Dakle, kada se priča o deponovanju i ulaganju sredstava, pravilo upravljanja rizicima je vrlo jednostavno, znale su ga i naše bake koje su govorile – kada se vraćaš sa pijace nemoj nositi sva jaja u jednoj istoj kesi. Nije ništa sporno. Nisam ni rekao da je zakon obavezivao Agenciju da ulaže 100% deviznih sredstava, ali je to omogućavao, jer nije nametao nikakvo ograničenje. Pitam – šta se preko vikenda dogodilo da odjednom mogućnost ulaganja 100% sredstava se pretvara u odredbu kojom se reguliše da ne sme više od 25?

Hvala.

Naravno da su ovakvi projekti EPS-u potrebni. Naravno da je ovo projekat koji u EPS uvodi nove tehnologije koje doprinose zaštiti životne sredine i umanjuju štetne posledice po životnu sredinu i po zdravlje građana. Naravno da su i uslovi finansiranja povoljni. Ali ne budimo naivni. Uslovi finansiranja nisu povoljni zato što nas Nemačka posebno voli ili posebno voli baš aktuelnu vlast. Možda su i zbog toga povoljni, ali sigurno to nije presudno. Presudno je što su uslovi finansiranja povoljni zato što građani Srbije, koje predstavlja ovaj parlament, na pozajmicu daju garanciju da će u slučaju da EPS taj novac ne vrati država Srbija njihovim poreskim novcem taj novac vratiti. Zbog te vrste garancije je ova pozajmica povoljna.

Godine 2016. aktivirano je 318 miliona evra garancija. To znači da je 318 miliona evra plaćeno za kredite javnim preduzećima koje oni nisu mogli da vrate. To je dva puta više nego što se penzionerima uzme godišnje na ime smanjenja penzija. Otprilike koliko je budžetirano, toliko je i plaćeno, pa se može očekivati da će i ove godine da se dogodi ista stvar, a budžetirano je približno 40 milijardi dinara, koliko je i prošle godine budžetirano i plaćeno. Ovde možete videti trend aktiviranja garancija proteklih godina i vidite eksploziju 2015. i 2016. godine.

Dakle, ovo je razlog zbog kojeg je podnet amandman kojim se briše odredba da Republika Srbija preuzima obavezu, da umesto EPS-a, KFV-u iz Frankfurta, vrati 45 miliona evra zajma, ne zato što se radi o nepovoljnom kreditu za projekat koji nije potreban. Kredit je povoljan, projekat je potreban, ali moramo razgovarati o tome zašto smo prošle godine 318 miliona evra poreskog novca plaćali na ime garancije javnim preduzećima koja to nisu mogla da vrate sama. Hvala.

Poslanička grupa Dosta je bilo pozdravlja investicije u EPS, smatramo da su one potrebne, smatramo da su preko potrebne. Videli smo to pre neki dan u Kolubari, 15. maja je bila šteta velika na bageru imamo tu i fotografije i nadam se da tu niko neće biti povređen.

Dakle, još pre pet godina smo znali da je misija Kolubare da redovno snabdeva termoelektrane ugljem, da na našem najvećem polju gde nema više uglja i da nam trebaju novi kopovi. Za to najpre moramo obezbediti sredstva, pa postati vlasnici zemljišta, pa rešiti infrastrukturu, obezbediti opremu za nove kopove, da moramo izmesti deo ibarske magistrale, rešiti tok reke Peštan. Da je potrebno u Kolubaru investirati 140 do 150 miliona eura godišnje i da je ciklus otvaranja novog kopa i na zapadu oko 20 godina. To nije isto što i otvaranje semafora, nadstrešnice za bicikle ili ograde bašte Doma vojske u Novom Sadu.

Danas, pet godina kasnije deluje da nismo mnogo odmakli od toga za razliku što Kolubara deluje da više nije sposobna jednako da sama investira iz sopstvenih izvora. Nisu nam otvorena polja Vreoci, Veliki Crljeni, a na poljima B i D nije uklonjena jalovina. Misija Kolubare da proizvede 28 do 30 miliona tona godišnje uglja je, kako sada deluje, ugrožena.

Razumeli smo ministra da su polja E, G i Radiljevo u pripremi i da je potrebno 250 miliona evra investicije koju EPS navodno obezbeđuje iz tekućeg poslovanja, ali to se kosi sa izjavom premijera koju je dao za 1. maj da će Vlada taj novac investirati. Mislim, Vlada nema taj novac, to je novac građana i privrede koji uplaćuju u budžet, pa bi trebalo biti oprezan i precizan i iskren u izjavama. Ne bi želeli da ponovo kroz pet godina neka druga vlada, neki drugi premijer i ministar opet lagodno najavljuju da samo treba izmestiti jednu reku, par sela, dalekovode, deo Ibarske magistrale, kao da su to nastrešnice za bicikle.

Dakle, investicije jesu potrebne i pozdravljamo ih, ali je sporno finansiranje kredita uz državne garancije. Bolje je nego da je iz budžeta, ali je lošije nego da je iz sopstvenih izvora. Mi nemamo sporazum. Ne znamo šta je tačno u tim projektima predviđeno. Po članu 61. Zakona o javnim preduzećima, javno preduzeće kome trebaju garancije dužno je da za njih Vladi predstavi poseban program sa namerom i dinamikom korišćenja tih sredstava. Lepo bi bilo da te informacije budu javno dostupne, jer je to garancija javnim novcem i zato je to javni interes da se to zna. Ovako, ostaje da verujemo da se garancija daje za najsavremenije tehnologije koje će doprineti očuvanju životne sredine i da će projekat biti uspešno realizovan. Sve na reč, a zapravo iz medija saznajemo neke sasvim druge stvari, da kasnimo sa novim kopovima, da proizvodnja u EPS od početka godine pada zbog manjka uglja i to u januaru 277, u februaru 457, u martu 827 miliona kilovat sati i frapantnih 22,9% manje struje. O tome je bilo reči i juče.

Ovo ne može biti posledica istorijski hladnog januara, jer pad je zapravo počeo još u decembru. Takođe, saznajemo da je to napravilo štetu u vidu izmakle koristi koja se može izmeriti na nekih 300 miliona eura da je ta struja proizvedena pa izvezena ili 370 miliona evra da je ta struja napravljena i prodata domaćinstvima sa jednotarifnim brojilima.

Takođe, iz medija saznajemo da u EPS imamo otprilike i po jednu aferu kvartalno. Tender oko ispumpavanja vode iz Kolubare, dodavanje decimala na cenu struje, uvećani decembarski računi koji su posle peglani, a sam bog zna kako jer je očigledno bilo da je dan za očitavanje promašen, pa ne znam kako je izvedeno konačno stanje koliko je EPS građanima uzeo više.

Uprkos tome mi treba da verujemo na reč bez uvida u konkretne sporazume da će ove garancije ostati van funkcije i da javnim novcem ti krediti neće biti vraćani. EPS je potencijalno veliki problem jer je prošle godine u ovom budžetu doprineo sa 87,4 milijarde dinara, znači, svaki dvanaesti dinar. Sve što ne proizvede moraće da uveze i to će stvoriti pritisak na kurs dinara. Zašto teramo EPS da 50% dobiti uplaćuje u budžet što je u 2015. i 2016. godini bilo preko 12 milijardi dinara ako će ga, kako premijer i predsednik kaže, Vlada finansirati. Dakle, daje novac u budžet, pa onda iz budžeta uzima nazad, sa 250 miliona evra investicije premijer je rekao da će Vlada investirati.

Konačno, hajde da vidimo alternativne izvore novca za EPS. Dužnici, samo RTB Bor grupa duguje 67 miliona evra za struju, 10. marta 2017. godine. Ovo su podaci sa sajta EPS. Projekat za koji dajemo garanciju, 45, RTB duguje 67, poređenja radi. To je rezultat politike, odnosno izostanka političke volje da se u javni sektor uvede red. To je rezultat negovanja jednog lokalnog šerifa u RTB Boru koji stranačke plakate lepi po privatnoj imovini, pa kada se vlasnik te privatne imovine usprotivi, on kaže – vidi kako si ružna, gađaću te telefonom, jer mu je dozvoljeno da ne mora da se ustručava ni pred televizijskim kamerama. On drži Bor vladajućoj većini i isporučuje ga od izbora do izbora i zato mu se sve to toleriše da nakon investicionog ciklusa RTB Bor ode u stečaj, odnosno u pokušaju da se od stečaja spase.

Isto tako moram da pitam, šta je teže naplatiti struju RTB Boru ili srušiti nelegalnu gradnju u Novom Pazaru. Pored toga, Železara Smederevo, 38 miliona eura duga, ta uspešno prodata železara sa dugom koji je ostao na leđima poreskih obveznika Srbije. Železnice, 21 milion evra, sa 67 RTB Bora to je ukupno 126 miliona evra, od ova tri dužnika EPS na 10. mart 2017. godine.

Pored toga performanse EPS, imamo ovde na dijagramu prikazano, rast ukupnih prihoda, nasuprot rastu dugoročnih rezervisanih i obaveza, EPS i EMS. Dakle, kod obe kompanije postoji trend da obaveze rastu mnogo brže od prihoda. Dakle, vidi se ovo divergiranje, dakle ovo je rast obaveza, a ovo je rast prihoda koji je mnogo blaži.

U suštini EPS je problem koji može puno da nas košta ako se nastavi partijsko kadriranje, ako se nastavi forsiranje proizvodnje, ceđenjem presušenih kopova i raubovanje već dotrajale opreme i insistiranje na profitabilnosti i punjenju budžeta kako bismo se hvalili smanjenim budžetskim deficitom umesto da u EPS investiramo i da otvaramo nove kopove. Dakle, to je pitanje politike vođenja EPS. Inače, što se samih investicija tiče one su naravno preko potrebne i nisu sporne. Uslovi koji su navedeni u obrazloženju predloženih zakona, kamatne stope i sve ostalo, to je naravno u redu. Hvala.

Hvala.

Ministar mi se … Zahvaljujem direktno, spomenut sam.

Ibarska, Vreoci itd, dakle, zašto tek sada posle pet godina. To smo znali i pre pet godina. Okej, izmakla korist u vidu neproizvedene struje, ne mora biti 300 ili 370 miliona evra, neka bude i 47, koliko kažete da je kompenzovano iz uvoza. Ovaj projekat sada koji će se kreditirati je težak 45 miliona evra, čisto radi usporedbe.

Još jedna primedba, naplata je posao menadžmenta, a ne ministarstava. Dakle, ja poštujem vašu konstataciju da je naplata popravljena kada ste vi došli kao ministar, tako ste rekli. Više bih voleo da su javna preduzeća uređena tako da menadžment je primarno zadužen za naplatu, a ne izvršna vlast, inače nam ne treba menadžment, onda je Vlada menadžer u svim javnim preduzećima, jedan i jedini.

Što se tiče poboljšanja naplate tabela, prirast duga u 2016. godini RTB Bor je samo u 2016. godini imao prirast duga od 32 miliona evra, dakle ovde su tri stavke, ovo je tabela EPS, no okej, ako kažete da je naplata popravljena možemo i to proveriti na sajtu EPS.

Samo još jednom da ponovim, dakle dug Železare Smederevo od 38 miliona evra, uprkos najuspešnijoj prodaji Železare Smederevo u istoriji srpske privrede, 38 miliona evra duga Železare, ostalo je na leđima građana Srbije. Hvala.

Hvala.

Znate kako, kada kažete da u ovom trenutku ne postoji snaga da se potencijalni problemi u ovoj oblasti reše, onda to znači da pravna država unapred se predaje i odustaje od sankcionisanja potencijalnih zloupotreba. Državi je posao da sankcioniše zloupotrebe, državni aparat tome služi o to treba da radi, a ne da unapred kaže – mi ovo ne možemo, jer se bojimo mogućih zloupotreba.

U načelnoj raspravi smo diskutovali na ovu temi i ministar je odgovorio da ovaj predlog zakona jeste usklađen sa Porodičnim zakonom Srbije. Nisam ni rekao da nije, tu smo ostali nedorečeni do kraja, nisam dobio repliku da to kažem, pa sada koristim ovu priliku povodom ovog amandmana. Nisam pravnik, ali koliko shvatam, po našem pravnom sistemu u pogledu utvrđivanja roditeljstva propisano je da je majka isključivo uvek ona i samo ona žena koja je trudnoću iznela i dete rodila i ni jedna druga žena. Ako uvedemo surogat materinstvo usvajanjem amandmana koji podržavam, mi rušimo taj temelj porodičnog prava u Srbiji i moramo da ga menjamo.

Predlog nacrta Građanskog zakonika Srbije predviđa surogat materinstvo pod solidno definisanim uslovima, koji zahtevaju doduše neku doradu. Dakle, surogat materinstvo dozvoljavalo bi se iz altruističkih motiva samo za domaće državljane i samo tamo gde je to poslednja šansa, gde ni jedan drugi BMPO metod nije dao rezultate. Istini za volju, nije propisana recimo minimalna starost surogat majke, pretpostavlja se da bi bilo 18 godina, ali hoću da kažem, pravna struka poznaje rešenja i ona bi mogla biti ponuđena ovom domu na usvajanje i kasnije u praksi sprovedena.

Ovde je više puta spominjano da je struka dala predlog zakona. Znate kako, ovo je političko telo, ovo je zakonodavni organ države Republike Srbije, ovo nije medicinski kongres. Tako da uvažavamo, naravno, visoki doprinos medicinske struke u formiranju predloga zakona, ali ovde pravimo zakone, ne pravimo operacionu salu. Pravimo zakon, dakle problematika je multidisciplinarna, pa dozvolićete da bi najmanje još pravna struka trebala biti uključena kako bi se u ovom predlogu zakona iznedrila neka celovitija rešenja, a ne da budemo prinuđeni da kroz pola godine ili godinu dana ovaj zakon ponovo menjamo. Hvala vam.

Rokovi čuvanja reproduktivnog materijala u članu 51. su malo nelogični i otuda verovatno potiče amandman kolega iz druge poslaničke grupe, jer propisan je rok čuvanja pet plus na zahtev još pet godina. Međutim, kada se govori o licima iz prethodnog člana, dakle, onim licima kojima je indikovana preteća neplodnost, za njih i za njihove reproduktivne ćelije predviđen je neograničeni rok čuvanja.

Ja bih molio da čujem sad pojašnjenje zašto je za njih predviđeno neograničeno, a za ove druge pet plus pet, ako znamo da je, recimo, doniranje reproduktivnih ćelija dozvoljeno samo za lica koja su živa? Dakle, smrću lica prestaje zakonska mogućnost da njegove reproduktivne ćelije budu donirane, pa ne vidim onda svrhu da se one čuvaju neograničeno. Bilo bi mi logično da piše ili do smrti lica od kojeg potiču, a ne piše tako. Malo mi je to sve nekonzistentno.

Naravno, vraćam se isto na pitanje iz prethodnog amandmana i molim samo pojašnjenje - da li je preteća neplodnost medicinski indikovana preduslov da lice stekne pravo da svoje reproduktivne ćelije skladišti u banci? Samo da ili ne. Hvala.

Samo da ponovim pitanje – da ili ne? Da li je preteća neplodnost kao medicinski indikovana stvar preduslov da se reproduktivne ćelije stavljaju u banku? Hvala.

Hvala.

Poštovane kolege poslanici, ovaj zakon kao predlog pokušava da ponudi odgovore na neke izazove koje donose savremene tehnologije. On u priličnoj meri izlazi iz domena zdravstvenog sistema i zadire u domen porodičnog prava, shvatanja uloge porodice i samog roditeljstva. On otvara neka veoma važna pitanja u eri u kojoj se očekuje vrlo skori bum i porast broja dece začete biomedicinski potpomognutom oplodnjom.

U Predlogu teksta zakona i u današnjoj raspravi dva pitanja su se u suštini nametnula. Jedno je surogat materinstvo, a drugo je pravo donatora reproduktivnih ćelija na anonimnost, koje stoji nasuprot prava deteta začetog postupkom biomedicinski potpomognute oplodnje da sazna svoje genetsko poreklo. Zajedničko za oba ova pitanja je da je ponuđeno restriktivno rešenje, čime je na neki način poslata poruka da država u ovom trenutku nije u stanju da pravno reguliše izazove koje nova naučna i tehnološka dostignuća pred nas stavljaju.

Shvatamo da je surogat materinstvo u Predlogu zakona zabranjeno, jer se zapravo nije u ovom trenutku želelo dublje ulaziti u problematiku porodičnog prava i postaviti njegovo osnovno pitanje po kojem je majka deteta samo ona žena koja je trudnoću iznela i dete rodila. Na taj način će za biomedicinski potpomognutu oplodnju ostati uskraćeni oni kojima je sugorgat materinstvo jedino rešenje. Ovakav pristup može se kritikovati i sa aspekta ustavnosti, može se smatrati na neki način i neustavnim, jer se muška neplodnost leči svim medicinski raspoloživim metodama, a ova metoda kada je u pitanju ženska neplodnost će ostati van granica pozitivnog prava i u domenu krivične odgovornosti. Tako će, na primer, žena koja je u stanju da proizvede jajnu ćeliju, ali ne može da iznese trudnoću, biti uskraćena za ovu vrstu pomoći.

Kada je reč o drugom pitanju, osnovana je pretpostavka da se predlagač zakona odlučio da štiti anonimnost donatora reproduktivnih ćelija, želeći time da promoviše zapravo njihovo doniranje, računajući da će donora biti manje ukoliko oni nisu sigurni da je njihova anonimnost zagarantovana i plaše se mogućih pravnih posledica po sebe i svoju porodicu kasnije u životu. Zato ću reći da je šteta što baš ovih dana kada su ova dva zakona na dnevnom redu mi u javnosti nemamo kvalitetnu javnu debatu, pre svega u medijima, gde bi se građanima ponudile informacije na osnovu kojih bi oni kompetentno mogli zauzeti stavove o ovako važnim pitanjima. Jer, kada bi recimo znali građani da lice koje je doniralo reproduktivne ćelije nema nikakvog prava ili obavezu prema detetu koje je njima začeto, možda bi bili spremniji da doniraju i ne bi toliko insistirali na sopstvenoj anonimnosti. Tako bi građani mogli saznati da lica koja su donirala reproduktivne ćelije uopšte po zakonu nemaju pravo utvrđivati u sudskom postupku svoje roditeljstvo.

Nažalost, zakonodavac je ovakvim rešenjem pravo donora na anonimnost stavio ispred prava deteta da sazna svoje genetsko poreklo. Razlozi zbog kojih je detetu začetom uz pomoć biomedicinskih postupaka potrebno omogućiti da sazna svoje poreklo nisu samo medicinski, oni su pre svega i pravne i psihološke prirode. U pravnom domenu, prema Konvenciji o ljudskim pravima koju je Srbija ratifikovala, dete ima pravo da sazna svoje poreklo koliko god je to moguće. Predlogom zakona dobijanje ovakvih podataka je praktično onemogućeno.

Ograničiti pravo samo na medicinski opravdane razloge je takođe protivustavno jer Ustav Srbije u članu 64. garantuje pravo deteta da sazna svoje poreklo i svako dete zbog toga ima pravo da sazna ko su mu roditelji. Ustav dozvoljava da se neka prava zakonski ograniče, ali ne u potpunosti nego u meri da se ne uđe u samu suštinu tih prava. Dozvoliti detetu da sazna svoje poreklo samo u neželjenom slučaju medicinske potrebe, dakle nužde, u suštini je lišavanje tog prava potpune suštine. Tako da bih osnovano postavio pitanje ustavnosti ovakvog zakonskog rešenja.

Dodatno, saznanje da su ovakvi podaci postojeći, a zbog sledivosti koju zakon predviđa, oni će biti postojeći, ali zakonski nedostupni kod dece začete biomedicinski potpomognutom oplodnjom doniranim genetskim materijalom nemogućnost dobijanja ovakvih podataka može biti uzrok stresa, konfuzije i osećaja marginalizovanosti, socijalne isključenosti i frustracije. Devedeset posto ovakvih osoba prestaje da ispoljava ovakve simptome onog trenutka kada dobije informaciju o svom genetskom poreklu i dođe do svojih genetskih roditelja.

Primer Švedske koja je dosta davno promenila pravilo garantovane anonimnosti donatora reproduktivnih ćelija, gde ta zakonska promena nije dovela do pada donacija nego je samo promenila strukturu donora, gde su umesto mlađih neoženjenih muškaraca u doniranju počeli da dominiraju stariji oženjeni muškarci, govori da zaštita anonimnosti donora nije nužan preduslov da se time promoviše doniranje reproduktivnog materijala. Pored toga, prava davalaca reproduktivnih ćelija ne bi bila ugrožena jer pored odredaba Porodičnog zakona i članom 40. propisano je da davalac nema apsolutno nikakve pravne ili druge obaveze, kao ni pravo prema detetu, tako da je poruka da bi o ovakvim stvarima u suštini trebalo da vodimo aktivnu javnu debatu, da građani mogu kompetentno da zaključe stavove, a ne da žurimo sa restriktivnim rešenjima u zakonu. Hvala vam.

Očigledno je ovaj amandman otvorio malo širu diskusiju o politici podsticaja poljoprivredi i ruralnom razvoju, generalno.
Uvaženi ministre, 17. april 2016. godine, vest – otvorena fabrika Mitros u Sremskoj Mitrovici. Tačno. Slažem se. Sada suština podsticaja. Ovo je naša priča o neuspelim privatizacijama i ponovnom uzdizanju, rekao je Vučić, i dodao da je Vlada Srbije pomogla fabriku sa 5,3 miliona evra para poreskih obveznika za tri stotine radnih mesta. To je 17.660 i nešto evra po jednom zaposlenom, 5,3 miliona evra za 300 radnih mesta. U jednoj rečenici je to navedeno. Dakle, to je davanje.
Fabrika je prodata za 800 hiljada evra. Samo. Naravno, to je slika tržišta i društva u kome se nalazimo i stepena njegove devastiranosti, znate, i slika sistema kog nema, pa ti investitori onda moraju da se dodatno, debelo i masno, subvencionišu ne bi li u jednom ovako neuređenom sistemu investirali. Nije politika podsticaja samo politika direktnih plaćanja, a najviše razgovora je ovde bilo oko toga da li su direktna plaćanja mala, da li su dovoljno raznolika, da li su dovoljno česta. Politika direktnih plaćanja kao mera podsticaja je kao lečenje kancera aspirinom. To nije ni blizu dovoljan lek i to ne gađa uzrok.
Uzrok može da se pogodi osnaživanjem, povećanjem konkurentnosti, to ste i sami rekli, to treba biti cilj, znanje, mere stvaranja i prenosa znanja koje vidimo da jesu u IPARD-u, jer vi možete dati dve, šest, pet, osam, 68 hiljada dinara para po hektaru, jutru, nebitno, srpskom paoru, novca,koji je u poreski sistem unela spremačica iz neke potpuno druge delatnosti i ona je svojim poreskim dinarom pomogla poljoprivredu, ali to neće otkloniti uzroke. Uzrok se gađa podizanjem konkurentnosti, stvaranjem i prenošenjem znanja, udruživanjem, zadrugama, da država preostalo poljoprivredno zemljište ponudi paorima na otkup po najpovoljnijim mogućim kreditnim uslovima na period od 20 godina, da ih udruži da zajedno pojača njihovu pregovaračku poziciju sa kupcima i dobavljačima. Hvala.

Uvaženi ministre, poštovane kolege poslanici, mi smo na Odboru za poljoprivredu već razgovarali na ovu temu. Tačno je da predložene izmene i dopune Zakona podsticaja u domenu osiguranja definišu sada jedan širi način pojmom upravljanja rizika.
Osiguranje jeste jedna od metoda kojom se rizicima upravlja. To je metoda kojom se rizik kupovinom polise transferiše na osiguravajuću kuću. Nažalost, procenat obuhvaćenih površina koje su kod nas osigurane jako je mali. Veliko je nepoverenje kupaca osiguranja u smisao kupovanja polise osiguranja useva, jer postoji institucionalno nepoverenje u osiguranje kao branšu, što govori o potrebi da se ozbiljno pozabavi i samim razvojem tržišta osiguranja koje se, kako bih rekao, kroz sve ove naše tranzicione reforme i promene najmanje menjalo, uprkos ulasku puno inostranih osiguravajućih kuća.
Nažalost, ove godine zabeležen je i prvi odlazak i to nažalost najvećeg brenda svetskog u oblasti osiguranja. To je Aksa osiguranje. Nažalost, Aksa napušta tržište i to govori o stepenu nerazvijenosti naših tržišta osiguranja i to će pogoršati poverenje kupaca osiguranja i neće doprineti rastu procenta osiguranih površina.
Postoji jedna stvar koje treba biti svestan. Kada je rizik u nastupanju, kada su nedeljama i mesecima vodostaji visoki, kada se zna da će se reke izlivati, kada se zna da će plaviti, osiguranje je nemoguće kupiti u tom trenutku. Onda ne vredi više da premijer i ministri obilaze poplavljena područja i da sugerišu mere kakva je recimo sugerisana tokom poslednjih poplava od strane premijera, da će propisati obavezno osiguranje od poplave.
Ne možete propisati obavezno osiguranje od poplave, jer to je trošak koji ljudi ne mogu da podnesu, iako on košta ranga dve, tri, 4.000 dinara godišnje. Mora se biti svestan da kada krene da plavi, onda osiguravajuće kuće dobijaju instrukcije da polise prestaju da prodaju. Nemoguće je dobiti osiguranje. Toliko za sada. Hvala.

Slažem se sa mojim prethodnikom. U krajnjoj liniji, banke i lizing kompanije uslovljavaju prezentovanje polise osiguranja pre nego što puste novac. Nije problem samo osiguranje useva, moramo biti svesni da je u našoj privredi generalno, pa i u poljoprivredi takođe, jako nizak stepen osiguranja građevinskih objekata, opreme, mehanizacije.
Prosto to je nešto što mora da se poveća na neki način, a uslovljavanje, podsticaji i ne samo direktnih davanja nego bilo kakve vrste podsticaja, prezentovanjem polise, jer za budžet je mnogo veliki trošak kada se plaća šteta. Cena polise osiguranja je u promilima, štete su i do 10 i do 20 puta veće. Hvala.

Poštovani ministre, ja se zahvaljujem na podršci amandmanu koji smo predložili i izvinjavam se što smo progutali u tom predlogu amandmana jedno slovo. Ali, ako podržavate program koji smo predložili tim amandmanom, nemojte da jedno progutano slovo učini da milioni odu na pogrešnu stranu. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani ministre, saradnici, poštovani građani, dobili smo tri bitna predloga o izmenama i dopuna Zakona od kojih dva bitno opredeljuju poljoprivrednu proizvodnju u narednim godinama, a zakon koji je za poljoprivrednike najvažnije je ovaj o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju. Kada govorimo o predloženim zakonima, zapravo govorimo o kakvom je stanju naše selo i poljoprivreda kao delatnost od koje to selo primarno živi.
Jedan od mojih uvaženih prethodnika izneo je argument da učešće poljoprivrede u izvozu se povećava zbog reeksporta. Ne znam da li je to tačno ili nije, ali na osnovu podataka iz zelene knjige Ministarstva poljoprivrede vidi se da učešće poljoprivrede opada u zaposlenosti i po BDP, a raste po izvozu.
Možda je jedan od boljih indikatora stanja srpske poljoprivrede dolazi upravo iz sfere obrazovanja. Da je sa srpskom poljoprivredom i razvojem ruralnih sredina sve u redu, jedan od najpoželjnijih za upisati i najtežih za završiti bio bi recimo Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. To bi bio jedan od najpoželjnijih profila, a njega bi sledili agroekonomija, mašinski recimo, fakultet poljprivredne mehanizacije. Nažalost, mladi ljudi traže one obrazovne profile koji najbolje idu uz pasoš ili ih čine konkurentnim na inostranom tržištu rada, a standardna sudbina sela je da roditelji zemlju prodaju ne bi li im deca živela u jednosobnim ili dvosobnim stanovima, opterećeni kreditima ili kirijama, radeći slabo plaćene poslove u gradovima.
Kada govorim o predloženim zakonima, naravno, mi naravno govorimo i o evropskim integracijama i o tome da li te evropske integracije doprinose razvoju poljoprivrede i ruralnih sredina u celosti, jer okosnica predloženih zakona jeste korišćenje predpristupnih IPARD fondova. Korisno je čuti kako EU u svom poslednjem izveštaju iz novembra 2016. godine ocenjuje stanje i stepen napretka Srbije u oblasti poljoprivrede i ruralnih sredina. To je korisno čuti kako bi se građanima istinito, ili pokušalo istinito, objasniti koliko nam dobro ide i šta zapravo proces pridruživanja EU znači za njihov život i njihovu svakodnevicu, kako bi mogli oni sami pravilno da zaključe da li je to dobro ili loše za nas.
U pogledu prilagođavanja Srbije zajedničkoj evropskoj politici u oblasti poljoprivrede sugerisano nam je da treba dodatno da razvijemo jak sistem upravljanja i kontrole u oblasti očuvanja kvaliteta naših poljoprivrednih proizvoda i organske proizvodnje.
Danas, na kraju 2016. godine, mi i dalje imamo ocenu da moramo hitno da rešimo pitanja po kojima zaostajemo, deo tih pitanja su i rešenja u zakonima koji su predloženi, da organska proizvodnja obuhvata samo 0,4% poljoprivrednog zemljišta, da moramo da poradimo na regulisanju životinjskog porekla i zdravlja, bezbednosti hrane, fitosanitarnoj i veterinarskoj politici i slično. Zapravo, mi ništa od ovoga ne moramo. Možemo ostati svoj na svome, u stanju u kojem smo, a to stanje se sjajno vidi na snimku koji je danima dostupan na internetu gde radnici u prodavnici mesa, jednog od naših najvećih klaničara, tranzicionog dobitnika, sa mesarama po celoj Srbiji, prodavnicama mesa, metlom ispod frižidera vijaju i ubijaju pacova i onda ga tom istom metlom izbacuju iz prodavnice, sjajno se zabavljajući.
U izveštaju Evropske komisije, sa druge strane, rečeno nam je da moramo striktnije implementirati propisane vezane za higijenu hrane. Jedna od ključnih zamerki u izveštaju Evropske komisije, petostruko uvećanje dozvoljenog nivoa aflatoksina u mleku. To je nekako tema koja je zaboravljena u današnjoj raspravi, po čemu smo, po njihovim rečima, izašli iz evropskih okvira. Dakle, vratili se unazad u pogledu približavanja evropskim standardima.
Šta se još od nas traži? Da probamo da damo odgovor na večito pitanje, da li je to dobro za nas ili nije? Da donesemo propise o ograničavanju upotrebe pesticida, da poradimo na kadrovskoj popuni Uprave za veterinu, čije osoblje je izrazito nedovoljno i pred odlaskom u penziju, da se zakonski uskladimo u oblasti genetski modifikovane hrane, što je naravno tema koja pobuđuje mnogo kontraverzi, a o kojoj treba otvoreno i stručno raspravljati, jer to je preduslov za prijem Srbije u STO, tako piše u izveštaju Evropske komisije, da rešimo problem katastra, da sredimo evidencije, da uvedemo red.
Evropska komisija nam je između ostalog zamerila i proces donošenja zakona. Sugerisano nam je da je javna rasprava u tom procesu, u ovoj oblasti, za unapređivanje. Dakle, mora biti unapređena. Deo javne rasprave i ova skupštinska rasprava, za nju smo sada po standardnoj praksi po hitnom postupku, sa svega dva, tri dana pripreme, dobili zakone, pa se može zaključiti da je cilj da se rasprava maksimalno skrati ili se može osnovano pretpostaviti da je cilj da se rasprava skrati, da možda vlast ne bi izgubila neke političke poene. Ne znam šta bi drugo moglo biti. Onda, recimo, u toj brzini propustimo priliku da uradimo neka fina podešavanja, ostaje kratak period za amandmane, recimo, da amandmanima pokušamo sagledati mogućnosti u zakonskim rešenjima, recimo, podsticaj organskog pčelarstva za koji smo u ova dva, tri dana dobili sasvim solidne argumente da u Srbiji imamo samo četiri pčelara sertifikovana za organsku proizvodnju, da tražnja za tom vrstom proizvodima postoji i da imamo 30.000 pčelara i 792.000 košnica. To bi bila recimo interesantna stvar za podsticaj, ali naravno za tako nešto nije bilo dovoljno vremena.
Sugerisano nam je da nakon dve godine kašnjenja formiramo državne institucije čije postojanje funkcionisanja je nužno kako bi nam EU stavila na raspolaganje 175 miliona evra iz IPARD fondova za budžetski period 2014-2020. godina.
Molim građane i kolege poslanike da obrate pažnju da govorim o sredstvima koja se iz budžeta EU namenjuju za period koji je započet 2014. godine. Sada se nalazimo na kraju 2016. godine. Građani imaju pravo da dobiju barem neke osnovne informacije o tome koliko vredi i u kojim koracima se proces evropskih integracija u oblasti poljoprivredne proizvodnje sprovodi. Imaju pravo da znaju jesmo li mi u tom procesu, po nekim merama i poslovima, u docnji ili ne. Ako jesmo, zašto jesmo i čijom krivicom. Mora postojati načelo političke odgovornosti.
Uvažavam argumente ministra da njegov mandat ne traje dovoljno dugo da podnese odgovornost za sva ranija kašnjenja i uvažavamo nameru da se ispeglaju posledice ranijih kašnjenja, ali prosto o političkoj odgovornosti za sva ranija kašnjenja se mora raspraviti i neko je mora podneti.
Pripreme Srbije za korišćenje IPARD fondova EU započete su još 2009. godine. Izrada samog IPARD programa za Srbiju započeto je početkom 2014. godine, a okončano je 9. decembra 2014. godine slanjem programa Evropskoj komisiji na akreditaciju.
Građani treba da znaju da smo mi ti koji predlažemo mere i predlažemo u koje programe želimo da novac bude uložen iz tih evropskih predpristupnih fondova, i to je učinjeno predajemo IPARD programa na akreditaciju Direktorata za poljoprivredu. Građani takođe treba da znaju da te programe Evropska komisija akredituje, jer to je njihov novac. Čiji novac, njegova pravila trošenja. Ako nam se ne sviđa, ne moramo uzeti, ali da li možemo bez tih para, pitanje je. Nismo sigurni da možemo.
Program je akreditovan 20. januara 2015. godine i već tokom 2016. godine, po ranijem planu naše administracije, koja je radila stručni deo posla, su trebala biti iskorišćena prva sredstva. Naravno, očekivalo se da će prvi korisnici biti naprednija poljoprivredna gazdinstva sa jakom agrotehničkom bazom i višegodišnjim biznis planovima koji su preduslov i moraju biti napravljeni u skladu sa formom koju Evropska komisija i njen Direktorat za poljoprivredu propisuje. Čak su i formulari za prijavljivanje napravljeni i sa Briselom verifikovani 2015, početkom 2016. godine, osim informacija iz medija koje se bave poljoprivredom, a deo informacije i sa javnog slušanja iz decembra 2014. godine. Kada je sve ovo urađeno onda smo ušli u izborni ciklus.
Da je sve odrađeno kako treba, IPARD bi bio samo uvertira za zajedničku agrarnu politiku i programe uz koje bi srpska poljoprivreda, sudeći po primerima iz EU, profitirala. Sve zemlje koje su bile kandidati su sredstva samo dobijala iz predpristupnih fondova. Ulaskom u članstvo, morali su i da doprinose, ali su dobili i svoju kvotu u zajedničkom agrarnom budžetu, preko dva fonda i u proseku su uspevali da povuku po osam puta više sredstava. Slovenija čak 14,7 puta više sredstava. Poljska je uspela da povuče nepunih dve milijarde. Gde smo mi? Mi smo sada na polovini evropskog budžetskog perioda sa 0% iskorišćenja novca koji nam je iz tog budžeta pripadao.
U Šapcu je svojevremeno formirana Uprava za agrarna plaćanja, navodno u savremenoj poslovnoj zgradi, projektovanoj da primi stotinak zaposlenih. Prema informacijama iz struke, sve je bilo 90% spremno i akreditacioni plan bio je usaglašen sa Evropskom komisijom i njihova reviziona komisija davala je pozitivne ocene u tri navrata 2009, 2010. i 2011. godine, čak smo dobijali u izveštajima ocene da smo najnapredniji u regionu, a onda 2012. godine, zbog navodnih problema u pronalaženju kvalitetnih kadrova u Šapcu, odlučeno je da se Uprava za agrarna plaćanja preseli za Beograd i od tada je praktično ceo proces zaustavljen. Od tada je Uprava promenila pet podobnih direktora.
Konačno, inovirani akreditacioni plan dostavljen je Evropskoj komisiji i odbijen 8. avgusta 2016. godine. Zašto je premijer 11. avgusta rekao da smo akreditovani za IPARD? Zašto se Uprava morala seliti iz Šapca kada je tamo navodno sve bilo spremno za njen rad? Argumenti da zgrada ne omogućava prijem 125 radnika, već samo 100 radnika pretpostavljam da nisu nešto nepremostivo. Argument da u Šapcu i okolini nema preko 1.000 radnika, informatičkih stručnjaka, građevinskih inženjera, arhitekata, pravnika i ekonomista su argumenti koji ne stoje, jer to je kadrovski plan za kasniju fazu kada je Uprava trebala imati petnaestak filijala po celoj teritoriji Srbije. Stiče se utisak da je i ovde politika prevagnula nad strukom i javnim interesom.
Dakle, treba li Upravu vraćati u Šabac, očigledno je to sada strategija koja neće biti ta. Znači, Uprava će biti u Beogradu.
Zašto je ona uopšte bila u Šapcu, zašto ne u Mladenovcu? Zašto je poljoprivrednicima bliži Beograd, a ne Šabac, Mladenovac ili Novi Sad? To su neke stvari koje bi se morale objasniti.
Da je bilo onako kako je obećavano, naši poljoprivrednici bi zapravo iz prethodnog budžetskog ciklusa od EU dobijali 350 miliona evra, ali taj voz je prošao, upali smo u novi budžetski ciklus, pa je sada čak i ovih 175 miliona evra nedavno dovedeno u pitanje, a poljoprivrednici zapravo učešćem na konkursa iz IPARD-a trebali su da vežbaju za ubuduće mnogo ozbiljnije strukturne fondove iz kojih bi srpska poljoprivreda dobijala višestruko veću pomoć.
Da je sve kako treba, IPARD kao predpristupni finansijski instrument bi zapravo bio uvertira za zajedničku agrarnu politiku i programe, uz koje bi, ako je suditi po iskustvu zemalja članica EU, srpska poljoprivreda mnogo dobila. Neko mora političku odgovornost snositi i ta odgovornost mora biti srazmerna izmakloj koristi za srpsku poljoprivredu zbog svih ovih kašnjenja.
Evo nekoliko primera. Hrvatska, dok je imala status kandidata, godišnje je dobijala 25 miliona evra iz IPARD fondova, a to se nekad zvalo SAPARD. Isto toliko otprilike su dobijali u Slovačkoj, a Mađari oko 53 miliona, Rumuni 193 miliona, Poljaci 236 miliona. Kažem, ovo su podaci iz medija koji se bave poljoprivrednim, a slobodno, ministre, ako sam promašio cifre, ispravite me, ali mislim da su i ove cifre vrlo govoreće, možda nisu dovoljno precizne, ali služe svrsi.
Dakle, IPARD fondovi služe kao priprema i svojevrsno čistilište da se poljoprivrednici osposobe da koriste ogroman budući evropski zajednički agrarni budžet. Ako imamo u vidu da su IPARD fondovi sufinansirajući, ako znamo koliko smo izgubili do sada ne participirajući u njima, pa sagledamo koliko smo investicija izgubili, pa dodamo koliki je onaj deo koji bi se iz sopstvenih izvora finansirao, možemo doći možda i do brojke da je srpska poljoprivreda izgubila čak i preko šest miliona evra investicija sa kojima bi verovatno danas izgledala mnogo drugačije i zbog toga, umesto da budu najveći dobitnici evro integracija, srpski paori prete da postanu njeni najveći gubitnici.
Korisno je možda sagledati sa kojim su se sve problemima druge zemlje suočavale tokom korišćenja ovih predpristupnih fondova, na šta su sve nailazili pokušavajući da akredituju svoje projekte i da dobiju sredstva. Nedostatak kapaciteta u institucijama pokazivao se kao velika kočnica sprovođenja ovog procesa. Mi možemo reći generalno da sve naše institucije predstavljaju kočnicu za sprovođenje bilo čega inovativnog. Visoki standardi u pogledu zaštite životne sredine, bezbednosti hrane, zdravlja biljaka i životinja teško su dostižni korisnicima potencijalnih sredstava, a uslov su da se sredstva dobiju.
Nerešena vlasnička pitanja, kod nas imamo pitanje restitucije, konverzije prava korišćenja u pravo vlasništva i sve ostale raznorazne privatizacione repove. Nedefinisanost urbanističkih uslova, problemi izdavanja građevinskih dozvola, visok stepen korupcije, loša infrastruktura i činjenica da ciklus odobravanja sredstava IPARD fondova se ne uklapa u proizvodne cikluse poljoprivrede. Da ne shvatite da promovišemo bilo kakav evroskepticizam, ovo je samo spisak problema sa kojima se moramo blagovremeno suočiti, jer to je ono što nas očekuje da bismo zaista u aprilu uspeli da povučemo sredstva za nečiji prvi program, odnosno da zaista imamo jednog korisnika koji će u aprilu povući sredstva, kako je sugerisano da će biti i nadamo se da će tako biti.
Da bi predloženi zakoni dali efekta, da bi IPARD uspeo, da bi od ovoga, kao i od svakog drugog procesa u pridruživanju EU i generalno od svake druge društvene promene građani osetili korist, potrebna je pre svega vladavina prava. Sad, kako Vlada sprovodi politiku poljoprivrede i ruralnog razvoja? Šta to sve nije rešeno, a trebalo bi, kako bi podsticajne mere došle na plodno tlo, a ne u neki sektor koji je kontaminiran nezakonitostima?
Problem uzurpacije zemljišta? Može se izaći s njim na kraj. Pozitivan primer je, recimo, ono što je letos urađeno u opštini Irig, kada je lokalna samouprava, uprkos neprijatnostima koje su na njivama pravili uzurpatori, obavila žetvu 140 hektara suncokreta i pšenice. Ipak, sa druge strane, Vlada je uzurpatorima izašla u susret kada je donela uredbu kojom omogućava vansudsko poravnanje sa njima. Posledica je da je zemlja u Pančevu vansudskim poravnanjem u zakup izdata po cenama daleko ispod tržišnih i uzurpatori su praktično nagrađeni.
Posledica ovakve politike rešavanje problema uzurpacije zemljišta je i, recimo, primer poverenika vladajuće stranke u Somboru, koji se osetio slobodnim da sugeriše kako uzurpirati zemlju, pa ga televizija u tome snimi. On je u kafiću savetovao paore da slobodno uzurpiraju zemlju i pred poljočuvarom se pozovu na njega. Prepoznaje se princip po kome ova država postaje majka onima koji svoje interese protivpravno i na silu ostvaruju, a običnim građanima je maćeha. Zanimljiv je bio njegov izgovor, rekao je da je sugerisao uzurpaciju uz svoju zaštitu jer, navodno, ti paori nisu redovnim postupkom mogli da se dogovore. Poruka je da nema pravne države.
Kako ćemo onda sprovoditi predložene zakone? Kome će onda dopasti vodoprivredno zemljište, npr? Zakonom o poljoprivrednom zemljištu i odredbom kojom je omogućen višedecenijski zakup jedne trećine državne zemlje kroz netransparentne direktne pogodbe, Vlada je oštetila hiljade i hiljade paora i njihovih porodica koji su tu zemlju obrađivali. I bez ovih zakonskih izmena za najboljom državnom zemljom bila je jagma zakupnine arende koje su lokalne samouprave dostizale na licitacijama i bez ovoga su tanjile profit ratarima. Samo veliki su mogli raditi zemlju sa tako stanjenim marginama.
Matematika u proizvodnji soje, recimo, je da ako ne obrađujete svoju zemlju i nemate sopstvenu mehanizaciju, neto dobit vam se istanji kada platite arendu i kada platite uslužnu obradu, neto dobit vam se stanji na svega 100 – 110 eura po jutru, čak i kada imate prinos od preko dve tone po jutru, što je dobar prinos godišnje. Sada su poljoprivredna gazdinstva, pored domaćih tajkuna, za konkurentne dobili i razno-razne „Al dahre“, „Al ravafede“ i „Tenise“. Nije tajna da poljoprivrednici predložene, odnosno već odavno usvojene izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu, zapravo nazivaju „Tenisovim zakonom“.
Kada smo raspravljali o budžetu, podsetiću da smo spominjali stalno 70 milijardi dinara godišnje koji se daju na subvencije javnim preduzećima, zbog nespremnosti da se javni sektor reformiše i oslobodi partijskog kadrovanja. Cenu toga plaćaju i poljoprivrednici. Poljoprivreda, sa druge strane, nije budžetski dobitnik. Ona budžetu doprinosi barem onoliko koliko iz budžeta dobija ili koliko je budžet za poljoprivredu razrezan.
Kada pričamo o budžetu, jedna tehnička primedba, brojke koje su date u obrazloženju Predloga zakona o brojke koje se nalaze u famoznom članu 8. Zakona o budžetu se ne slažu. O obrazloženju Zakona dat je i Program 4002 „Podrška privatnom sektoru za jagodičasto i bobičasto voće u južnoj Srbiji“ i ja taj program u članu 8. Zakona o budžetu nisam našao. Sa druge strane, u programu jesam našao Program 4005 IPARD sa milijardu dinara, a njega u obrazloženju nema. Ostali programi koji se poklapaju sa Zakonom o budžetu ne poklapaju cifre, tako da pretpostavljam da u obrazloženju treba zapravo da stoji ono što je prošle nedelje usvojeno u okviru Zakona o budžetu. Dakle, primedba je tehničke prirode.
Da ne zapostavimo i Zakon o vodama, na nedavnoj sednici SO Bečej odbornici vladajuće većine su izglasali prenamenu ostrva između dve prevodnice na Tisi. Naši odbornici uzaludno su skretali pažnju na gomilu nezakonitosti na kojima takva odluka stoji. Bečejski katastar je pre godinu dana upisao pravo svojine Republici, „Vode Vojvodine“ izbrisao kao korisnika, a namena je promenjena u gradsko građevinsko zemljište. Bečejski katastar oglušio se i na reagovanja pokrajinskog pravobranilaštva da je postupak urađen nezakonito, a sve to urađeno je kako bi se stvorili preduslovi da kompanija „Alghanim National“ iz Kuvajta i kompanija „Arab Invest“ iz Novog Sada krenu u realizaciju svojih projekata, nekih velnes centara, banja itd, na jezeru između dve prevodnice na Tisi, na ostrvu između dve prevodnice na Tisi. To je takođe jedan od investitora koji u svojim investicijama pregovara direktno sa premijerom i ministrima u Vladi.
Na javnom slušanju, koje je u pogledu upravljanja vodama održano u parlamentu, spomenut je problem izgradnje derivacionih mini hidroelektrana, čije ekološke posledice zvuče dosta alarmantno. Postoji plan, navodno, da se…

Zahvaljujem.
Predlogom zakona o budžetu Upravi za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama predviđena je jedna milijarda dinara prihoda iz budžeta. Amandmanom se predlaže realociranje 500 miliona dinara prihoda iz budžeta u korist Ministarstva zdravlja za program razvoja infrastrukture zdravstvenih usluga i to za programsku aktivnost izgradnje i opremanja zdravstvenih ustanova na lokalnom nivou, za koji je originalnim predlogom budžeta bilo predviđeno samo 30 miliona dinara.
Ja ću pročitati koje su to aktivnosti predviđene budžetom, kako je Vlada dostavila. Eksplicitno ću pročitati tekst obrazloženja, da vidite da li su te aktivnosti bitnije od aktivnosti Uprave za saradnju sa crkvama.
Dakle, „Kroz ovu programsku aktivnost, u kojoj predlažemo dodeljivanje dodatnih 500 miliona dinara, vrši se sufinansiranje kapitalnih i drugih ulaganja u izgradnju i opremanje zdravstvenih usluga na lokalnom nivou. Time se doprinosti ujednačavanju uslova za ravnomerno ostvarivanje zdravstvene zaštite na celoj teritoriji Republike, a posebno na primarnom nivou zdravstvene zaštite u opštinama sa nepovoljnim demografskim karakteristikama i nedovoljno razvijenim opštinama. Najveći deo sredstava se koristi za nabavku medicinske opreme i investiciono održavanje zdravstvenih ustanova“. Ovo je pročitano iz Predloga zakona o budžetu.
Dakle, mi smatramo da je realociranje 500 miliona dinara na teret Uprave za saradnju sa crkvama, a u korist ovog programa Ministarstva zdravlja, i ovakvo opredeljivanje budžetskih sredstava društveno odgovornije, jer smatramo da su građanima na lokalnim zajednicama potrebniji lekari i domovi zdravlja, a ne popovi i crkve. Preostala sredstva namenjena Upravi za saradnju sa crkvama, dakle, preostalih 500 miliona dinara, realociraju se na planirane projekte, kako je originalno zamišljeno, ali se sredstva srazmerno umanjuju, s tim da predlogom amandmana planirana sredstva na ime administracije i upravljanja i na ime penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja sveštenika i verskih službenika ne umanjujemo, već se umanjenje vrši srazmerno samo na planiranim programskim aktivnostima. Hvala.

Hvala.
Predlogom zakona o budžetu u članu 10. čije brisanje predlažemo navedeno je da sredstva za rad državnih službenika i nameštenika, za nagrađivanje radnog učinka nisu predviđena. Mi smo zbog toga predložili da se ovaj član briše, kao što su još neke kolege poslanici takođe predložili.
U obrazloženju zašto se amandman ne prihvata, Vlada je navela da član 48. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika propisuje da Zakonom o budžetu se opredeljuje procenat koji će biti potrošen u ovu svrhu. Shvatamo da je Vlada onda predvidela nula procenata.
Isto tako, član 48. u stavu 1. eksplicitno kaže – nameštenik ima pravo na dodatak za ostvarene rezultate rada. Dakle, odredba je imperativnog karaktera. Tako da shvatamo da je Vlada, u suštini, Zakonom o budžetu, ušla u koliziju sa Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika.
Mi zapravo želimo ovim amandmanom da podržimo zakonom propisana prava državnih službenika i nameštenika, koji kao ljudi od struke, časno rade svoj posao kako bi bili zakonski nagrađeni za kvalitetan rad, kako bi sistem ocenjivanja radnog učinka ovih ljudi bio manje obesmišljen i kako bi sačuvali načelo napredovanja i nagrađivanja zasnovanih na kvalitetu, a ne na partijskoj pripadnosti i poslušnosti.
Želimo da poručimo da oni ljudi više nisu dužni iz svog džepa i na teret nagrade za svoj kvalitetan rad snositi posledice nespremnosti Vlade da sprovede istinske reforme u javnom sektoru i oslobodi te ljude od struke tereta partijski instaliranog menadžmenta. Ako sredstava u budžetu nema, onda ih nema, zato što RTB „Bor“ nije istinski reformisan, jer je tamo isti menadžment koji je firmu oterao u UPPR uprkos prethodnim investicijama nakon kojih je napravljen gubitak, pa se sada ponovo sa dve i po milijarde, ponovo pojavljuju u budžetu da bi trošio budžetski novac, a za nagrađivanje kvalitetnih radnika para nema.
Oslobodite javni sektor partijskih kadrova pa će se novac za nagradu kvalitetnih državnih nameštenika naći. Hvala.