Hvala, predsedavajući.

Evo ovako. Amandman koji smo podneli zapravo je amandman kojim podržavamo stav Sindikata penzionera Nezavisnost, da se prestanak važenja privremenog Zakona o umanjivanju penzija reguliše donošenjem posebnog zakona.

Zanemarimo sada na čas ekonomsku opravdanost i ustavnost privremenog četvorogodišnjeg umanjivanja penzija. O tome zašto je Vlada morala umanjivati penzije čuli smo puno prethodnih dana. Zanemarimo i koliko su ta umanjivanja penzija smanjivana povremenim povećanjima penzija tokom važenja privremenog zakona u te četiri godine kroz njegovu korekciju. Predlažem da zanemarimo koliko će veće penzije biti nakon prestanka važenja privremenog zakona i pitanje kako će se penzije usklađivati, kojim merama, propisima i koliko će Vlada pokazati izdašnost i hoće li ona biti veća i predvidljivija od onoga što traži Fiskalni savet. To su sve posebne teme i imali bi ponešto da kažemo po svakoj od njih i u krajnjoj liniji je to i rečeno u današnjoj raspravi i prethodnih dana.

Sve to nema nikakve veze sa jednom nepsornom činjenicom, a to je da su penzioneri tokom svakog meseca važenja privremenog zakona dobijali manje nego što bi dobijali da privremenog zakona nije bilo. Svaka ta neisplaćena razlika predstavlja pozajmicu, trebalo bi da predstavlja pozajmicu, koju su penzioneri po sili slova privremenog zakona svakog meseca davali državi. Ta pozajmica mora da se vrati, inače će dobiti karakter trajnog uzimanja.

Prisilna privremenim zakonom propisana pozajmica može imati karakter privremenog uskraćivanja prava raspolaganja nad imovinom, ali ako se novac ne vrati, onda to poprima karakter trajnog oduzimanja prava vlasništva nad imovinom, jer penzije su imovina i po stavu Ustavnog suda. To je već nešto što ne bi smelo biti dopušteno.

Ustavni sud je zauzeo st av da penzija jeste imovina i da je njihovo umanjivanje ravno uzimanju nečije sobe u stanu. Ustavni sud je smanjivanje penzija prihvatio pod uslovom da je privremeno i da je u vreme krize. Tih kriznih uslova više nema. Poslanici vladajuće većine i predstavnici Vlade se hvale rezultatima ekonomske politike i, u krajnjoj liniji, privremeni zakon se ukida. Držimo da ste u pravu kada kažete da krize više nema.

Ako Vlada ostaje pri stavu da je po članu 4. privremenog zakona svaka učinjena isplata konačna, penzije onda se ne vraćaju, već samo imamo prestanak uzimanja dela budućih penzija uz trajno uzimanje dela imovine, dela penzija iz protekle četiri godine.

Ako se neisplaćene razlike penzije učinjene tokom važenja privremenog zakona ne isplate penzionerima, onda uzeto neće imati karakter privremenog, u kriznim uslovima ograničenog raspolaganja imovinom, nego će imati karakter trajnog oduzimanja prava vlasništva nad imovinom, a to je za državu kandidata za članstvo u EU nedopustivo narušavanje imovinskih prava.

Litvanija je kao članica EU penziju umanjivala od 2010. do 2013. i kompletan iznos učinjenih umanjenja, oko 247 miliona evra, je penzionerima vratila u naredne tri godine. O tome postoji i dokumentacija na zvaničnim sajtovima EU, Evropske komisije.

Kod njih je bio u pitanju manji novac. Oni verovatno i bolje stoje od nas, pa su mogli da vrate to za tri, a mi mislimo da mi možemo da to vratimo za pet godina. Ako je to morala Litvanija kao članica EU, mi mislimo da to moramo uraditi i mi kao zemlja kandidat. Ne bi trebalo da se dogodi da ispadne da naša vlast svoje penzionere i njihova prava tretira lošije nego Litvanija, litvanska.

Poštovanje imovinskih prava koja sad imamo priliku da demonstriramo vraća poverenje građana u institucije, a to podiže i poverenje investitora, smanjuje potrebu da investitore privlačimo subvencijama, i to može doprineti privrednom rastu.

Da bi nam privredni rast rastao 6% - 7% godišnje ključno je poverenje. To je ono što pravi razliku između sadašnje stope rasta i većih stopa rasta, a poverenje se zadobija poštovanjem imovinskih prava.

Naš je predlog na tragu zahteva penzionera da se razlike u penzijama neisplaćene tokom četiri godine važenja privremenog zakona vrate i to podržavamo i radi sprečavanja eventualnih sudskih troškova za državu, pošto imamo informaciju da je Sindikat penzionera Nezavisnost podneo tužbe Međunarodnom sudu pravde, evropskom sudu pravde u Strazburu, jer ti sudski troškovi će opet pasti na teret budžeta, građana, penzionera i apelujemo da se o tome postigne dogovor.

To vraćanje pozajmice mora ići uz kamatu, jer pozajmice se tako vraćaju, za svo vreme tokom kojeg je svaki penzionerski dinar proveo u rukama Vlade Republike Srbije od dana kada ga je Vlada Republike Srbije zadržala do dana konačne isplate svakom penzioneru.

Očigledno je i zbog visine sume o kojoj pričamo, da će to vraćanje morati ići i na rate i može se pregovarati o tome koliko dugo će vraćanje trajati i u koliko rata, da se ne bi ugrožavala fiskalna stabilnost. Ali, da se ne vrati, o tome ne bi trebalo biti bilo kakve dileme.

Mi smo i predložili poseban zakon, koji je u međuvremenu sindikat penzionera „Nezavisnost“ podržao…

(Predsedavajući: Kolega, nemojte sad pričati o drugom zakonu koji ste vi predložili. Možete da pričate o vašem amandmanu, o drugom zakonu ne.)

Tako je, ja govorim o amandmanu kojim predlažemo da se prestanak važenja privremenog zakona o načinu isplate penzija reguliše donošenjem posebnog zakona. O tome da li je amandman… (Isključen mikrofon.)

Ako mogu da nastavim o amandmanu.
Predlažem amandmanom da se zakonom propiše donošenje posebnog zakona kojim će se regulisati isplata svih ovih umanjenja koja su penzioneri imali u protekle četiri godine. Da bi se raspravljalo o prihvatljivosti mog amandmana kojim se sugeriše poseban zakon, mislim da je korisno da se čuje kakav je mogući model koji bi tim posebnim zakonom mogao propisati vraćanje penzionerima neisplaćenih delova penzija. Zato, to što želim da kažem jeste po amandmanu i poštujem da je sada već zaista kasno i poštujem da vladajuća većina namerava da uskoro završi sednicu i zaista neću dužiti, reći ću samo dve rečenice, ako mi dozvolite, i unapred vam hvala na tome.
Mi smo predložili model da se to vrati kroz obveznice sa pet godina dospeća, dakle, da se to proglasi javnim dugom, a možemo sugerisati i razgovarati o tome da to ne bude nešto što će uvećati javni dug, nego da se penzionerima u visini tih potraživanja daju, recimo, akcije EPS-a i time se podigne tržište hartija od vrednosti, pojača mu se promet. Toliko od mene za sada. Voleo bih da čujem od ministra kratak odgovor, da ne dužimo raspravu, pošto je zaista kasno. Hvala vam.

Hvala.

Član 106, pridržavanje dnevnog reda. Dakle, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom nije sada na dnevnom redu. Postoji predlog koji je koleginica Tatjana Macura zajedno sa našom poslaničkom grupom podnela Narodnoj skupštini.

Ako možete da zamolite kolege sa suprotne strane sale da me ne ometaju dok obrazlažem povredu Poslovnika i da ne dobacuju. Hvala.

Dakle, ako ćemo raspravljati o Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, postoji predlog zakona koji u skupštinskoj proceduri, apelujem na vladajuću većinu da prihvati predlog da se isti stavi na dnevni red i mi ćemo vrlo rado tada sa ministrom razgovarati, kao što smo i prethodnih dana neformalno, kada smo se susretali drugim povodima u ovoj zgradi, o tome razgovarali. Nema tu ništa paušalno i ne transparentno, vrlo je precizno i vrlo je transparentno, žena dobije rešenje na 900 dinara.

Te žene su se juče organizovale i izašle na ulicu. Zaista nije lepo i sada najiskrenije kažem, koristiti njihovo samoorganizovanje u kojem im je koleginica Macura pomogla da se to sada zloupotrebi u neki politički obračun sa nekim drugim strankama.

Tako je, da skrenem pažnju da se raspravlja mimo dnevnog reda i navodim primer rasprave mimo dnevnog reda. Molim vas, nemojte te žene više spominjati na ovakav način u kontekstu vašeg razračunavanja, spomenite ih kada budete raspravljali o njihovim zahtevima i kada se oni budu usvajali. Ja vam se u njihovo ime najljudskije, najtoplije i najsrdačnije unapred na tome zahvaljujem. Hvala.

Hvala.

U prvom delu rasprave moje izlaganje ministar Đorđević nije komentarisao. Dosta kasnije je rekao da sam nastupio kao portparol Fisklanog saveta, nisam dobio tada priliku na repliku iako sam je tražio, ali evo sada ću iskoristiti. Fiskalni savet je savetodavno telo Vlade. Ova Skupština ga je izabrala ne tako davno, ova skupštinska većina ga je birala i ona podržava Vladu. Ako smatra da Fiskalni savet pogrešno savetuje neka promeni savetnike.

Nije u ovoj raspravi koju vodimo drugi dan, poenta u tome da li matematičko pravilo koje Fiskalni savet predlaže za usklađivanje penzije je izdašnije od Vlade i Vladinih procena. Ovde je reč o predvidivosti, o postojanju unapred poznatih i postojanih pravila kojih se pravna država dosledno i neselektivno pridržava. Propišite izdašnije pravilo, onoliko izdašno koliko možete da budete izdašni. Daću kada ja procenim – to nije pravilo, to je milost.

Ovde je reč o tome da se mora razvejati jedna zabluda koja se svesno plasira. Poštovani penzioneri, vlast vam ne daje penzije, to nije novac vlasti, to je vaš novac koji ste tokom radnog veka po sili zakona štedeli kod države, dali ga državi na upravljanje. Vlast njime upravlja, ne može da vam ga da, može samo da ga proneveri i da ga vrati, kako ga je uzimala u prethodne četiri godine. Hvala.

Hvala.

Evo, ja bih da pričamo o budućnosti i da nam se predstavnici vlasti izjasne da li u toj budućnosti nameravaju da vrate umanjenja koja su učinjena tokom važenja privremenog zakona, odnosno da nam potvrde da neće da vrate ta umanjenja onako kako su se izjasnili na Odboru pozivajući se na član 4. privremenog zakona. Jer, ako neće da vrate ta umanjenja, onda ovo sada nije vraćanje penzija, kako se to promoviše, nego je to samo prestanak njihovog daljeg umanjivanja.

Ustavni sud je rekao da penzija jeste imovina i da je njihovo umanjivanje ravno uzimanju jedne sobe u nečijem stanu. Ustavni sud je smanjivanje penzija prihvatio pod uslovom da se radi o privremenoj meri u vreme krize. Držimo da tih kriznih uslova više nema, obzirom da se Vlada hvali postignutim ekonomskim rezultatima, a i ovaj privremeni Zakon o umanjivanju penzija se ukida.

Ako se umanjenja učinjena tokom važenja privremenog zakona ne vrate, onda ta uzimanja od penzionera više neće imati privremeni karakter nego će zadobiti trajni karakter i da se zaključiti da će onda biti neustavna.

Mi znamo da su tokom važenja privremenog zakona vršene i određene korekcije penzija naviše, ali to zapravo je bilo samo neko smanjivanje umanjivanja, da to tako nazovemo. LJudi su, na kraju krajeva, dobijali manje nego što su trebali dobijati da privremenog zakona nije bilo.

Mi smo zato predložili model kako to da se uradi. Podneli smo u petak Narodnoj skupštini predlog zakona da se utvrdi razlika za svaki mesec za svakog penzionera onoga što je trebao dobiti da privremenog zakona nije bilo i onoga što je stvarno dobio, da se za svaki mesec svakom penzioneru ta razlika o kamati 3% godišnje od dana kada je umanjenje učinjeno do, mi predlažemo 1. januara 2019. godine, da se sve to onda isposabira i da se proglasi javnim dugom za koji će se izvršiti emisija dinarskih obveznica sa rokom dospeća od pet godina i isplatom u 10 šestomesečnih rata, sa unapred obračunatom kamatom od 3% od prvog januara kada bi krenula prva rata obveznica, do 31. decembra 2023. kada bi one konačno dospele.

Sada, zašto je ovo važno? Zato što Litvanija je kao članica EU penzije umanjivala od 2010. do 2013. godine i kompletan iznos učinjenih umanjenja, negde 247 miliona evra je vratila u naredne tri godine, vratila.

Kod njih je bio manji iznos u pitanju. Oni inače finansijski bolje stoje pa su mogli za tri, mi možemo za pet godina. Oni su članice EU, mi smo kandidat, vladavina prava mora važiti i za naše i za njihove penzionere jednako, osim ako ne mislite da su naši penzioneri gori od litvanskih. Mi mislimo da nisu, a da li je naša vlas gora od litvanske evo prilike da se to pokaže. Hvala.

Član 103.

Ovo malopre nije bila povreda Poslovnika, ovo je bila replika na moje izlaganje.

Da obrazložimo zašto je to bila replika i zašto mislim da je Poslovnik povređen. Ja nisam ni rekao da penzije sada neće biti uvećane. Biće uvećane. Ako će penzija koja bi bila 50.000 oktobra 2014. godine, sada će biti 54.000, o.k, to je više. Ja sam takođe i rekao da su tokom važenja privremenog zakona vršene korekcije penzija na više. To ništa nije sporno, ali je jednako nesporno i to da su penzioneri tokom važenja privremenog zakona dobijali manje nego što bi dobijali da privremenog zakona nije bilo. Tu postoji razlika u novcu koja penzionerima nije isplaćena. To je novac koji su oni nevoljno pozajmili državi, jer ih država nije pitala da li oni to žele da pozajme ili ne.

Rekoh i u prvom svom izlaganju u petak, mnogi penzioneri su to svojevoljno prihvatili iz patriotskih osećanja, računajući da će na taj način pomoći državi. NJima je to tako i objašnjeno. Ništa ja to ne sporim. Samo kažem jednu nespornu stvar – ljudi su mesecima tokom četiri godine važenja privremenog zakona dobijali manje nego što bi dobijali da privremenog zakona nije bilo. Ta razlika koju su pozajmili državi treba da im se vrati na isti način kako je to uradila država Litvanija, članica EU i mi kao zemlja kandidat za članstvo u EU želimo da pokažemo da su nama naši penzioneri jednako vredni kao Litvaniji litvanski i da poštujemo vladavinu prava kao što Litvanci poštuju kod sebe i u EU.

Prosto, novac moj u tuđoj ruci je neko vreme bio, za to vreme trajanja te pozajmice meni pripada kamata i da mi se moj novac nazad vrati. Samo to, ništa više.

Mi možemo da razgovaramo da li je pet godina kratko, pa da bude deset itd, da li je kamata mala ili ne, ali princip mora da se usvoji, novac mora da se vrati. Hvala.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gosti iz Vlade, poštovane kolege poslanici i građani Srbije, na dnevnom redu današnje sednice vanredne imamo penzije koje su ključno socijalno ekonomsko pitanje, jer imamo preko 1,7 miliona penzionera, od kojih nažalost oko 700.000 prima penziju manju od 25.000 dinara, što je izuzetno nisko i nedostojno života u starosti.

Beležimo već dugo demografski trend starenja stanovništva. Imamo duži životni vek koji produžava vreme korišćenja penzije, koji uz trend iseljavanja mladih podiže prosečnu starost stanovnika i dodatno smanjuje broj osiguranika na broj penzionera za koje sve manji broj lošije plaćenih radnika treba da zaradi te penzije.

Broj stanovnika nam je u padu. Procenjuje se da će nas za 10 godina biti barem, 10% manje. Broj novorođene dece nam je ispod proseka. OEBS procenjuje da ćemo od odliva mozgova pretrpeti štetu od oko devet milijardi evra u vidu tehnološkog i naučnog zaostajanja u inovacijama.

Imamo problem sa nezaposlenošću mladih koja je duplo veća od opšte. Stari i iskusni nam napuštaju tržište rada, mladi ne stiču radno iskustvo i ne zamenjuju ih. Kvalitet obrazovanja nam, nažalost, ne daje preduslove ekonomskog rasta, osim u sektoru informacionih tehnologija, čiji je doprinos, još uvek nažalost, mali i daleko smo ode eventualnih estonskih iskustava.

Nova radna mesta neće ojačati penzioni fond, jer se radi o nisko kvalifikovanim, slabo plaćenim, a usput, i subvencionisanim radnim mestima, čiji su doprinosi iz tako niskih zarada u PIO Fondu mali.

Sve ovo je perspektiva sa kojom se suočava naš penzijski sistem u narednim godinama i decenijama. Sva tehnička, administrativna, operativna poboljšanja koja se propisuju predloženim izmenama i dopunama Zakona, nisu sporna, podržavamo mi to, ali smo skloni izraziti skepsu u pogledu njihove implementacije.

Skoro svi propali IT projekti, digitalizacija javnih uprava i svega ostalog, padaju na implementaciji, a ne na samom projektovanju. Upravljanje tim poslovima će biti problem. Obuka korisnika, komunikacija sa njima, definisanje korisničkih zahteva, predstavljanje poslovnih procesa u upravi i inženjerima, koji će projektovati te sisteme digitalizacije i digitalizovati te poslovne procese. Naravno, biće indikativno budu li se i na ovim poslovima pojavljivale opet jedne te iste kompanije.

Par reči o negativnom mišljenju Fiskalnog saveta, koji je predložio povlačenje ovog zakona. S jedne strane, primedba DRI da je beneficirani radni staž obesmišljen, jer se određuje prema statusu i položaju, a ne prema uslovima i težini posla, okej je, uvažena je, ali rok od 18 meseci smatramo predugim za usklađivanje.

Fiskalni savet je, naravno o tome je bilo reči tokom prepodneva, najveće primedbe stavio na ukidanje formule za usklađivanje penzija, i propisivanja da se iste usklađuju prema propisima koji propisuju budžet i budžetski sistem dok se ne steknu nigde propisani uslovi finansijske održivosti penzionog sistema.

Uvođenje ad hok novčane pomoći koja je propisana da ne bude veća od 0,3% BDP, to na lanjski BDP, po našoj računici, je negde oko 110 miliona evra ili 12,8 milijardi dinara, godišnje. To je lepa mera, ali Fiskalni savet je prigovorio njenoj selektivnosti.

Ako se stvara prostor u budžetu, šta ćemo raditi sa decom, šta ćemo sa mladima, šta ćemo sa obrazovanjem, šta ćemo sa svim ostalim društvenim grupama i svim ostalim funkcijama našeg društva, kojima je potrebna budžetska pomoć?

Fiskalni savet je prigovorio i da je ovo neodgovorna socijalna politika, zato što se nečija socijalna ugroženost ocenjuje samo na osnovu penzija, a ne i na osnovu ukupnog materijalnog statusa domaćinstva. Neko može imati malu penziju, ali živeti u domaćinstvu sa nekim ko ima sasvim solidna primanja, ili vrednu imovinu iz koje vuče alternativne prihode.

Ovo jeste narušavanje tehničkih pretpostavki na kojima počiva sistem, a koje propisuju da su penzije direktno u vezi sa uplaćenim doprinosima, i to su načela aktuarske matematike na kojima počiva svaki penzioni sistem.

Nadalje, nema ni garancije da Vlada u narednom periodu neće ovaj limit od 0,3% BDP podizati i tako dodatno narušavati aktuarske tehničke osnove penzionog sistema, dok ih potpuno ne ugasi i potpuno preuzme na sebe diskreciono pravo da odlučuje o visinama penzija u celosti.

Osnovni problem je što se ovde narušava predvidivost, a time i pravna sigurnost penzionog sistema, i što ta finansijska održivost penzionog sistema kao kriterijum za odlučivanje Vlade nigde eksplicitno nije propisana. Tehnički gledano, finansijska održivost se postiže kada se izbalansiraju doprinosi koji ulaze u Fond i davanja koja iz Fonda izlaze, ali mi to nikada nećemo dostići, praktično.

Sugeriše se da u suštini formula, istorijski gledano, imali smo takve situacije, formula, kombinovana formula koja usklađuje tenzije sa rastom cena na malo, rastom zarada i rastom BDP je u suštini nešto što znamo da je nailazilo na društvenu podršku i šteta je što to se tako lako odbacuje.

Mi navodimo da reforme sprovodimo sa ciljem povećanja pravne sigurnosti penzionera. To je eksplicitno tako izrečeno u obrazloženju, ali nema pravne sigurnosti ako je moguće doneti poseban zakon kojim se metodologija obračuna menja na neko proizvoljno određeno vreme, ako se ukinu tehničke stručne osnove za izračunavanje penzija i ako se penzije umanje diskrecionom odlukom Vlade. To nije pravna sigurnost. Pravna sigurnost penzionog sistema podrazumeva preciznu matematiku na osnovu uplata doprinosa koliku ću penziju od koje godine moći da dobijem.

Ovo što mi imamo nije vladavina prava. Vladavina prava je vladavina zakona, a ne vladavina ljudi, pa makar ti ljudi bili i u vlasti, jer oni su prolazni, smenjivi su, koliko god im se to ne dopadalo, a zakoni ako su dobri oni ostaju.

Još jednu interesantnu stvar je konstatovao Fiskalni savet, a to je da mi zapravo pravimo toliko krupan korak unazad, da smo se vratili u vreme od pre 1922. godine kada je tadašnjim zakonom uspostavljen penzioni sistem po ugledu na praksu zemalja kontinentalne Evrope.

Ja ću biti slobodan pa zapravo interpretirati kako mi to uređujemo ovaj važan elemenat naše države i kako mi zapravo poimamo državu. Država nije sistem u kom po u napred precizno definisanim pravilima po kojima ste sa državom napravili opšti društveni ugovor vi dobijate svoj novac, nego je naša država nešto što smo imali u 19. veku gde neki vlastelin samoinicijativno odluči kada će po nekim svojim kriterijumima kome pare dati kada se njemu prohte i kada on proceni da je zgodno. Pa kaže – Tri hiljade za gospođu, dve hiljade za gospodina, a mali da se javi u ponedeljak na posao u opštinu.

Ovde ne mislim na ministra, nego mislim na gospođinog malog koji je tako eto dobio posao nečijom odlukom, pri čemu mi ne znamo čije su to pare što su se tamo delile. Verovatno su to pare nas svih poreskih obveznika.

Praktično smo svedeni ovim penzionim sistemom na zemlje severne Afrike i zemlje Bliskog istoka, a imali smo još od 1922. godine penzioni sistem sa pravim evropskim tekovinama.

Što se tiče smanjenja penzija koje smo po posebnom zakonu imali u protekle četiri godine, mislim da će se pokazati kao pogrešna procena da su penzioneri društvena grupa koja će se zbog svojih nesporno visokih patriotskih osećanja lako medijski obraditi i neće se buniti kada im se zađe u imovinu, odnosno kada im se penzije kao forma imovine smanje, delimično oduzmu.

Sindikat penzionera „Nezavisnost“ je najavio tužbu Strazburu i ja apelujem na državu da spreči sudske troškove postizanjem društvenog dogovora sa sindikatima penzionera o načinu vraćanja penzija, jer je inače sindikat penzionera „Nezavisnost“ tražio da se ukidanje ovog posebnog zakona kojim su penzije četiri godine smanjivane, proprati donošenjem posebnog zakona. Dakle, da to bude posebnim zakonom regulisano.

Mi smo predlog tog posebnog zakona danas podneli Narodnoj skupštini. Dakle, podneli smo zakon kojim predlažemo da se svi iznosi svih umanjenih penzija za svo vreme trajanja Zakona o privremenom načinu obračuna penzija proglase javnim dugom Republike Srbije, da se na sve te iznose za proteklo vreme od dana umanjenja do 1. januara 2019. godine primeni kamata od 3% godišnje, da se svedu na vrednost 1. januara 2019. godine kamatom od 3% godišnje i da se onda izvrši emisija amortizacionih obveznica sa dospećem od pet godina i sa unapred obračunatom kamatom od 3% godišnje koje bi se penzionerima isplaćivale u novcu u deset šestomesečnih rata, zaključno sa 31. decembrom 2023. godine.

To je model koji je u našem društvu poznat. Obveznicama stare devizne štednje je vraćana stara devizna štednja, a mi smo nedavno ovde usvojili i zakon kojim vraćamo obveznice stare devizne štednje građanima bivše Jugoslavije. Mislim da će penzioneri razumeti kako funkcioniše ta vrsta imovine koja se obveznica, da će shvatiti da im država kroz tu vrstu imovine vraća na rate u pet godina pozajmljeni novac, sa sve pripadajućom kamatom od 3% godišnje kako bi se očuvala vremenska vrednost novca, jer 100 evra uzetih penzioneru u decembru 2014. godine danas ne vredi 100 evra, vredi više. Cena tog novca je ta kamata.

Mi mislimo da je ovakav model fiskalno rasterećen, razvučen. Predlažemo da se razmisli o tome da li je prihvatljiv, ako nije da vidimo zašto. Možda je pet godina kratko, možda predstavlja preveliko opterećenje za budžet, pa da vidimo, možda šest, možda sedam, možda deset godina. Cenimo da to nije više od 90 milijardi, odnosno oko 18 milijardi godišnje, ako je to na pet godina. To je vrlo, vrlo, kako bih rekao, precenjeno, čini nam se, po podacima sa kojima smo mi baratali. Neka država nađe prostora u budžetu kroz razno-razne uštede.

Zaboga, mi imamo 18 milijardi budžetirano za kazne i penale i naknadu štete koju su treća lica pretrpela od strane državnih organa. Jula ove godine je Vlada donela odluku da iz budžetske rezerve 400 miliona isplati sudovima da obeštete one građane kojima je uskraćeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ajmo više, reformišimo pravosuđe da ne kasni, da pravo na suđenje u razumnom roku nikome ne bude uskraćeno, pa da ne mora država da mu plaća odštetu zbog toga.

Preko 87 milijardi subvencija, okej, tu je poljoprivreda, to je stvar koja se ne dira, ali i to može da se racionalizuje. „Er Srbija“, evo čitam „Insajder“ serijal o tome kako su sve bacane pare, po kojim parama su rentirali „Er basove“ avione po četiri puta većem satu održavanja itd. Sve fakture, sve se to vidi tamo. Mi ih subvencionišemo, masno, 120, 130 miliona evra.

U krajnjoj liniji, kada se penzioni sistem reformiše i kada se digitalizuje, verujem da će moći precizno da iskaže svaku ratu umanjenja za svakog penzionera, za svaki mesec važenja Zakona o privremenom načinu obračuna penzija, da na svaku ratu srazmerno broju proteklih meseci od dana umanjenja do 1. januara 2019. godine obračuna kamatu po stopi od 3% godišnje i da kreira jedan fajl u kojem će pisati koliko svaki penzioner po ovom osnovu od države potražuje, da se na osnovu tog fajla izvrši emisija obveznica. To se lepo prenese Centralnom registru za hartije od vrednosti, koji sve lepo elektronski evidentira i upiše svakom penzioneru obveznicu u umanjenom iznosu i penzioner s tom obveznicom može da raspolaže kao i sa svakom drugom svojom imovinom. Može, ako mu treba novca, da je proda, dobiće nešto manje para diskontovano, jer je prodaje pre dospeća, naravno, može da čeka prvu ratu, drugu, pa tako redom do desete i konačno o dospeću da dobije adekvatan ekonomski pravičan, ukamaćen iznos novca koji je država od njega uzimala i koristila tokom četiri godine trajanja ovog privremenog načina obračuna penzija.

Konačno, kada pričamo o vladavini prava, juče smo na odboru čuli stav predstavnika Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u pogledu vraćanja umanjenih penzija i namere Vlade da te iznose vrati, jer su se predstavnici Fonda PIO eksplicitno pozvali na član 4. Zakona o privremenom načinu utvrđivanja penzija i rekli u članu 4. piše – isplata se smatra konačnom. Dobro je da je to juče jasno izgovoreno, da penzioneri to jasno čuju, tako da ne možete ove mere i ove izmene zakona nazivati vraćanjem penzija, jer vi zapravo samo prestajete da ih dalje uzimate, ali do sada uzeto ne vraćate, ni dinar.

Trebalo bi pažljivo pročitati mišljenje Ustavnog suda od 24. septembra 2014. godine sa dan ranije održane sednice na kojoj je Ustavni sud okončao razmatranje ustavnosti Zakona o privremenom načinu izračunavanja penzija. Ustavni sud je tada zauzeo stav da penzija jeste imovina, te da je njeno umanjenje isto kao da vam neko oduzme jednu sobu u stanu, ili recimo kuhinju, ili kupatilo. Treba mu privremeno, pa vam uzme i posle kaže – smatra se konačnim, neću da vratim.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da zakon nije neustavan po dva precizno navedena uslova: da je smanjenje penzija privremeno, to je bio razlog zašto im je ovo zadiranje u imovinu bilo prihvatljivo i u okviru Ustava, eksplicitno su to napisali, može da se pogleda saopštenje na sajtu Ustavnog suda, to je bio prvi uslov, dakle privremenost; i da se ovo umanjenje imovine penzionera sprovodi u uslovima krize. Konkretno su rekli i koje vrste krize – ugrožavanje redovnosti isplate penzija.

Ako se Vlada hvali ekonomskim dostignućima, onda zaključujemo da više ne postoje krizni uslovi. Sam čin prestanka važenja Zakona o privremenom načinu obračunavanju penzija govori da Vlada smatra da su krizni uslovi prestali da postoje, te više ne postoji krizno opravdanje za umanjivanje penzija. U redu je što ono nadalje prestaje, ali ono neće biti privremeno nego će zadobiti trajni karakter ukoliko se uzeto ne vrati i u tom slučaju će ovo sve biti neustavno. Zato ćemo insistirati na vraćanju uzetih penzija po zakonu koji smo danas predložili, sa sve pripadajućom kamatom, i to je ono što smatramo da bi bilo pravično prema penzionerima, jer smatramo da većina njih je stava da oni taj novac jesu zajmili, ali nisu poklonili. Hvala vam na pažnji.

Hvala, predsedavajući.

Ja bih se najpre osvrnuo na ovaj jedan ekonomski zakon koji imamo na dnevnom redu naše sednice, a to je zakon o pojednostavljenom angažovanju sezonskih radnika. Ovim Predlogom zakona država zapravo planira da u narednih pet godina svoje fiskalne prihode uveća za, kako je u obrazloženju zakona prikazano, planiranih 15 miliona evra od očekivanih prihoda od poreza i doprinosa na rad sezonaca.

To je još jedna mera Vlade koja zapravo predstavlja dodatno fiskalno opterećivanje rada i poslodavaca, poslodavaca kojima su margine već prilično istanjene i još jedna mera koja je usmerena na prihodnu stranu budžeta koji je već balansiran i za koji je Fiskalni savet rekao da u suštini bi nam bolje bilo da se bavimo strukturnim reformama i ekonomskim politikama, umesto da sprovodimo mere koje su usmerene na prihodnu stranu budžeta.

Zakon ne pravi štetu, ali osnovano sumnjamo da neće ništa naročito ni promeniti, a evo i zašto - kroz brojke koje je samo Ministarstvo dalo u obrazloženju. Poslodavci u poljoprivredi su firme, oko 7.300 poljoprivrednih preduzeća, što čini negde oko 1,2% poslodavaca u poljoprivredi. Poljoprivredna gazdinstva, njih 631 hiljada, od čega je 99% porodično registrovano, tek nešto preko pola. Sezonskih radnika ima negde oko 70-ak hiljada i 95% ih je neprijavljeno. Dakle, onih 5% prijavljenih sezonaca praktično je zaposleno kod onog jednog procenta poslodavaca u poljoprivredi, dakle kod preduzeća. NJima će zakon doneti uštedu i poboljšaće im procedure.

Ali, za 99% poslodavaca kod kojih, sa druge strane, radi 95% neprijavljenih sezonaca, efekat je zapravo sledeći. Porodična poljoprivredna gazdinstva koja su do sada imala nula dinara troška za neprijavljene sezonce, govorim o trošku poreza i doprinosa na zaradu sezonca, jer ih je 95% radilo na crno, sada im se umesto da prihvate trošak od 11 hiljada poreza i doprinosa i pet sati administrativnog rada po prijavljenom sezoncu mesečno, nudi model sa troškom od oko šest hiljada dinara mesečno po prijavljenom sezoncu i elektronsko prijavljivanje za tri minuta dnevno po prijavljenom sezoncu. Dakle, istini za volju, šest hiljada dinara jeste manje od 11 hiljada dinara, a dnevno elektronsko prijavljivanje i odjavljivanje bolje je od dosadašnjeg mesečnog, jer uvažava i neoporezuje dane nerada zbog, recimo, kiše. Ali, iz ugla poljoprivrednika, sve je to još uvek više i neefikasnije od ništa, što je do sada bio slučaj u 95% neprijavljenih sezonskih radnika.

Praktično, onih 1% poslodavaca, koji su prijavljivali 5% sezonaca, će osetiti boljitak. Paorima, koji čine 99% poslodavaca u privredi kod kojih radi 95% sezonaca, njima će se naprasno povećati broj prijatelja i rođaka na njivama, jer je propisano zakonom da se zakon na njih ne odnosi.

Suština je negde drugde. Suština je u tome da niko ne vidi koristi od toga da bude prijavljen, znate, da bude prijavljen da bi se sezoncu uplaćivala penzija od koje on smatra da neće moći da preživi ili porez od kog selo ne očekuje da će dobiti bilo kakvu infrastrukturu ili je gotovo sigurno da ta infrastruktura neće biti dovoljna i neće je biti u dogledno vreme.

Zapravo se nije proniklo u prave motive rada bez prijave. Znate, radi se o uzajamnom odnosu i o razmeni vrednosti između građana i privrede sa jedne strane i države sa druge strane. Građanin nema osećaj da za poreski dinar zauzvrat dobija adekvatnu vrednost i država je kriva što građanin to misli. Građanin za to nije kriv, jer građanin da poreski dinar, država mu vraća nešto što građaninu ne deluje dovoljno vredno. Isti je slučaj i sa dinarom uplaćenim u penzioni fond. Građanin za dinar uplaćen u Penzioni fond ne oseća da od države na ime penzije dobija zauzvrat adekvatnu vrednost i ponovo je država kriva za to, a ne građanin. Država je servis građanima i ako građanin poreskim dinarom i dinarom datim u Penzioni fond ne oseća da od države dobija adekvatnu vrednost i adekvatan servis, krivica je na državi.

Nedostatak softvera, neskraćena procedura, smanjeni trošak po prijavljenom sezoncu ni do sada nisu sprečavali poslodavce da prijave tog sezonca. Prepreka je bio ekonomski trošak koji taj poslodavac ne može da podnese, a uzgred budi rečeno, mnogi sezonci vide i štetu od legalno primljene zarade, jer su podavljeni kreditima pa ne žele nadnicu na račun, jer će biti plenjena, žele keš na ruke.

Što se tiče ekonomskih faktora koji su presudni na to da imamo sezonski rad na crno, ja ću vam dati nekoliko primera. Rod soje prošle godine je bio četvrtina, 25%. Prihod je jedva pokrio rashode i to rashode u koje nisu ušli doprinosi na zarade na tih 95% neprijavljenih sezonaca.

Poljoprivrednik koji je trebalo još da plati arendu jer je tu soju, taj rod koji je sveden na jednu četvrtinu, dobio na tuđoj zemlji. Taj poljoprivrednik je danas dužan za arendu vlasniku te zemlje i na pet hektara to je dug od oko 2.500 evra. Taj poljoprivrednik to nema da plati. Srpskoj poljoprivredi zapravo trebaju ne mere koje će efikasnije puniti budžet i mere koje će jače oporezivati poljoprivredni rad, potrebne su joj mere na postizanju i podizanju produktivnosti, konkurentnosti, tehnologija, agrotehničke mere, savetodavne službe, podizanje prinosa zaštite od otkupljivačkih i prerađivačkih monopola, a sve to je multiresorni problem i za sve to treba učešće i ministra poljoprivrede.

Hvala, predsedavajući.

Ja ću iskoristiti preostalo vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe da pokušam da odgovorim ministru u vezi sa Zakonom o pojednostavljenom angažovanju sezonskih radnika, pošto nisam dobio pravo na repliku nakon prvog obraćanja. Prosto, nema vremena sve da se kaže, pa mi nekako ostanemo nedorečeni, pa onda u toj nedorečenosti može da se poentira.

Već sam rekao da je ekonomski faktor presudan za rad sezonaca na crno iz našeg ugla. Dao sam primer svoj od prošle godine kada su prinos i prihod jedva pokrili troškove, a one koji su radili na tuđoj zemlji, oterao u gubitak i dug. Te brojke su surovo tačne.

Drugi primer. Od 2007. do 2017. godine zasadi malina porasli su sa 10 na 20 hiljada hektara, ali je prinos po hektaru pao za 38%. Mi smo ukupnu masu malina koju proizvodimo, dakle, ponudu ukupnu smo povećali i izneli na već zasićeno tržište i to kroz očigledno ekstenzivnu proizvodnju, čim je prinos 38% pao, smanjenu produktivnost i rentabilnost i došli smo u situaciju da nam proizvođač u krajnjoj maloprodajnoj ceni maline učestvuje sa svega 2%. To je sve što njemu ostaje i on iz toga treba da plati poreze i doprinose za nadničare.

Lepo je što GIZ plaća softver, a NALED daje konsaltnig, ali možda su i GIZ svoj novac i NALED svoj konsalting mogli dati za nešto celishodnije ako se već moglo birati.

Usmeno ugovaranje uz obavezu poslodavca da tek na zahtev sezonca izda potvrdu, čiji sadržaj niko ne može uporediti sa usmeno dogovorenim, upoznavanje sezonca sa rizicima vezanim za posao, odlaženje u investing kancelariju gde će konsultant poljoprivredniku softverski prijavljivati sve sezonske radnike svakog dana do 10.00 ujutru, kol-centar sa dva operatera na usluzi toj lokalnoj kancelariji, to su, kako da kažem, neobična rešenja i sve to zapravo deluje kao jedan eksperiment u koji mi sada uvlačimo poljoprivrednike.

Ja bih želeo da taj eksperiment, naravno, uspe i da se ovo pokaže u narednih pet godina kao mera kojom ćemo na zadovoljstvo poslodavaca i sezonaca svih 70.000 sezonaca prijaviti, jer naravno da smo saglasni da predloženi model prijavljivanja sezonaca u odnosu na postojeći je pravno bolji, jer je u pitanju poseban zakon i poseban režim radnog prava baš za ovu vrstu rada. Naravno da se slažemo da po ovom posebnom zakonu sezonac stupanjem u rad zadržava prava koja ima u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, što postojeći zakonski model ne omogućava. Saglasni smo i da novi model poslodavce u poljoprivredi treba da košta 6.000 mesečno po sezoncu i da je to manje nego dosadašnjih 11.000 dinara mesečno po sezoncu, ali samo za onih 1% poslodavaca kod kojih radi svega 5% prijavljenih sezonaca.

Slažemo se da je i prednost u prijavljenom radu u postojanju i penzijskog i zdravstvenog osiguranja za slučaj povrede na radu, jer ovde se zdravstveno osiguranje ograničava na to. Ja sam u prethodnom izlaganju spominjao primer penzionog, što ne znači da ne znam da postoji i određeno zdravstveno osiguranje na koje sezonac stiče pravo činom prijavljivanja njega kao radnika, ali moram da vam kažem da 95% sezonaca i 99 poslodavaca u privredi su se zapravo saglasili da za novac koji bi prijavljivanjem sezonca dali državi, oni ne dobijaju za uzvrat adekvatnu vrednost ni u pogledu pravne zaštite, ni u pogledu penzionog, ni u pogledu zdravstvenog osiguranja, niti u pogledu ostalih usluga koje bi im za taj novac država morala pružiti. Zato je stanje u kojem je 95% rada sezonaca neprijavljeno, stanje koje trenutno svima odgovara.

Na državi je da izgradi poverenje, a tog poveranja kod tih ljudi decenijama nema, poverenje da će taj novac, tih dodatnih 15 miliona evra u narednih pet godina, da će država za taj novac uraditi svoj deo posla istinski. Tog poverenja nema, čak ni u instituciju privatnog osiguranja. Evo pre dva dana je malinar jedan na televiziji, na vestima kuka i žalio se da mu je grad sve potukao. Kaže nije se osigurao. Ranije kada se osiguravao po kupljenoj polisi on nije uspeo da naplati štetu. Ja sam rekao u prethodnom izlaganju, stvar je multiresona. Ovaj problem iz domena nadležnosti NBS i guvernerke, jer Narodna banka nadzire osiguranje.

Zašto decenijama poljoprivrednici u osiguranje nemaju poverenje? Šta NBS može po tom pitanju da uradi? Pitanje poverenja u razmeni vrednosti između građana i privrednika na jednoj strani, i države na drugoj strani. Kad se to poverenje razvije tek tada potrebno je da sve zainteresovane strane zajedno osmisle mere koje će, zapravo pomoći poljoprivredi da stvori dodatnu vrednost veću od tih 15 miliona eura u narednih pet godina, kako bi taj novac u tom iznosu poljoprivrednici dobrovoljno predali državi, na ime poreza i doprinosa za prijavljeni rad sezonskih radnika i kako bi nakon što tih 15 miliona u narednih pet godina poljoprivrednici uplate državi, oni bili zadovoljni onim što im nakon toga ostaje.

Dakle ne trebaju nam mere efikasnijih punjenja budžeta po osnovu oporezivanja privrednog rada. Trebaju nam mere koje ciljaju podizanje produktivnosti, konkurentnosti, nove tehnologije, agroteničke mere, savetodavne službe, podizanje prinosa, zaštita od otkupljivačkih i prerađivačkih monopola, dakle sve ono što će poljoprivrednicima podići profit. Na žalost, softversko prijavljivanje koje neće biti pet sati mesečno po sezoncu, nego će biti tri minuta dnevno po sezoncu, skeptični smo, to je sve lepo i to je sve o.k, ali bez ovog jedno sistemskog multiresornog pristupa i bez gađanja pravih uzroka sive ekonomije i pravog uzroka neprijavljenog rada, a on leži u ekonomskoj sferi, bojim se da uz iskrene i dobre namere i konsultanata i onih koji projekat finansiraju, i ministarstva koje je kreiralo sve ovo, bojim se da će efekti na žalost izostati.

Rekao sam na početku zakon ne pravi štetu, ali na žalost bojim se da planirani budžetski prihodi od 15 miliona evra u narednih pet godina za državu se neće ostvari. To je čini mi se cifra koja je projektovana za neki obuhvat od recimo nešto manje od polovine aktuelnog broja sezonskih radnika. Toliko o tome od mene.

Hvala.

Prvo pitanje upućujem predsedniku Republike - da li će, pošto je već upitan, iako nije nadležan, izjasniti se o inicijativi Udruženja „Sloboda“ da se podigne spomenik Slobodanu Miloševiću i da li će odbiti tu inicijativu? Da li će možda predložiti da se umesto toga podigne spomenik žrtvama 90-ih i vlasti Slobodana Miloševića, npr. spomenik prebijenim demonstrantima, koji su mesecima, u zimu 1996. i 1997. godine, branili izbornu volju građana i pobedu opozicije na lokalnim izborima, koga je međunarodna zajednica morala da ga natera da prizna i proglasi čuvenim leks specijalisom, spomenik ubijenim novinarima, kao što je recimo Slavko Ćuruvija, spomenik ubijenima na Ibarskoj magistrali, spomenik Ivanu Stamboliću, ubijenom i zakopanom u jamu sa krečom, spomenik svim ratovima koje je vodio i svim žrtvama tih ratova iz svih bivših jugoslovenskih republika svih nacionalnosti i verosipovesti?

Možda bi, zapravo, za naredne generacije najbolje bilo da predsednik podrži da se napravi muzej 90-ih, sa slikama koje su napravljene kada su na teritoriji Srbije pronađene hladnjače sa telima civila kosovskih Albanaca. Spomenik žrtava Srebrenice? Da mi uradimo časno svoj deo posla, suočimo se sa prošlošću pred svojim potomstvom, pa da onda čista srca i duše možemo tražiti od ostalih da urade isto.

Drugo pitanje upućujem ministru finansija – da li namerava da razmotri i sprovede predlog koji smo juče ispred pokreta centra uputili povodom povećanja cene goriva u vezi sa kojom građani sutra planiraju masovan protest zaustavljanjem saobraćaja. Detaljan predlog je dobio juče od naše poslaničke grupe da se iskoristi prostor za smanjenje akciza na gorivo do zakonom dozvoljenih maksimalnih 20%, da se umanjenje prihoda budžeta, koje će po tom osnovu nastati nadomesti akcizama na alkohol, zašećerena gazirana pića i duvanske proizvode i time problem trenutno sanira i stvore uslovi da se cena goriva smanji, da na duži rok uvede stepenastu akcizu koja bi opadala sa porastom cene sirove nafte, kako bi se cena naftnih derivata držala konstantnom i da uvede budžetsku rezervu koja bi zajedno sa stepenastom akcizom služila za kompenzovanje umanjenja prihoda od akciza kada se ista smanji, a kako bi se sprečilo povećanje cene naftnih derivata u periodima kada imamo eksterne šokove, kao što sada imamo, kada je cena sirove nafte visoka i da revidira javne rashode i napravi dodatne uštede uz rezerve za crne dane, kao što su oni kada je sirova nafta skupa.

Treće pitanje upućujem predsednici Vlade - Fiskalni savet je marta ove godine objavio analizu uslova održivosti balansa budžeta postignutog fiskalnom konsolidacijom, šta je sve potrebno uraditi da bi se očuvali rezultati te fiskalne konsolidacije koju su najviše platili građani smanjenjem plata i penzija?

Izneo sam kada je i biran ministar finansija, mada premijerka tada to ništa nije komentarisala, pa bih je danas pitao nešto za šta tada nije bilo vremena. Kako namerava da reši problem lokalnih finansija, jer Fiskalni savet u toj analizi konstatuje da su finansije lokalnih samouprava i lokalnih javnih preduzeća loše, da su dugovi gradova i opština i njihovih preduzeća dostigli iznos od oko 800 miliona evra, čemu je potrebno dodati i kašnjenje u plaćanju dospelih obaveza od oko još 300 miliona evra i navodi da je struktura lokalnih javnih rashoda veoma loša i da, pre svega, problem predstavljaju preniske investicije i suviše izdašne subvencije lokalnim javnim preduzećima. Na predstojećim beogradskim izborima imali smo primer intervenisanja iz republičkog budžeta za grad Beograd.

Pored navedenog, interesuje nas i plan rešavanja oko 150 neuspešnih državnih preduzeća u procesu privatizacije, koja i dalje zapošljavaju oko 50.000 radnika. Neka preduzeća poput RTB Bora i „Petrohemije“ gubitke nisu pravili isključivo zbog povoljnih tržišnih uslova, niske cene nafte i gasa, odnosno visoke cene bakra. Te okolnosti se mogu lako preokrenuti i sa cenom sirove nafte se to već dešava. Ova preduzeća prete da naprave dodatni teret na javne finansije, a ujedno nekim preduzećima čak ni povoljne makroekonomske okolnosti nisu pomogle da profitabilno posluju, kao što je slučaj sa, recimo, Azotarom i Resavicom.

Molili bi predsednicu Vlade da nam u odgovoru na poslaničko pitanje pošalje neki plan rešavanja ovih situacija i ovih problema, obzirom da, kada je bila sednica o izboru ministra finansija, na naše izlaganje, gde smo izneli ozbiljne primedbe Fiskalnog saveta i predlog mera kako da se teško stečena fiskalna konsolidacija održi na duži vremenski rok, ona to nije odkomentarisala ni jednom jedinom rečju. Hvala.

Hvala.

Svoje prvo pitanje upućujem ministarki nadležnoj za poslove građevinarstva, gospođi Zorani Mihajlović, u smislu člana 172. Zakona o planiranu i izgradnji, gde je propisano da inspekcijski nadzor vrši nadležno ministarstvo za poslove urbanizma i građevinarstva preko inspektora i u smislu člana 173, gde je propisano da urbanistički inspektor proverava da li privredno društvo ili drugo pravno lice ili preduzetnik koji izrađuje prostorne i urbanističke planove ispunjava propisane uslove.

Obraćam se u ime svojih komšija, obraćam se kao građanin, stanovnik novosadskih naselja Limani, kao komšija a ne kao političar, jer želim da podržim proteste građana koji traju već nekoliko dana, protiv plana generalne regulacije ovih naselja, gde je predviđena izgradnja višespratnih garaža koji prete da unište kompletno sve zelene površine na jedinom preostalom humano urbanistički projektovanom novosadskom naselju Limani.

Molim ministarku da mi kaže da li ima zakonskih ovlašćenja, koja su to ovlašćenja i da li namerava da ih preduzme, kako bi se usvajanje ovog urbanističkog plana sprečilo?

Ujedno, osuđujem izjavu gradonačelnika kojom je praktično zapretio građanima da će krenuti u neku vrstu partijskog prebrojavanja, da će on, takođe, krenuti u sprovođenje nekih svojih peticija, pa će kasnije prebrojavati ko je više peticija skupio i optužio sugrađane da koče razvoj grada jer se protive obdaništima i slično.

Pitam – da li postoji ikakva strateška procena uticaja na životnu sredinu ovakvih urbanističkih rešenja i dokle će se u gradovima po Srbiji izlaziti u susret investitorima, da se svaki kvadratni metar zelene površine, koja po prirodi ne donosi profit, ustupi investitorima kako bi iz nje iscrpli svaki potencijalni dinar profita?

Da li znamo koliko će to uticati na kvalitet života građana, koliko će to uništiti zelene površine, podići temperaturu u vrelim letnjim mesecima i koliko će to ugroziti bezbednost obzirom na održavanje ovakvih spratnih garaža? Posebno je paradoksalno da u Novom Sadu za naselja na Limanima gradimo spratne garaže a imamo, recimo, javnu garažu javnog preduzeća „Spens“, koja je, recimo, decenijama zaključana i ne može da se koristi.

Gradonačelnik izjavljuje da je u pitanju politizacija koju sprovodi opozicija. Evo, ja nemam nijedan glas u Skupštini grada Novog Sada i ne predstavljam nikakvu opoziciju. I ako ćemo baš da merimo izborne rezultate, većinske podrške i slično, pa evo, upravo na Limanima vladajuća stranka nije i neće nikada dobiti izbore. Pa, ako zaokružimo Liman kao merodavnu celinu, evo, na Limanima postoji nesumnjiva većinska volja građana da se takav urbanistički plan ne realizuje.

Molim ministarku Zoranu Mihajlović da mi dostavi odgovore na tražena pitanja.

Drugo pitanje upućujem ministarki pravde Neli Kuburović. Od predsednika skupštine akcionara kompanije „Milan Blagojević“ dobili smo informacije o neobičnim dešavanjima u vezi sa stečajima u ovoj kompaniji. Tim postupcima se najverovatnije oštećuju mali akcionari i poverioci imovina kompanije. Radi se o seriji predloga za pokretanje stečajnih postupaka, koji se podnose pred privrednim sudovima u Beogradu i Novom Sadu, gde je sada u Novi Sad preseljeno sedište kompanije da bi se ta serija zahteva za pokretanje stečajnog postupka mogla nastaviti podnositi. Deluje da je ovoj ekipi interes da pokretanjem stečajnih postupaka izdejstvuje zabranu izvršenja i namirenja u korist poverilaca, čime se poverioci svesno oštećuju.

Problem sa dva stečajna predmeta u Novom Sadu je i u tome što je po jednom stečajnom predmetu sudija, postupajući, odbio da izrekne meru zabrane izvršenja i namirenja, da bi isti ovi predlagači nekoliko dana kasnije podneli novi zahtev za pokretanje stečajnog postupka i kod drugog stečajnog sudije izdejstvovali zabranu izvršenja i namirenja, te postoji sumnja da je ovde prekršen član 375. Poslovnika suda, a i Zakon o parničnom postupku, koji se shodno primenjuje na stečajne postupke, jer je zapravo trebalo izvršiti objedinjenje ova dva predmeta i postupati po ujednačenoj sudskoj praksi koje, u slučaju „Milana Blagojevića AD“ očigledno nema. Usled toga, sumnjamo da dolazi do zloupotrebe stečajnog postupka kako bi se oštetili poverioci.

Poslednje moje pitanje upućujem ministru finansija – da li je upoznat sa problemom stostrukog uvećanja poreske osnovice poreza na imovinu vlasnika zemljišta u naselju Futog, koje pripada opštini Novi Sad, čime je ugrožena proizvodnja nacionalnog brenda sa zaštitom geografskog poreka – futuški kupus, jer je njima porez na imovinu uvećan sa 1.500 dinara po hektaru na čak do 150 hiljada dinara po hektaru? Na taj način, njihova proizvoda preti da nestane. Hvala.

Hvala.

Danas nam Vlada kandiduje gospodina Sinišu Malog za ministra finansija, iznoseći reference iz njegove biografije i uspehe u vođenju Beograda, ali uspesi u vođenju grada i vođenje fiskalne politike države nisu isto i pozivanje na poverenje koje je na ime vođenja grada dobijeno od birača nije dovoljno, baš kao ni reference na selektivno iznetu biografiju. Ništa od toga nije plan budućeg ministra. A, izazovi koji očekuju ministra, mogu se naći, recimo, u analizama Fiskalnog saveta.

Jako malo smo čuli o planovima kako će se na te izazove odgovoriti, a ja ću izneti neke od njih, ključne izazove kako u narednih pet godina održati budžet u fiskalnom balansu, kako bi se smanjili fiskalni rizici i podstakao privredni rast, jer iza uspeha fiskalne konsolidacije ne stoje planirane ekonomske politike, uštede i reforme, već snažan rast javnih rashoda i zato ne možemo biti uporedivi sa fiskalnim konsolidacijama u Rumuniji i baltičkim zemljama ranijih godina.

Trajnije rezultate daju one fiskalne konsolidacije koje su zasnovane, pre svega, na strukturnom smanjenju javnih rashoda, a ne one koje su zasnovane kao naša na rastu javnih prihoda. Pored toga, velike pozitivne efekte dugujemo i spoljnim faktorima, kao što su pad cena sirovina, nafte i gasa, što se već sada pokazuje kao potencijalni fiskalni rizik, obzirom da cene idu gore, na 80 dolara po barelu uz relativno jak dolar.

Rezultate dugujemo i padu kamatnih stopa i oporavku evro zone, ali uspesi koje ste zasnovali na povoljnosti ekonomskih ciklusa su neodrživi zato što efekti iščezavaju kada povoljne makroekonomske okolnosti se preokrenu.

Fiskalni savet skreće dalje pažnju da nam je i kreditni rejting dalje u zoni špekulativnog i neinvesticionog, te se zbog toga zadužujemo skuplje od zemalja u regionu. Možete reći da je of šor zakonom dozvoljen po našem zakonodavstvu, ali ćemo zbog toga imati loš kreditni rejting i morati planirati skuplje zaduživanje i manjak investicija zbog tog špekulativnog i neinvesticionog rejtinga koji nam daju i standardi „Puri“ i „ Mudizi fič“

Rast BDP u 2017. godini je samo 1,8% nasuprot 4,5% u regionu. Suša i EPS jesu uzeli oko jednog procentnog poena, ali bez toga bi bilo nedovoljno. Investicije su nam na nivou od svega 3% BDP i one izostaju zbog lošeg pravnog ambijenta i nedovoljne vladavine prava. Jesmo napredovali Duing biznis listi zbog procedure izdavanja građevinske dozvole, ali smo na listi „Vorld džastis projekta“ nazadovali zbog narušavanja pravnog ambijenta.

Mere štednje su kroz smanjenje plata i penzija, pre svega, osetili građani, a planirano smanjenje zaposlenih u opštoj državi takođe je izostalo, 28.600 stalno zaposlenih je otišlo, ali je zato došlo 16.200 zaposlenih po ugovorima na određeno vreme, tako da je neto efekat nikakav u odnosu na plan od 75.000, te je teret poneo privatni sektor.

Subvencije i dalje predstavljaju osnovni stub politike privrednog rasta i finansiranja investicija. Kandidat za ministra finansija, kao nosilac IFA licence bi trebao da zna da nerazvijenim finansijskim tržištima postoje razno-razni drugi modeliteti finansiranja, pored subvencija „prajvetekviti“ fondovi, alternativni investicioni fondovi, „venčer kapital“ fondovi. Lepo bi bilo čuti i može li se to očekivati u Srbiji i zašto toga u Srbiji nema?

Takođe, zasnivati privredni rast na velikim očekivanjima od IT sektora, isto mislimo da je lepo ali nedovoljno, jer taj IT sektor u BDP učestvuje sa svega 1,8% a u izvozu svega sa 3,8%. Ono što Fiskalni savet preporučuje u pogledu fiskalne politike za naredne godine je relaksirati javne rashode, blago ih povećati uz smanjenje poreskog opterećenja privrede. Naprosto iskoristiti povoljnu konjukturu da se podstakne privredni rast. Plate i penzije povećati u skladu sa nominalnim rastom BDP, nastaviti sa smanjenjem javnog duga i posledično i troškova kamata i ukinuti otplate za aktiviranje garancija, a što sve zahteva reformu javnog sektora, koje je i do sada izostalo.

Ovako generisan prostor u budžetu predlaže se da se iskoristi za smanjenje poreskog opterećenja na rad, pre svega, na najniže zarade, povećanje investicija u javnu i komunalnu infrastrukturu, pa recimo povećavanje investicija u zaštitu životne sredine, gde smo dobili ocenu potpune neusaglašenosti u procesu pristupanja EU sa preko 3.500 divljih deponija, sa svega 25% otpada odlaganog po EU standardima, gde smo negativan evropski rekorder po priključenju na kanalizacionu mrežu i gde je potrebno obezbediti 600 miliona evra investicija, što je 1,5% BDP i za šta bi jako lepo bilo čuti plan kako će se kroz budžet namaći sredstva za tako nešto.

Pored ovoga, očekujemo i neke komentare vezane za akcioni plan iz decembra 2017. godine za sprovođenje programa transformacije poreske uprave, koji još u junu 2015. usvojen, gde je rečeno – da je postoji neracionalna mreža od 178 filijala, odsustvo savremenog i sveobuhvatnog IT sistema za praćenje poreskih obveznika na analizu rizika, neodgovarajuća struktura i profesionalni profili zaposlenih, previše neporeskih sporednih funkcija i prevaziđene poslovne prakse.

Od te takve poreske uprave se očekuje da nastavi povećane fiskalne prihode za koje Fiskalni savet kaže da su ipak bili jednokratnog karaktera.

Ovo su neki izazovi za koje imam vreme poslaničke grupe na raspolaganju da ih iznesem. Nažalost malo toga smo čuli danas u ovoj raspravi, osim reference na selektivnu biografiju. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, uvaženi građani Srbije, svaki put kada se u ovoj Skupštini raspravlja o nekoj temi koja ima veze sa Kosovom, emocije su visoke. Bolje bi za sve bilo da razgovaramo racionalno, jer Kosovo predstavlja glavnu političku temu u Srbiji decenijama i to je tema na kojoj se vlast osvaja, brani i gubi. Ne bi bilo dobro da se ispostavi da je ova tačka stavljena na dnevni red da bi se raspirivale strasti i zloupotrebljavale patriotske emocije i lične tragedije ljudi, da bi se ovde politički neistomišljenici optuživali za izdajstvo za NATO lobiranje i slične stvari.

U krajnjem, pristalica većeg stepena približavanja Srbiji NATO-u ima i među poslanicima vladajuće većine, samo što oni to nerado javno pokazuju i ja znam da to svi u ovoj sali znamo. Takođe je nesporno da se svi slažemo da je bombardovanje neopravdano, zločin bez presedana, gađanje civilnih ciljeva, između ostalog, i u mom gradu koji je sramno ostavljen bez ijednog mosta i nedeljama bez struje i vode, grad od preko 350-400 hiljada stanovnika u ono vreme.

Isto tako, u jednoj racionalnoj raspravi nema koristi za ovo društvo da se ovde bilo ko proziva za zaključenje bilo kakvog sporazuma sa NATO paktom, jer ako je loše biti potpisnik, onda je loše i biti na vlasti a ne raskidati te sporazume, a istovremeno se hvaliti procentima osvojenih glasova i nadmoćnošću u Skupštini, koja raskidanje tih sporazuma lako omogućava.

Ne bi bilo loše da čujemo i šta je politički cilj ove komisije, jer mi nismo ni kongres onkologa ili savez fizičara, mi smo političko telo, i ne bi bilo loše, pošto je ishod rada ove komisije manje-više svima unapred poznat. Štetnost uranijuma, pa čak i osiromašenog, apsolutno je nesporna i oko toga u ovoj sali niko ne sme imati dilemu i javno zdravlje građana svima mora biti na prvom mestu, bez obzira na političke razlike. Ali, diskusija i očekivani ishod rada ove komisije upućuju da će možda spoljna politika vladajuće većine biti promenjena, pa ne bi bilo loše da se to kaže, a dobro bi bilo čuti da li će, recimo, ishod rada komisije omogućiti građanima da podnesu odštetne zahteve prema štetnicima po njihovo javno zdravlje i da li će ishod rada ove komisije i države Srbiji biti takav da se građani ohrabre da te tužbe podnose i da im država u tome pomogne, što bi bilo sasvim u redu.

Svakako je bolje što se predlaže formiranje komisije a ne anketnog odbora jer, po Poslovniku Narodne skupštine, u komisiji učestvuju i stručnjaci, a u anketnom odboru samo narodni poslanici.

Međutim, problem sa predlogom odluke o njenom formiranju poslanička grupa „Slobodni poslanici“ vidi u tome što sastav komisije predlaže samo jedan narodni poslanik vladajuće većine i deluje da mi na njen sastav nećemo imati uticaj i da smo prinuđeni da na neki način ovu komisiju, čije formiranje želimo da podržimo, moramo da podržimo, bez da unapred znamo ko će ući u njen sastav. Neki poslanici su tokom diskusije stavili do znanja da već znaju njen sastav, mi ne znamo, mi vidimo samo u odluci, u predlogu odluke šta piše.

Po članu 68. stav 3. Poslovnika, propisano je da se odlukom o formiranju komisije utvrđuje i njen sastav, u tom smislu na neki način Predlog odluke nam deluje manjkavo. Upravo iz ovih razloga postoji bojazan da ova komisija neće dati prave efekte, a toliko su potrebni građanima i otuda bojazan da će ona više poslužiti za propagandu nego za utvrđivanje činjenica. Neki podaci su ovde izneti o tome kako 15 tona osiromašenog uranijuma predstavlja 170 replika nuklearne bombe bačene na Hirošimu, a istovremeno je rečeno da ne treba dizati paniku. Ko vodi Agenciju za zaštitu građana od jonizujućeg zračenja i nuklearnu bezbednost građana, evo, ja ću dodati jedan podatak, da se ipak ne poredimo sa Japancima, neumesno je, bomba bačena na Hirošimu nije bila nuklearna, bila je atomska, imala je u sebi samo 60 kilograma uranijuma, samo 60 kilograma uranijuma, čisto radi poređenja.

Još neke činjenice i pitanja. Zašto se komisija formira baš sada, zašto nije formirana mnogo ranije, a morala je biti? Zašto su UN i njihov Program za zaštitu životne sredine i habitat 1999. godine radili već istraživanja zagađenja od NATO bombardovanja,? Tada im je vlast ove države, koja je manje-više bila ista kao i sada, rekla da o osiromašenom uranijumu na teritoriji Srbije nema podataka. To stoji u njihovom izveštaju. Nema podataka. Ako je podataka bilo, a UN neistinito kažu da ih nema, a podataka je bilo, zašto komisija odmah tada nije bila formirana? Ista ova vladajuća većina je to mogla uraditi još 1999. godine i ta komisija je trebala to istraživati i dan danas.

Institut za javno zdravlje „Batut“ u svojim izveštajima konstatovao je da imamo incidencu od raka u rangu srednjeg rizika, ali da imamo visok mortalitet i da je uzrok obolevanja od raka bolja dijagnostika, loša preventiva, neprepoznavanje rizičnog ponašanja i ja bih očekivao da naša komisija demantuje „Batut“. Hvala vam.

Hvala.

Nemam ja ništa protiv da pravnik vodi organ upravljanja u Agenciji nadležnoj za nuklearnu bezbednost građana, to je sve ok, ali neprecizni podaci relativizuju značaj komisije mogu stvoriti nepotrebnu paniku ako se iznose.

Pitanje na koje nisam dobio odgovor, da li smo 1999. godine imali podatke o osiromašenom uranijumu koji je bačen na teritoriju ondašnje Jugoslavije ili nismo imali podatke? Ja govorim o Izveštaju UNEP-a i HABITAT-a iz 1999.

Pri tome, zašto komisija nije već tada formirana od strane ove države, ako je UNEP i HABITAT mogao 1999. da pošalje nekoliko mobilnih laboratorija i više desetina stručnjaka i u svom izveštaju već tada konstatovao četiri urbane kritične tačke na teritoriji Republike Srbije; Novi sad, Pančevo, Kragujevac i Bor? Zašto mi već tada nismo imali podatke i zašto i mi, kao i oni, nismo već tada mogli formirati komisiju?

Naravno, pitanje se odnosi i na sve naknadne vlasti, zašto oni naknadno to nisu do dana današnjeg uradili, pa onda je naravno i pitanje – zašto baš sad kad do sad nije i sad odjednom eto po hitnom postupku?

Dakle, takođe, ponoviću, očekujem da komisija potpuno relativizuje nalaze „Batuta“ koji konstatuje da je povećana incidenca od raka posledica boljeg obuhvata a veće discipline u prijavljivanju malignih bolesti i slabije primene iskustava razvijenih zemalja i konstatuje da po stopi obolevanja spadamo u srednje rizične zemlje, a po stopi smrtnosti, dakle neuspešnosti lečenja, spadamo među najgore.

Ja bih očekivao da komisija demantuje „Batut“ koji incidencu od raka pripisuje nekim drugim stvarima. Hvala.