Mi smo predložili promenu dužine trajanja mandata članovima Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, da mandat ne traje četiri godine, nego da traje šest godina, slično kao što smo predložili i da dužina trajanja mandata članovima Nacionalnog prosvetnog saveta bude onako kako to jeste po postojećem zakonu, šest a ne četiri godine, kako je novim zakonom predloženo.

Smatramo da je to izuzetno važno, ne samo kada su u pitanju ove dve obrazovne institucije, nego generalno kada su u pitanju sva nezavisna regulatorna tela, Agencije za borbu protiv korupcije, Zaštitnik građana, itd. Jer, dužina trajanja mandata koja je duža od trajanja mandata zakonodavne i pre svega izvršne vlasti, može pozitivno uticati na nezavisnost u radu ovih institucija. Tako će se morati desiti da ćete jedan deo svog mandata imati članove nezavisnih regulatornih i stručnih tela koji su birani od strane prethodnog saziva Narodne skupštine, recimo.

Naravno, ovim zakonom uopšte nije ni predviđeno da bilo koga u stručnim telima u srpskom obrazovanju bira Narodna skupština, kao što smo to imali po postojećem zakonu, nego je prosto rešeno da sve to bira ministar. Nemojte nam samo reći da je sve to u duhu sa evropskom praksom, jer neće biti prvi put da se ispostavi da to nije tako.

Mi u izveštajima EU o, recimo, napretku u Poglavlju 23, dobijamo kritiku da nismo dovoljno razvili kapacitet nezavisnih nadzornih i regulatornih tela. Prema tome, uskraćivanje mandata nezavisnim stručnim telima, uskraćivanje nadležnosti, nije u duhu sa evropskom praksom i zato smo i tražili da njihov mandat traje šest, a ne četiri godine. Hvala.

Dakle, još jedan od amandmana koji se tiče nadležnosti stručnih obrazovnih tela Nacionalnog prosvetnog saveta, stručnog saveta za obrazovanje odraslih i stručno obrazovanje, Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Nacionalnog akreditacionog tela. Dakle, predloženim zakonom ova tela svešće se na savetodavne organe kojima će Ministarstvo davati neobavezujuća mišljenja. Ta tela više ništa neće utvrđivati i donositi.

Mi smo amandmanom tražili da se ovim telima vrate nadležnosti koje su ona imala po postojećem zakonu.

Mi smatramo da je Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih kompetentniji od ministarstva da umesto ministra donosi posebne standarde postignuća za srednje stručno obrazovanje, dodatne standarde kvaliteta rada stručnih škola i škola za obrazovanje odraslih, planove i programe za opšte predmete, programe specijalističkih ispita, majstorskih ispita, završnih ispita obrazovanja za rad, itd. Dakle, sve su to stvari koje će sada biti stavljene u nadležnost ministarstva.

Jedan od razloga zbog kojih se možda vladajućoj većini žuri da se ova rasprava brže privede kraju, ne znam šta je, možda bi trebalo ministra što pre osloboditi obaveze da sedi u ovoj sali, jer onog dana kada ovaj zakon bude usvojen, ministar će imati ogroman posao. On će morati da donese preko 50 podzakonskih akata za godinu dana. To je pet-šest dana po zakonskom aktu. To je lavovski posao. Treba će imenovati dve hiljade direktora škola, trebaće imenovati sve one članove nacionalnih saveta. To je prosto neverovatna količina posla. Nemoguće je da je u evropskom duhu koncentracija tolike količine moći u rukama izvršne vlasti.

Ovo nije Zakon o osnovama obrazovnog sistema u Srbiji, ovo je zakon o kontroli sistema obrazovanja, jer obrazovanjem neće upravljati stručna tela, nego Vlada. Dakle, ovo je zakon kojim će Vlada upravljati sistemom obrazovanja u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala.

Amandman se odnosi na član 38. Zakona kojim se reguliše izbor, odnosno imenovanje direktora Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Evo, građani mogu tri puta da pogađaju kako je zakonskim predlogom predviđeno da dobijemo direktore ovih zavoda. Možete da pogađate tri sekunde i pogodićete sigurno, predviđeno je da ih imenuje ministar.

Mi smo amandmanom predložili da direktori budu birani na javnom konkursu, da mandat ne traje četiri godine, nego pet godina. Razloge za to sam već obrazlagao kod prethodnih amandmana. Dakle, bitno je da mandati traju duže od mandata izvršne i zakonodavne vlasti, radi nezavisnosti u radu, i tražili smo da na javnom konkursu kriterijum bude da lice koje će biti birano za direktora Zavoda ima najmanje 10 godina iskustva u prosveti na rukovodećim pozicijama.

Amandman je odbijen zato što se, kako kaže, ne uklapa u koncept Zakona. Evo, ovo je prilika da se konceptom zakona, umesto ministarskog ili partijskog imenovanja direktora nekog Zavoda, isti dobije na javnom konkursu sa nekim zakonom propisanim stručnim referencama. Hajde, ne mora imati 10 godina, kao što smo mi amandmanom predložili, ali neka ima pet godina iskustva na rukovodećim pozicijama u prosveti ili nešto slično. Dakle, propisati, prosto, samo imenuje ministar, bez ikakvih kriterijuma kakve uslove to lice mora da ispuni da bi moglo biti imenovano za direktora je prepuštanje ministru da diskreciono odluči kome će dodeliti partijsku zaslugu da postane direktor nekog zavoda i to zavoda koje će biti zaduženo, recimo, za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Hvala.

Veoma kratka replika.

Dakle, okej, ne piše da imenuje ministar, piše da imenuje Vlada, a vi ste kao ministar deo te Vlade. Svodi se manje-više na isto.

Ono što je ovde sporno, sporno je što nema javnog konkursa i što u Predlogu zakona nije navedena ni jedna jedina reč o tome kakve stručne kriterijume treba da ispuni lice koje će Vlada imenovati na mesto direktora Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja naše dece.

Slažem se da su rezultati obrazovanja katastrofalni. Po kompetencijama, naša deca zaostaju pola do godinu i po dana u odnosu na vršnjake u razvijenim zemljama i to pre svega u ključnim kompetencijama. Dakle, to su kompetencija za rešavanje problema, matematička kompetencija, čitalačka kompetencija, naučna kompetencija. To je ozbiljan problem, ali mi ne vidimo kako će to sve biti rešeno prosto time što ćete bez ijednog jedinog kriterijuma propisanog zakonom u Vladi, izabrati nekoga da bude imenovan za direktora, bez da zakon recimo kaže – a da ima iks, ipsilon godina stručnog iskustva u prosveti na tim i tim pozicijama ili tako nešto.

Dakle, ovo je, kako bih rekao, poverenje izvršnoj vlast na blanko. Kada se da poverenje izvršnoj vlasti na blanko, to se obično tako završi, što funkciju u javnom sektoru ili u nekoj javnoj ustanovi dobije neko po osnovu partijske zasluge, pa imamo vlasnika pečenjare na mestu direktora ključnog energetskog javnog preduzeća i slične stvari. Znači, to nije nešto što je u evropskom duhu na koji se vi kao predlagač zakona uporno pozivate. Hvala.

Kratka replika za direktno obraćanje.

Upravo je sada vladajuća većina pokazala kako doživljava državu, kao partijski plen. Uopšte se ne radi o tome da mi želimo da na mesto direktora Zavoda bude imenovan direktor koga će naša stranka dati kada dođe u priliku i uopšte se ne radi o tome da nama smeta što naša stranka nije u prilici da imenuje direktora bilo čega. Uopšte se ne radi o tome. Mi tražimo da u zakonu budu propisani stručni kriterijumi na osnovu kojih će neko biti izabran za nešto, upravo da bi se eskivirala mogućnost bilo koje stranke, da na bilo koju javnu funkciju postavlja svoje partijski zaslužne kadrove. Samo se o tome radi.

Hvala lepo.

Dužan sam vam skrenuti pažnju na povredu Poslovnika po članu 106. – poslanik može da govori samo o temi. Vi ste malopre razgovarali sa uvaženim ministrom, pa verovatno niste obratili pažnju, ali amandman poslanika Rističevića, koji on ima puno pravo da podnese kao narodni poslanik, sastojao se u dodatom zarezu. Mi smo čuli sve i svašta, ali nismo čuli zašto poslanik Rističević misli da je baš taj zarez presudan za kvalitet zakonskog rešenja u tom članu.

Dakle, sledeći put kada bude obrazlagao svoje amandmane, molim vas da dva puta posveti pažnju o zarezu, a vas molim da ga pažljivo saslušate da li je pričao o bilo čemu drugom osim o zarezu. Hvala.

Član 107. uvreda dostojanstva parlamenta. Dakle, ne može niko, pa ni Maja Gojković kao predsednica Skupštine nazivati diskusiju poslanika glupostima i budalaštinama. To je skaradno to što radite.

NJoj ste produžili vreme. Imala je minut i 57 sekundi od svoje poslaničke grupe. Pustili ste je da priča dva minuta duže. Posle ste joj resetovali vreme, dali ste joj povredu Poslovnika, nije rekla po kom članu. To je nešto to opoziciji nedozvoljavate, pa nemojte dozvoljavati ni gospođi koja je grad Novi Sad zadužila za 300 miliona dinara. (Isključen mikrofon.)
(Maja Gojković: Povreda Poslovnika.)

Hvala, poštovani predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani građani Srbije, ja sam amandmanom na član 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja predložio, umesto originalnog zakonskog rešenja u kom piše da se vaspitno-obrazovni rad odvija na ćirilici, da se vaspitno-obrazovni rad u obrazovnom sistemu Republike Srbije odvija ili na ćirilici ili na latinici ili na ćirilici i latinici.

Dakle, dobio sam u odgovoru o odbijanju amandmana od Vlade obrazloženje da se amandman odbija zato što originalni predloženi zakonski tekst daje šire mogućnosti. Ne vidim kakve su to šire mogućnosti, ako piše samo na ćirilici, a ja predlažem da može na ćirilici ili latinici ili na ćirilici i latinici. Ne vidim kako je šire od toga samo ćirilica.

Drugo, spominje se u razlozima za odbijanje amandmana da nacionalne manjine imaju pravo na upotrebu svog pisma u toku nastave. Ja amandmanom nisam ni bio fokusiran na nacionalne manjine, bio sam fokusiran na nacionalnu većinu. Mene zanima kako će deca učiti, recimo, latinski jezik u gimnaziji na ćirilici, kako će učiti nastavu informatike na ćirilici, kako će učiti nastavu nemačkog, recimo, da bi mogli, recimo, na engleskom da pričaju sa DŽordžom Sorošom, kad se sretnu, npr. kako će to biti izvedeno samo na ćirilici?

Mi ne vidimo smisao ovakve zakonske odredbe kojom se nastava ograničava samo na ćirilicu, jer njeno sprovođenje u praksi neće biti moguće i pretpostavljamo da je u pitanju čist populizam u nameri da se brani ćirilica. U krajnjoj liniji, to i nije u duhu Vukove reforme, koja je predviđala da srpski jezik bude otvoren ka drugim kulturama, da bude otvoren ka upotrebi jezika i da normiranje jezika bude usklađeno sa onim što život jeziku donosi, dakle demokratičnost sada Vukove reforme mi vidimo da je na ovaj način ugrožena. Hvala.

Hvala.

Ja bih vas molio, predsedavajuća, da sledeći put opomenete narodne poslanike kada u nastupu strasti…

(Aleksandar Marković: Koji član?)

… član 107. povreda dostojanstva Skupštine. Član 107, čuli smo se dobro, nema potrebe da dobacujete.

Molim vas da opomenete kolege kada izlaganje prethodnih poslanika nazivaju glupostima, bilo to po njima samoupravno ili nesamoupravno. Ako im je smorno da slušaju izlaganja drugih narodnih poslanika, neka slobodno pravnu državu egzerciraju onako kako su za vikend radili, neka uzmu samozvane zakone u svoje ruke i neka idu, neka sklanjaju štandove verskih zajednica po ulici i neka se hvale slobodno time na društvenim mrežama. To je poimanje pravne države. A naša izlaganja ovde neka neko drugi ocenjuje da li su gluposti samouprave ili nesamoupravne, a vas bih molio da na takva izlaganja reagujete. Hvala.

Hvala.

Hajde da probamo da se vratimo na dnevni red, jer kako je krenulo vidim da nam sledi vrlo brza pauza od barem jednog minuta, što vam je praksa da uradite kada izgubite kontrolu nad vođenjem sednice. Možda bi trebalo da odmorite.

Kada je sporazum ugovaran 1. septembra 2017. godine, taj rok je delovao jako daleko i verovatno se tada pretpostavljalo da taj rok neće predstavljati problem. Međutim, sporo su nam vođene evropske integracije i loše su vođene i taj rok je stigao.

Za pet godina vlasti možda je vladajuća većina mogla da primeni neki pravni lek i da nešto uradi sa tim članom za koji sve vreme, u ova tri dana rasprava, tvrdi kako ne valja i teret za to prebacuje, u svom maniru, prethodnim vlastima. Možda je za pet godina moglo nešto sa tim članom da se uradi. Zaboga, pet godina je trebalo da se ceo sporazum ispregovara. Valjda je moglo da se uradi nešto sa tim jednim članom za tih pet godina.

Međutim, nije urađeno ništa, došlo smo na tri dana pred istek roka i sada, naravno, imamo hitni postupak za usvajanje zakona, vanrednu sednicu, jako žurimo i dobijamo zakonsko rešenje koje, čak ni kozmetički, amandmanima ne možemo preterano popraviti. Da li će ono biti u skladu sa sporazumom ili neće, o tome će suditi druga strana u sporazumu.

Dakle, mi smo amandmanom predložili da se članom 1, kojim se u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu otvara mogućnost državljanima EU da u skladu sa SSP kupe poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji i steknu pravo vlasništva nad njim, ta mogućnost, ta zakonska odredba koja tu mogućnost uvodi dopuni načelom uzajamnosti zato što to načelo uzajamnosti postoji u našem zakonodavstvu kada je u pitanju pravo stranih fizičkih lica da stiču svojinu nad nekretninama u zemlji Srbiji, pa i nad dobrima od opšteg značaja, kao što je poljoprivredno zemljište. Načelo uzajamnosti koje smo predložili u amandmanu Vlada nije prihvatila.

Pretpostavljam da je argument, ne znam koji je argument, nisam ga čuo, ali pretpostavljam da je argument da to možda nije u skladu sa SSP, ili šta li je već, prethodna govornica je rekla da mi obezbeđujemo tretman građanima EU da kupe poljoprivredno zemljište kod nas, a uslove svaka zemlja članica EU može sama da reguliše, pa onda pretpostavljam da smo mogli i mi postupiti sasvim evropski, dakle ne vidim u našem amandmanu ništa protiv evropsko, i uvesti načelo uzajamnosti, umesto što smo to propustili da uradimo, čime smo recimo stavili naše građane u neravnopravan položaj u odnosu na neke državljane nekih država članica EU, kao što su recimo Mađarska i susedna Hrvatska. O tome smo pričali u plenumu.

Dakle, zašto nismo uveli načelo uzajamnosti i izjednačili tretman naših državljana kada je u pitanju pravo da oni steknu poljoprivredno zemljište u Hrvatskoj sa pravom hrvatskih državljana da steknu poljoprivredno zemljište u Srbiji? Ne vidim ništa antievropsko u tome. Dakle, i zemlje članice EU imaju pravo da uvedu određene nivoe restrikcije u pogledu prava stranaka ili drugih državljana EU, drugih država članica da steknu poljoprivredno zemljište, ne vidim zašto i mi nismo to mogli uraditi, nego smo na ovaj način ostavili naše građane u neravnopravnom položaju. Hvala.

Da podsetim građane Srbije, amandmanom se traži da se uvede načelo uzajamnosti, između ostalog i zbog toga da bi građani Republike Srbije bili dovedeni u isti položaj sa građanima Republike Srbije. U Republici Hrvatskoj koja je punopravni član EU strani državljani, čak ni oni koji su državljani država članica EU zemlju kupiti ne mogu.

U Republici Srbiji će stupanjem na snagu ovog zakona pod nekim, istina restriktivnim, ali ipak pod nekim uslovima, građani Republike Hrvatske zemlju moći kupiti. To je predlog vladajuće većine, Vlade Republike Srbije. Ja sam amandmanom tražio da se uvede uzajamnost, ako mi ne možemo kod njih, ne mogu ni oni kod nas. To nije antievropski, to je samo fer, to je u našem interesu.

Zahvaljujem se prethodnoj govornici što je takav amandman nazvala besmislenim i farsičnim. Neka građani to čuju. Mogao sam se prijaviti za povredu Poslovnika, ali nisam, jer ne želim da otimam vreme za izlaganje, iako ko god ovim domom predsedava to uporno radi i gleda kako na sve moguće načine opoziciji da onemogući da govori. I, konačno nije tačno da je zakon u Skupštinu stigao polovinom jula. Predsednica Skupštine bi morala to da zna i da ne govori ono što nije tačno.

Delovodni broj 033202209/17, datum prijema na delovodnom pečatu 14. avgust 2017. godine. Nemam ništa protiv, odmah da se razumemo, zakon je mali, kratak, ima svega četiri člana. Bilo je dovoljno vremena, ali samo ovo govorim istini za volju.

Dakle, kada govorim o hitnosti postupka i vanrednosti sednice, ne zameram da smo zakon dobili nedovoljno na vreme, ili nedovoljno rano, „okej“ je za četiri člana, nije problem, ali radi se o odredbi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je zaključena pre pet godina. Pet godina. Mi raspravljamo o ovome četiri dana pred isteka roka, jer ste tako sprovodili evropske integracije i tako ste doprineli podizanju, nepotrebnom podizanju evroskepticizma u srpskom biračkom telu. I tako sada negujete ksenofobiju i famozni strah od stranaca da će oni doći ovamo i pokupovati svu našu zemlju, a mi ćemo ostati gladni.

Dakle, ovo samo govorim istini za volju, a hvala još jednom na tome što mislite da je amandman farsičan i da je farsično izjednačiti pravni tretman srpskih i hrvatskih državljana u pogledu sticanja prava nepokretnosti uzajamno. Hvala, toliko.

Hvala.

Na primeru ovog poslednjeg člana Zakona i rokova koji su u njemu propisani, vidi se koliko temeljno se, zapravo, naša izvršna vlast Ministarstva uprave upuštaju u posao koji rade i vidi se kako i vladajuća većina sprovodi evropske integracije.

Dakle, tri dana pred istek roka, raspravljamo o usvajanju zakona u kojem je predloženo da stupi na snagu po proteku roka, a onda narodni poslanik iz vladajuće većine predlaže amandman kojim se ispravlja ta greška kako bi zakon stupio na snagu u roku. Dakle, to sve govori o načinu na koji se sprovode evropske integracije. Znači, tu leži problem tranzicije u Srbiji i zato će ona trajati doveka i zato neki misle da mi u EU nikada nećemo ući, ali ne zbog EU, ja bih ipak rekao zbog nas samih. Hvala.

Hvala.

Poštovane kolege poslanici, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, još jednom da ponovim ono što sam juče rekao na samom početku svoga izlaganja. Dakle, ovo je još jedan od zakona kojim nas Vlada spašava od pretnji za koje strahove manje više sama raspiruje uz žestoku medijsku podršku medija, koji su manje-više potpuno kontrolisani od strane vlasti.

Odakle zapravo dolazi veća pretnja da neko dođe u posed našeg poljoprivrednog zemljišta? Mislim, stvar je elementarna, verujem da ovo svi narodni poslanici znaju, ali ponoviću ipak to zbog građana. Dakle, Zakon o privrednim društvima u ovoj državi propisuje u svom članu 145. da osnovni kapital društva iznosi 100 dinara. U našoj državi društvo sa ograničenom odgovornošću može registrovati bilo ko, odakle god on bio - sa Sejšela, sa Britanskih, Devičanskih ostrva, iz Tortole, iz Delavera, iz Prištine, Zagreba, Moskve, Sibira, kako god,. Treba mu 100 dinara i dodatni troškovi taksi, advokata, notara, ali ako ima da kupi poljoprivredno zemljište snaći će se on i za te dodatne troškove, nikakav problem to njemu biti neće. Kad taj neko tako registruje kompaniju, ta kompanija će kao pravno lice pristupiti pregovorima o kupovini poljoprivrednog zemljišta sa svakim onim ko je voljan poljoprivredno zemljište da proda i kupoprodaja će se desiti kao i svaka kupoprodaja, onda kada strane u dogovoru postignu, dakle, saglasnost oko obostrano prihvatljive cene i poljoprivredno zemljište će biti prodato toj kompaniji čiji vlasnik ju je osnovao sa 100 dinara, odakle god bio. Dakle, on čak ne mora ni da osnuje svoju kompaniju. Odakle god dolazio može da kupi udeo u nekoj domaćoj kompaniji, na berzi da kupi akcije, u direktnoj pogodbi da kupi udeo ili akcije, zavisno od toga da li je akcionarsko društvo ili društvo sa ograničenom odgovornošću. Ako ta kompanija u kojoj on kupuje udeo u svojoj imovini ima poljoprivredno zemljište on postaje vlasnik poljoprivrednog zemljšta srazmerno svom vlasničkom udelu u toj kompaniji. Eto, možemo to tako pojednostavljeno predstaviti građanima.

Prema tome, iz privrede, dakle iz domena kompanija i kompanijskog prava dolazi pretnja da neko kupi jeftino, brzo, kako god, veliku količinu poljoprivrednog zemljišta. Dakle, to su ozbiljni investitori i tu je javni interes i državni interes, gde država treba da se zaštiti da zadrži kontrolu nad jednim ovako važnim prirodnim i privrednim resursom kao što je poljoprivredno zemljište koje je s razlogom u Zakonu proglašeno za dobro od opšteg interesa.

Dakle, ono što mi danas raspravljamo, dakle ono o čemu mi danas pričamo takođe je pretnja, ali mnogo manja, dužan sam reći ne i beznačajna, i nju takođe treba ozbiljno regulisati i zakonom propisati jer se i tu štiti javni interes, kao i na svakom drugom mestu.

Izabrani predstavnici građana, bilo da su u zakonodavnoj ili u izvršnoj vlasti, dužni su taj interes zastupati, sporazume međunarodne zaključivati tako da odredbe budu što preciznije dogovorene i da javni interes države Srbije i njenih građana bude što bolje zacementiran.

Predmetna odredba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je dvosmislena. O tome sam juče govorio, danas ne bih nikoga zamarao ponovnim temeljnim iščitavanjem. Kakvo god bilo njeno tumačenje, za mene je merodavno da Vlada Republike Srbije u Predlogu zakona u obrazloženju kaže da 1. septembrom 2017. godine, dakle, rokom koji ističe 1. septembra 2017. godine, smo u obavezi da državljanima EU damo isti tretman kao i našim građanima kada je sticanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem u pitanju.

Pročitaću šta piše Vlada Republike Srbije u obrazloženju. „U periodu od četiri naredne godine“, a taj period ističe 1. septembra ove godine, „trebalo je da usklađujemo naše zakonodavstvo“, dakle, trebalo je da smo to već završili, „kako bi državljanima država članica EU osigurali isti tretman“. Dakle, mi sada donosimo zakon, politički potpuno na domaćem interesu, štitimo domaći interes, ali on je suprotan sa odredbama SSP. Dakle, predlagač u svom obrazloženju zapravo kaže nešto što zakon ne reguliše. Logično pitanje je ako već donosimo zakon koji je suprotan sa SSP zašto onda nismo išli do kraja pa u potpunosti zaštitili domaće poljoprivredno zemljište od prometa između fizičkih lica domaćih i stranih državljana i uradili ono što je uradila susedna Hrvatska - onemogućili su bilo kojim stranim državljanima, odakle god da oni dolaze, da kupe poljoprivredno zemljište, bilo da su iz Holandije, bilo da su iz Bangladeša? Dakle, trebali smo ići do kraja.

Da zaključim. Donosimo zakon koji je suprotan SSP, jer smo ovu problematiku pet godina zapuštali, pa smo došli do par dana pred isteka roka i zakon usvajamo po hitnom postupku na vanrednoj sednici na koju vladajuća većina čak nije uspela ni da dovede više od 125 poslanika i da ih vrati sa godišnjih odmora na ovu sednicu na ovako važnu temu na kojoj nam Vlada brani građane od pretnji da će ostati bez poljoprivrednog zemljišta i da će sutra biti gladni.

Pod dva, propisujemo mere koje će naše građane stavljati u položaj lošije od građana Hrvatske i Mađarske, jer naši građani tamo neće moći kupiti poljoprivredno zemljište ni kada postanemo članovi EU, a nismo morali tako propisati jer inače propisujemo zakon koji je suprotan sa odredbama Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Pod tri, propuštamo priliku da propišemo uslove za javnost, iako znamo da režim pod kojim stranci mogu kupovati poljoprivredno zemljište nije jednako regulisan ni u svim državama EU. Opet primer Mađarske i Hrvatske.

Nedovoljno štitimo zemlju od suše i grada, jer su nam projekti navodnjavanja nedovoljni i kasne. Pare koje od osiguranja uzimamo za zaštitu od građana to je 2,3 miliona evra prošle godine bilo. Nemamo informaciju na šta se troši, jer ministarstvo te stvari u svojim izveštajima precizno ne navodi.

Za poljoprivredu u budžetu generalno izdvajamo mnogo manje od njenog učešća u BDP. Dakle, 2,47% od ukupnih rashoda i izdataka srpskog budžeta u odnosu na 10-12, prošle godine čak i 15% njenog učešća u BDP.

Konačno, ovde se branimo od stranaca fizičkih lica, a na drugoj strani po pravu prvenstvo zakupa damo i do 30% zemlje na nivou lokalne samouprave pravnim licima koje subvencionišemo, koji imaju interes ovde da dođu jer ovde mogu da rade mnogo toga što kod kuće ne mogu. Ovde su zakonski propisi labaviji. Ovde se čak i tako labaviji zakonski propisi laganije sprovode, labavije. Mogući su dogovori. Dakle, interes da dođu postoji i, ono što je najvažnije, ovde je obezvređen rad. Ovde je operativni trošak radne snage. Dakle, jeftina radna snaga. U krajnjoj liniji, naša Vlada tu reklamnu poruku promoviše na CNN – Srbija je zemlja jeftine radne snage. Dakle, obzvređen je rad građana. To je direktan imput koji operativni trošak veoma jeftin motiv pravnim licima da dođu ovde, dakle, je očigledno jasan i mi još ih dodatno podstičemo pogodnošću prvenstva zakupa i masivnim subvencijama. Hvala Vladi Republike Srbije na toj vrsti zaštite domaćeg interesa domaćeg poljoprivrednika i domaćih građana generalno. Hvala vam.

Hvala. Veoma kratka replika.

Ministre, ako pregovaramo sa EU u celini, onda imamo jednu tačku pregovora, onda smo mogli izmeniti SSP sa tim jednim pregovaračem.

Ja ću vas podsetiti, državni sekretari u ministarstvima Vlade Republike Srbije više puta su rekli da je izmena SSP nemoguća zato što bi to podrazumevalo ratifikaciju od strane svih zemalja članica EU. Dakle, mi ipak pregovaramo sa zemljama članicama EU, a ne sa EU u celini. Samo toliko. Hvala.