Samo da vas ohrabrim i da vam kažem da neću koristiti vreme koje mi stoji na raspolaganju, nekih 50 minuta, naprotiv, želim samo da se osvrnem na dve-tri stvari iz ovog rebalansa.
Prvo, meni je jako drago da su konačno krenule investicije ka Staroj planini. Ovde se nalaze na dva mesta u Ministarstvu - regulacija puteva, daje se novac za opštinu Knjaževac, za opštinu Pirot, a ima je i u Ministarstvu trgovine i turizma.
Tamo treba da se gradi skijalište, da se formira jedan veliki zimski sportski centar, kao i da se uloži u komunalnu i energetsku infrastrukturu. Da ne čitam brojeve, oni se nalaze u ovom budžetu, i da vas ne zamaram ciframa. Ono što je bitno jeste da se daje i za druge opštine u Timočkoj krajini i da ono što se daje iznosi 365 evra po glavi stanovnika za istočnu Srbiju.
To je jako dobro, jer je taj deo Srbije bio prilično zapostavljen u ovim godinama, posebno nekih desetak godina kada se tamo nešto naročito nije ulagalo. Sada je to krenulo.
Ne može se napraviti neki značajan sportski centar a da ga ne prati infrastruktura. Tu ima mnogo poslova za investitore, jer su putevi u veoma lošem stanju. Zatim, izgradnja hotela i drugih objekata koji obavezno prate takvu vrstu obaveza.
Pošto se to sve odnosi na turizam, svi se, valjda, slažemo da je turizam vrlo značajna privredna grana. Postoji velika verovatnoća da će se znatan broj građana koji su napustili Staru planinu vratiti, jer će moći tamo da se bave nekim poslom, a pogotovu ako su ranije otišli u Zaječar, Knjaževac, Borski rudnik itd. Tamo su ostali bez posla, pa će imati priliku da se vrate na svoja radna mesta i na svoja imanja na Staroj planini, da se tamo bave nekim poslovima koji bi mogli da budu profitabilni.
Osvrnuo bih se još na jedno ministarstvo koje je za mene posebno interesantno, ali pre toga, molim vas, da ne bi bilo da sam suviše orijentisan, pa samo govorim o Staroj planini, spomenuo bih jednu važnu stvar iz centralne Šumadije.
To je ovaj deo oko Aranđelovca, Ljiga, Rudnika, Milanovca, Lazarevca, koji je vrlo interesantan. Tu postoji jedno selo koje se zove Trudelj, koje ima više od 50, možda čak i do 80 muškaraca starijih od 50 godina. Neki su čak i mlađi od 30 godina. Mnogi od njih imaju svoje porodice, a mnogi od ovih mlađih bi zasnovali porodice, ali njihov veliki problem je put, koji je nešto kraći od 9 km.
To selo proizvodi do 1.500 litara mleka dnevno, ali ga je vrlo teško transportovati. Oko stotinu domova je neposredno pored puta, a još stotinak malo udaljeno od tog puta. Tu su prelepi krajevi, obronci Rudnika, mogli bi da se bave turizmom.
Mnoga domaćinstva imaju dosta pristojne kuće i sa malo adaptacije bi mogli da primaju i vrlo zahtevne turiste.
Ako uzmemo u obzir i Belanovicu i ta dva-tri sela okolo, kada neko dođe tamo da provede desetak dana kao turista, može da pravi jednodnevne izlete na više strana. S jedne strane je Bukulja, Orašac, Oplenac, Topola.
S druge strane, veza preko Lazarevca ka Beogradu, banja Vrujci, Valjevo, manastir Ćelije u Lelićima, Brankovina, sve interesantna mesta, dalje, dole Rudnik i Milanovac, do Takova.
U tom delu ima mnogo istorijskih mesta, spomenika, manastira, ali, razume se, da bi to turisti mogli da obilaze, morali bi da postoje jako dobri putevi, pošto se to najčešće čini sopstvenim kolima.
Iako vidim da je Milanovac kao opština dobio, takođe, sredstva za obnovu puteva, smatram da bi tu moglo da pripomogne Javno preduzeće za puteve Srbije i da se taj put, ako ne može ove jeseni, ali do proleća uradi. To bi mnogo značilo ne samo za to jedno selo, nego za čitav taj deo Šumadije.
Izdvojilo se nešto veoma važno u Ministarstvu za nauku. Tu postoji jedna stavka koja ovako glasi – «kapitalna oprema u fizici i astronomiji», približno 212 miliona.
To je izuzetno važno, prvo, što je fizika vrlo značajna nauka, a što se astronomije tiče, imamo jednu od najstarijih naučnih ustanova u Srbiji, u njoj su učinjena vrlo značajna otkrića. Ona ima važnu službu, to je služba tačnog vremena, koja skoro 15 godina ne funkcioniše ili funkcioniše vrlo loše.
Ne treba, valjda, da govorimo o tome koliko je za jednu zemlju važno da ima službu tačnog vremena – za telekomunikacije, za radio, televiziju, vojsku, hidrometeorologiju itd, izuzetno je važno da zemlja ima službu tačnog vremena. Njima je potrebna modernija oprema i nadam se da će iz dela koji je ovde predviđen da se to dogodi.
U Zavodu za dragocene metale i mere imamo etalon vremena, ali taj zavod nije pozvan da vodi službu, to može da radi jedino astronomska opservatorija. Sa zadovoljstvom konstatujem da će verovatno iz ovoga budžeta moći sada da ostvare i to, da konačno, kao moderna država, dobijemo i jednu modernu službu tačnog vremena.
Na kraju bih se osvrnuo na kritičare i na naše kolege koji su ovde, ali i na znatan broj kritičara koji su van ove sale. Takozvani ekonomisti ili kvaziekonomisti stalno kritikuju Vladu.
Neke ekonomiste slušam više od 30 godina, pričaju iste priče, verovatno su naučili ekonomiju na "Kapitalu" Karla Marksa i ne mogu da shvate da je od Drugog svetskog rata naovamo ekonomska nauka veoma mnogo napredovala, a da oni, u stvari, nisu bili u stanju da je prate.
Među tim kritičarima ima neznanja, zluradosti, zle namere, ima samo kritike i činjenice za njih nisu važne. Recimo, smeta im što ima suficita u budžetu. Kako bi reagovali da je deficit? Smeta im Investicioni plan. Šta bi bilo da investicija nema?
Stalno strahuju da će zbog toga da se poveća inflacija, iako su neki ministri više puta izjavljivali da od toga ništa neće otići u zajedničku potrošnju.
Navešću jednu anegdotu koja je vezana i za ime velikog filozofa - Kanta. Kada je on iznosio neke svoje hipoteze u nekom društvu, neko od sagovornika bi rekao - gospodine profesore, vaše hipoteze se ne slažu sa činjenicama, a on bi odgovorio - utoliko gore po činjenice.
Dakle, tako se ponašaju i neki kritičari ove vlade, njima činjenice nisu važne. Među kritičarima ima i takvih ljudi koji tom poslu nisu dorasli uopšte, pa je zato njihova kritika često na neverovatno niskom intelektualnom nivou.

Dame i gospodo narodni poslanici, neki Simonović je pominjan i prošli put i danas. Pošto prezime Simonović nije tako često, izjavljujem da taj Simonović sa mojom porodicom nema apsolutno nikakve veze.

Drugo, što se tiče intervjua sinoć predsednika Vlade mislim da je on bio potpuno jasan u svojim izlaganjima, a kakva su bila pitanja to nije on kriv, nego novinari.

Dame i gospodo, imam samo nekoliko napomena. Prvo, oko programskog saveta ili komisije, to je bilo u okviru Zavoda, to što je govorio kolega iz SPS, po mom mišljenju dobro je da ne postoji programski savet u samom preduzeću o udžbenicima, nego naprotiv, da to rade komisije koje su van tog preduzeća, a to mogu da budu u Nacionalnom savetu za obrazovanje, u tom centru za razvoj, da se tu formiraju komisije koje će predlagati rukopise za štampanje udžbenika, a ne u samom Zavodu koji je izdavač.

Drugo, mislim da ne postoji nikakva bojazan od toga da će Zavod biti privilegovan kad je u pitanju izdavanje udžbenika. Čim se spominje tržište i čim izdavači uđu – koji će udžbenici biti štampani? Onaj udžbenik koji je najbolji, koji ponudi neki izdavač. Biće konkursa, komisija će birati te udžbenike i onaj koji bude izabran, bilo kog izdavača, taj će biti štampan.

Inače i ja sam pristalica da ne bude mnogo udžbenika za iste predmete, jedan, eventualno dva. Razume se da mora da stoji preporuka ministra prosvete i odobrenje da se upotrebljava kao udžbenik za određeni razred i određeni predmet. Ako je još neki napisan, profesori mogu da preporuče đacima to kao lektiru, ali đaci moraju da znaju da je jedan udžbenik, najviše dva, onaj koji je obavezan, koji on treba da nabavi i iz koga treba da uče. Prema raspoloženju, mogućnostima itd. mogu da kupuju i druge udžbenike ili literaturu, oni koji su radoznali, koji žele svoja znanja da prošire.

 

Moram da izrazim svoje čuđenje da se utroši toliko reči da se dokaže da nije potrebno dopunsko obrazovanje sudijama, tužiocima itd.
Znate li da ako danas neko posle studija, ma kakav da je bio student, ne prati literaturu pet godina, možda je čak i to mnogo, postaje neupotrebljiv u svojoj struci. Vrlo se često drže seminari npr. za inženjere, koje organizuje Društvo inženjera i tehničara, mašinski fakultet ili neki drugi fakulteti. Ljudi stalno dolaze da čuju neke nove stvari.
Meni se naročito dopalo što stoji u ovom članu da se stiču i nova teorijska znanja. Sve nauke napreduju, tako i pravna nauka napreduje, usavršava se, dolaze novi rezultati itd.
Normalno je da se sudije i tužioci obrazuju. Zar ne znate da postoji tzv. permanentno obrazovanje; čovek mora da prati struku do penzije, a ako se ne ulenji, i posle penzije prati svoju literaturu.

Daleko od toga da potcenjujem sud, sudije ili tužioce, samo smatram, tvrdim i znam, i to je istina, da svako ko se bavi bilo kakvom strukom mora da se obrazuje u toku celog radnog veka na razne načine, pa i putem ovog zakona. Što se tiče praznih priča, ako još neko u Srbiji gleda ove prenose, on vidi ko ovde prazno priča.

Malo objašnjenje, pošto nemam Poslovnik pri ruci. Vidim ovde izvesnu gospodu koji nisu narodni poslanici.
Po parlamentarnoj praksi svuda u svetu, u ovu salu mogu da uđu samo narodni poslanici, ministri i predsednik Republike, ako ga mi pozovemo ili ako sam želi da dođe. U odborima mogu da prisustvuju građani, ali mislim da u ovu salu ne mogu da uđu i ne mogu da se obrate nama poslanicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, u načelnoj raspravi osvrnuću se samo na Zakon o računovodstvu i reviziji. Prvo sasvim načelno, a posle ću imati neke napomene u vezi sa predloženim zakonom.
Pisao sam neke moje primedbe, ali neću da govorim o svemu, pošto u principu podržavam ove zakone i glasaću za njega. Hoću da učinim tih nekoliko napomena.
Prvo, smatram i do toga će doći jednog dana u Srbiji, da treba doneti dva posebna zakona. Jedan zakon o računovodstvu, a drugi zakon o reviziji. Pouzdano znam, čak imam i tekstove takvih zakona iz nekih zemalja iz našeg okruženja, pa i dalje iz nekih zemalja koje su već članice Evropske unije.
Zakon o računovodstvu zbog velikih razlika u primeni kod različitih obveznika, privrednih preduzetnika, malih i srednjih preduzeća kojih kod nas ima, koliko imam podatak, negde oko 150.000, velikih pravnih lica negde oko dve do tri hiljade, a u cilju obezbeđivanja veće racionalnosti, efikasnosti primene ove važne zakonodavne regulative, kod prevara, pronevera, korupcije i drugih sličnih teških krivičnih dela koji ozbiljno ugrožavaju pravni sistem zemlje, neophodno je podeliti na zakon o računovodstvu i zakon o reviziji.
Zakon o računovodstvu bi trebalo da obaveže sve registrovane preduzetnike i sva registrovana pravna lica, mala, srednja i velika, da sve usaglasi sa ovim zakonom.
Potrebno je jasno i koncizno precizirati minimalni zakonski sadržaj i formu knjigovodstvenih isprava, zatim zakonsku obavezu minimalnog vršenja godišnjeg popisa i usklađivanja imovine i obaveza sa stvarnim stanjem, obavezu finansijskih izveštaja, klasifikaciju pravnih lica i minimalnu zakonsku formu sadržaja finansijskih izveštaja, obavezu njihovog javnog objavljivanja, primenu standarda finansijskog izveštavanja itd.
Zakon o računovodstvu treba takođe da se primenjuje na sve preduzetnike i na sva pravna lica, izuzev za budžetske korisnike, a kojih ima oko 160.000, treba da je racionalan za korisnike.
Nije uputno opterećivati tako veliki broj malih i srednjih pravnih lica, ili preduzetnika, sa njima nepotrebnim, komplikovanim i skupim evidencijama koje nikome ne služe. Zato bi trebalo predložiti jednostavan zakon o računovodstvu koji bi bio u dominantnoj funkciji efikasnije kontrole i izmirivanja javnih obaveza svih poreskih obveznika.
Kod zakona o računovodstvu država ne treba da se meša u unutrašnju organizaciju pravnog lica, u unutrašnju kontrolu, u proveravanje poslovnih investicionih i tržišnih rizika, jer država inače ne preuzima odgovornosti za loše poslovanje ili dovođenje u stečajnu situaciju privredne subjekte.
Sa druge strane, predloženi novi zakon o reviziji treba da je vrlo ograničenog dometa i da se odnosi samo na velika pravna lica i privredna društva, dakle, čije se akcije kotiraju na javnim berzama i nameravaju da se pripreme za otvorena društva, kao i organizacije koje su obavezne da sastavljaju konsolidovane finansijske izveštaje. U tom predloženom kombinovanom zakonu koji sada imamo kod nas na dnevnom redu, mislim da su izostale neke stvari koje su morale da budu preciznije definisane.
Recimo, definisanje osnovne zakonske stvari, ovde ne stoji šta obuhvata revizija.
Ima nekih definicija, ali neću ovde da čitam definicije koje bih predložio da sam podnosilac amandmana, preciznije definisanje ko se može baviti revizijom u skladu sa direktivama Evropske unije; međusobna prava i obaveze revizora i pravnog lica i korisnika revizije; zakonsko preciziranje dokumentacije zbog ostvarivanja većeg kvaliteta revizije; minimalne zakonske okvire, odnosno izveštaje za efikasniju kontrolu rada revizora; zakonsku obavezu osiguranja revizora od odgovornosti sa minimalnim skalama za pokriće štetnih događaja koje mogu učiniti revizori za razne nivoe korisnika, posebno za banke, osiguranja, privredna društva, složene holding organizacije itd; propisivanje postupka za utvrđivanje minimalnih naknada revizora itd, da ne navodim dalje.
Sada da pređem na neke napomene. Recimo, u članu 23, gde se navodi koliko se godina čuvaju pojedini dokumenti, pa se kaže – pet godina se čuvaju isprave platnog prometa u ovlašćenim finansijskim institucijama platnog prometa. Mislim da je to vrlo opasno i da bi to moglo da predstavlja opasan problem za sudove ako bi došlo dotle da oni moraju da se bave takvim stvarima.
Zatim, mnogo ovlašćenja se daje Ministarstvu finansija ili samom ministru, recimo, da ministar finansija propisuje sadržinu i formu obrazaca finansijskih izveštaja za potrebe jedinstvene statističke obrade za privredna društva, itd. Zatim, kaže se u članu 39, stav 2: "Komora, uz saglasnost ministra finansija, propisuje uslove za sticanje, produžavanje i oduzimanje licence iz stava 1. ovog člana". To dosta narušava nezavisnost komore.
Zatim, u članu 54: "Ministar finansija daje saglasnost za izbor predsednika skupštine Komore", a u članu 55: "Ministar finansija daje saglasnost za imenovanje predsednika i potpredsednika Saveta", ili: "Ministar finansija daje saglasnost za imenovanje predsednika i potpredsednika nadzornog odbora". Mislim da je to moglo drugačije da se definiše.
Na kraju, podneo sam i dva amandmana na ovaj zakon. Neću sada o njima da govorim, nemam još izveštaj, a očekujem da će Vlada prihvatiti moja dva amandmana, jer znatno utiču na poboljšanje zakona, naročito na stav 5, člana 2. Ako taj moj amandman bude prihvaćen, mnogo će olakšati posao tzv. malim pravnim licima, a vrlo je važno da im olakšamo posao, a ne da im otežamo. U tom smislu je nešto govorio gospodin Perić, iz SRS, čini mi se.
Drugi amandman se odnosi na član 3. koji se potpuno menja i treba drugačije da glasi, a to je zato da bude usaglašen sa Zakonom o državnoj revizorskoj instituciji, koji smo nedavno doneli. Ovako to nije u saglasnosti sa ta dva zakona.
Ukoliko ministar ne prihvati ova dva moja amandmana, detaljno ću ih obrazložiti kada se bude raspravljalo o amandmanima.

Dame i gospodo, odavno sam ovaj zakon gledao, kada smo ga dobili, posle toga više nisam, pa nisam ni nameravao da govorim danas o samom zakonu.
Kada sam čuo od ministra da značajna sredstva treba da se utroše u razvoj ove vrste turizma, a od toga najveći deo za Staru Planinu, pošto sam ja sa Stare Planine, onda sam hteo da kažem nekoliko reči.
Stara Planina, od Vrške Čuke do Dimitrovgrada, jedna je prelepa planina, puna pašnjaka, livada, šuma, izvora, vrela, jedna neviđena prirodna lepota koja potpuno nije uništena savremenom civilizacijom, netaknuta priroda, ali, nažalost, prazna – nema više naroda na Staroj Planini.
Sve se to raselilo, otišlo u Knjaževac, Zaječar, Negotin itd, tako da je ona potpuno opustela. Selo u kojem sam ja rođen imalo je 100 domova. A sada? Kada sam bio ponovo tamo, mislim da ima svega pet; od tih pet domova samo u dva doma imate mlađe ljude, a ti mlađi ljudi imaju po 50 godina. Nema naroda. To je velika šteta, ogromna šteta.
Računam da bi jedna ovakva investicija na Staroj Planini, a ja tačno znam gde je ta lokacija, jer sam tu pored nje takoreći rođen, u susednom selu, ispod Babinog Zuba, koje se zove Crni Vrh, tu treba da bude taj sportski centar, to je izvanredna prilika da se tamo nešto izgradi, a takva investicija, kada bi napravili zimski centar, ogromno bi značila ne samo za taj narod sa Stare Planine, nego za dobar deo istočne Srbije.
Kada se pravi nešto, zimski centar, turistički, tu ima posla, treba napraviti puteve, hotele itd. Meni su još pre više godina moje kolege i prijatelji u Beogradu koji se bave lovom govorili – ajde odvedi nas na Staru Planinu, hoćemo da idemo tamo u lov, jer tamo ima razne divljači.
Ja sam govorio – znate šta, nema gde da prenoćite, nema hotela, nema ništa. Tu u Crnom Vrhu i Babinom Zubu ima jedan hotel koji je napravila Elektrodistribucija Srbije, jedan manji hotel koji lepo izgleda i sve je pristojno, nešto više manjih objekata, ali to je sve takoreći zanemarljivo malo.
Prvo, da bi se prišlo tamo treba da se naprave putevi. Bilo da se ide od Knjaževca, bilo da se ide preko Svrljiga, prvo se mora izvršiti jedna velika rekonstrukcija puteva da bi taj turista koji će se skijati ili ne, da može da dođe tamo svojim kolima, autobusom ili na neki drugi način.
Drugih načina, doduše, nema, nema vozova u tom kraju, ali autobusom ili svojim kolima. Dakle, prvo to. To je onda jedan veliki posao za zapošljavanje radnika itd.
Zatim, izgradnja hotela, i to treba praviti hotele različite klase i za siromašne i za bogate ljude, svakako bi došli gosti iz inostranstva, bilo lovci, bilo da se skijaju itd. koji traže veoma visoki standard, ali ima i drugog sveta, naročito planinari.
Planinari su vrlo skroman svet, oni vrlo često spavaju u kolektivnim sobama, više njih, po 20 spava u jednoj sobi, otuda je i potekla jedna izreka – u planini nema greha.
To bi bilo vrlo značajno za čitav taj kraj koji je bio zapostavljen svih ovih godina, vratio bi se deo tog stanovništva koji je otišao sa planina. Vratio bi se na Staru Planinu da se bave stočarstvom, da proizvode hranu za taj narod koji bi dolazi tamo, a treba da se hrani, jer vi sada na tim divnim prevelikim pašnjacima ne možete da vidite stado ovaca ili krdo goveda, jer nema naroda.
Postoje izvanredni uslovi za stočarstvo, zdrava hrana, pašnjaci netaknuti, što kažu od Boga dati, ne traže nikakvo specijalno održavanje itd, neprskani, nezagađeni, ali nema ko time da se bavi.
Prema tome, i kada bi se pomoglo nekim kreditima da se vrate ljudi gore da se bave stočarstvom, da obnove stada, stočni fond itd, da se bave prikupljanjem prirodnih plodova, borovnica, šumskih jagoda, kupina, malina, lekovitog bilja, pečuraka itd.
To, možda, izgleda nekome kao sitnica, mnogo toga ima tamo i od svih tih prirodnih proizvoda bi moglo jako lepo da se živi. Treba dati jedan podsticaj i onda bi razvoj jednog takvog centra bio jedan dobar poziv da se narod vrati tamo.
Ja ne bih samo govorio o centrima za zimske sportove. Ima veliki broj građana koji više vole da koriste odmor na planinama, nego na moru. Ja sam jedan od tih koji više vole da ode u planine nego na more.
Prema tome, ovaj bi zakon mogao da se zove zakon o planinskom turizmu. Ne bi mi smetao takav naslov ovog zakona. Ne samo da se prave centri, nego i hoteli, putevi i ostala infrastruktura, da bi se moglo tamo ići i zimi i leti da se koriste ogromna bogatstva i lepota.
Samo da ispričam nešto što možda liči na anegdotu. Kada sam bio sa jednim mojim drugom iz Beograda, koji je inače tipično gradsko dete, šetajući, tako, naišli smo na jedan potok i ja se sagnem i pijem vodu sa potoka.
A on pita – šta to radiš? A ja kažem: pij slobodno, ja znam gde izvire ovaj potok i znam da ide dovde do nas kroz šumu, možda je samo neki zec preskočio preko ovog potoka. On se sagne, napije se te prirodne vode, bez ikakvih posledica.
I zato ću ja, bez obzira da li ovaj zakon ima nekih manjkavosti ili ne u terminologiji, bez obzira na sve to, ako taj zakon makar malo doprinese i investicije krenu ka Staroj Planini, za njega glasati oberučke.

Dame i gospodo, kada je u pitanju ovaj kredit, situacija je potpuno jasna. Ministar je rekao, kada je bila načelna rasprava, da se veći deo odnosi na most kod Beške, on nije u koncesiji.

Bio je javni konkurs, javilo se, pored naše firme, na čelu sa "Mostogradnjom", a inače konzorcijum, nekoliko stranih firmi. Ekspertska grupa koja je pregledala projekte ocenila je da je naš projekat najbolji i za 11 miliona evra jeftiniji od prvog sledećeg.

U tom konzorcijumu radi nekoliko hiljada ljudi; uzmite i članove njihovih porodica, radi se o nekoliko hiljada ljudi koji su jako zainteresovani da se taj most gradi. Situacija je potpuno čista i nedavanje garancije za izgradnju ovog mosta bilo bi zaista čudno i prosto neverovatno, da bi se neko našao da bude protiv te garancije.

Veoma detaljno sam upoznat sa celim slučajem, pošto u tim preduzećima radi veliki broj mašinskih inženjera sa kojima sam imao više razgovora ovih dana, ili mesec-dva, o svemu tome. Prema tome, radi se o pola srpske privrede koja bi bila angažovana oko izgradnje mosta kod Beške.

 

Dame i gospodo, notorna je laž da je Koštunica dobio stan od nekoga, notorna laž.

Duboko sam ubeđen, gospodine Vučiću, da vi znate da Koštunica nije ništa dobio od države. Zato me čudi da takvu laž iznosite ovde. Ja nisam ni ovlašćen, a nema ni potrebe da objašnjavam. Znam kako je Koštunica, čekajte polako, kazaću vam, ja znam kako je stanovao Koštunica na Bajlonijevoj pijaci, znam kako je došao u Jovanovu ulicu. To su čisto porodična nasleđa i vi lažete, gospodine Vučiću.

Ako je do istine, želim da vam kažem sledeću stvar: nije dobio ništa Koštunica, niti njegov otac, od komunističkog režima. Naprotiv, taj politički režim je majci gospodina Koštunice oduzeo kuću, koja nije vraćena.
Prema tome, samo sam konstatovao da ste vi ovde izneli jednu laž, i ništa drugo.
Samo se pitam, gospodine predsedniče, kada vi ili bilo ko predsedava, da li postoji neki način da nas zaštitite od ovolikih uvreda koje doživljavamo od pet-šest poslanika SRS. Mi dve godine slušamo strašne uvrede i trpimo to.

Dame i gospodo, kada se pojavi neki nov problem prirodnim naukama onda mogu da budu različiti pristupi za njegovo rešavanje.
Jedan od njih je da potražimo analogiju sa nekim problemom koji je već rešen. Ta metoda analogije se pokazala vrlo moćna, jer se disparatni fizički procesi mogu opisati istim matematičkim modelima. To se kao metoda pokazalo vrlo efikasno. Pokušaću da tu metodu analogije sada upotrebim na procesima druge vrste u društvenim naukama u politici.
Vidite, kada je pre nekoliko godina ovde donošen zakon, mislim da je to bilo u sklopu zakona o planiranju i izgradnji, da se legalizuju objekti koji su sagrađeni bez građevinskih dozvola, tada su ovde istupali vrlo poznati pravnici, ne mislim samo na gospodina Mikovića iz Pančeva, čije sam pravno mišljenje veoma uvažavao i još neki ljudi koji su govorili da se iz neprava ne može steći pravo.
Tada sam se javio, ne kao pravnik i rekao – dobro gospodo, razumem to da se iz neprava ne može steći pravo, a da li to znači da sve zgrade koje su sagrađene bez dozvole porušimo. Hoćemo li da porušimo celu Kaluđericu, gde živi nekoliko desetina hiljada ljudi, a svaki grad u Srbiji ima po jednu svoju Kaluđericu.
Pošto je to nemoguće, onda ćemo doneti zakon da se to ipak legalizuje, da ljudi plate komunalne troškove, itd. i da legalizuju te svoje objekte, ako nisu napravljeni baš tako da se ne mogu legalizovati, kao što sam video slučaj u Krnjači da je neko izdao zgradu na velikoj vodovodnoj cevi.
Ako cevi ispod njegove kuće puknu, onda mora da mu se sruši kuća, to je jasno. Kao što tada nismo mogli da srušimo sve zgrade sazidane bez dozvole, tako tu pravim analogiju sa Predlogom zakona o amnestiji.
Ne odnosi se ovo samo na naše mladiće koji su u inostranstvu. Ovaj zakon se odnosi na mladiće koji su u Srbiji, a nisu se odazvali pozivu. Šta da radimo sa 2.500 mladića? Meni je žao što nije došao danas ministar za dijasporu. Učestvovao sam više puta u toj raspravi na odboru oko ovog zakona i baš bi dobro bilo da je on danas ovde.
Imamo 2.500 mladića u inostranstvu i verovatno znatno manji broj i ovde u Srbiji, koji se nisu odazvali pozivu, pa se vode sudski procesi itd. Mislim da ima nešto malo i u zatvoru zbog toga. Šta može da se dogodi, ako ovakav zakon ne donesemo? To je ta analogija sa onim zakonom koji sam malo pre spomenuo o gradnji bez dozvole.
Ti mladići koji su u inostranstvu neće moći da dolaze, plašiće se zatvora, suđenja itd, a neki će se možda zbog toga čak odreći našeg državljanstva. Mislim da je mnogo bolje da usvojimo novi zakon, jer da naglasimo to, ovaj zakon njih ne oslobađa služenje vojske. On ih samo oslobađa krivične odgovornosti što se nisu pojavili onda kada su bili pozvani.
I tada sam govorio, a i danas ponavljam ovde, nikada više ne bih glasao za još jedan zakon o amnestiji u vezi sa neodazivanjem na vojni poziv. Ovo bi trebalo da bude poslednji put da to pitanje rešimo, kao što smo ga rešili legalizacijom nezakonito izgrađenih zgrada, da tim mladićima omogućimo da mogu da dođu.
Taman posla da su svih 2.500 bogati ljudi, ne znam kako poznati po inostranstvu, taman posla da je to tako. To su mladi ljudi, nisu hteli da se obogate. Oni su možda dobili neki posao u inostranstvu, nešto radili ili se tamo školuju, ali nisu stigli da se tako mladi obogate, kao da je lako obogatiti se u zapadnim zemljama ili Americi. To tamo nije tako jednostavno. Kod nas se najlakše ljudi mogu obogatiti.
Možemo da postupimo na dva načina, da odbijemo ovaj zakon i da 2.500 mladića otpišemo da ne mogu da dođu ovde da posete svoje, ako imaju roditelje ili rodbinu, da im onemogućimo da dođu da odsluže vojsku i da ih nateramo da se odreknu našeg državljanstva. Tako bismo rešili problem na taj način. Ako bi odbili zakon naneli bismo mnogo veću štetu ovoj državi i o tome zaista treba da razgovaramo.
Rekao sam da bi ovo trebalo da bude poslednji zakon te vrste i ponavljam, ne bih nikada glasao ponovo za neki zakon o amnestiji, koji bi se doneo kroz godinu dve, za nove mladiće koji se ne bi odazvali da služe vojsku.
Odmah da vam kažem i to, imao sam prilike da vidim kako neki mladići služe vojsku na taj tzv. civilni način. Slušajte, civilno služenje vojnog roka mora da bude izuzetak, ako iz nekih verskih razloga ili drugih ubeđenja ne želi da uzme oružje u ruke, ali oni mladići koji nemaju takve probleme, a da se nalaze po bolnicama, bibliotekama i šta znam gde, to apsolutno nije dopustivo i mislim da je u tom smislu i naša vojska imala primedbe da će se to izmeniti.
Dame i gospodo, budimo svesni jedne činjenice, ceo radni vek sam provodio sa mladim ljudima. Verujte mi, nema više mnogo ponosa i časti da se ide u vojsku. U Srbiji je nažalost to tako, mnogi mladići jedva čekaju da se u Srbiji formira profesionalna vojska, pa ko hoće neka ide da služi vojsku i da zarađuje novac, jer to mu je životno opredeljenje.
Mnogi jednostavno to ne žele. To je možda neprijatna činjenica koju želimo kao Srbi da kažemo, pa ko nije služio vojsku, ne može da se oženi itd, to nije tačno, pa gospodin Nikolić zna da su se mnogi mladići oženili kada su služili vojsku. Kako na selima, ožene se mladi ljudi, pa posle idu u vojsku, pa i u gradovima je toga bilo. Znam neke moje studente koji su bili oženjeni ili su se oženili u toku studija, pa su posle išli u vojsku. To nije razlog.
Mislim da sam naveo glavne razloge zašto ovaj zakon treba prihvatiti i zašto to treba da bude poslednji zakon ove vrste u ovoj zemlji Srbiji. Dakle, do profesionalne vojske, a kada vojska postane profesionalna, razume se da ovakve probleme nećemo uopšte imati. Hvala vam.

Dame i gospodo, imam skoro slične primedbe kao i kolega Petronijević iz SPS-a. Naime, kada sam dobio ovaj materijal koji vi svi imate i video spisak šta je predložila Konferencija univerziteta Srbije, bio sam donekle iznenađen kad sam video dva imena profesora sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.
Odmah da vam kažem, ne osporavam njihove kvalifikacije, daleko od toga. Oni su vrlo kvalifikovani da budu članovi Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, i jedan i drugi, što se vidi i iz njihovih biografija.
Nije u redu da sa jednog Elektrotehničkog fakulteta budu dva kandidata, a nema kandidata sa drugih tehničkih fakulteta, ni iz Kragujevca ili Niša, a znam vrlo dobro da je bilo vrlo kvalifikovanih kandidata i sa Mašinskog fakulteta u Beogradu i Mašinskog fakulteta iz Kragujevca. Ne znam da li je fakultet iz Niša imao kandidata, nisam se raspitivao.
Kad sam dobio ovaj spisak, razgovarao sam sa nekim dekanima beogradskih tehničkih fakulteta; oni su i sami bili iznenađeni, a ja sam im rekao – gospodo, i vi ste krivi što niste bili aktivniji u Konferenciji univerziteta, pa da umesto ova dva kandidata prođu neki drugi kandidati sa nekih drugih fakulteta, takođe vrlo kvalifikovanih. Baška, što reče kolega, da nema nikog, recimo, iz pravnih i ekonomskih nauka.
No, shodno situaciji u kojoj se nalazimo, treba da izaberemo što pre ovaj Nacionalni savet, da bi mogao da radi i da sređuje naše visoko školstvo, nemam nameru da osporavam ovaj izbor, to neću da radim. Treba da ih izaberemo kako-tako. Kažem vam, krivi su i dekani pojedinih fakulteta što i sami nisu bili aktivniji u predlaganju kandidata itd.
Prema tome, ne vredi sada ovo osporavati. Treba da izaberemo članove kako su predloženi, s obzirom na to da, kao što sam rekao, oni stvarno imaju kvalifikacije, da bi Nacionalni savet što pre mogao da počne da radi i da počne da sređuje mnoge stvari u našem visokom školstvu. Toliko i hvala.

Komentar samo povodom primedbe gospodina Obradovića. Mene čudi da je u neki statut moglo tako nešto da uđe. Mi možemo da izaberemo direktno nekog redovnog profesora da nikada nije bio uopšte asistent. Da bude jedan direktno za redovnog profesora, ako ima kvalifikacije odgovarajuće. Toliko o tome.
Da li mi dozvoljavate da se osvrnem i na ovu tačku kratko. Dozvoljavate. Kao poslanik bio bih najzadovoljniji kada bih mogao da imam potpuno poverenje u Visoki savet pravosuđa. Tamo sede stručni ljudi, visokomoralni, sa punim ličnim integritetom, i da ja ovde samo glasam. Međutim, vidim da i prošli put je bilo tako da neki poslanici osporavaju neke izbore, verovatno sa nekim razlozima, u to ne ulazim, ali se plašim da se neki put mi poslanici ne ogrešimo.
Prošli put se dogodio jedan slučaj da jedan kandidat nije izabran za predsednika opštinskog suda u jednom mestu, jer smo mi poverovali poslaniku koji je njegov izbor osporio.
Kasnije sam dobio informaciju da se radi o vrlo kvalitetnom kandidatu i kada bude ponovo raspisan konkurs za predsednika suda u tom mestu, lično ću tom sudiji da uputim predlog da se ponovo kandiduje i podržaću ga ovde u ovoj sali.