principa organizovanja zdravstvene zaštite, smatramo da je neophodno normirati da grad u kome postoji sedište univerziteta, može za teritoriju statističkog regiona, osnovati institut za medicinu rada.
Ovim se postiže efikasniji sistem organizacije zdravstvenih ustanova i ostvarivanje zakonske uloge poslova ovih institucija. Molim kolege da prihvate moj predlog kako bismo mogli da prodiskutujemo o ovom zakonu i promenimo ovu predloženu odredbu.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Poštovane koleginice i kolege, predložio sam da ponovo razmatramo dva zakona, to je Predlog zakona o informisanju i medijima i Predlog zakona o javnim medijskim servisima.
Podsećam vas pre svega da pravo na obaveštenost, kao jedno od osnovnih ljudskih prava garantovano Ustavom podrazumeva da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja.
Javni interes u oblasti javnog informisanja ne može se ostvariti isključivo formiranjem javnih servisa, na nacionalnom i pokrajinskom nivou, jer se ovakvim asimetričnim određenjem javnog interesa onemogućava formiranje javnih servisa na regionalnom nivou.
Podsećam građane Srbije da je ova Skupština pre više od godinu dana izglasavanjem ova dva zakona ukinula mogućnost i pravo lokalnih samouprava da finansiraju iz svojih sredstava regionalne tj. lokalne javne servise. Ostala su samo dva javna servisa, to je RTS i RTV sa svoja dva televizijska i tri radio programa.
Ono što je tim zakonom doneseno to je da će pretplata biti do 500 dinara, ono što je trenutna situacija da je pretplata 150 dinara i plaća se vezana uz brojilo električne energije. Ono što građani Srbije treba da znaju, da se uz ovih 150 dinara koje ćemo svi kao taksu da plaćamo za javni medijski servis u Republici Srbiji i izdvaja šest milijardi u republičkom budžetu, kako bi se finansirali RTS i RTV.
Predlog zakona koji smo predložili je da ispod Save i Dunava građani imaju ista prava kao građani u Beogradu i Vojvodini, tj. da imaju svoj regionalni javni servis koji bi se isto finansirao kao što se finansira RTV tj. da 70% ubranih sredstava i 70% namenjenih sredstava iz budžeta ide za finansiranje radio televizije uže Srbije, kako smo mi predložili da se zove taj javni servis, a 30% bi išlo za finansiranje RTS kao centralnog javnog servisa, koji treba da postoji.
Samim tim bi građani Srbije ispod Save i Dunava imali mogućnost da blagovremeno budu obavešteni o onome što je za njih vrlo interesantno, a to je stanje u njihovoj lokalnoj zajednici. Ovako svi smo prinuđeni tj. imamo jedinu mogućnost informisanja preko javnog medijskog servisa u hronici regiona, ponoviću opet Niš kao grad koji bezmalo ima 300 hiljada stanovnika, ima informacije i sa svoje teritorije u hronici regiona u trajanju ne više od 15-20 sekundi.
Poštovane kolege setite se koliko su vaše lokalne zajednice zastupljene u hronici regiona i kada se javljaju vesti sa vaše teritorije. Obično su to crne hronike nije to ono za šta građani Srbije treba da izdvajaju novac, naročito oni ispod Save i Dunava.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Nastaviću gde sam stao. Pored toga što je potrebno da postoji informacija lokalne zajednice, potrebno je i da omogućimo nacionalnim manjinama da imaju ista prava kao i nacionalna manjina u Vojvodini. Jel, vi imate da nacionalne manjine u Vojvodini imaju svoju programsku šemu koja je zastupljena u RTV, a nacionalne manjine ispod Save i Dunava nemaju tu mogućnost, jer nemaju regionalne, tj. javni medijski servis ispod Save i Dunava. Oni imaju zakonsku mogućnost da mogu da formiraju medijski servis na svom maternjem jeziku i onda imamo jednu nelogičnost – vi imate nacionalne manjine ispod Save i Dunava koje mogu da formiraju javni medijski servis za svoje potrebe, a građani Srbije, srpske nacionalnosti, ispod Save i Dunava, nemaju tu mogućnost.
Mislim da to nije u redu i nije korektno prema građanima koji imaju iste obaveze, ali zakonom koji smo mi doneli, ova dva medijska zakona, nemaju ista prava. Zato vas molim da, poštovane koleginice i kolege, još jednom razmislite i date podršku mom predlogu, kako bismo mogli u jednoj skupštinskoj raspravi da izmenimo ove zakone i omogućimo da građani ispod Save i Dunava imaju pravo na informisanje.
Ono što se sada dešava je da građani ispod Save i Dunava, ako žele da imaju informacije i onome što se dešava u njihovoj lokalnoj zajednici, moraju dodatno da plate iz gradskih budžeta, i to gradskih budžeta koji se pune, po pravilu, od 60, 65, najviše 70% i oni moraju zarad drugih aktivnosti koje su mogli da finansiraju, da finansiraju privatne medije, kako bi imali informacije, i sa svojih lokalnih skupština i o svojim aktuelnostima komunalne prirode i kulturološke prirode na svojoj teritoriji.
Ja vas molim, kolege, da još jednom razmislite. Ovo nije političko pitanje, ovo je pitanje građana Srbije i njihovih prava i obaveza. Mi smo ovde delegirani da štitimo njihove interese i ne znam kako ćete moći u kampanji da objasnite zašto nema lokalnih medijskih servisa, zašto plaćaju Javni medijski servis, a nemaju ista prava kao građani Beograda i kao građani Vojvodine? To je malo teže objasniti. Nije u redu da građani nemaju ista prava na teritoriji Republike Srbije, pa vas još jednom molim i apelujem da podržite moj predlog. Molim vas da utvrdimo kvorum pre glasanja.

Gospođo predsedavajuća, predložio sam da se izmeni Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Naime, Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje je promenjen 1. avgusta 2014. godine. Navedenim Zakonom su smanjene stope za zdravstveno osiguranje na račun povećanja stopa doprinosa za penziono osiguranje, uz obrazloženje, ako se sećate tadašnjeg ministra finansija, gospodina Krstića, da u zdravstvu postoje i drugi izvori sredstava iz kojih treba da se finansira i da je moguće ostvariti velike uštede. Tada smo to izglasali i stopu za zdravstveno osiguranje koja puni budžet Republičkog fonda sa 12,2 smo smanjili na 10,2%, a penziono sa 24 povećali na 26, kako je rekao ministar Krstić, da bi smanjili dotiranje redovne isplate penzija iz budžeta za nekih 300 miliona, koliko je ovih 2% smanjenje na poziciji budžeta Republičkog fonda.
Kako je to izgledalo u brojkama? Do 2014. godine Republički fond za zdravstveno osiguranje je imao planiran budžet 230 milijardi dinara, što je preko dve milijarde i 100 miliona evra. Nakon ovog smanjenja, planirani budžet za 2015. i 2016. godinu je 215 milijardi dinara, što je smanjenje preko 10%. Ono što je interesantno, u realnom finansiranju Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, to smanjenje je sa 156 milijardi, 156,9 milijardi dinara, koliko je bilo do 2014. godine, smanjeno na 125,3 milijarde dinara.
Vidim da imamo isti broj usluga koje pruža srpsko zdravstvo preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i isti broj zaposlenih lekara koji se finansiraju, čije se plate finansiraju iz ovoga.
Ono što je još interesantno, pored ovih smanjenja Republički fond je dužan da po članu 22. Zakona o zdravstvenom osiguranju uplati preko 10,5 milijardi dinara po članu 22. za sve one za koje je Republika dužna da plaća doprinose za zdravstveno osiguranje, a to su nezaposleni, socijalno ugroženi, da ne bi redom nabrajao. Ono što je predviđeno u republičkom budžetu je negde oko 600 miliona dinara, pa vas molim da razmislite o ovom predlogu i da vratimo novac za lečenje građanima Srbije sa penzionog na…