Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, prosto imam obavezu da vam ukažem na razliku između posebno osetljivog svedoka, zaštićenog svedoka, svedoka saradnika ili, prema ovom novom predlogu zakona, kako se zove – okrivljeni svedok.
Znači, o tome o čemu ste vi do sada pričali se odnosi na svedoka saradnika. Ove odredbe na koje ste podneli amandmane se odnose na zaštićenog svedoka, znači, svedoka koji je u krivičnom postupku, najredovnijeg svedoka, koji nije bio član određene organizacije nego ima saznanja koja mogu da pomognu rasvetljavanju. Toj osobi su potrebne određene mere koje se predviđaju ovim zakonom i nekim drugim zakonima i, naravno, predviđa se postupak u pogledu njegovog ispitivanja. Znači, sve ono o čemu ste vi govorili se odnosi na svedoka saradnika a ne na zaštićenog svedoka.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo osobita je čast i zadovoljstvo mi je što je danas na dnevnom redu parlamenta, Predlog zakona o parničkom postupku. Ovaj zakon je jedan od najvažnijih zakona za građane naše zemlje.
Imajući u vidu da se najveći broj sudskih postupaka odnosi na parnične postupke u kojima građani i pravna lica ostvaruju zaštitu svojih prava u građanskoj materiji. Do sadašnja prakse je pokazala da je neefikasnost sudova u dobroj meri bilo uslovljena nekim rešenjima važećeg zakona o parničnom postupku. U prilog tome govori i veliki broj Ustavnih žalbi kao i predstavki pred evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu koji su podneti od strane građana zbog povrede prava na pravično suđenje, odnosno povrede prava na suđenje u razumnom roku.
Između ostalog, primećeno je da su dužnici na račun poverioca profitirali kroz dugotrajne i skupe parnice. Dužnički profit i čini se još jedan od negativnih specifičnosti koja mora biti uklonjena iz naše pravne prakse, a naročito u privrednim sporovima. Pored toga, praktična primena pojedinih odredbi materijalnog prava u građanskoj materiji nije efikasna iz razloga manjkavosti zakona koji uređuju parnički postupak. Podsetila bih vas da je važeći zakon o parničnom postupku donet 2004. godine, izmenjen i dopunjen 2009. godine, radi usklađivanja sa Ustavom i pravosudnim organizacionim zakonima.
Međutim, kao što sam već istakla ovaj zakon nije omogućio da se parnice završavaju na brz i efikasan način što svakako šteti ostvarivanju prava građana i pravne sigurnosti. Iz navedenih razloga neophodno je da se donese nov zakon o parničnom postupku koji će omogućiti efikasnije i ekonomičniji postupak pred sudovima i doprineti pravnoj sigurnosti svih pravnih subjekata, što je uslov ekonomskog razvoja naše zemlje.
Takođe, u međuvremenu su doneti Zakon o javnom beležništvu i Zakon o izvršenju i obezbeđenju, pa je stoga neophodno izvršiti usklađivanje parničnog postupka sa navedenim zakonima. U zakonu o parničnom postupku neophodno je da se ugrade sve relevantne preporuke Saveta Evrope, stavovi iz presude Evropskog suda za ljudska prava kao i uporedna zakonodavna rešenja koja su važna za svako demokratsko društvo, kao i za zaštitu ljudskih prava i sloboda proklamovanih Ustavom.
Prilikom izrade predloženog zakona o parničnom postupku posebno je vođeno računa o njegovoj usklađenosti sa međunarodnim aktima i drugim zakonima Republike Srbije, troškovima koja će njegova primena izazvati za sve učesnike u postupku. Radnu verziju predloženog zakona izradila je radna grupa koju su činili predstavnici pravosudnih funkcija svih stepena i vrsta sudova, advokature, profesori Pravnog fakultet kao i predstavnici resornog ministarstva.
Takođe, bih istakla da je o radnim verzijama predloženog zakona vođena široka javna rasprava putem održanih okruglih stolova kao i pribavljanje mišljenja od sudova i od advokature. Pored toga pribavljena je i analiza eksperata Saveta Evrope. Sada bih vam u najkraćim crtama predstavila najvažnija nova rešenja koja sadrži Predloga zakona o parničnom postupku. Predlog zakona je podeljen u četiri dela. Opšte odredbe tog postupka, posebni postupci i prolazne i završne odredbe.
Kada su u pitanju opšte odredbe u Predlogu zakona su u osnovi zadržana sva dosadašnja načela parničkog postupka iz važećeg zakona, s tim da su u tekstu zakona mnogo više razrađena. Od bitnijih novina, kada su u pitanju načela parničkog postupka, istakla bih da je propisano da stranke imaju pravo na zakonitu i jednaku zaštitu svojih prava, a sud nema pravo da odbije donošenje odluke o pravnoj stvari za koju je nadležan. Novinu predstavlja i rešenje kojim je predviđeno da pravosnažna sudska odluka krivičnog suda u parnici ne proizvodi pravno dejstvo prema licu koje nije imalo mogućnosti ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta.
Ovako rešenje uzeto u obzir odluku ustavnog suda Austrije kojim je utvrdio da bi dejstvo krivične presude na lica koja nisu učestvovala u krivičnom postupku, a ovde se naročito ima u vidu osiguravajućeg društva, predstavljalo povredu prava na pristup sudu, odnosno povredu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Načelo dispozicije stranaka je afirmisano tako da je ostvareno pravo stranaka na poravnjanje u toku celog postupka sve do pravnosnažnosti, kao i pravo tužioca da povuče tužbu, takođe do pravnosnažnosti.
Važeći zakon predviđa da je sud dužan da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva, a što je u praksi sudova dovelo do ekstezivne primene istražnog načela. Za razliku od toga, predloženo je rešenje koje obavezuje sud da uzme u obzir samo one činjenice koje su stranke predložile, u vezi koje se izvode dokazi, dok je sud arbiter koji ceni na osnovu zakonitih pravila.
Kao što sam rekla, predlog zakona posebnu pažnju posvećuje načelu suđenja u razvojnom roku, u tom smislu predviđeno je da će sud već na početku parničnog postupka, zajedno sa parničnim strankama biti dužan da odredi vremenski okvir za preduzimanje parničnih radnji čime se odgovornost za ostvarenje suđenja u razumnom roku ravnomerno raspoređuje kako na sud, tako i na parnične stranke. Propisivanje obaveze suda da odredi vremenski okvir svakako predstavlja jednu od najznačajnijih novina u ovom predlogu zakona. Umesto do sadašnjih zakonskih rešenja propisivanjem kratkih i uniformnih rokova za preduzimanje pojedinih parničnih radnji predloženo je sistemsko rešenje ovog značajnog problema, time što sud na početku postupka utvrđuje vremenski okvir za održavanje ročišta, izvođenje dokaza i preduzimanje parničnih radnji.
Posebna pažnja je posvećena dužnosti savesnog parničenja i procesne discipline. U tom smislu, stranke su dužne da postupaju "bonafide", a sud ima pravo i obavezu da spreči i kazni svaku zloupotrebu procesnih ovlašćenja. Kao posebna novina predloga zakona je uvedena posebna mesna nadležnost u sporovima za zaštitu prava potrošača, a prema prebivalištu potrošača. Ovakva intervencija je bila nužna jer je direktivama EU naložena posebna zaštita potrošača.
Kod delegacije nadležnosti sudova sužena je dosadašnja mogućnost za zloupotrebu instituta, svrsishodne delegacije propisivanjem trenutka do kada može da se podnese predlog za delegaciju. Predlog za delegaciju podnosi stranka ako sud smatra da je takav predlog osnovan, podneće zahtev za delegaciju najvišem sudu određene vrste u Republici Srbiji. Prvostepeni sud može da podnese zahtev za delegaciju po služenoj dužnosti. U pogledu odredaba koje određuju sastav suda zakon je pošao od Ustavnih odredbi gde je pravilo suđenju u zbornom sastavu ali i od činjenice da Ustav predviđa i mogućnost izuzetka od tog pravila.
U tom smislu, zakonom je predloženo, u skladu sa preporukama Saveta Evrope, da u prvostepenom postupku sudi sudija pojedinac. Međutim, zakon nije ugrozio Ustavno pravo na zborno suđenje jer stranke imaju pravo da zahtevaju da im u konkretnom slučaju sudi veće. U postupku pred drugostepenim sudom i po vanrednim pravnim lekovima uvek sudi veće. U odnosu na dosadašnja zakonska rešenja precizirane su odredbe koje se odnose na isključenje i izuzećem sudije, tako što definisani rokovi i sadržina zahteva za izuzeće ili isključenje, a u cilju sprečavanja zloupotreba ovog instituta.
Takođe, je propisano do kog trenutka se može zahtevati izuzeće i isključenje u postupku po pravnom leku. U glavi, Predloga zakona koji uređuje punomoćnike sadržane su značajne novine. Prema važećem zakonu punomoćnih može biti svako poslovno, sposobno, fizičko lice. Predlogom zakona se predviđa da u postupku stranka može da učestvuje samostalno ili preko punomoćnika koji može biti isključivo advokat. Na taj način omogućava se dosledno sprovođenje Ustavne odredbe prema kojoj pravni pomoć može pružati samo advokatura.
Rešenje iz važećeg zakona kojim je izjednačen advokat i svako drugo lice koje ne mora da poseduje pravničko znanje, pre svega je neprihvatljivo sa stanovišta advokature, kao profesije koja podrazumeva višestruku pravnu kvalifikaciju, završen pravni fakultet, odgovarajuću praksu, pravosudni advokatski ispit, kao i posebne kriterijume za prijem u advokaturu, a takođe nije u skladu sa Ustavom.
Predloženo rešenje garantuje dignitet postupka i samog suda, kao i pravičnu, zakonitu i efikasnu zaštitu prava stranaka, a u krajnjoj liniji i ekonomičnost samog postupka.
Pored toga, predloženo je da stranku u svakom slučaju mora da zastupa advokat po pravnim lekovima.
U skladu sa razvojem savremene tehnologije i odgovarajuće prakse u evropskim i drugim razvijenim zemljama, a prateći domaća iskustva sa primenom elektronske komunikacije, predviđena je veća primena informacionih tehnologija u parničnom postupku.
Mogućnost upućivanja podnesaka u elektronskom obliku, predviđena su predlogom zakona, a koji uređuju oblast elektronske komunikacije, kao što je Zakon o elektronskom potpisu, Zakon o elektronskom dokumentu i drugi.
Kao što sam na početku rekla, deo Predloga zakona koji uređuje rokove i ročišta, predstavlja jednu od najvećih novina u odnosu na važeće rešenje, budući da se ročišta mogu odrediti i održati samo u skladu sa vremenskim okvirom, kojim rešenjem utvrđuje sud, nakon razmatranja predloga parničnih stranaka.
Sud i stranke su dužne da se pridržavaju određenog vremenskog okvira, a ročište može da se odloži samo izuzetno i to samo zbog izvođenja dokaza ili sprečenosti sudije.
U slučaju da se ročište odloži, sud mora da utvrdi novi vremenski okvir za sprovođenje postupka.
Na ovaj način se doprinosi ekonomičnost i efikasnost postupka, a takođe stranke u postupku imaju izvesnost u vezi sa dužinom trajanja parnice.
Predlog zakona sadrži novinu koja se odnosi na vođenje zapisnika. Predloženo je da se zapisnik može sačiniti na osnovu tonskog i optičkog zapisa, ako u sudu postoje tehničke mogućnosti.
Takođe, strankama je dato pravo uvida u tako vođen zapisnik. Predlog zakona predviđa i da se tonski i optički zapis prenosi u pisani oblik koji predstavlja zapisnik a koji se priključuje spisima predmeta.
Na ovaj način se omogućava brže sprovođenje ročišta i obavljanje parničnih radnji o kojima se vodi zapisnik, budući da se oslobađa obaveze diktiranja, navode stranaka i izvođenja drugih parničnih radnji zapisničaru.
Jedna od najvažnijih novina koje sadrži predlog zakona, odnosi se na dostavljanje pismena, budući da postojeća zakonska rešenja ne omogućavaju efikasno vođenje postupka.
Odredbe važećeg zakona o dostavljanju, gotovo su identične sa odredbama Zakona o parničnom postupku iz 1957. godine.
Pored toga što su te odredbe prevaziđene, predstavljaju veliki problem za odvijanje parničnog postupka i omogućavaju zloupotrebu procesnih prava stranaka.
Imajući to u vidu, predlog zakona sadrži rešenja koja su u skladu sa rešenjem iz uporedo pravnog zakonodavstva, naročito Austrije i Švajcarske, gde je dostavljanje izuzetno efikasno.
Predlog zakona predviđa da se pismena koja se moraju lično dostaviti, dostavljaju na adresu iz evidencije o prebivalištu, odnosno na adresu iz registra pravnih lica, ako se lice, o kome se pismeno mora uručiti, ne zatekne na adresi i ostavlja se pismeno obaveštenje da pismeno može podići u sudu u roku od 30 dana i istovremeno stavi na oglasnu tablu suda, nakon čega se smatra da je dostavljanje uredno izvršeno.
Na ovaj način, isključuje se mogućnost bezuspešnog dostavljanja, čime će se omogućiti nastavak postupka i značajno smanjiti trajanje parnice.
Novinu predstavlja i rešenje, gde stranke mogu neposredno, jedna sa drugom, odnosno jedna drugoj dostavljati podneske, pri čemu su dužne da dokaz o dostavljanju podnesu sudu. Predlogom zakona precizira se i postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja, imajući u vidu da postojeće rešenje izaziva određene probleme u praksi.
Dosadašnja sudska praksa je pokazala da su prvostepeni sudovi u određenim slučajevima koristili ovaj institut i kada za to nisu postojali propisani uslovi, kako bi se o određenom pitanju unapred pribavio stav najvišeg suda. Iz navedenog razloga predloženo je da Vrhovni kasacioni sud, koji je nadležan za rešavanje spornog pravnog pitanja, dužan da odbije, da reši sporno pravno pitanje, ako ono nije od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta, u postupcima koji se vode pred prvostepenim sudovima.
Navedeno rešenje je u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Predlog zakona detaljno propisuje kazne za nepoštovanje procesne discipline i to za vređanje u postupku, zloupotrebu procesnih ovlašćenja i ometanje preduzimanja parničnih radnji i dostavljanje pismena.
Imajući u vidu da su prava parničnih stranaka priznate radi zaštite njihovih prava u postupku, nužno je propisati sankcije za korišćenje ovih prava, suprotno svrsi, zbog čega su priznata, odnosno njihovu zloupotrebu.
Pored toga, preciziran je i postupak izvršenja izrečenih novčanih kazni, budući da su se pojavili problemi u praksi u vezi sa tim. Stoga je predloženo rešenje da u slučaju ne plaćanja novčane kazne, primenjuju se odredbe Zakona o izvršenju krivičnih sankcija koje se odnose na izvršenje novčane kazne.
Drugi deo Predloga zakona uređuje tok postupka. Kada je u pitanju tužba, posebnu novinu predstavlja predloženo rešenje da se prošire slučajevi za podnošenje tužbe za utvrđenje, a što je u skladu sa rešenjem iz zakona koji su doneti u skorije vreme, kao što je Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima, upisanim u registar i Zakon o zabrani diskriminacije, tako što je predviđeno da se tužba za utvrđenje može podneti i radi utvrđenja postojanja, odnosno ne postojanja činjenica.
U skladu sa izmenjenim načelom dispozicije stranaka, data je mogućnost da se tužba povuče, sve do pravosnažnog okončanja postupka, ako tuženi na to pristane, dok je prema važećem zakonu ta mogućnost postojala samo do zaključenja pravne rasprave.
Novinu u predlogu zakona predstavlja rešenje da sud može zastati sa postupkom, samo kada je to izričito propisano posebnim zakonom, a ne i kada oceni da je to celishodno, čime se dodatno ubrzava postupak i pojačava načelo dispozicije stranaka.
U pogledu izvođenja dokaza veštačenja, Predlog zakona predviđa drugačija rešenja u odnosu na važeći zakon.
Prema važećem zakonskom rešenju, veštaka isključivo određuje sud, što je u praksi često dovodilo do toga da od nalaza mišljenja veštaka u potpunosti zavisi presuđenje, a u pojedinim slučajevima su veštaci davali mišljenje i o pravnim stvarima.
U skladu sa doslednom primenom raspravnog načela, odnosno u skladu sa odgovornošću stranaka za formiranje činjenične građe kao osnova za presuđenje, predloženo je rešenje da stranke mogu angažovati veštake iz registra sudskih veštaka i priložiti njihov nalaz i mišljenje, pri čemu sud ceni sve dokaze i zaključuje u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja.
Predlog zakona predviđa da se izvođenje dokaza, saslušavanjem svedoka, odnosno stranaka može sprovesti putem konferencijske veze, odnosno korišćenje uređaja za tonsko ili optičko snimanje.
U vezi sa pripremanjem glavne rasprave, najvažniju novinu predstavlja obaveza suda da zajedno sa strankama, na pripremnom ročištu, utvrdi koje su sve činjenice sporne, odredi dokaze koji treba da se izvedu, kao i da utvrdi vremenski okvir za sprovođenje postupka, čime se uvodi izvesnost u dužinu trajanja postupka, što doprinosi poštovanju prava na suđenje u razumnom roku.
U skladu sa principom koncentracije glavne rasprave, koja je predviđena u Predlogu zakona, sud po pravilu zakazuje jedno ročište za glavnu raspravu, ako oceni da je nužno, i ona se može održati i više dana uzastopno, ili u određenim razmacima, u skladu sa utvrđenim vremenskim okvirom.
U vezi sa glavnom raspravom, najznačajniju novinu predstavlja, zbog ostvarivanja prava na suđenja u razumnom roku, stranke su dužne da na prvom ročištu za glavnu raspravu iznesu sve činjenice i predlože sve dokaze za njihovo utvrđenje, ukoliko pripremno ročište nije održano. Do zaključenja glavne rasprave, stranke mogu da iznesu nove činjenice i predlože nove dokaze, samo ako bez svoje krivice nisu mogle da ih iznesu, odnosno predlože na prvom ročištu na glavnu raspravu. U delu predloga zakona koji se odnosi na sudsko poravnanje, predviđeno je u skladu sa načelom dispozicije stranaka, veća mogućnost da se zaključi poravnanje, tako što je propisano da se sudsko poravnanje, može zaključiti sve do pravosnažnog okončanja postupka, za razliku od važećeg rešenja, da se poravnanje može zaključiti samo do okončanja prvostepenog postupka.
Ovakvo rešenje je u skladu sa načelom mirnog rešavanja sporova. U skladu sa potrebama sudske prakse, precizirana je definicija međupresude, kao njen predmet, izreka i pravna priroda. Predviđeno je da međupresuda može imati samo pozitivnu izreku, budući da nisu bile retke međupresude kojima su sudovi odbijali tužbene zahteve.
Prema tome, ovom vrstom presude može se odlučiti samo o osnovu tužbenog zahteva, budući da je ona po svojoj pravnoj prirodi utvrđujuća presuda.
U cilju jačanja procesne discipline u Zakonu o parničnom postupku vraćena je presuda zbog izostanka.
Kao i u važećem Zakonu o parničnom postupku, kao redovni pravni lek, predviđena je žalba.
Novinu predstavlja rešenje kojim je predloženo da žalba protiv prvostepene presude, kojom je naložena isplata iznosa koji ne prelazi 300 eura za fizička ili 1000 eura za pravna lica u dinarskoj protivvrednosti, nema suspenzivno dejstvo, što je u skladu sa preporukom Saveta Evrope, kojom je sugerisano da je u takvim slučajevima pravo na žalbu ograničeno ili da uvede sudsko odobrenje za žalbu odnosno nesuspenzivno dejstvo žalbe.
Predlogom zakona je precizirano otvaranje glavne rasprave pred drugostepenim sudom u cilju otklanjanja protivrečne sudske prakse, a imajući u vidu pozitivne efekte zabrane dvostrukog ukidanja prvostepene presude propisane u važećem zakonu.
Kada su u pitanju vanredni pravni lekovi, Predlog zakona sadrži značajne novine koje se odnose kako na broj tako i na mogućnost izjavljivanja vanrednih pravnih lekova.
Imajući u vidu rešenja u uporednom pravu, posebno Austrije i Nemačke kao zemalja koje imaju sličnu pravnu tradiciju gde direktne revizije postoje samo ako je revizija redovan pravni lek, kao i činjenicu da je za vreme primene važećih rešenja bilo svega 26 direktnih revizija u odnosu na 4.000 redovnih revizija, Predlog zakona ne sadrži direktnu reviziju kao vanredni pravni lek. Revizija je u osnovnim osobinama ostala ista, s tim što je predloženo sužavanje kruga apsolutno bitnih povreda parničnog postupka zbog kojih se može izjaviti revizija, kao i obavezivanje stranke da se na povrede poziva u žalbenom postupku.
Predlog zakona predviđa da je predlog za ponavljanje postupka najvažniji pravni lek. U skladu sa tim, predloženo je i proširenje razloga, kao i proširenje roka za izjavljivanje ovog pravnog leka. Takvo rešenje u skladu sa materijalno-pravnim propisima, u opštem roku zastarelosti, kao i činjenicom da potraživanje koje je utvrđeno pravosnažnom sudskom odlukom, takođe zastareva u roku od 10 godina.
Treći deo Predloga zakona sadrži odredbe koje uređuju posebne parnične postupke. U ovom delu zakona najznačajniju novinu predstavlja uvođenje dva nova posebna postupka i to postupak u potrošačkim sporovima i postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana. Uvođenje navedenih postupaka predstavlja usklađivanje sa standardima EU i zakonima drugih evropskih zemalja koji posebnu pažnju posvećuju zaštiti potrošača, kao i zaštiti kolektivnih prava, pa je stoga bilo neophodno da Predlog zakona predvidi posebne odredbe koje će se primenjivati u ovim vrstama sporova zbog njihove specifičnosti.
Četvrti zakona sadrži prelazne i završne odredbe. Iz razloga pravne sigurnosti predviđeno je da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog predloga zakona sprovesti u skladu sa važećim zakonom. Jedino u slučaju da se ukine presuda i predmet vrati na ponovno suđenje novi postupak će se sprovesti u skladu sa novim zakonom.
Pored toga, predviđeno je da zakon stupi na snagu 1. februara 2012. godine kako bi se u međuvremenu sa njegovom sadržinom upoznali svi relevantni učesnici u parničnom postupku i pripremili za njegovu primenu.
Na kraju ovog predstavljanja Predloga zakona o parničnom postupku želela bih da vam se zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će nakon rasprave u Narodnoj skupštini Predloga zakona biti usvojen, čime će se stvoriti normativne pretpostavke za efikasniji parnični postupak koji će omogućiti bolju sudsku zaštitu u građanskoj materiji.
Takođe, donošenje ovog zakona predstavlja jednu od obaveza Republike Srbije u procesu sticanja statusa kandidata za članstvo u EU. Zahvaljujem se.

Poštovana predsednice, dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, želim da se zahvalim svim narodnim poslanicima koji su diskutovali povodom Predloga zakona o parničnom postupku. Želim da vas podsetim da je to bilo obećanje Ministarstva pravde, kada smo krenuli u reformu pravosuđa, kada smo rekli da pored organizacionih promena koje se dešavaju unutar suda, doći će i do promene procedure. Juče ste bili svedoci kada smo raspravljali o Predlogu zakonika o krivičnom postupku, danas na moju veliku sreću, imamo i Predlog zakona o parničnom postupku.
Takođe, želim da istaknem i svoje zadovoljstvo što se upravo ovih dana počeo primenjivati Zakon o izvršenju i obezbeđenju, za koji sam sigurna da će dovesti do toga da se sporovi u Srbiji, u konačnom ishodu, rešavaju mnogo brže nego što su se do sada rešavali, što će doprineti tome da građani Srbije brže dolaze do pravde, a da samim tim, imamo manji broj kako ustavnih žalbi, tako i predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Rezultati reforme u pravosuđu koje smo do sada ostvarili govore da smo na pravom putu, pošto je ovde bilo iznetih stavova, da je broj predmeta u Srbiji znatno veći i da je efikasnost sudova znatno smanjena. Da ne bih govorila svoje mišljenje o tome, pročitaću vam ono što su brojke i što su činjenice koje proističu iz rezultata rada.
U odnosu na osnovne sudove, za prvih šest meseci 2011. godine, u odnosu na prvih šest meseci 2010. godine, rešeno je više od 120 predmeta, odnosno za 23%. To bi u brojevima iznosilo, da u odnosu na 643.064 predmeta koje je rešeno u 2010. godini za prvih šest meseci, ove godine taj broj iznosi za 522 hiljade predmeta više. Primera radi, u parnici je rešeno blizu 12 hiljada predmeta više, u krivici je blizu šest hiljada predmeta više, a u izvršenju na osnovu verodostojne isprave je blizu 60 hiljada predmeta više, u izvršenju na osnovu izvršne isprave je blizu 13 hiljade predmeta više. Savladavanje priliva je 104,11%, što je više od 24% itd. Sve su ovo podaci koji se nalaze na veb sajtu Ministarstva pravde, o čemu možete da imate uvide.
Međutim, kao što sam rekla, i pored ovih podataka koji govore o dobrom radu sudova, nadležnost našeg Ministarstva pravde i Vlade Republike Srbije je da da odgovarajući alat sudovima za rad. Duboko sam uverena da će ovaj predlog zakona o parničnom postupku, kada bude stupio na snagu, upravo biti takav alat.
Predlog zakona, kao što sam rekla, izrađen je od strane radne grupe, koju su činili eminentni profesori pravnog fakulteta – Oliver Antić, Bodiroga i ostali. Mi u Ministarstvu pravde nismo ograničeni tim, da svako onaj koji može da doprinese poboljšanju ili efikasnosti, kako sudova tako i svih onih aktivnosti koje mi preduzimamo, budu delovi, ili da čine radne grupe koje Ministarstvo pravde predlaže.
Neću da se složim sa tim da nije bilo javne rasprave, pošto su ovde izneti takvi stavovi. Jeste, bilo je javne rasprave. Bio je jedan veliki okrugli sto koji je organizovan tokom leta. Pored toga, radna verzija zakona se nalazila na veb stranici Ministarstva pravde. I ne samo radna verzija zakona, već što i sad možete da se uverite, postoji celokupan transkript sa javne rasprave gde smože vidite ko je kakve stavove zastupao i ko je kakve stavove iznosio.
Pored veb stranice Ministarstva pravde radna verzija zakona se nalazila i na veb stranicama Advokatske komore, tako da su i zainteresovani advokati mogli da imaju uvida u osmišljavanje rešenja.
Kao što sam rekla, pribavljeno je i mišljenje Saveta Evrope. Pored mišljenja Saveta Evrope, koju mi uvek tražimo na zakone koje izrađuje Ministarstvo pravde, na ovaj zakon je pribavljeno i mišljenje Fondacije za međunarodnu saradnju, znači, nemačke Fondacije za međunarodnu saradnju.
Pokušaću da u kratkim crtama dam obrazloženje na određena pitanja koja su postavljena tokom današnje rasprave. Verujem da i u danu kada budemo raspravljali i o amandmanima, da ću možda detaljnije moći da vam pojasnim sve nedoumice, ili kritike koje postoje na ovaj predlog zakona.
Ovaj predlog zakona, kao i uostalom, koji je sada na snazi, koji je donet 2004. godine, prati činjenicu da se odustalo od utvrđivanja materijalne istine. Mislim da je to nešto što predstavlja savremenu tekovinu i ono što postoji u zemljama EU, i ne samo EU, već i razvijenog sveta, gde je sud taj koji donosi odluku između dve suprotstavljene strane, između tužioca i tuženog. Mi više nismo zemlja u kome je dominantna društvena svojina i u kome je dominantan samoupravni način državnog uređenja, već smo zemlja koja je prešla na tržišnu ekonomiju, gde je dominantan ugovor i privatna svojina.
Mislim da, kao što sam juče rekla, pored tranzicije koja je izvršena u određenim društvenim aspektima, je potrebna da se ona izvrši i u sudskim postupcima. Verujem da će ovaj zakon upravo tome moći da doprinese.
Sami ste svedoci toga, i to je isticano danas u raspravi, da smo pokušali da ograničimo trajanje postupka. U Predlogu zakona je predviđeno da drugostepeni postupak ne bi trebalo da traje duže od devet meseci. Slažem se sa nekim narodni poslanicima koji kažu da za to ne postoje sankcije, koje nisu predviđene u ovom predlogu zakona. Ali, to treba posmatrati u jednom širem aspektu, u tome da je izvršena reforma svakog dela pravosuđa, gde sada postoje apelacioni sudovi koji imaju nadležnost da kontrolišu rad nižestepenih sudova. Svakako da u rezultatima rada sudija će biti stavka koja će se odnositi na to, da li su oni poštovali instrukcione rokove ili nisu.
Bilo je razgovora i oko način predviđana redovnih i vanrednih pravnih lekova. Na moje veliko zadovoljstvo je ukinut zahtev za zaštitu zakonitosti. To je bilo predmet razmišljanja i kada sam ovde branila zakon 2009. godine. Mislim da više nije potrebna intervencija tužilaštva ili, ukoliko je potrebna da se ona svede na najmanju moguću meru. Znači, tamo gde je potrebno zaštiti javni interes. Tako da se ne bi složila sa predlozima da bi vanredni pravni lek koji se odnosi na vanredno preispitivanje presude bude proširen i na zaštitu privatnog interesa, da bi tužilaštvo i u tom pogledu moglo da interveniše i da možda dođe do odlaganja izvršenja.
Bilo je predloga i oko toga da se dozvoli drugostepena žalba, žalba ukoliko dođe do preinačenja presude od strane Višeg suda. Prosto ne mogu da se složim sa tim, jer sam već i rekla da je izmenjena celokupna organizacija i da apelacioni sudovi imaju nadležnost da kontrolišu nižestepene sudove i oni su svakako ti koji su pozvani da daju svoj sud o određenom sporu.
Mislim da je Vrhovni kasacioni sud u ovom predlogu zakona percipiran upravo onako kako zaslužuje. Znači, on treba da rešava sporna pravna pitanja tamo gde je to potrebno, ne u svakom slučaju. Nažalost, mi smo imali inflaciju toga da se o svakom pitanju traži nadležnost Vrhovnog kasacionog suda. Ne bih rekla da je to bilo iz razloga što sudije nisu bile sigurne, već zbog toga što se, nažalost, iza takve intervencije krila čak i želja da odugovlači postupak.
Ovde je bilo reči i oko člana 13. stav 2. i citiranja Ustavnog suda Austrije. Naravno da Ustavni sud Austrije nije pozvan da odlučuje o našim propisima, ali sam to navela u kontekstu toga što takvi stavovi postoje i u okviru presude Evropskog suda za ljudska prava, a izvor je upravo potekao iz odluke Ustavnog suda Austrije. Mislim da što se tiče ovog član 13. stav 2, koji glasi da pravosnažna odluka Krivičnog suda ne proizvodi pravno dejstvo u parničnom postupku prema licu koje nije imalo mogućnost ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta, nije se na adekvatan način sagledala naša intervencija, možda je mi dovoljno jasno nismo napisali, pa ću svakako pažljivo pogledati amandmane na ovaj član. Ukoliko oni budu doprinosili tome da imamo jasnije razumevanje ove naše intervencije, oni će biti prihvaćene.
Znači, nije se mislilo na utvrđeno činjenično stanje, već na visinu štete koja je utvrđena imovinsko-pravnim zahtevom. Bilo je ovde i slaganja sa tim da, na primer, osiguravajuća društva koja nisu učestvovali u krivičnom postupku ne mogu da budu obavezana samom presudom Krivičnog suda ili onim delom presude Krivičnog suda koja se odnosi na imovinsko pravni zahtev, a da tokom krivičnog postupka u tom delu ništa nisu mogli da kažu. Ovo je, naprotiv, način da se dozvoli da oni mogu da učestvuju u parničnom postupku i da osporavaju taj deo.
Takođe, bilo je i reči oko zastupanja. Juče sam rekla da Ministarstvo pravde priprema zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. To je nešto što ova zemlja treba da ima. U krajnjem slučaju, ta obaveza proističe iz Ustava Republike Srbije. Verujem da ćemo mi imati do kraja godine raspravu o tom predlogu zakona u ovom uvaženom domu. Bilo je reči i oko toga da pravnici u pravnim licima, prema ovom predlogu zakona, ne mogu da zastupaju na sudovima. Izneto je i od strane nekoliko stranaka da su podneti amandmani. Te amandmane ćemo razmotriti. Znate da nisam imala nikada problem da se usvoje amandmani, ne vezano sa koje strane potiču, ukoliko oni doprinose još boljem tekstu zakona.
Ne bih se složila sa primedbama koje su se odnosile na to da pozicija građana koji tuže državu je lošija. Prosto i u članu 193. stav 1. smo predvideli da ukoliko je tužen državni organ postoji, pre nego što se uopšte krene u raspravu, da je sud dužan da razmotri mirno rešavanje sporova. Znači, pre podnošenja tužbe dostavlja se predlog za mirno rešavanje sporova. Znam da ima amandmana i povodom ovog člana koji se odnosi na to da ne bi trebalo da postoji imovinski cenzus, i te amandmane ćemo razmotriti.
Takođe, bilo je postavljeno pitanje da li ovaj predlog zakona uvažava načela međunarodno-privatnog prava i da li razmišljamo o donošenju zakona o međunarodno-privatnom pravu? Svakako da razmišljamo. Postojeći zakon koji se još uvek primenjuje, iz 1978. godine, i to je jedan od najstarijih zakona koji se primenjuju još uvek, svakako da su prevaziđeni, dovoljno je reći iz koje godine potiču, ali verujem da ćemo ubrzo imati i radnu verziju tog zakona.
Takođe, imam zadovoljstvo da kažem da je Ministarstvo pravde pripremilo zakonik o svojini. On je trenutno na mišljenjima kod nadležnih ministarstava. Očekujemo da uskoro podnesemo predlog Vladi i nadam se da ćemo u oktobru imati na dnevnom redu parlamenta i zakonik o svojini. Ne treba reći koliko je potrebno da se izmeni postojeći Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, koji potiče još iz 1980. godine.
Veoma sam ponosna na odredbe o dostavljanju, ne vezano za to koliko je bilo kritika ili pohvala tim povodom. Mislim da je bilo preko potrebno da se interveniše u toj oblasti, jer svako onaj ko je imao odnos sa sudom ili onaj ko ima uopšte znanja o tome šta se dešava na sudu u parničnom postupku zna da je to bio jedan od načina da se odugovlače postupci.
Takođe, moram da kažem da je u članu 140. u poslednjem stavu predviđeno da predaja pismena drugom licu nije dozvoljena ako ne učestvuje u parnici kao protivnik lica kome se dostavljanje izvršava, tako da ne može da se desi da ukoliko ste tužilac i tuženi da vam se, ako govorimo o sporovima kao što su razvodi braka ili raspravljanje o imovini supružnika, ne može desiti da druga strana u postupku primi vaše pismeno.
Na kraju želim da istaknem da će ovaj zakon doprineti, kao što sam rekla, punom obezbeđivanju i člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i da će doprineti kako suđenju u razumnom roku, tako i da će doprineti tome da naši građani brže dolaze do pravde. Duboko sam uverena da ćemo ovim zakonom postići još nešto, a to je da više nemamo izraz kao što su nekada koristile sudije u ovoj zemlji, da kada ne znaju kako da postupe oni postupe po zakonu. Sigurna sam da će ovaj zakon doprineti tome da sudije prvenstveno postupaju na osnovu zakona, a onda na osnovu svoje savesti. Zahvaljujem se.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, kao što znate, danas će biti reči o Predlogu zakonika o krivičnom postupku, koji je veoma važan za svako demokratsko društvo, kao i za zaštitu ljudskih prava i sloboda proklamovanih Ustavom. Zakonik o krivičnom postupku predstavlja jedan od ključnih legislativnih akata jedne zemlje i sam Ustav sadrži veliki broj odredaba iz ove materije, a koji se bliže razrađuju ovim zakonikom. Principi koje zakonik sadrži i norme koje razrađuju bitno određuju stepene realizacije najznačajnijih ljudskih prava i sloboda zapisanih u međunarodnim aktima, Ustavu i drugim zakonima Republike Srbije.

Takođe, rešenja prihvaćena u ovom zakoniku mogu znatno da utiču na stepen i brzinu otkrivanja izvršenih krivičnih dela i njihovih učinilaca, a efikasnost i delotvornost njegovog sprovođenja čine značajan faktor odvraćanja od vršenja krivičnih dela. O stepenu uspešnosti propisanih rešenja u velikoj meri zavisi primena materijalnog krivičnog prava. Svaki zakonik o krivičnom postupku istovremeno obezbeđuje više ključnih principa. Sa jedne strane, neophodno je obezbediti potpunu zaštitu nevinih lica od neopravdanog pokretanja krivičnog postupka, kao i zaštitu osnovnih prava okrivljenih i potpuno razjašnjavanje činjenica vezanih za izvršeno krivično delo, tako da izrečena sankcija odgovara učinjenom delu. Sa druge strane, da svi učinioci krivičnog dela budu i kažnjeni za učinjena krivična dela u cilju zaštite javnih i privatnih interesa koji se štite krivičnim zakonodavstvom, kao i odvraćanja budućih potencijalnih izvršilaca činjenja krivičnih dela.

Prilikom izrade predloženog zakonika o krivičnom postupku posebno je vođeno računa o njegovoj usklađenosti sa međunarodnim aktima i drugim zakonima Republike Srbije, troškovima koje će njegova primena izazvati za sve učesnike u postupku, kao i potrebnim tehničkim uslovima za njegovu primenu. Radnu verziju predloženog zakonika izradila je radna grupa koju su činili nosioci pravosudnih funkcija svih stepena i vrsta sudova i javnih tužilaštava, advokature, profesori pravnog fakulteta, kao i predstavnici resornih ministarstava.

Istakla bih da je radna grupa veoma studiozno radila na ovom tekstu, da je izrada trajala oko tri godine, kao i da su u tekst ugrađena najmodernija rešenja sadržana u zakonima evropskih zemalja, a da su određeni instituti preuzeti iz anglosaksonskog pravnog sistema u cilju povećanja efikasnosti postupka, a što je tendencija i u drugim zakonima koji uređuju krivični postupak zemalja kontinentalnog sistema.

Takođe bih istakla da je u radnim verzijama predloženog zakonika vođenja široka javna rasprava putem održanih okruglih stolova, kao i pribavljanje mišljenja od sudova, javnih tužilaštava i od advokature. Radne verzije Zakonika o krivičnom postupku bile su postavljene na veb sajtu Ministarstva pravde, tako da su svi zainteresovani mogli da se upoznaju sa njihovom sadržinom i da daju svoje predloge i sugestije koje je kasnije razmatrala radna grupa. Pored toga, pribavljena je i analiza eksperata Saveta Evrope, kao i mišljenje OEBS-ove kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava sa sedištem u Varšavi.

Sada bih vam u najkraćim crtama predstavila najvažnija nova rešenja koja sadrži Predlog zakonika o krivičnom postupku. Najvažnija novina u predloženom zakoniku o krivičnom postupku je uvođenje tužilačke istrage i stranačkog postupka, utemeljenog na načelu ravnopravnosti koji se vodi pred sudom. Usled toga je došlo do bitnih izmena u procesnim ulogama ovlašćenog tužioca i suda, a jedna od najbitnijih se odnosi na dokaznu inicijativu u toku postupka.

Umesto izvođenja dokaza od strane suda, po službenoj dužnosti, teret dokazivanja optužbe je sada na tužiocu. Pri tome, sud može davati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i ako je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

Načelo ravnopravnosti ogleda se u nastojanjima da se obezbedi jednakost oružja između javnog tužioca i okrivljenog u vezi sa prikupljanjem dokaza u toku istrage. Predlogom zakonika omogućeno je odbrani da u toku istrage prikuplja dokaze i materijal u svoju korist. Dok su za prikupljanje dokaza uz pomoć dokaznih radnih nadležni samo državni organi, odbrana dolazi do dokaznih materijala samo uz pristanak lica od koga se pribavljaju, a koji se mogu koristiti samo kao pomoćni materijal od strane okrivljenog i njegovog branioca u toku ispitivanja svedoka ili provere verodostojnosti njegovog iskaza.

U slučaju da se do određenog dokaza može doći uz pomoć dokaznih radnji, odbrana može predložiti javnom tužiocu, kao organu koji rukovodi istragom, da je preduzme. Ako javni tužilac prihvati dokazni predlog odbrane ili mu na predlog odbrane to naloži sudija za prethodni postupak, do dokaza u korist odbrane se dolazi na zakonom propisan način u okviru istrage kojom rukovodi javni tužilac. Navedenim rešenjem izbegnuto je uvođenje tzv. paralelne istrage, koja bi mogla dovesti do različitih ocena istih dokaza, kao i do nepotrebnog povećanja troškova postupka. Nova koncepcija postupka imala je za posledicu i mnoge druge izmene koje se odnose na procesnu ulogu pojedinih subjekata krivičnog postupka.

Od novina koje se odnose na sud, treba napomenuti uvođenje sudije za prethodni postupak koji u predistražnom postupku i istrazi predstavlja vid sudske zaštite osnovnih sloboda i prava, kao i uvođenje sudije za izvršenje krivičnih sankcija. Značajno je i to da je nadležnost sudije pojedinca proširena na krivična dela za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju do osam godina.

Nova uloga javnog tužioca u predistražnom postupku i istrazi podrazumevala je detaljno uređenje njegovih prava. Javni tužilac rukovodi predistražnim postupkom, odlučuje o nepreduzimanju ili odlaganju krivičnog gonjenja, sprovodi istragu, zaključuje sa okrivljenim sporazum o priznanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju, podiže i pred nadležnim sudom zastupa optužbu na glavnom pretresu, a takođe je ovlašćen da izjavi žalbu i podnosi vanredne pravne lekove.

Pored toga, značajno je izmenjen i položaj oštećenog u krivičnom postupku. Uvedeno je pravo oštećenog da može da izjavi prigovor neposrednom višem javnom tužiocu i da zahteva od njega preispitivanje odluke o nepreduzimanju ili odustanku od gonjenja.

Nasuprot tome, odustanak javnog tužioca od optužbe nakon potvrđivanja optužnice, da je oštećenom pravo da se izjasni da li hoće da preduzme krivično gonjenje i zastupa optužbu.

Kada je u pitanju branilac, novina je da je pravo na pružanje odbrane u određenim postupcima uslovljeno određenim profesionalnim iskustvom branioca. U postupku koji se vodi za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od 10 godina ili teža kazna, branilac može biti samo advokat sa najmanje pet godina advokatske prakse. Prošireni su i slučajevi obavezne odbrane, kad se postupak vodi za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna, zatim kada je okrivljeni zadržan ili mu je zabranjeno da napušta stan ili je pritvoren, zatim kad se glavni pretres održava u odsutnosti okrivljenog zbog nesposobnosti koje je sam prouzrokovao, kada je zbog narušavanja reda udaljen iz sudnice do završetka dokaznog postupka ili završetka glavnog pretresa i kad se pretres održava u odsutnosti uredno pozvanog okrivljenog koji svoj izostanak nije opravdao.

U slučaju da okrivljeni odbije branioca postavljenog po službenoj dužnosti i izjavi da želi da se brani isključivo sam, branilac po službenoj dužnosti ima ograničeno polje delovanja u odnosu na branioca po službenoj dužnosti, čijem postavljenju se okrivljeni nije usprotivio.

U Predlogu zakonika napravljena je razlika između dokaznih radnji i posebnih dokaznih radnji. Pored postojećih dokaznih radnji, kao što su saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka, veštačenje, uviđaj, rekonstrukcija događaja, privremeno oduzimanje predmeta, pretresanje i provera sumnjivih transakcija, urađeno je i dokazivanje ispravom i uzimanjem uzoraka. U Zakoniku je pravljena razlika između zaštite posebno osetljivog svedoka i zaštite svedoka od zastrašivanja.

Značajno je istaći jednu novu procesnu ustanovu u okviru veštačenja. Reč je o stručnom savetniku, odnosno licu koje raspolaže stručnim znanjima iz oblasti u kojoj je određeno veštačenje, koji ima pravo da prisustvuje veštačenju, da pregleda predmet veštačenja i predloži veštaku preduzimanje određenih radnji, da daje primedbe na nalaz i mišljenje veštaka a na glavnom pretresu i da postavlja pitanje veštaku i bude ispitan o predmetu veštačenja.

Kada je reč o posebnim dokaznim radnjama, predloženi zakonik predviđa sledeće radnje – tajni nadzor komunikacije, tajno praćenje i snimanje, simulovani poslovi, računarsko pretraživanje podataka, kontrolisana isporuka i prikrivenog islednika. Predviđeno je da do primene posebnih dokaznih radnji može doći ako se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano. Važno je isteći da je prilikom odlučivanja o određivanju i trajanju posebnih dokaznih radnji potrebno oceniti da li bi se isti rezultat mogao postići na način kojim bi se manje ograničavala prava građana.

Krug krivičnih dela u odnosu na koje se primenjuju posebne dokazne radnje obuhvata najpre dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa tužilaštvo posebne nadležnosti, zatim krivična dela protiv ustavnog poretka, koruktivna krivična dela, kao i krivična dela za koje je procenjeno da klasično dokazne radnje nisu dovoljne za dokazivanje.

Predlogom zakonika iz razloga drugačije sistematike, među posebnim dokaznim radnjama nema svedoka saradnika, već se odredbe o ovoj procesnoj ustanovi nalazi u okviru dela koji uređuje istragu. Taj deo sadrži odredbe o sporazumima javnog tužioca i okrivljenog. Predviđene su dve vrste sporazuma i to: sporazuma o svedočenju okrivljenog i sporazuma o svedočenju osuđenog.

U odnosu na sadašnje zakonsko rešenje, kao i nove samostalne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, predviđene su zabrana prilaženja, sastajanje ili komuniciranje sa određenim licem, zabrana napuštanja boravišta i zabrana napuštanja stana. Proširena je i mogućnost određivanja jemstva, tako da se ovom merom može zameniti pritvor, u slučaju da se okrivljenom sudi za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko 10 godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna.

Predlog za određivanje jemstva mogu podneti stranke i branilac okrivljenog, lice koje za okrivljenog daje jemstvo, a sud po službenoj dužnosti može, ako smatra da su ispunjeni uslovi za određivanje jemstva, nakon pribavljenog mišljenja javnog tužioca, odrediti novčani iznos koji u konkretnom slučaju može biti položen kao jemstvo.

Članom 211. stav 1. tačka 4) Predloga zakonika preciziran je razlog za određivanje pritvora, tako da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, ako je za krivično delo koje mu je stavljeno na teret propisana kazna zatvora preko 10 godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledica krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Ova odredba u Predlogu zakona se našla prema mišljenju i stavovima Evropskog suda za ljudska prava.

Novine koje su predložene u oblasti dostavljanja pismena trebalo bi u značajnoj meri da doprinesu efikasnosti krivičnog postupka. Kao osnovna pravila predviđeno je da se pismena dostavljaju posredstvom službenog lica, organa postupka koji je odluku doneo, preko pošte ili druge organizacije registrovane za poslove dostavljanja pismena, organa lokalne samouprave, zamolnim putem preko drugog državnog organa, telekomunikacionim ili elektronskim putem, a izuzetno i posredstvom policije. Dostavljanje se može izvršiti isticanjem na oglasnoj tabli ili internet stranici organa postupka a, uz saglasnost lica kome se dostavljanje ima izvršiti, i preko punomoćnika za prijem pismena, putem poštanskog faha ili elektronske pošte.

U slučaju nemogućnosti dostavljanja pismena okrivljenom na adresu o kojoj je obavestio organ postupka, dostavljač će ostaviti obaveštenje da će se pismeno istaći na oglasnoj tabli ili na internet stranici organa postupka, a po proteku roka od osam dana od dana isticanja pismena, smatra se da je dostavljanje izvršeno.

Krivični postupak obuhvata predistražni postupak i istragu, koji predstavljaju tužilački deo postupka, dok je optuženje faza kojom otpočinje sudski deo postupka. Predistražnim postupkom rukovodi javni tužilac koji je ovlašćen da preduzima radnje radi gonjenja učinilaca krivičnih dela, a takođe može poveriti određene radnje policiji koja je dužna da izvrši njegov nalog. U predistražnom postupku policija je sama ovlašćena da preduzima pojedine dokazne radnje, o čemu je dužna da, bez odlaganja, obavesti nadležnog javnog tužioca.

Istraga se pokreće naredbom javnog tužioca protiv određenog lica, kada postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, s tim da je novina da se istraga može voditi i protiv nepoznatog učinioca, kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo. Naredba o sprovođenju istrage dostavlja se osumnjičenom, njegovom braniocu, zajedno sa pozivom, odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji kojoj mogu prisustvovati.

Javni tužilac može ispitati svedoka i bez pozivanja osumnjičenog i njegovog branioca da prisustvuju ispitivanju, ako oceni da njihovo prisustvo može uticati na svedoka, ali se u tom slučaju sudska odluka ne može zasnivati isključivo ili u odlučujućoj meri na tom iskazu svedoka.

Naredbu o završetku istrage javni tužilac će doneti kada nađe da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno, a pored toga javni tužilac može i prekinuti, obustaviti ili dopuniti istragu. Osumnjičeni i njegov branilac imaju mogućnost da do završetka istrage podnesu prigovor neposredno višem javnom tužiocu zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti tokom istrage. Ako prigovor bude usvojen, nadležnom javnom tužiocu se izdaje obavezno uputstvo da otkloni utvrđene nepravilnosti u toku istrage. U slučaju odbijanja prigovora, osumnjičeni i njegov branilac mogu podneti pritužbu sudiji za njegov postupak, koji će, ako oceni da je pritužba osnovana, naložiti da se preduzmu mere za otklanjanje nepravilnosti.

Do podizanja optužnice dolazi, po pravilu, nakon sprovedene istrage, kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo. Međutim, ako javni tužilac smatra da raspolaže sa dovoljno dokaza koji predstavljaju osnov za optuženje, optužnica se može podići i bez sprovođenja istrage. Optužnica se dostavlja vanpretresnom veću, zajedno sa spisima koje je javni tužilac sačinio tokom istrage. Odmah po prijemu veće ispituje da li je optužnica propisno sastavljena, pa ako ustanovi da nije, vratiće javnom tužiocu da ispravi nedostatke. Propuštanje javnog tužioca da ispravi nedostatke ima za posledicu donošenje rešenja o odbacivanju optužnice. Ako je u pitanju privatna tužba, smatra se da je privatni tužilac odustao od gonjenja i optužba se rešenjem odbija. Okrivljeni kojem je dostavljena optužnica može da podnese pisani odgovor na optužnicu, a to može da učini branilac bez posebnog ovlašćenja okrivljenog, ali ne i protiv njegove volje.

Prilikom ispitivanja optužnice, van pretresno veće može da naloži javnom tužiocu da dopuni, odnosno sprovede istragu, a privatnom tužiocu da prikupi određene dokaze. U slučaju da van pretresno veće smatra da nema mesto održavanju glavnog pretresa, rešenjem će u zavisnosti da li je podnošenju optužnice prethodila istraga, obustaviti postupak, ili odbiti optužbu, a u suprotnom će potvrditi optužnicu.

Odmah po prijemu potvrđene optužnice, predsednik veća započinje pripreme za glavni pretres, a to podrazumeva: održavanje pripremnog ročišta, određivanje glavnog pretresa i donošenje drugih odluka koje se odnose na upravljanje postupkom.

Na pripremnom ročištu stranke se izjašnjavaju o predmetu optužbe, obrazlažu se dokazi koji će biti izvedeni na glavnom pretresu i predlažu novi dokazi, utvrđuju se činjenična i pravna pitanja koja će biti predmet raspravljanja na glavnom pretresu, odlučuje se o sporazumnom priznavanju krivičnog dela, o pritvoru i obustavi krivičnog postupka, kao i o drugim pitanjima za koje sud oceni da su od značaja za održavanje glavnog pretresa.

Pripremno ročište se održava pred predsednikom veća, bez prisustva javnosti i obavezno je kada je reč o krivičnim delima za koje je propisana kazna zatvora preko 12 godina, dok je za krivična dela zaprećena lakšom kaznom prepušteno predsedniku veća da, s obzirom na navode optužnice, predložene dokaze oceni da li je ono neophodno.

U slučaju, da su javni tužilac, optuženi i njegov branilac postigli sporazum o priznavanju krivičnog dela u odnosu na određene tačke optužnice, pripremno ročište se određuje samo za deo optužnice koji nije obuhvaćen sporazumom. Određivanje glavnog pretresa obuhvata aktivnosti u vezi sa vremenom i mestom održavanja pretresa, pozivanjem stranaka i učesnika u postupku, izdvajanjem nezakonitih dokaza, određivanjem dopunskih sudija, ispitivanjem svedoka ili veštaka.

U ovoj fazi postupka može da dođe do predlaganja dokaza pod uslovom da nije održano pripremno ročište.

Kada je reč o odredbama o rukovođenju glavnim pretresom, jedna od novina, na koju bi trebalo posebno ukazati se odnosi na krivično delo koje je otkriveno ili učinjeno na glavnom pretresu. U tom slučaju, obaveza predsednika veća je da o krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti učinjenom od strane optuženog, ili drugog lica na glavnom pretresu, obavesti nadležnog javnog tužioca. Na sličan način se postupa kada postoje osnovi sumnje da je svedok ili veštak dao lažan iskaz na glavnom pretresu, kada se poseban zapisnik dostavlja nadležnom javnom tužiocu.

Novo rešenje, sadržano u predloženom zakoniku je da je glavni pretres, pod uslovom da su ispunjene potrebne pretpostavke, počinje donošenjem rešenja da se glavni pretres održi. U slučaju promene predsednika veća kod odloženog glavnog pretresa, pretresno veće može nakon izjašnjenja stranaka, rešenjem odlučiti da se zbog proteka vremena, zaštite svedoka ili drugih važnih razloga, svedoci i veštaci ne ispituju ponovo, nego da se izvrši uvid u zapisnik o njihovim iskazima datim na ranijem glavnom pretresu.

Glavni pretres započinje izlaganjem optužbi, izjašnjavanjem optužbe, nakon čega slede uvodna izlaganja u okviru kojih stranke ukratko izlažu dokaze koje će izvoditi, ukazuju na činjenice koje će se dokazivati i pravna pitanja o kojima će raspravljati na glavnom pretresu. Dokazni postupak počinje tako što predsednik veća objavljuje njegov početak. Redosled izvođenja dokaza na glavnom pretresu je takav da se najpre saslušava optuženi, zatim se izvode dokazi koje predloži tužilac, potom

dokazi koje predloži odbrana, nakon toga dokazi čije je izvođenje odredilo veće po službenoj dužnosti i po predlogu oštećenog, a na kraju dokazi o činjenicama od kojih zavisi odluka o vrsti i meri krivične sankcije.

Po završetku dokaznog postupka, stranke daju završne reči, a posle toga se rešenjem konstatuje da je glavni pretres završen. Na kraju glavnog pretresa se donosi i objavljuje presuda. Presuda može da bude odbijajuća, oslobađajuća i osuđujuća. Značajnu novinu predstavlja rešenje da u određenim slučajevima presuda ne mora biti obrazložena, odnosno da može biti delimično obrazložena.

Predlogom zakonika preciznije su utvrđeni kriterijumi za izricanje novčane kazne i kazne rada u javnom interesu, kao i njihovo zamenjivanje kaznom zatvora. Predlogom zakonika, kao redovni pravni lekovi, predviđeni su žalba protiv prvostepene presude, žalba protiv drugostepene presude i žalba protiv rešenja, dok su vanredni pravni lekovi zahtev za ponavljanje krivičnog postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti.

U pogledu postupka po pravnim lekovima, novinu predstavlja da je ispitivanje povrede postupka po službenoj dužnosti od strane suda znatno suženo, u skladu sa novom ulogom u postupku. Umesto bitne povrede postupka koja postoji, ako izreke ili obrazloženje presude sadrže određene nedostatke, Predlogom zakonika je predviđeno da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji samo ako je izreka presude nerazumljiva. Takođe, za razliku od postojećeg rešenja, ovu povredu sud ne utvrđuje po službenoj dužnosti.

Pored toga, u skladu sa načelom ekonomičnosti, ako se utvrdi da neki od dokaza nije dozvoljen, predviđeno je da sud razmatra da li je i bez tog dokaza utvrđeno činjenično stanje dovoljno razjašnjeno, odnosno da li bi se donela ista presuda za razliku od postojećeg rešenja koje predviđa da se u tom slučaju presuda odmah ukida.

Predlogom zakonika uveden je novi institut odlučivanja prvostepenog suda povodom žalbe. Ovim institutom je predviđeno da ako su u žalbi iznete činjenice i predloženi novi dokazi, koji prema oceni prvostepenog suda mogu doprineti svestranom raspravljanju predmeta dokazivanja, može se ponovo otvoriti glavni pretres i nastaviti dokazni postupak.

Protiv nove presude prvostepenog suda, kojom je potvrđena ili preinačena ranija presuda, može se izjaviti žalba. Ako prvostepeni sud oceni da iznete činjenice i novi dokazi koji su predloženi u žalbi ne mogu doprineti svestranom raspravljanju u predmetu dokazivanja, dostaviće žalbu na odgovor protivnoj strani, čime započinje drugostepeni postupak.

Kada je reč o vanrednim pravnim lekovima, novinu predstavlja da zahtev za zaštitu zakonitosti, pored javnog tužioca, može izjaviti i odbrana pod određenim uslovima. Pored postojećeg rešenja da se ovim pravnim lekom mogu pobijate sudske odluke uvedena je i mogućnost da se može pobijati i odluka javnog tužioca, obzirom da on rukovodi istragom i donosi određene odluke. Vrhovno kasacioni sud odlučuje po zahtevu za zaštitu zakonitosti, samo ako smatra da je reč o pitanju do značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava. Pored toga, uvodi se i novi razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti i to ako je odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava utvrđeno da je povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajamčeno Ustavom i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Na kraju bih htela da dam par napomena, vezano za završne odredbe predloženog zakonika. Predviđen je odložen početak primene Zakonika kada su u pitanju postupci za krivična dela organizovanog kriminala i ratnih zločina i to do 15. januara 2012. godine, odnosno do 1. septembra 2012. godine kada su u pitanju ostali krivični postupci. Odlaganje stupanja na snagu Zakonika ima za cilj da se obezbedi stručno usavršavanje sudija, javnih tužilaca, policije, advokata i drugih lica relevantnih za primenu ovog Zakonika. Takođe, neophodno je obezbediti odgovarajuću opremu kao preduslov uspešnog funkcionisanja novih zakonskih rešenja.

Na kraju ovog predstavljanja Predloga zakonika o krivičnom postupku, želela bih da vam se zahvalim svima na pažnji i da izrazim nadu, da će nakon rasprave u Narodnoj skupštini Predlog zakona biti usvojen, čime će se stvoriti normativne pretpostavke za efikasniji krivični postupak, što predstavlja jedno od obaveza Republike Srbije u procesu sticanja članstva u EU. Zahvaljujem se.

 

Poštovane dame i gospodo, uvaženi poslanici, zahvaljujem se svim narodnim poslanicima koji su učestvovali u današnjoj raspravi, zahvaljujem se onima koji su svoje mišljenje na ovaj predlog zakona dali isključivo sa pravne struke, a posebno se zahvaljujem onima koji nisu pravnici, koji su izneli svoj stav, a zahvaljujem se i onima koji su izneli kritičke tonove. Mi nismo imuni na kritike i to je pokazatelj jedne demokratske vlasti koja je u stanju da sasluša, kako pozitivne, tako i one tonove koji imaju kritički prizvuk.
Ovaj predlog zakona predstavlja još jedan korak koje je Ministarstvo pravde preduzelo u sveobuhvatne reforme i pravosuđe, a koje smo počeli 2008. godine usvajanjem pravosudnih zakona i još tada, a i više puta u ovom uvaženom domu govorila sam vam da reforma pravosuđa ima nekoliko svojih faza, a prvo je to bio postupak opšteg izbora, zatim izmena procedure rada, izmena organizacije rada i promena svesti.
Ovaj zakon, Zakonik o krivičnom postupku, treba da doprinese tome da imamo izmenu krivične procedure koja treba da obezbedi, kako efikasnija suđenja, da se do pravde brže dolazi na jedan moderan način, kako to postoji u zemljama u svetu, kako evropskim, tako i šire.
Sa druge strane, treba da obezbedi zaštitu osnovnih ljudskih prava i slobode. Nije floskula kada kažem da ovaj zakon treba da doprinese promeni svesti. Iako smo u različitim sferama našeg društvenog života imali tranzicione procese, rekla bih da je u pravosuđu taj proces u jednoj meri kasnio i da je i dalje ostao način funkcionisanja kakav je i bio prethodnih decenija u našoj zemlji da je bila dominantna društvena svojina i samoupravljanje kao način funkcionisanja države.
Mi smo imali taj adekvatan prelazak na jednu tržišnu ekonomiju i poštovanje ugovora. Naročito verujem da predlog zakona o kojem ćemo raspravljati sutra, Zakon o parničnom postupku će to doprineti.
Ovaj zakon omogućava da ostvarimo osnovne ciljeve koje smo sebi postavili kada smo krenuli u reformu pravosuđa, a to je nezavisno sudstvo i samostalno tužilaštvo, efikasnu sudsku proceduru odlučnijom borbom protiv organizovanog kriminala, kriminala uopšte i korupcije, što predstavlja jedan od pet ciljeva na kojima je ova vlada formirana. Čini nam se da je Ministarstvo pravde u svakom svom potezu koje je preduzimalo prethodnih godina upravo govorilo i pokazivalo da smo dosledni ciljevima koje smo postavili.
Na ovom zakonu se dugo radilo. Nije bilo brzopletosti kako su pokušali da ukažu neki narodni poslanici. Još od 2007. godine, podsetiću vas, kada je u ovom domu morao da se odloži Zakon o krivičnom postupku koji je predviđao sve ove institute koje predviđa i ovaj predlog zakona, ali ne na dovoljno konzistentan i razrađen način kako sam sigurna, što će praksa pokazati, predviđa ovaj predlog zakona.
Još tada smo organizovali jedan okrugli sto 2007. godine u leto na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde su bili pozvani svi profesori koji se bave krivičnom procedurom, s jedne strane, a sa druge strane i oni ljudi koji to svakodnevno primenjuju u praksi – advokati, sudije i tužioci, gde je bio zaključak da je potrebno da naš krivični postupak uredimo na jedan moderan način kako postoji u zemljama Evrope.
Istine radi, želim da iznesem mišljenje nekih profesora koji nažalost više nisu među nama, koji su rekli da možda ne treba da napuštamo sudsku istragu jer možda je to način da budemo jedinstveni. Ne mislim da na taj način treba da budemo jedinstveni u svetu i da na taj način treba da se razlikujemo od ostalog sveta.
Formirana je radna grupa na nivou Ministarstva pravde. Kao što sam rekla, tu radnu grupu su činili profesori Pravnog fakulteta, zatim ljudi koji ga primenjuju u praksi i sudije i tužioci i advokati. Bili su i predstavnici kako Ministarstva pravde, tako i MUP. Nakon toga, sprovedena je jedna sveobuhvatna javna rasprava. Pribavljena su mišljenja Saveta Evrope, a i mišljenje Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava. Nakon toga, kada su sva ta mišljenja prikupljena, što u unutrašnjoj tako i u međunarodnoj javnosti, opet je radna grupa pojedinačno razmatrala svaku primedbu i kritiku i pokušala to da ugradi u tekstove zakona tamo gde je smatrala da je to potrebno.
Pokušaću da sumiram primedbe i kritike i sugestije i predloge koji su danas ovde izneti i neke od njih pokušaću da razjasnim ili da dam odgovor.
Prvo, ono što je percipirano i ono što je duh ovog zakona, to je da je istraga prešla na tužilaštvo. Ne bih rekla da prelaskom istrage na tužilaštvo i svim onim odredbama koje smo osmislili na koji način će se to učiniti, dovelo je do neravnopravnosti stranaka ili nejednakosti oružja. Prosto, ako dokaze prikupi i odbrana i relevantnost tih dokaza se odvija na taj način što će oni biti izvedeni pred tužioce. Ne bih rekla da je odbrana stavljena na taj način u inferioran položaj iz prostog razloga što ni tužiocu nije stalo da vodi jedan besmislen postupak za koji ne postoje dovoljni dokazi ili za koje ne postoji osnovane sumnje da je jedno lice izvršilo to krivično delo.
Sve ovo što sam rekla treba sagledavati i u okviru celokupnih promena koje smo uradili na nivou pravosuđa i na nivou suda i na nivou tužilaštva. Sada postoje disciplinske mere koje se sprovode i na nivou tužilaštva i na nivou suda za koje su zaduženi Državno veće tužilaca i Visoki savet sudstva i vi ste na nekoliko mesta u zakonu mogli da sagledate da ukoliko postoje određene primedbe ili da postoji nezakonit ili nepravilan rad tužilaca, on može svoje primedbe i kritike da iznese kako pred Državnim većem tako i pred sudiju za prethodni postupak koji je garant poštovanja svih ljudskih prava i u toku pretkrivičnog i krivičnog postupka.
Takođe, ovde je postavljeno pitanje razdvajanja pretkrivičnog i istražnog postupka i postavljeno je pitanje zašto se to radi. Iz prostog razloga, zato što su to dve vrste postupke. Pretkrivični postupak je postupak kada postoje osnovane sumnje. Kada se započne krivični postupak postoji veća izvesnost, postoji osnovana sumnja i samim tim, kada se donese naredba o otpočinjanju postupka od strane tužilaštva, otpočinjanje istrage, tada se javljaju i određene obaveze. Sami ste bili u prilici da prilikom određenih radnji morate da podnesete uverenje da se navodi krivični postupak ili istražni postupak protiv vas.
Ovde je takođe bilo reči i oko saslušavanja svedoka, naročito u okviru člana 300. Predloga zakona. Ne bih rekla da to utiče na ravnopravnost oružja ukoliko se desi situacija da se određeni svedoci saslušavaju i bez poziva osumnjičenog. Naravno, to je predviđeno za krivična dela organizovanog kriminala i ratnih zločina. Ako govorimo o krivičnim delima organizovanog kriminala i prakse Evropskog suda za ljudska prava, predviđa i ima u svojim odlukama percipiranje da se u odnosu na ta krivična dela može oštrije predvideti. Ova odredba je bila na oceni eksperata kako Saveta Evrope, tako i OEBS. Evo, opstala je i u ovom predlogu zakona.
Ne bih se složila sa mišljenjem nekih narodnih poslanika da se u ovom predlogu zakona došlo do napuštanja materijalne istine. Prosto, to ne stoji zbog toga što i u članu 6. čiji naziv je zakonitost krivičnog gonjenja. U stavu 4. je predviđeno da javni tužilac i policija su dužni nepristrasno razjasne sumnju o krivičnom delu za koje sprovode službene radnje i da sa jednakom pažnjom ispituju činjenice koje terete okrivljenog i činjenice koje idu u korist.
U članu 15. ovog predloga zakona takođe je predviđeno u stavu 4. da sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odredi da se takvi dokazi izvedu ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni, da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.
U članu 16. Predloga zakona, čiji naziv glasi ocena dokaza i utvrđivanje činjenica, u stavu 4. je predviđeno da presudu i rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren.
Takođe, ispravila bih i neke narodne poslanike koji su ovde rekli da stranke izvode dokaze. Stranke ne mogu da izvode dokaze. Stranke predlažu dokaze. Dokaze jedino izvodi sud. Znači, jedino se mogu izvoditi u sudskoj proceduri.
Što se tiče pritvora, u članu 211. stav 4, bila sam sigurna da će izazvati pažnju narodnih poslanika, predviđeno je da kao osnov za pritvor bude i uznemirenje javnosti.
Potpuno otvoreno ću vam reći da je ovo bilo nešto što je bilo predmet dubokog razmatranja radne grupe, na koji način se može ovaj osnov za pritvor osmisliti. Bili smo stava da bi to možda trebalo na drugačiji način formulisati, ali način za formulisanje ove tačke, određivanje pritvora, je preuzeti iz prakse Evropskog suda za ljudska prava.
Takođe je ovde postavljeno pitanje – zašto se koristi termin "hapšenje" u zakonu? Iz prostor razloga što ovaj termin predviđa i Evropska konvencija o ljudskim pravima, upravo ovaj termin i zato je on i preuzeti kao takav u ovom predlogu zakona.
Bilo je pitanje i oko zaštite posebno osetljivog svedoka. Moram da kažem da sam jako ponosna na ove odredbe Predloga zakona, iz prostog razloga što je to zaštita lica koja su se našla, na žalost pod udarom npr. trgovinom ljudima ili su to lica koji su maloletnici. Duboko sam uverena da odredbe ovog predloga zakona će moći da zaštite njihovu ličnost ukoliko se budu dosledno primenjivale.
Bilo je postavljeno pitanje kako omogućiti odbranu licima koja nisu takvog imovnog stanja da sebi to mogu da obezbede na adekvatan način. Možda se u dovoljnoj meri ne može videti u ovom zakonu, ali vas uveravam da tokom jesenjeg zasedanja, sigurna sam, pre ovim uvaženim domom će biti i Predlog zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, gde će te odredbe biti još više razrađene.
Sami ste svesni, to je ovde više puta isticano, da ovaj zakon ne može da se primeni ukoliko ne bude bila adekvatna edukacija svih učesnika u krivičnom postupku, prvenstveno tužilaca, sudija, policajaca, odbrane. Na tome se već uveliko radi, osmišljeni su programi, naročito i u onim organima gde se prvo primenjuje ovaj zakon. To su tužilaštva posebne nadležnosti i odbrana koja će zastupati ili pretenduje da zastupa u tim postupcima i naravno, delom i policija.
Takođe, potrebni su i tehnički uslovi. Zbog toga ovaj zakon prati i analiza efekata, gde smo mi pokušali da utvrdimo sve ono što je potrebno u tehničkom smislu da se sprovede ili nabavi oprema za primenu ovog zakona.
Na kraju, želela bih da se zahvalim svim članovima radne grupe, na čijem čelu je bio uvaženi profesor Goran Milić, naročito u onom delu kada je bio direktan učesnik radne grupe, kojom je rukovodio pre nego što je postao sudija Ustavnog suda. Bez njegovog doprinosa sigurno ovaj predlog zakona ne bi izgledao ovako kako sada izgleda.
Takođe, želim da se zahvalim i Milanu Škuliću, profesoru pravnog fakulteta, koji je dao veliki doprinos za izradu zakona o krivičnom postupku, koji na žalost nije ugledao svetlost primene, ali svakako je omogućio rad radne grupe koja je izgradila ovaj predlog zakona bude znatno lakši, jer je ovaj predlog zakona u potpunosti prihvatio sistematiku tog zakona i određene odredbe koje su se našle u tom zakonu su prihvaćene u ovom predlogu zakona.
Takođe, želim da se zahvalim i kolegama u sudu i tužilaštvu, koji su dali određene predloge, sugestije, kritike. Želim da se zahvalim i predsednici Vrhovnog kasacionog suda, jer pažljivom analizom odredaba radne verzije zakona od strane Kasacionog suda je sigurno u velikoj meri utrt put radnoj grupi da ovaj zakon osmisli na takav način da on bude apsolutno primenjiv u praksi.
Radujem se i raspravi u pojedinostima. Nadam se da ću tom prilikom moći da razjasnim sve one sporne stvari koje su kako danas iznete, ali koje sam videla da postoje i u amandmanima. Zahvaljujem.

O ovom pitanju je bila posebna sednica Skupštine, kada smo pričali o izveštaju Dika Martija vezano za trgovinu ljudskim organima, i tada su više sati razmatrane sve nadležnosti koje Republika Srbija ima i mere koje smo preduzeli da bi činjenice vezane za ovaj događaj uopšte doprle do javnosti i to šta smo sve uradili po pitanju sastavljanja izveštaja Dika Martija.
Vaše pitanje je, kako sam ja razumela, bilo usmereno na to zašto je Republika Srbija ili Vlada Republike Srbije insistirala da se ovaj događaj procesuira od strane… (Dobro, ja ću da kažem svoje razumevanje, a vi ćete imati pravo da postavite dodatno pitanje.) …, vodi od strane nezavisnog organa pod okriljem Saveta bezbednosti.
Kao što ste i sami konstatovali, razlozi za to su bili, prvo, da treba zaštititi svedoke. Jer, sami smo svesni šta se sve dešavalo vezano za svedoke na području KiM u postupcima koji su vođeni pred Međunarodnim krivičnim tribunalom i, u krajnjem slučaju, to je jedan od osnovnih zaključaka koje je Dik Marti izneo u svom izveštaju – da je, ukoliko želimo da uopšte dođe do utvrđivanja istine, potrebno pružiti adekvatnu zaštitu svedocima.
Drugo, kao što sam rekla, što ste i sami naglasili, radi se o teritorijama različitih zemalja – i o teritoriji KiM, ali i o teritoriji Albanije, gde su pronađeni logori. Zbog toga je zaključak da bi se takva istraga mogla i takav slučaj najbolje mogao da procesuira od strane suda koji bi bio ad hok formiran, a koji bi bio u ingerenciji i pod nadležnosti Saveta bezbednosti UN.
Međutim, ovom prilikom želim da ukažem na još jednu činjenicu. Netačno je da mi kao Vlada Republike Srbije insistiramo da to bude isključivo u nadležnosti ad hok suda i da na našem domaćem terenu ništa nije urađeno po tom pitanju.
Reći ću vam da je upravo aktivnostima Tužilaštva za ratne zločine i došlo do toga da se pokrene to pitanje u međunarodnom forumu, znači pred Parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope, i mnoge stvari koje se nalaze u izveštaju Dika Martija su upravo rezultat rada Tužilaštva za ratne zločine. Još uvek postoji pretkrivični postupak u Tužilaštvu za ratne zločine i o svemu što uspemo da uradimo po tom pitanju, naravno, javnost će biti informisana. Naravno da ćemo uraditi sve da dođemo do istine i otkrijemo sve o ovim događajima.

Ovo je pitanje prvenstveno usmereno ka ministru spoljnih poslova, ali ću vam, naravno, kao član Vlade, vrlo rado odgovoriti na pitanje.
Kao što sam rekla, postojala je posebna sednica Skupštine vezano za ovo pitanje, kojoj je prisustvovao i predsednik Vlade, što dovoljno govori o tome da iza aktivnosti koje su preduzete pod vođstvom Ministarstva spoljnih poslova stoji ne samo predsednik Vlade, nego celokupna Vlada.
Mislim da je potpuno nesuvislo pitanje da li iza aktivnosti Ministarstva spoljnih poslova stoji Vlada. Naravno da stoji, naravno da se odluke donose na nivou Vlade, a svako od resornih ministarstava je zaduženo da te odluke sprovodi.
Ali, želim da malo proširim svoj odgovor i na pitanje šta čini Ministarstvo spoljnih poslova za obezbeđivanje podrške za svoje aktivnosti. Činjenica da se o ovom pitanju raspravljalo u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope dovoljna govori o tome da je dobijena i međunarodna podrška u ovakvom forumu kao što je Savet Evrope.
Na deo vašeg pitanja ćete dobiti odgovor u pisanom obliku.

Zaista ne mogu da vidim kako bi borba protiv organizovanog kriminala i korupcije predstavljala bilo kakav, kao što ste rekli, slugeranjski odnos.
Borba protiv organizovanog kriminala se prvenstveno radi zbog građana Srbije jer sva ta lica koja su optužena za jedno od najvećih zaplena droge u svetu su živela u našem okruženju. To što ste rekli da sam iznela u emisiji, da je Darko Šarić uticao na vlade u regionu, prosto nije tačno. To nikada nisam rekla. Da su raspolagali velikom finansijskom moći, jesu, prema saznanjima koja poseduje ova država, ali tako nešto nisam nikad izgovorila. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, u ime Vlade Republike Srbije prihvatamo ovaj amandman. Obzirom da je bilo rasprave i reči vezano za ovaj amandman, želim da pojasnim i građanima Srbije i vama šta je u stvari prihvaćeno.
Naime, zbog presuda koje su postojale u sudu u Strazburu, vezano za prekid postupka, ako govorimo o potraživanjima iz radnog odnosa, ali ne samo na osnovu presude u Strazburu, već i na osnovu stava Vrhovnog kasacionog suda, koji je nedavno zauzet, takvi prekidi se ne mogu ostvariti prema Zakonu o parničnom postupku.
Ovaj amandman se upravo na to odnosi i on glasi da odredbe drugih zakona, koji propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka, neće se primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje, a radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa.
Želim da vas obavestim i da je Vlada Republike Srbije formirala radnu grupu čiji je zadatak da utvrdi koliki je iznos potraživanja, koliki broj predmeta postoji i da da određeni predlog kojim ćemo moći da prevaziđemo ovaj problem, pošto je činjenica da postoji veliki broj postupaka i da je problem otvoren, a mi želimo da delujemo proaktivno.
S tim u vezi, ovom prilikom ću se osvrnuti još na neke diskusije koje su bile vezane za ovaj zakon. Želim da vas podsetim na činjenicu da ne možemo imati efikasan sudski postupak ukoliko nemamo efikasan postupak izvršenja.
Analize koje smo uradili kada smo pristupili izradi potpuno novog zakona o izvršenju i obezbeđenju govore o tome da je starost izvršnog postupka negde oko 442 dana, da je trajanje postupka izvršenja u proseku negde oko 260 dana, a da prosek u zemljama EU iznosi 60 dana, što znači da smo mnogo ispod proseka zemalja EU.
Verujem da će ovaj zakon doprineti tome da imamo efikasniji sudski postupak, jer smo predvideli neke potpuno nove institute, predvideli smo drugačiji način pravnih lekova. Pokazalo se da je najveći zastoj upravo bio kada se u izvršnom postupku uloži žalba i kada se po toj žalbi odlučuje. Nekada je to trajalo i godinama, nažalost.
Sa ovakvim načinom, kada se uvodi prigovor, više ne postoji žalba i kada se taj prigovor odlučuje u okviru istog suda, nema više porotnika. Prihvatili smo amandman gde će to biti veće od troje profesionalnih sudija, a ne od dva porotnika. Slažem se sa svim narodnim poslanicama koji su podneli ovakvu vrstu amandmana.
Ovaj zakon će u velikoj meri doprineti, po mom mišljenju, a verujem da će tako i biti, privrednom poslovanju. Ne možemo imati veći rast investicija, ne možemo imati povoljnu klimu u privrednom poslovanju ukoliko nemamo pravnu sigurnost, ukoliko ne možemo da izvršimo presude koje su donete.
Vezano za ovaj zakon je mišljenje dao i Savet Evrope i verujem da on u velikoj meri doprinosi, s jedne strane, efikasnošću, ali, s druge strane, ne narušava dostignuti stepen ljudskih prava.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Vlade Republike Srbije nisam mogla da prihvatim ovaj amandman. Zašto, pročitaću stav 4. člana 40. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji glasi: "Prigovor ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako je zakonom drugačije propisano". Amandman je glasio da se briše ovaj član. To u potpunosti narušava celokupnu koncepciju donošenja zakona, koja se odnosi na to da izvršni postupak učinimo efikasnijim.

Prihvatam kritiku koja se tiče pisanja obrazloženja.. Prosto, nastala je tehnička greška i mislim da ćete imati razumevanja za to, da smo imali jako kratak rok za pisanje odgovara. Zato ja tu služim da sve što jeste nejasno i što treba dopuniti, da to učinim, što ću vrlo rado i učiniti.
Što se tiče privatnih izvršitelja, bilo je oko uvođenja tog instituta u naš pravni sistem dileme. Razmatrali smo i jednu i drugu mogućnost, da li sudske izvršitelje ojačati i da li uvesti ovaj institut. Prosto želim i vas, a i građane Srbije da upoznam s činjenicom da je još 2007. godine postojao projekat sa USAID, koji je tadašnji ministar pravde potpisao.
To je bilo početkom 2007. godine, kada je i defakto doneta odluka o tome, da se privatni izvršitelji uvedu u naš sudski sistem. Ovo Ministarstvo pravde je nastavilo, sledstveno tome, nešto što se kao ideja mnogo ranije i razvilo.
Privatni izvršitelji su izvršitelji na koje se prenose određena javna ovlašćenja. I to je tačno. Znači, ovlašćenja koja je do tada imao sud se prenose na određena privatna lica. Međutim, to ne znači da će oni moći da rade ono što im padne na pamet. Prvo, ograničeni su zakonom i Ustavom. S druge strane, postoji nadzor koji će vršiti kako komora izvršitelja, sud, kao i Ministarstvo pravde.
Ovo rešenje u pogledu nacrta odluka možemo, takođe, da razmatramo, ali kao protivargument vašem stavu. Mogu da navedem činjenicu kako sud postupa kada dobije predlog za izvršenje, na primer, za neku komunalnu uslugu. On dobije predlog za izvršenje na koju stavi pečat i to predstavlja izvršnu ispravu. Jeste, ali ovo je nacrt odluke koju oni pripremaju za sud. Sud će doneti konačnu odluku o tome.
Verujem da će, kao što sam rekla i u svojim ranijim diskusijama, ovaj zakon doneti poboljšanja. Na svima nama ostaje da pratimo sprovođenje zakona i da radimo jednu ozbiljnu kontrolu nad radom privatnog izvršitelja, kako od strane Ministarstva pravde, tako i od strane suda.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, ne mogu da se složim s diskusijom povodom ovog amandmana iz prostog razloga što ovaj član zakona upravo predviđa obaveze koje izvršitelj mora da poštuje prema poveriocu.
Radi razjašnjenja građanima Srbije, a i vama, pročitaću šta reguliše ovaj član Predloga zakona. U stavu 1. kaže da "izvršitelj poseduje na svoje ime najmanje jedan bankovni račun na koji se isključivo uplaćuju novčana sredstva ostvarena u postupku izvršenja, odnosno obezbeđenja".
Stav 3, koji je predložen takođe za brisanje, kaže: "Izvršitelj je dužan da bez odlaganja uplaćena sredstva iz stava 1. ovog člana prenese na račun izvršnog poverioca". U stavu 4. se kaže: "Sredstva na računu iz stava 1. ovog člana ne mogu biti predmet plenidbe radi namirenja dugova izvršitelja".
Ukoliko dođe do toga da izvršitelj ne prenese na račun poverioca, to u prvom redu predstavlja disciplinsku povredu koja je propisana ovim zakonom, ali takođe može da bude i predmet krivičnog dela koje je propisano Krivičnim zakonom.

Zahvaljujem se na vašim sugestijama, jer znam da i vi želite da doprinesete tome da ovaj predlog zakona, kad bude izglasan, bude i primenljiv. Znate, mene ovaj vaš amandman podseća na jednu anegdotu koja se prepričava u našoj pravnoj tradiciji o momentu donošenja krivičnog zakona u Srbiji.
Naime, kad su Milošu Obrenoviću, svojevremeno, predložili da treba da donese krivični zakon, on je rekao da to ne treba činiti, jer će onda naš narod videti šta je sve propisano krivičnim zakonom, pa će onda krenuti da čini ta dela.
Znači, zakoni se donose da se urede određena postupanja, način rada državnih organa ili već određenih institucija itd. Ovaj zakon to upravo čini. Da li će doći do njegovog kršenja; pa ukoliko dođe do kršenja od bilo koga, zato i postoji Krivični zakon, pa policija, pa tužilaštvo, pa sud itd, što vi dobro znate.

U ime Vlade Republike Srbije prihvatamo ovaj amandman i pošto smo već pri kraju rasprave povodom ovog zakona, želim da se zahvalim svim narodnim poslanicima koji su učestvovali u diskusiji. Hvala.

Zahvaljujem se, poštovana predsedavajuća. Dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, ovde su iznete veoma ozbiljne optužbe. S jednim delom vašeg izlaganja ću se složiti, sa činjenicom da zatvori jesu pretrpani. Jeste da imamo veliki broj osuđenih i pritvorenih lica.
Tačnije rečeno, od momenta kada je formirana ova vlada Republike Srbije u julu 2008. godine pa do današnjeg dana imamo za 2.500 više lica pritvorenih i zatvorenih u srpskim zatvorima, što predstavlja rezultat i pooštrene kaznene politike.
Što se tiče vaše diskusije u tom pogledu da u zatvorima vlada haos, da ne postoji red, da ne postoji razvrstavanje, neću se složiti, jer prosto to nije tačno. Sve to se upražnjava, koristi. Postoji red, utvrđena pravila ponašanja. Postoje disciplinski postupci koji se vodi, kada dođe do kršenja određenih pravila ponašanja.
Zatim, vođeni su i određeni krivični postupci i to ću otvoreno i slobodno reći. Čak je u jednom zatvoru više lica koja su se nalazila u službi obezbeđenja pritvoreno kada je došlo do torture prema jednom osuđeniku. To su sve činjenice koje demantuju vaše navode, a s obzirom da Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine ima ovlašćenja da vrši nadzor nad srpskim zatvorima, prema zakonu, mi smo potpuno otvoreni po tom pitanju, tako da vas pozivam da se uverite i u samim ustanovama kakvo je postupanje.