Moram da kažem zbog procedure, naravno da postoji želja da se taj problem razreši i da država tu participira, ali prosto ne možemo da damo odgovor na zahtev koji nije cifarski. Zbog toga ću dati nalog službama da ponovo kontaktira sa vama, da se dogovori oko mogućnosti participacije Republičkog budžeta. Na osnovu toga ćete dati novi zahtev koji će ovog puta biti obrazložen sa cifrom i onda ćemo to rešiti u ovoj kalendarskoj godini.

Dok sam davao odgovor dobio sam informaciju da je u proceduri ovaj slučaj, tako da će to biti rešeno.

Poštovani narodni poslaniče, saslušao sam mirno ono što ste vi rekli. Razumeo sam da vi tvrdite da je Vlada Republike Srbije uvela neke sankcije. Ja želim i vama i građanima da kažem da to nije tačno. Ne samo da Vlada Republike Srbije nije uvela sankcije, već ona svojim punim kapacitetom pomaže naših građanima koji žive tamo. Ona im pomaže kako direktno finansijski, tako i na svaki drugi način i naši ljudi su tamo kada je najteže i naši ljudi pokušavaju da, u uslovima koji postoje i u situaciji kada ta teritorija nije pod našom kontrolom nego pod protektoratom UN, da učinimo što je najbolje za te ljude tamo i mi ćemo to i dalje činiti. Prema tome, o bilo kakvim sankcijama ovde ne može biti nikakve reči.

Želim da kažem da u vašim pitanjima vi polazite od nekih zaključaka koji navodi potpuno na situaciju koja je suprotna stvarnosti.
Kada kažete zašto Vlada ne želi da razminira, neko sa strane ko sluša bi pomislio da ste se vi organizovali, krenuli da izvršite razminiravanje, i onda je Vlada stala ispred vas i rekla – stop, nemojte. To apsolutno nije tačno.
Naravno, hoću isto da vam kažem da meni nije poznato da postoji takva velika opasnost. Ukoliko je to tačno, naći ćemo ta sredstava i razminiraćemo to. Svakako, optuživati vladu da je zaustavljala te koji su to hteli da reše, zaista je jedan neprimereni način, bar vama tako nešto ja ne bih rekao.
Isto tako, kada se radi o električnoj energiji, naravno postoji elektroprivreda koja je zadužena da to snabdeva. Ukoliko postoje neke restrikcije, mora da postoji neki tehnički razlog. Vlada nikome nije dala nalog da uvodi bilo kakve sankcije ili da bilo kako drugačije tretira građane koji žive na Kosovu. Upravo suprotno, kao što sam rekao, Vlada u punom kapacitetu i na svaki mogući način pomaže tim ljudima.

U vezi ovog auto-puta. Kada je ova vlada formirana, postavljen je prioritet da se završi Koridor 10 u svim njegovim pravcima, od severa do juga i ovaj istočni krak do Bugarske. Mi smo taj deo u finansijskom smislu potpuno zatvorili kao konstrukciju. Određeni delovi su gotovi, drugi delovi su u radu tako da više nije potrebno da se bilo ko bavi tim putem, on će biti završen, pogotovo ovi delovi koji su u radu. Sredstva su obezbeđena i imao finansijera.
Pred novu vladu koju treba da formiramo sledeće godine mi sada razmatramo pitanje šta je to od infrastrukture što bi trebalo da bude značajno i da se obezbede sredstva za finansiranje i počnu radovi i to je uglavnom upravo pravac koji ste vi pomenuli, ali ne samo on nego praktično ono što se kolokvijalno zove Koridor 11. Dakle, to je put od Beograda prema Preljini kroz Obrenovac, Ub, Lajkovac itd. i spona ovoga puta sa auto-putem Koridora br. 10 a to je upravo pravac Pojate-Kruševac-Čačak. Moram da kažem da su razgovori i za finansiranje ovoga puta takođe prilično odmakli. Jedan njihov deo će se finalizirati verovatno još za ove vlade, neki delovi će i početi da se grade. Ali, naravno, sledeća vlada će imati zadatak da to završi.
Mi smo počeli neke deonice za koje su već ugovori potpisani, ali, u toku su pregovori sa velikim finansijerima kojima bi trebalo da se definitivno zatvori finansijska konstrukcija, pre svega ovog Koridora 11, a i ova prečna veza nam je od velikog prioriteta, tako da mislim da će to biti praktično prvi zadatak naše nove vlade sledeće godine.

Poštovana narodna poslanice, pokušaću da dam odgovore na neka od ovih pitanja, a neka će možda ostati da se daju pismeni odgovori.
Kao što vam je poznato, nakon demokratskih promena od 2000. godine, Vlade koje su tada formirane, mislim pre svega na Vladu pokojnog Đinđića, i kasnije su se susrele sa vrlo značajnim dubiozama koje su nastale u prethodnom periodu. One su te dubioze morale da preuzmu na sebe, da ih razreše. Tu je bilo od stare devizne štednje, koja je praktično bila potrošena, pa do raznih obaveza penzionerima, zajam za preporod Srbije itd. Te su se obaveze rešavale na taj način što su one prenete u javni dug i onda je država preuzela obavezu da taj javni dug servisira.
U okviru toga su vrlo značajna sredstva preostala da se vrate penzionerima, gde su bile dve grupe penzionera. Jedna grupa su regularni penzioneri, a druga grupa su zemljoradnički penzioneri, kako ih vi zovete.
Pošto je iznos bio vrlo visok, koji je preuzet da se plati, država je bila slaba, onda je dogovoreno da se to isplaćuje u ratama, pri čemu su kasnije rate nosile i odgovarajuću kamatu, da ne bi bile inflaciono obezbeđene.
Za ovih 10-ak godina razne vlade, od 2001. do danas, su jedan dobar broj tih dugovanja isplatile, deviznu štednju jedan značajan deo, mada nam je još uvek ostalo do 2016. godine da plaćamo približno oko 300 miliona evra godišnje.
Što se tiče penzionera, do sada su isplaćeni praktično svi zaostaci kada se radi o redovnim penzionerima.
Kada se radi o zemljoradnicima, pošto su njihove penzije srazmerno bile pojedinačno male, onda je napravljen manji broj rata, ali je u jednoj rati bilo više neisplaćenih mesečnih penzija i to je, takođe, isplaćeno, sa izuzetkom te velike rate koja im nije isplaćena. Ideja je svojevremeno bila da im se ona isplati pre dve godine, ali je naišla kriza i onda to nije bilo moguće. Ove godine smo to planirali i taj iznos će biti isplaćen u decembru mesecu, naravno, uvećan za kamatu, tako da će penzioneri zemljoradnici dobiti ta sredstva. Ovo je malo šira elaboracija, pošto sam odgovor na to pitanje već dao na ovoj sednici, a pošto ste ga ponovo postavili, pretpostavio sam da želite širu elaboraciju.
Kada se radi o pitanju Kraljeva i zemljotresa u Kraljevu, mislim da nije preterano reći da je reakcija ove vlade i države u odnosu na to šta se desilo u Kraljevu bila verovatno reakcija koja je za primer u bilo kojim katastrofama koje su se desile u ovoj zemlji. Mi smo za samo godinu dana zbrinuli gotovo sve koji su ostali bez krova, iako je zemljotres bio izuzetno jak i sa pravom su se pojavili neki koji su bili oštećeni u zemljotresima pre 10-ak i 15 godina, pa još uvek su ostali nerešeni. U Kraljevu je napravljena jedna velika akcija solidarnosti, gde su i budžetska sredstva upotrebljavana, ali i lična. Da vas podsetim da su bili otvoreni i žiro-računi, bile su televizijske emisije na kojima smo pozivali građane. To je generisalo značajna sredstva i mi smo ta sredstva prevashodno upotrebili da bi građanima obezbedili krov nad glavom ili finansijskim sredstvima da mogu da kupe građevinske materijale. Isto tako, pokrenuli smo još neke zahteve vezano za dobijanje međunarodnih sredstava kada se radi o većim zgradama i isto tako budžetirali određena sredstva, a da se radi o oblastima koje su u ingerenciji države, kao što je školstvo, zdravstvo, itd.
Ono što imam informaciju jeste da se radi na ovim školama, ali konkretno i detaljnije je bolje da vas o tome obavesti resorni ministar, pošto imam samo uvida u globalnu sliku.
Što se tiče nuklearne deponije, o tome nemam informacije i to ćete, takođe, biti obavešteni pismenim putem.

Pitanje da li EU nema alternativu, niko ne misli da nema. Ono što mi mislimo jeste da nema bolju alternativu. Mi imamo alternativu koja je bila pokazana pre dvadesetak godina i naravno da takva alternativa i sada postoji.
Ono što je činjenica jeste da su za razliku od nekih drugih zemalja zemlje EU relativno male i nijedna od njih, bez obzira na nivo razvijenosti, ne može da računa da može da opstane sa lokalnim tržištima. Zbog toga EU, čak i najveće zemlje, tipa Nemačke, Engleske, Francuske, itd. uvidele su da je za njih bolje da se udruže i EU, kao što znate, je inicijalno nastala kao zajednica koja se odnosila na ekonomiju, a naknadno se pokazalo da to nije dovoljno i da se ide u pravcu stvaranja jedne političke unije.
U tom smislu, ako mislite da je Srbija pojedinačno kao država, da je to njena alternativa, prosto vas ubeđujem da tu duboko grešite i da je nemoguće da zemlja sa sedam i po miliona stanovnika ili nešto malo manje bude introvertna, da bude oslonjena na samu sebe i da na taj način obezbedi bolji život i standard građana.
Zbog toga kažem – EU ima alternativu, ali EU jeste najbolja alternativa za Srbiju i za njenu budućnost.

Naravno da se slažem sa vama da nije dobro da se bezglavo i na neekonomski način uključujemo u EU. Ova vlada upravo to i ne čini. Ona to čini sa vrlo dubokim promišljanjem i upravo na ekonomski način.
Ukoliko želite da se otvori polemika na temu šta je za državu Srbiju u ekonomskom smislu isplativije i da se pogleda kakve imamo performanse trgovine, gde smo najviše upućeni, gde nismo, itd, naravno da je to moguće, ali mislim da ovo jeste zapravo, odnosno da kažem, ova sesija se odnosi na pitanja i na odgovore i nema mogućnosti da se otvori akademska rasprava. Ako budete vi otvorili recimo neki Okrugli sto ili nešto, sa zadovoljstvom ću doći i izneti argumente i cifre zašto mislim da ova alternativa jeste najbolja za Srbiju.
Naravno Srbija razmatra i ove druge zemlje. Vi znate da mi baš upravo sa tom Ruskom Federacijom, sa Belorusijom, sa Kazahstanom, pa i sa mnogim drugim zemljama imamo sporazume o slobodnoj trgovini i mi to pokušavamo da iskoristimo upravo na dobrobit građana ove zemlje. Takođe, nisu bez značaja i druge velike zemlje, tako da mi zapravo vodimo jednu, po meni, upravo mudru, a ne bezglavu politiku kako ste je vi nazvali. Mislim da je to način na koji ćemo u narednom periodu obezbediti građanima bolji život nego što ga na žalost imaju sada.

Poštovani narodni poslaniče, hteo bih da odgovorim na drugo i četvrto pitanje.
Drugo pitanje je bilo – koliko je neuspešnih bilo privatizacija i kako je to uticalo na zaposlenost?
Otprilike, prema informacijama koje ja imam, nisu baš možda poslednje, ali od pre mesec-dva dana, otprilike neuspešnih privatizacija je bilo između 20 i 25%. Hajde da kažemo da ih je bila jedna četvrtina, što znači da od četiri privatizovana preduzeća, tri su privatizacije bile uspešne a jedna privatizacija je bila neuspešna. Neuspešna privatizacija jeste privatizacija u kojoj nije ispoštovan privatizacioni ugovor i taj privatizacioni ugovor je raskinut od strane Agencije za privatizaciju i preduzeće je ponovo vraćeno u državni, odnosno tad su to bila društvena preduzeća.
Pitali ste koji su razlozi za raskide ugovora? Razlozi za raskide ugovora su u stvari nepoštovanje od strane kupca onoga što je potpisao da će uraditi. Podsetio bih vas šta su to bile standardne obaveze, pa je onda nepoštovanje tih standardnih obaveza, u suštini, bio razlog zašto su ugovori raskinuti.
Standardna obaveza je bila da kada neko kupi preduzeće on mora i da investira u njega. Te investicije koje je on obećavao u startu bile su praćene garancijama, bankarskim garancijama, koje bi omogućile da kontrolni organ, a to je isto bila Agencija, utvrdi da li on to stvarno radi ili ne i da na neki način, ukoliko on to sad ne radi, ima pravo da povuče te garancije i da de fakto obezbedi ta sredstva. Dakle, to što je pisalo u tom ugovoru, ukoliko se nije ispoštovao, bila je jedan od standardnih načina da dođe do raskida ugovora.
Naravno, kod aukcija i kod manjih preduzeća gde se plaćalo u ratama, druga obaveza je naravno bila, odnosno i prva, kako god hoćete, ali isto tako važna, da se sve rate uplate, neki nažalost nisu bili u mogućnosti, što je bila, takođe osnov za raskid ugovora.
Takođe, Agencija za privatizaciju, odnosno tadašnja politika Vlade Republike Srbije, bila je da se onemogući da se preduzeće koristi za neke druge namene, u smislu da se vidi da ono ima neke resurse, pa da se navodno kupi zbog toga da bi se nastavila proizvodnja, a onda se sistematski upropasti i iskoriste ti resursi. Tako da su postojale još dve obaveze. Jedna obaveza se odnosila na nemogućnost raspolaganja resursima u smislu prodavanja, zalaganja itd. za više od 5% od ukupnog. Međutim, neki se nisu držali toga, pa je i u tim slučajevima došlo do raskida.
Konačno, još jedan važan element tih ugovora je bio tzv. kontinuitet proizvodnje. Dakle, da mora ostati u istoj delatnosti najmanje pet godina, a možda i više, sedam. Suština je bila u tome, da mora da ostane u delatnosti. Neki koji bi pokušali to da promene bez saglasnosti Agencije, takođe su raskidali ugovor.
To su vam otprilike razlozi i to vam je neki gabarit. Ne znam brojčano koliko ima takvih preduzeća, ali možete računati da je kroz privatizaciju prošlo jedno tri do tri i po hiljade preduzeća. Znači, jedna četvrtina toga jeste ta koja se smatra neuspešnom.
Kako je sve to uticalo na radnike, moram pre svega da kažem da privatizacija, u principu, dovodi do smanjenja radne snage u preduzećima. Privatizacija jeste način za podizanje efikasnosti. Podizanje efikasnosti podrazumeva da vi sa što manjim imputima ostvarite što bolje rezultate. Pošto je radna snaga takođe imput, onda je nakon privatizacije došlo do smanjivanja broja radne snage, uz istovremeno održanje ili povećanje proizvodnje.
Taj proces, kako je bilo zamišljeno svojevremeno, trebalo je da bude praćen dodatnim investiranjem, bilo ono što zovemo grinfild ili otvaranje novih radnih mesta, ili da ta ista preduzeća, nakon određenog vremena, podizanjem svoje proizvodnje stvore osnov da zaposle dodatne ljude.
U Srbiji je problem nezaposlenosti jedan akutni problem koji datira još od 2000. godine pa nadalje. Naime, pre toga je bila fiktivna zaposlenost, pa su bili tzv. prinudni odmori, neplaćanje plata mesecima, godinama, pa neplaćanje penzionog i penzija, a o tome smo danas već pričali. Nakon što je država stavljena, odnosno što se pošlo od toga da država treba da bude uređena, onda je to dovelo do toga da se mora platiti sve ono što je tekuće.
Imajući sve to u vidu, beležili smo visoke stope nezaposlenosti, a to se vrlo često zaboravlja. Tamo negde oko 2005. i 2006. godine, onda je bila blizu 20%. Nakon toga, došlo je do pada nezaposlenosti, tako da smo tu 2008. godinu sačekali sa plus 16 i, naravno, u 2009. godini kada je krenula kriza, onda su investicije koje su otvarale nova radna mesta stale, a kriza je sama po sebi dovodila do problema ljude koji su se bavili proizvodnjom. Onda nam je nezaposlenost sa 16% porasla na 22%. Mislim da to jeste problem koji je u ovom trenutku najznačajniji u Srbiji i da se sa tim problemom moramo suočiti i boriti.
Na kraju bih rekao dve-tri rečenice oko toga, kako kriza u svetu može da pomogne krizi u Srbiji. Pre svega, kriza u svetu izaziva krizu u Srbiji. Prema tome, ako hoćemo da kažemo da joj pomaže, da, pomaže joj da bude kriza i ovde.
Međutim, ne znam koje kakve izjave dao, ali činjenica je da je početak krize u Srbiji pokazao jednu stvar, a to je da je model rasta na kome se zasnivala visoka stopa rasta BDP koji se uglavnom bazira na uslugama i drugim servisima, odnosno, svemu onome što nije, kako se to kaže, predmet međunarodne razmene, već se bazira na domaćem privrednom tržištu.
Kriza je pokazala da je takav razvoj neodrživ. Zbog toga je Vlada napravila jedan dugoročni program koji je planirala od 2011. do 2020. godine. Taj program u ciframa, zbog najave nove krize, najverovatnije neće biti ostvaren, ali će biti ostvaren u smislu jedne orijentacije, koja se već može pokazati, jer smo mi imali nakon 2009. godine vrlo visoki rast izvoza. To je ono na šta ova država mora u budućnosti još više da računa, na eksterno tržište a ne samo na svoje malo tržište, te će kroz taj rast izvoza ispeglati spoljno-trgovinski deficit koji, uzgred, budi rečeno, jeste prilično veliki. Na iznenađenje, u ovom kriznom periodu, ostvarili smo stepen pokrića koji je najveći od 2000. godine pa naovamo, stepen pokrića svakog uvezenog dolara ili evra sa izvozom, sada je u ovom trenutku najveći.
Da zaključim oko ovog četvrtog pitanja. Kriza izaziva krizu, ali može da otkrije neke zablude i da nam omogući da sa više saznanja i sa više informacija planiramo neku budućnost. Više bih voleo da do krize u svetu nije ni došlo, onda bismo je i mi izbegli i imali bismo bolji životni standard i mnogo bolju perspektivu. Hvala.

Prosto sam hteo da kažem da vas zamolim da ne izvrćete moje reči. Ja nijednog trenutka nisam rekao da je kriza šansa. Naprotiv, rekao sam da je loše što je bila kriza u Evropi i u svetu i da je mnogo bolje da krize nije bilo. Takođe, rekao sam da je jedino što je bilo korisno od krize a to je što smo videli šta više ne možemo i šta treba da radimo u budućnosti. Ali, daleko od toga da sam ja srećan da dođe kriza, da bih ja to video. Apsolutno, niti sam to rekao, niti mi je primisao da kažem – kriza je i nama je super. Ne. Kriza je nešto što se, nažalost, desilo i kamo sreće da nije uopšte bilo ove krize, nego da smo mogli da nastavimo rast sa 5-6% godišnje. Gde bi nam danas bio kraj?

Poštovani narodni poslaniče, vezano za ovo prvo pitanje oko problema Albanaca iz Preševske doline, sećam se da smo onda razgovarali na temu pitanja priznanja diploma i da su njihovi problemi zbog toga što oni studiraju u Prištini, dobijaju diplome koje onda nisu priznate kod nas.
U tom kontekstu, ovo pitanje koje će biti predmet dijaloga, u suštini, vezano je za sve diplome, a ne za pojedince koji stanuju u jednoj državi kao što je naša, možda u Albaniji itd, već je uopšte pitanje da li se ta diploma može priznati kao validna kod nas i pod kojim uslovima.
Tom prilikom sam rekao da je to pitanje koje će biti predmet dijaloga i verovatno znate da ono jeste jedno od pitanja koja su na listi. Kada dođe na red, o njemu će se takođe razmatrati.
Ne znam za druga pitanja na šta mislite, kada kažete – vezano za probleme Albanaca na jugu Srbije.
Što se tiče loših privatizacija, to nažalost nije stvar koja ima bilo kakav nacionalni kontekst, već prosto, imate loših privatizacija svugde i ono što mogu da kažem jeste da Agencija za privatizaciju i Ministarstvo ekonomije, ima obavezu, a ono je to do sada i radilo, da vodi računa o zakonskim propisima, da li se ispunjavaju ugovori koji su potpisani prilikom privatizacije ili ne. U tom kontekstu, privatizacija može biti preispitana. Ukoliko je pak situaciji da je ugovor u celini ispoštovan, onda su mogućnosti za poništenje privatizacije minimalne, odnosno ne postoji zakonski osnov za to.
Nažalost, imamo situaciju da jedan broj privatizacija, odnosno tih vlasnika koji su došli do preduzeća, doduše, na transparentan i otvoren način, kasnije su bila zbog toga što su bili, da kažem, nedovoljno spremni i sposobni da se upuste u koštac sa tržištem, pa su onda izgubili i preduzeća nisu mogla da kvalitetno vode, ali ima i situacija kada je neko ušao u privatizaciju gledajući samo na imovinu preduzeća, a ne toliko sa željom da preduzeće nastavi sa radom.
U tom kontekstu, ti ugovori o privatizaciji su uključivali i obavezu održavanja delatnosti u nekoliko narednih godina. Naravno, ukoliko imamo situaciju da je neko otpuštao radnike, nije se držao delatnosti, onda ima puno osnova da se ta privatizacija raskine ili traži novi kupac, ili na neki način, vidi kako da se reši pitanje tog preduzeća.

Vrlo kratko, pošto ste komentarisali moj odgovor vezano za privatizaciju i zaista postoji jedan deo na koji nisam dao odgovor. Govorio sam o mogućnosti raskidanja privatizacije po osnovu toga da ugovor nije ispoštovan.
Međutim, kada se pogleda sam model i koncept privatizacije, aukcija koju ste vi pomenuli, aukcija je način prodaje na kome imaju pravo svi da učestvuju. To je javan način prodaje, gde se pojedini učesnici nadmeću podizanjem cene i davanjem maksimuma onoga što oni misle da to preduzeće vredi.
Ukoliko je tako postavljen model, onda mi ne možemo više da govorimo o tome da li je cena visoka ili je niska, jer onaj ko smatra da je cena preniska je ispustio šansu da sam učestvuje na aukciji i da da veću cenu koja bi bila odgovarajuća. Ta cena koja možda naizgled izgleda da je mala, može da bude posledica pre svega činjenice da je preduzeće prezaduženo, da njegovi dugovi, kad se saberu, su u stvari veći od imovine, pa da je to neka rezidualna razlika ili, naravno, može da bude rezultat toga da je neko oterao kupce, zabranio im fizički ili na drugi način da se pojave na aukciji, što je jedan kriminalni akt i to, ukoliko se utvrdi, može biti osnov za poništaj aukcije i, praktično, takva osoba će onda biti gonjena od strane nadležnih organa. Ukoliko se poseduje takva informacija da se to desilo u tom slučaju i da je cena veštački manja zbog toga što je izvršena restrikcija onih koji bi bili učesnici na tome, onda je to sasvim druga priča i to je nešto sa čime moramo ozbiljno da se pozabavimo. Pozivam sve koji imaju takva saznanja da se obrate nadležnim organima koji će odmah reagovati.

Dakle, deklaracija koju je usvojila ova skupština, a tiče se Kosova, u jednoj od svojih tačaka je obavezala Vladu da tromesečno daje izveštaj o tome šta je Vlada učinila na Kosovu i kakva je situacija u tom izveštajnom periodu, da ga tako nazovem. Tri meseca od deklaracije ističe, mislim da je 90 dana, možda nije tri meseca, nije važno, ističe 29. ovog meseca, što znači u subotu.
Međutim, Vlada je, zapravo resorno ministarstvo je taj izveštaj već pripremila i ono ga je uputilo na sednicu Vlade. Vlada ga je danas razmatrala. Razmatranje je bilo dosta široko i nakon toga ga je usvojila kao materijal koji može i koji treba da se preda Skupštini. U ovom trenutku mislim da se on tehnički samo sređuje. Dakle, ništa ono što se zove pravno-tehnička redakcija, ništa suštinsko.
Očekujem da u toku kasnijih poslepodnevnih sati danas ili svakako u toku današnjeg dana će taj izveštaj biti formalno predat Skupštini. Ne znam da li ćete vi to večeras dobiti ili sutra ujutru, ali možete računati da ćete od Vlade to dobiti u toku današnjeg poslepodneva ili večeri.
Što se tiče same sednice Skupštine, na kojoj bi se taj izveštaj razmatrao, mi smo skloni, to još uvek nije formalno, ali mislim da ćemo mi predložiti, sada se vode konsultacije u Vladi, da ćemo predložiti da se sednica Skupštine održi 2. novembra i da taj izveštaj bude razmatran na toj sednici. To je sreda sledeće nedelje. Imaćete vremena da ga detaljno pročitate i da o njemu zauzmete svoje stavove.
Poslanički nisam baš upoznat sa detaljima kako funkcioniše Skupštine, u smislu šta se glasa, šta se ne glasa, ali striktno posmatrajući zahteve koji su dati u toj deklaraciji, Vlada je bila dužna da dostavi izveštaj o aktivnosti i to jeste izveštaj o dosadašnjoj aktivnosti. Verujem da će se na samoj sednici Skupštine pokrenuti pitanje šta dalje, na koji način itd, ali to nije stvar tog izveštaja, jer ta deklaracija od nas to nije zahtevala. Suprotno tome, deklaracija je zapravo dala smernice kako treba rešavati probleme. Naravno, Vlada se držala tih smernica do sada i držaće se i u budućnosti. Ovde će se otvoriti rasprava kakva se već bude otvorila.
Ono što želim da kažem, jeste da će to biti, naravno, predlog Vlade. Vlada ne može da zakaže sednicu, ali mi ćemo dati takav predlog, a vi onda pretpostavljam da ćete sednicu zakazati na odgovarajući način.

Na tehničko pitanje dobijaju se tehnički odgovori. Vaše pitanje je glasilo da li uopšte postoji taj izveštaj, rekao sam da postoji, Vlada ga je usvojila i dobićete ga danas. I da li će biti Skupštine, rekao sam da.
Vi naravno po Poslovniku Skupštine imate mogućnost za tzv. tematsku sednicu. Mogli ste nju da tražite, to bi bilo nešto drugačije nego ovo, ali prosto ste izabrali taj tip sednice i nemam ništa protiv toga.
Što se tiče konkretnih pitanja, naravno da niko u Vladi nije očekivao da će sada od poslanika da dobije operativna uputstva šta da radi, ali, na kraju krajeva, kada se prodiskutuje ono što se usvoji u Skupštini, Vlada je dužna da sprovodi. Mi sprovodimo ono što je u Skupštini usvojeno i napisano u toj deklaraciji. Naravno, tu je bilo i raznoraznih drugačijih ideja i predloga, ali ono što usvoji većina tako će se i odigrati.
Kada se radi o izborima, još uvek izbori nisu ni zakazani ni kod nas. Mi idemo u jedan regularni izborni ciklus i onda ćemo u narednom periodu doneti odgovarajuće odluke na koji način i šta će se raditi. Dakle, to nije danas na dnevnom redu.

Poštovani narodni poslaniče, kao što vam je poznato, Rezolucijom 1244 teritorija KiM proglašena je posebnom zonom nad kojom nema država Srbija, odnosno ne uspostavlja poresko pitanje, odgovaram na ovo što ste pitali o trgovini, gde ona praktično, administracija UN je zadužena za tu teritoriju.
Mi ne mislimo da diskriminišemo ni jednog našeg građanina, ali ova rezolucija je zapravo postavila nešto drugačiji sistem na Kosovu i mi se pridržavamo toga. Uostalom, treba imati u vidu da sve te propise o kojima sada govorimo nije donela ova Vlada, već su oni doneti pre toga i ona ih se pridržava, a propisi su vezani upravo za Rezoluciju 1244.
Ovo što vama izgleda kao diskriminacija zapravo jeste poštovanje te rezolucije koja je za nas veoma značajna, jer iz nje izvlačimo praktično osnovu da je KiM deo teritorije Srbije.