Hvala lepo.

Na današnji dan uputićemo pitanje Tužilaštvu za ratne zločine. Naime, Krivičnim zakonikom Republike Srbije, članom 387. stav 5. propisano je da ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, ukoliko su ta dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom do pet godina.

Međunarodni sud pravde u Hagu 2007. godine, presudio je da se u Srebrenici desio genocid i to je presuda koja postoji, za koji Srbija nije uradila ništa da ga spreči, iako je na to bila obavezana Konvencijom o sprečavanju genocida.

Haški sud za genocid osudio je ukupno 15 osoba za genocid u Srebrenici. Sud BiH osudio je 25, a još četiri postupka su u toku.

Sveukupno, Haški sud i sudovi u BiH, Hrvatskoj i Srbiji do sada su osudili 47 osoba na ukupno 704 godine zatvora, za genocid, zločin protiv čovečnosti, i druge zločine počinjene u Srebrenici jula 1995. godine.

Evropski parlament je u Rezoluciji koja je doneta 29. novembra prošle godine, izneo stav da žali zbog kontinuiranog poricanja genocida u Srebrenici od nekih srpskih vlasti, podseća ih da puna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju i mehanizmom koji ga je nasledio, takođe uključuje i punopravno prihvatanje i primenu njegovih presuda i odluka i naglašava da je priznavanje genocida u Srebrenici osnovni korak puta Srbije ka pristupanju EU.

Ovo su neke činjenice koje se nekima mogu dopasti ili ne.

Nas zanima da nam tužilac za ratne zločine dostavi statistiku predmeta u vezi sa Srebrenicom.

Ministarstvo za evropske integracije i predsednicu Vlade pitamo kako će u svojim politikama reagovati na ovu odredbu Rezolucije Evropskog parlamenta koju sam malopre citirao? Hvala.

Hvala predsedavajući:

Postavićemo dva pitanja koja se tiču javnih finansija i opterećivanja budžeta na teret svih građana Srbije.

Prvo pitanje upućujemo ministru energetike. Interesuje nas koji su poslovni razlozi da Vlada Srbije otpiše celokupan dug koje Javno preduzeće „Srbijagas“ ima prema državi u ukupnom iznosu od 1,2 milijardi evra? Dakle, radi se o dugu „Srbijagasa“ prema državi, to je preduzeće koje je u stopostotnom vlasništvu Srbije i taj dug se gomilao godinama. Oko 80% tog duga, dakle nekih 934 miliona evra nastalo je aktiviranjem bankarskih garancija koje je država Srbija dala, a ova Skupština odobrila za dugoročne kredite koje je kod komercijalnih banaka uzimao „Srbijagas“.

Mi smo od strane ministra energetike u ovoj Skupštini uvek dobijali uveravanja da kada Skupština usvoji i odobri garancije da će platiti dugove „Srbijagasa“ umesto „Srbijagasa“, da se zapravo te garancije neće ni aktivirati. Međutim, vidimo da imamo skoro milijardu evra aktiviranih garancija za dugove koje „Srbijagas“ nije bio u stanju da plaća, pa je država plaćala umesto njega. „Srbijagas“ je po tom osnovu postao dužan državi i ukupno 1,2 milijardi evra država je jednostavno odlučila da ta svoja potraživanja od „Srbijagasa“ otpiše i da ih odlukom Vlade konvertuje u kapital države Srbije u „Srbijagasu“.

Da budem vrlo jednostavan i da objasnim građanima šta je to. To je kao kada u filmu „Maratonci trče počasni krug“, Bili piton kaže – ako nemate para da platite dug, mojih 40.000 da uđu u izgradnju krematorijuma. To je zapravo to.

Dakle, pošto „Srbijagas“ prema državi neće platiti 1,2 milijardi evra duga, država je to svoje potraživanje konvertovala u vlasništvo u kompaniji u kojoj već ima 100% vlasništva, pa nas interesuju koji su poslovni razlozi da u ime građana ovo potraživanje države Srbije, dakle svih građana prema „Srbijagasu“, Vlada otpiše?

Direktor „Srbijagasa“, nedavno imenovani na čelo Fudbalskog kluba „Vojvodina“ i najavio je investiciju u fudbalski stadion. Dakle, ne znam zašto bi direktor „Srbijagasa“ najavljivao investicije u sportske objekte ako vodi preduzeće koje državi sopstvenoj nije u stanju da otplati dug od 1,2 milijardi evra i nije u stanju da servisira svoje kratkoročne i dugoročne obaveze prema bankama i finansijerima.

Sledeće pitanje upućujemo Komisiji za kontrolu državne pomoći, povodom pritužbe koju je slovenačka kompanija "Adrija ervejz" uputila ovoj komisiji, u vezi sa pomoći koju država Srbija odobrava kompaniji "Er Srbija". Ova slovenačka kompanija obratila se po osnovu odredaba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, na osnovu sumnji da dolazi do kršenja konkurencije na evropskom tržištu avio prevoza, zato što država Srbija kao potpisnica Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i zemlja kandidat doprinosi nelojalnoj konkurenciji tako što finansijski pomaže "Er Srbiju".

"Er Srbija" iskazuje pozitivan finansijski rezultat, ali isključivo zahvaljujući subvencijama Republike Srbije, koju knjiži kao vanredni prihod. Kada bi se izuzele te subvencije, "Er Srbija" bi iskazivala gubitke koji su veći od gubitaka koje je svojevremeno iskazivala kompanija prethodnica "Er Srbije", a to je bivši JAT. Država Srbija u ovoj kompaniji ima 50% vlasništva, ali je u tu kompaniju unela kroz direktne subvencije, otpise dugova, servisiranje dugova i raznorazne druge indirektne pogodnosti, između 500 i 700 miliona evra direktnog novca, dok je manjinski partner koji ima 49% vlasništva uneo svega 100 miliona evra kredita.

Naravno, pristalice suvereniteta, evro skeptici i pristalice ekonomskog suvereniteta postaviće pitanje - šta slovenačku kompaniju briga što država Srbija pomaže srpsku kompaniju? Ali, ovde se ne radi o srpskom tržištu, nego se radi o nelojalnoj konkurenciji koju "Er Srbija" čini na evropskom tržištu avio prevoza i pošto smo zemlja kandidat za članstvo u EU, čini se da ni srpska kompanija nema pravo na pomoć države Srbije, zemlje kandidata, da je finansijski pomaže i da na taj način čini da ta naša kompanija nelojalno konkuriše.

Pitanje je i za sve građane, šta je sve ukupni benefit da svi građani javnim novcem, novcem poreskih obveznika, pomažu poslovanje nacionalnog avio prevoznika u situaciji u kojoj jedan veoma mali broj građana može sebi uopšte da priušti korišćenje avio prevoza i korišćenje usluga "Er Srbija". Hvala.

Zahvaljujem.

Prošlog četvrtka kada je bio termin za postavljanje pitanja premijerki i ministrima, otvorili smo temu izbornih uslova i danas bih nastavio i postavio nekoliko konkretnih pitanja na adrese nekoliko ministarstava, a tiču se preporuka koje je nevladina organizacija CRTA dala u pogledu sveobuhvatne reforme izbornog zakonodavstva i izbornih procesa u Srbiji, a sve to u cilju da imamo što regularnije i što demokratskije izbore naredne godine, imajući u vidu da deo političke scene najavljuje i njihov bojkot zbog nezadovoljstva trenutnim stanjem izbornog procesa u Srbiji.

Prvo pitanje bih uputio Ministarstvu pravde i zanima nas da li je i predviđena dopuna Zakona o javnim preduzećima koja bi uvela sankcije za sve političke subjekte i odgovorna lica u javnim preduzećima u slučaju povrede člana 70. Zakona o javnim preduzećima koji propisuje zabranu korišćenja imovine, aktivnosti imena i vizuelnog identiteta javnih preduzeća u svim aktivnostima vezanim za političke stranke i izborne kampanje, kao i svaku dugu upotrebu javnih preduzeća u političke svrhe?

Ovo je stvar koja je veoma važna zato što i OEBS i Evropska komisija konstatuju da se najveći deo izbornih nepravilnosti, pogotovo u domenu medijskog predstavljanja odnosi na tzv. "funkcionersku" kampanju. To je nešto što konstatuje i "Transparentnost Srbije" u analizi izbornog procesa, jer kroz funkcionersku kampanju kandidati koji se već nalaze na javnim funkcijama zloupotrebljavaju tu činjenicu što se već nalaze na javnim funkcijama i pojavljuju se u svojstvu javnih funkcionera u predizbornim kampanjama, gde zapravo oni ni ne nastupaju kao javni funkcioneri, nego nastupaju zapravo kao kandidati. Na taj način u svrhe svoje kandidature zloupotrebljavaju svoju javnu funkciju i resurse koji su im iz javnog sektora na tim javnim funkcijama na raspolaganju.

Drugo pitanje upućujemo Ministarstvu kulture i informisanja, a tiče se eventualne izmene Zakona o elektronskim medijima, pa nas zanima da li ovo ministarstvo razmatra uvođenje obaveze regulatoru elektronskih medija da periodično, a po preporuci CRTA, recimo, najbolje svake dve nedelje tokom trajanja kampanje, izdaje pisane izveštaje o praćenju i analizi rada elektronskih medija tokom predizborne kampanje i to izveštaje koji bi sadržali i nalaze stručne službe regulatora elektronskih medija, u vezi sa ravnomernom zastupljenošću kandidata, ali tako da u evidenciji budu obuhvaćeni svi javni nastupi izbornih aktera, pogotovo oni u ulozi državnih funkcionera?

Naravno da ti izveštaji obuhvate i sve druge važne aspekte rada medija tokom predizborne kampanje koji mogu imati uticaj na objektivno i sveobuhvatno informisanje. Da li se razmatra da REM bude obavezan da najkasnije u roku od mesec dana od proglašenja konačnih rezultata izbora bude u obavezi da objavi konačan izveštaj o radu elektronskih medija tokom izborne kampanje.

Dodatno imamo i pitanje za Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave da li su u planu izmene Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnim izborima koji bi drugačije regulisali izbornu administraciju i tela koja učestvuju u izbornom procesu, odnosno da li je u planu recimo uvažavanje preporuke CRTA da radna tela izbornih komisija budu ukinuta, a da se opštinske izborne komisije i gradske izborne komisije hijerarhijski stave pod nadležnost RIK, da postoji jasna, vertikalna hijerarhija između izbornih komisija, koje bi onda i na opštinskim i na gradskim nivoima preuzele na sebe ingerencije radnih tela, jer bi na ovakav način sprovođenje izbornog procesa bilo efikasnije?

Da li je u planu izmena kojom bi bila uvedena obavezna obuka članova biračkih odbora na svim biračkim mestima, uz, takođe, obavezno i testiranje, kako bi se na samim biračkim mestima unapredio rad biračkih odbora? Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Poštovana premijerko, poštovani ministri i kolege poslanici i građani, iduće godine dospeva termin za redovne parlamentarne pokrajinske i opštinske izbore u skoro svim opštinama po Srbiji, uključujući tu i sve beogradske opštinske skupštine. Izborni uslovi, izborno zakonodavstvo medijske slobode, birački spisak i način sprovođenja izbornog procesa, aktuelna su tema u javnosti i predmet su i protesta građana koji su se održavali prethodnih meseci.

Najavljeni i mogući bojkot izbora od strane opozicije ukoliko ne dođe do promene izbornih uslova, stanja medijskih sloboda i to najmanje šest do devet meseci pre održavanja izbora. Izbori održani uz bojkot dela političke scene, svakako dovode u pitanje legitimitet vlasti izabrane na takvim izborima, sveukupan kapacitet države, unutrašnju političku stabilnost i spoljnopolitičku poziciju države i onih koji bi se u spoljnopolitičkim kontaktima, predstavljali kao legitimno izabrani predstavnici vlasti ove države.

Stranka moderne Srbije smatra da je s toga poslednji čas da se otvori dijalog na temu medijskih sloboda i izbornih uslova, a u protivnom, možemo se suočiti sa političkom krizom koja može otići u nesagledivom pravcu, jer izborni proces i sve druge demokratske procedure su jedini prirodni način kanalisanja političkih nesuglasica.

Ukoliko su ti demokratski procesi, ukoliko nisu uspostavljeni, onda antagonizmi u društvu eskaliraju.

Interesuje nas najpre da li predstavnici Vlade misle da je naš izborni proces sveukupno zadovoljavajući, da nam je izborno zakonodavstvo dobro i da ga ne treba popravljati, da su nam medijske slobode adekvatne i da omogućavaju jednaku zastupljenost svih političkih aktera.

Poslednji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama, koje Stranka moderne Srbije, uvažava kao merodavan dokument i kao merodavnu sliku stanja našeg društva, konstatuje, citiraću „da Srbija nije u dovoljnoj meri iskoristila period između izbora, kako bi se rešili trajni nedostaci, neadekvatna transparentnost u finansiranju partija i kampanja, nejasna razlika između stranačkih i državnih aktivnosti i neravnomerno medijsko izveštavanje“.

Navodi se i da preporuke OEBS apsolutno nisu uvažene i da se tek treba pozabaviti sveukupnom reformom izbornog zakonodavstva.

Ako predstavnici vlasti ili Vlade, sa druge strane misle da ništa ne treba popraviti u svemu ovome, onda nažalost skrećem pažnju da nam preti ozbiljna politička kriza koja zaista može otići u nesagledivom smeru. Hvala.

Hvala vam na odgovoru, ali mislim da ga ipak nisam dobio.

Dakle, ja ne bih ovde sa vama vodio dijalog o tome gde su druge organizacije iz opozicije i da li su opravdano tamo gde su, nema potrebe sa mnom da vodite tu polemiku, oni imaju svoje razloge i veruju da su opravdani. Ja pitam za konkretne izborne nedostatke u izbornom procesu, u izbornom zakonodavstvu i činjenicu da te nedostatke konstatuje i Evropska komisija u svom poslednjem izveštaju.

Tačno je da su svi poslednji izbori sprovođeni, manje, više, po zakonima i procedurama koje je bivša vlast donosila, ali je isto tako tačno i da OEBS i da Evropska komisija u svojim uzastopnim godišnjim izveštajima i analizama svih prethodnih izbornih procesa konstatuju pogoršanje stanja demokratije u Srbiji, pogoršanje sprovođenja demokratskih procedura, a izborne procedure i državni organi koji u izbornim procedurama učestvuju su svakako temelj svih drugih demokratskih procesa.

Dakle, imamo nacrt izmena i dopuna Zakona o političkim strankama, ali to je premalo. Ja sam očekivao da ću čuti konkretne predloge zakonskih mera koje će biti iznete pred narodne poslanike u narednim mesecima, jer kažem vam, ukoliko deo opozicije ili cela opozicija budu bojkotovali izbore vi ćete imati izbore sa kojih ćete izaći kao nelegitimno izabrana vlast, a to će državu uvesti u političku krizu.

Mogu da vam nabrajam konkretne nepravilnosti, fantomski glasači koji dobijaju pozive na adrese na kojima ih nikad niko nije video da tu stanuju, automobili bez registarskih tablica koji se vozaju okolinama biračkih mesta, članovi biračkih odbora vladajućih stranaka koji šetaju biračke spiskove i vode svoje paralelne evidencije, donacije 6700 ljudi koji u nekoliko dana u sinhronizovanoj akciji uplate po 40.000 dinara na račun kampanje vladajuće stranke, to su vam indikatori pranja novca kada imate gomilu malih transakcija koje se u par dana sprovedu.

Dakle, na sve te nezakonitosti vladajući organi nikada nisu reagovali. U krajnjoj liniji, vi možete da negirate potrebu popravke izbornog procesa i izbornog zakonodavstva, ali vam kažem, potreba za to postoji, zato što deo političkog sistema ove zemlje najavljuje bojkot. Ako takve izbore budemo imali, mi nećemo imati legitimno izabranu političku vlast i to ugrožava stabilnost države i u unutrašnjem političkom planu i na spoljnopolitičkom planu. Hvala vam.

Hvala.

U svom završnom komentaru reći ću vam nekoliko stvari. Dakle, pozivati se na to da na sam izborni dan nema puno nepravilnosti još uvek ne znači da su izbori regularni. Svi oni koji su konstatovali da na izborima ima nepravilnosti, te nepravilnosti beleže u periodu koji prethodi izbornom danu.

Jedna od tih nepravilnosti tiče se upravo balansirane i ravnomerne medijske zastupljenosti i zove se funkcionerska kampanja. Znate, to vam je ono kada javni funkcioner vozilom javnog sektora u pratnji drugih javnih funkcionera u vreme predizborne kampanje se pojavljuje na televiziji, pa vi znate da li je on tu u svojstvu kandidata ili javnog funkcionera, pa malo miluje krave, malo otvara fabrike, a malo se kandiduje za javnu funkciju tokom izbora koji su upravo u toku.

Dakle, ni jedan zakon u ovoj Skupštini nije usvojen a da predlagač nije bila Vlada Republike Srbije. Zato inicijative za izmenu izbornih zakonodavstava moraju očigledno doći od strane Vlade.

Ja nemam nikakvu iluziju, kakav god izborni zakon da predložim, ako uopšte bude i stavljen na dnevni red, da će biti i usvojen. Ja to nemam mandat da zahtevam, ali iskustvo nas uči da se ovde usvajaju samo zakoni koje predlaže Vlada.

Za ovo postoji potreba i zbog činjenice da dve trećine građana smatra da je izbornih nepravilnosti bilo, a jedna trećina je uverena da su one bile od uticaja na izborni rezultat. Svega 11% građana smatra da izbornih nepravilnosti nema i da su izbori potpuno regularni. Dvadesetosam posto građana smatra da je birački spisak neažuran iz manipulativnih razloga. S druge strane, dve trećine građana bi podržalo inicijative kroz koje bi se izborni proces, izborno zakonodavstvo i uloga organa državnih na sprovođenju izbora unapredili. Dakle, ovo je nešto za čim i građani vide da postoji potreba, iako ste vi meni u vašim odgovorima potrebu za ovakvim stvarima relativizovali, da kažem, a ne negirali, ali ajde, relativizovali.

Dakle, ja bih najdobronamernije uputio na preporuke koje je nevladina organizacija CRTA dala za ove stvari. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovana gospođo ministarka, kolege poslanici i građani Srbije, danas imamo na dnevnom redu poseban zakon kojim se reguliše izgradnja tzv. Moravskog koridora, o kojem postoji jedan duži istorijat.

Ukratko, decembra 2012. godine Verica Kalanović, tadašnja ministarka regionalnog razvoja i lokalne samouprave, izjavljuje da će kineska banka dati kredit za finansiranje ovih 110 kilometara autoputa koji spaja koridore 10 i 11 po ceni od 4,7 miliona evra po kilometru, dakle, to je oko 500 miliona evra, i da će projekat realizovati „China Road and Bridge Construction Company“ uz, tada je rečeno, 45% uključenosti domaćih izvođača. To je decembar 2012. godine.

Juna 2017. godine, pre dve godine, ministarka, gospođa Mihajlović, izjavljuje da će izgradnja Moravskog koridora početi 2018. godine i da se razgovori već vode sa američkom kompanijom „Behtel“ i da je tender za projektovanje već raspisan.

Nešto više od godina dana kasnije, jula 2018. godine, radovi još uvek nisu počeli, a predsednik Aleksandar Vučić ponovo najavljuje njihov brz početak.

Oktobra 2018. godine, potpisuje se Memorandum sa američkim „Behtelom“ i objavljuje da je procenjena vrednost projekta skočila na 800 miliona eva, koliko je u tom Memorandumu navedeno, polazeći od postojeće dokumentacije i javnost tada saznaje da ni to nije konačna vrednost nego da se čeka projekat dokumentacije za najtežu deonicu Kruševac-Adrani i Memorandum, navodno, tek podrazumeva zajedničko projektovanje, jer se prethodni projekti menjaju zbog izmeštanje trase zbog poplava iz 2014. godine i svih pratećih posledica tih poplava.

Konačno, poseban zakon za Moravski koridor je danas pred poslanicima u situaciji koja je već potpisan Memorandum sa kompanijom koja je već viđena za strateškog partnera, iako predloženi zakon propisuje nekakve kriterijume i nekakvu radnu grupu za izbor partnera. E sada, ako se to već sve zna onda bi i osnovno bilo i pitati čemu onda poseban zakon u Skupštini i da li je to zapravo samo da se ozakoni naknadno ono što je velikim delom već dogovoreno?

E sad, već samim članom 1. ovog svojevrsnog posebnog projektnog zakona koji se donosi radi realizacije jednog konkretnog projekta Moravskog koridora, vidi se da se njime uvodi jedan poseban pravni režim koji u relevantnim oblastima ima za cilj da stvari reguliše na poseban način.

Dakle, predmet zakona su načini sprovođenja eksproprijacije, obezbeđivanje finansiranja projekta, carinski i poreski režimi na projektu. Uvodi se načelo hitnosti u postupanju državnih organa, koji su dužni izdati sve potrebne papire bez odlaganja. Ne kažem da je nužno sve od ovoga loše, naprotiv. Efikasnost u projektima je naravno potpuno prihvatljiv cilj.

Dakle, imamo jednu opštu posebnost i vanrednost u ovom posebnom zakonu koji kaže da će se Zakon o eksproprijaciji primenjivati samo ako nije u suprotnosti sa ovim ad hok posebnim zakonom koji na poseban način reguliše i sam postupak eksproprijacije i rokove u njemu, kao što su pitanje kome se podnose žalbe, u kojim rokovima i u kojim rokovima se te žalbe rešavaju i slična pitanja, iako imamo i Zakon o eksproprijaciji, Zakon o opštem upravnom postupku, kao opšte zakone koji bi ovu problematiku regulisali na jedan opšte prihvatljiv način.

Obrazloženje zašto opšti Zakoni o eksproprijaciji i opštem upravnom postupku nisu dobri, pa moramo imati ovaj poseban zakon je na neki način nezadovoljavajuće i probaću da objasnim koji su razlozi za takav stav.

Opšte obrazloženje da se stvari žele ubrzati mi je nedovoljno, pogotovo što je članom 6. zakona predviđen rok od čak tri godine za podnošenje predloga za eksproprijaciju, tri godine. Važenje rešenja o privremenom zauzimanju propisuje se u trajanju od pet godina i ti rokovi dovode, na neki način, u pitanje izjavu ministarske da će Moravski koridor biti započet na leto, leto koje je već počelo pre neki dan, a okončan za dve i po godine, što bi naravno svi kao dobronamerni želeli i pozdravili da taj auto-put bude završen što pre.

Sad, dalje, eksproprijacija je prema informacijama iz medija od kraja aprila ove godine već počela. Na primer, u Kruševcu, mediji su tada izvestili da je oko trideset rešenja već potpisano, da su građani tim rešenjima zadovoljni, što je dobro i najavljeno je da je pripremljeno nekih 2100 rešenja o eksproprijaciji koja se, rekao bih, onda donose po postojećim opštim zakonima. Dakle, bez posebnog Zakona o eksproprijaciji koji je predviđen ovim posebnim zakonom koji u Skupštini tek treba da bude usvojen.

Tu eksproprijaciju po Kruševcu sprovode, koliko su mediji izvestili, Koridori Srbije i lokalna administracija već ih hvali efikasnošću i činjenicom da su zadovoljni građani, da su građani zadovoljni dobijenim rešenjima.

S toga ostaje nejasno u obrazloženju Predloga zakona zašto su onda postojeći zakoni kamen spoticanja i usporavanja, pa je s toga potrebno doneti ovaj poseban zakon, pri čemu ja ne želim unapred da sporim potrebu ovog posebnog zakona. Samo mislim da su ovo stvari koje bi trebalo razjasniti.

Argument da se posebnim zakonom donosi pravna sigurnost mi je onda takođe upitan i želeo bih da se pojasni, jer činjenica da je eksproprijacija u Kruševcu otpočela pre usvajanja ovog posebnog zakona, dovodi u pitanje i nameru da se onda ovim posebnim zakonom uvede pravna sigurnost i da se obezbedi jednakost za sve građane, bez diskriminacije, što je proklamovani i cilj koji je naveden u obrazloženju Predloga ovog posebnog zakona. Onda je osnovano pitati hoćemo li imati deo eksproprijacije po redovnim, a deo eksproprijacije po ovom posebnom zakonskom režimu? Dakle, pravna sigurnost podrazumeva jednakost za sve i čini mi se da se to sad nekako dovodi u pitanje.

Zakon o eksproprijaciji, na primer, u članu 35. propisuje da nije dozvoljena predaja u posed predmeta eksproprijacije korisniku eksproprijacije pre pravosnažnosti rešenja o naknadi ili pre postizanja sporazuma o naknadi, osim u slučaju hitnosti po rešenju Ministarstva finansija.

Dakle, konačno utvrđivanje pravične naknade je okidač za ulazak investitora u eksproprisanu imovinu. Ovde sada, sa druge strane, ovim posebnim zakonom o Moravskom koridoru, propisuje se da žalba protiv rešenja o eksproprijaciji ne odlaže izdavanje građevinske dozvole, a da investitor ima pravo da izvođače uvede u eksproprisanu imovinu u roku od sedam dana od dana dostave rešenja o eksproprijaciji strankama u postupku.

Dakle, ovakve odredbe bojim se da mogu stvoriti i problem i vlasnicima imovine koja je predmet eksproprijacije i izviđačima radova i investitorima iz ugla neprikosnovenosti privatne imovine, ne bi smelo biti govora o građevinskoj dozvoli ili uvođenju izvođača u eksproprisanu imovinu, sve dok pravična naknada njenom vlasniku nije konačno utvrđena. Najbolje bi bilo da je i isplaćena.

Kada sa više zakona regulišete na različite načine jedna te ista pravna pitanja i jedne te iste postupke, ali sa različitim rokovima i različitim načinom sprovođenja, onda zapravo uvodite pravnu nesigurnost. Zato ad hok doneti zakoni, bojim se, da nisu uvek idealno rešenje jer narušavaju, potencijalno narušavaju celovitost i konzistentnost pravnog sistema.

Argument da će upravo poseban zakon omogućiti da se uz izgradnju puta izgradi i telekomunikaciona trasa i telekomunikaciona infrastruktura je takođe nejasan, zato što poseban Zakon o telekomunikacionoj infrastrukturi ne govori ništa, pa je onda nejasno zašto je baš zbog telekomunikacione infrastrukture bio potreban poseban zakon, a postojeći zakoni nedovoljni.

Argument da se uz poseban zakon lakše i povoljnije dobija međunarodno finansiranje je logičan i prihvatljiv. Ja mogu da razumem da na neki način imamo jedan zakonski „one stop shop“ koji reguliše sve i sva pravna pitanja u projektu i da je možda to onda tako lakše predstaviti potencijalnim finansijerima, ali opet kažem nije nužno i nije ni potrebno i nije ni dobro možda da se posebnim zakonom drugačije regulišu stvari u odnosu na način na koji su one regulisane opštim zakonom.

Dakle, ovde govorimo o tome da je dovoljno samo agregirati različita rešenja iz različitih zakona, na isti način ih propisati u posebnom zakonu i agregirati na jednom mestu.

Argument da se poseban zakon donosi radi transfera znanja i tehnologija od strane strateškog partnera i posebnih tehničkih rešenja u pogledu inkorporacije telekomunikacione infrastrukture i kontrole poplava mi je takođe upitan, jer ništa, opet ništa od toga u ovom posebnom zakonu nije eksplicitno propisano kao obaveza, već tek treba da se nađe u dokumentaciji, a da li će, videćemo kasnije.

Otprilike kao i zeleni krovovi na tržnim centrima u velikim urbanim sredinama, koje investitori obećavaju u fazi projektovanja i dobijanja dokumentacije i otpočinjanja radova, a na kraju kada se izvrši primopredaja tih zelenih krovova na tržnim centrima nema, ima krovova koji prokišnjavaju.

Čak mi malo i komično deluje u obrazloženju kada se, ima tamo jedno pitanje, kaže – da li posebni zakoni postoje kod projekata u domaćoj međunarodnoj praksi i onda se kao primer navodi „Južni tok“? Ja ne bih stvarno „Južni tok“ navodio kao pozitivan primer za bilo šta, pošto to mi je ovako simbol zabluda i ne bih, dali smo 30 miliona evra na obećanje i osnovali projektnu kompaniju, jedini smo koji smo osnovali u inostranstvu u Švajcarskoj, usput smo i NIS prodali ispod cene zarad „Južnog toka“ od koga nema ništa itd. Tako da, ne bih to navodio kao pozitivan primer.

Ne tvrdim nužno da poseban zakon nije potreban i ne tvrdim nužno da se neće desiti transfer znanja i tehnologija od strane strateškog partnera ka domaćoj građevinskoj industriji, samo obrazloženje da se poseban zakon donosi baš radi toga mi nije logičan iz navedenih razloga.

O tome koliko će ovaj projekat doneti posla domaćim kompanijama zakon takođe ne govori ništa precizno i ne daje garancije, već kaže da će to biti uređeno ugovorom o projektovanju i izvođenju radova, koji će po ovom zakonu biti zaključen, pa je onda dodatno upitno i koliko će domaća građevinska industrija profitirati od toga.

Ovim posebnim zakonom o izgradnji Moravskog koridora predviđa se i suspenzija redovnih postupaka javnih nabavki, jer se propisuje da izbor strateškog partnera za realizaciju projekta vrši Vlada na predlog radne grupe obrazovane od strane te iste Vlade. Ta radna grupa strateškog partnera biraće po kriterijumima koje će podzakonskim aktom opet doneti ta ista Vlada. Dakle, sve je u krugu Vlade i ovakve odredbe su potencijalno koruptivne i Vladu stavljaju u sukob interesa.

Vlada, dakle, definiše kriterijume izbora strateškog partnera, Vlada formira radnu grupu koja po tim kriterijumima Vladi predlaže strateškog partnera i Vlada onda po tom predlogu odlučuje, bira strateškog partnera i Vlada opet sa njim zaključuje ugovor.

Eksplicitno se zakonom propisuje da prilikom izbora strateškog partnera i zaključenja ugovora o projektovanju i izgradnji Moravskog koridora, kao i prilikom izbora nadzornog organa, propisi iz oblasti javnih nabavki neće biti primenjivani. Dakle, preko 800 miliona evra javnog novca biće potrošeno bez javnih nabavki. I, Vlada će, naravno, sama sebe i nadzirati u sprovođenju ovog posebnog zakona.

U javnosti se već spominje strateški partner, privatna kompanija „Behtel“, američka, koja je nesporno ogromna kompanija, globalnog kalibra, ima preko 26 milijardi dolara prihoda i preko 55.000 zaposlenih. Ministarka o ovoj kompaniji govori na način kao da zapravo oni nama čine uslugu, donoseći nam znanje i tehnologiju, kao da su oni nama kupac, a ne mi njima. Kako da vam kažem, strateški partner je ipak samo isporučilac usluge za naš novac. Mi smo ovde gospodin kupac.

Ove ovako propisane odredbe koje u sebi nose zaobilaženje javnih nabavki i konflikt interesa izvršne vlasti, koji je i indikator rizika korupcije, posebno brinu ako se ima u vidu jedan tekst koji sam pronašao iz aprila 2017. godine, objavio ga je britanski dnevni list „Telegraf“ u kojem kompaniju „Behtel“ povezuje sa aferom izgradnje petrohemijskih postrojenja u Abu Dabiju, gde „Telegraf“ prenosi da je „Behtel“ kompanija koristila usluge izvesne „Al Badie“ grupe da dobije ovaj 600 miliona dolara vredan posao. Ta „Al Badie“ grupa priznala je na britanskom sudu da je vršila nedozvoljena plaćanja kako bi obezbedila posao kompanijama koje su kršile britanske propise o korupciji.

Dodatno, na Apelacionom sudu u Velikoj Britaniji izneto je i da je „Behtel“ bio upoznat sa aranžmanima koji su podrazumevali isplate novca dvojici saudijskih prinčeva u vezi sa ugovorima za izgradnju metro sistema u Rijadu u Saudijskoj Arabiji, a ta problematika je inače isplivala u javnost povodom spora dva princa oko nasledstva.

Kompanija „Behtel“ je, naravno, sve ovo negirala, ali ipak ostaje sumnja da se poseban zakon piše da bi se posebnim pravnim režimima stvorili posebni uslovi za nečije posebne interese, koji nisu nužno i u najboljem javnom interesu.

Konačno, ono što najviše brine i predstavlja najveći problem u srpskim infrastrukturnim projektima je realizacija i upravljanje projektima. Tako možemo uzeti primer Koridora 10 i deonice Srpska kuća-Levosoje, gde je konstatovano da je čak 30 puta vršeno preprojektovanje ove deonice u toku izgradnje i da sve te izmene nisu bile ni pokrivene građevinskim dozvolama, posledično su probijani rokovi, a vrednost radova uvećavana 1,2 milijarde.

Našao sam informacije, slično je, naravno, i sa Grdeličkom klisurom, koja je javnosti poznata zbog onog obrušavanja potpornog zida. Projekat je navodno u hodu menjan 11 puta, menjao ga je čak i sam izvođač, bez odobrenja investitora nadzornog organa itd.

Dešava se da izvođači na terenu nailaze na nepredviđene situacije. U Gredelici su nailazili na optičke kablove, neusklađenost stanja na terenu sa nultim stanjem istraživanja, nepredviđene geotehničke uslove itd. Sve te nepredviđene situacije nameću izmene projekata, povećanje vrednosti radova i probijanje rokova. Probijeni rokovi odlažu povlačenje novca iz kredita. To opet povlači sa sobom plaćanje penala i finansijerima, a izvođači onda traže naknadu štete.

Našao sam u medijima informaciju da smo za obrušavanje brda u Grdelici u problemu jer nam izvođač traži od države 14,8 miliona odštete za kašnjenja za koja smatraju da oni nisu odgovorni, da smo za tunel Predejane kao država izvođaču platili 2,8 miliona evra odštete.

Onda se mora postaviti pitanje – ko je odgovaran za dodatne troškove i odštete na deonicama na kojima su probijani rokovi, na kojima su preprojektovani radovi na kojima se ti radovi izvode po menjanim projektima bez građevinske dozvole itd?

Znači, deonica Srpska kuća-Levosoje, tu je nadzorni organ Koridori Srbije. Dakle, Skupština JP Koridori Srbije, između ostalog, nadležna je da usvaja izveštaje o izgradnji putne deonice, donosi odluku o predaji putne deonice nadležnom organu. Skupština tog društva nadležna je, isto tako, i da nadzire rad direktora i da usvaja izveštaje tog direktora. Dakle, Skupština Koridora Srbije nadzire rad direktora preduzeća koji je nadzorni organ na deonici na kojoj imamo 1,2 milijarde dinara nepredviđenih troškova izgradnje autoputa, probijenih rokova itd. Ko imenuje tu skupštinu? Njih petoro, nadležno ministarstvo.

Dakle, imamo stalno jedan krug prebacivanja odgovornosti na relaciji projektant – izvođač – nadzorni organ – investitor. Međutim, kada pogledate ovako kroz osnivačka akta nadzornog organa, vi vidite da taj jedan krug odgovornosti se zapravo raspetlja u jedan jasan lanac odgovornosti, gde se ultimativno odgovornost završava u vašem Ministarstvu.

Ono što želim da kažem je da se ovde mora ozbiljnije poraditi na načinu na koji se projekti vode i kako se njima upravlja. Znam da je gomila institucija upletena u sistem realizacije projekta. Vi ne možete biti odgovorni za neažurnost katastara u lokalnim samoupravama, za to da neko naiđe na optičke kablove koje je Bog zna ko tamo kada postavio, pa tek izvođač kad zabode bagerom naleti na njih. I građani znaju, u gradskim sredinama bager zabode kašiku u beton, probije cev koja se nalazi tamo gde po projektnoj dokumentaciji nije trebala biti.

Za takve stvari je odgovoran neko drugi, ali ultimativno konačna odgovornost je na vama.

Inače, ciljevi koje ovaj projekat proklamuje: bolja pristupačnost, povezanost delova Srbije, vremenske i ekonomske uštede, bolja regionalna povezanost, veći tranzitni saobraćaj, privredni i turistički razvoj opština, telekomunikaciona infrastruktura, pa i povećanje vrednosti nacionalnog telekomunikacionog operatera, bolju zaštitu od poplava. Naravno, protiv takvih ciljeva samo zlonameran čovek može biti.

Ali, konačno, ove ciljeve treba ostvariti na ekonomski što efektivniji i efikasniji način, a upravljanje projektima i upravljanje javnim preduzećima angažovanih na tim projektima naravno je većinom u nadležnosti stranačkih kadrova stranaka vladajuće koalicije. Zbog toga je odgovornost za probijene rokove, za uvećanu vrednost radova, za penale izvođačima, za penale finansijerima za nepovlačenje sredstava potpuno jasno ko tu odgovornost treba da snosi, pa makar ona bila samo politička.

Posledično, prema istraživanju Svetskog ekonomskog foruma mi smo 100. na listi kvaliteta puteva, u regionu pretposlednji, po ovoj tabeli od zemalja u regionu samo je BiH iza nas.

Za kraj, mapa koju ste nam dali, za moj pojam zelene trase su trase koje su u planu. Nažalost, u Vojvodini je zelenih trasa malo. Želeo bih od vas da dobijem preciznu informaciju oko fruškogorskog koridora, jer Fruška Gora je verovatno redak primer nacionalnog parka kroz koji prolazi međunarodni tranzitni teretni saobraćaj. Interesuje me informacija kada će biti početi radovi na izgradnji koridora kroz Frušku Goru? Hvala.

Hvala.

Kratka replika vezano za probijanje rokova i povećanje vrednosti radova na Koridoru 10. Rekli ste da su političari razni izlazili itd, ali moram da kažem da je to generalno praksa u Srbiji i u politici da se obećavaju investicije, kule i gradovi itd. Na početku svog izlaganja sam spomenuo vašu izjavu iz juna 2017. godine, dakle, pre dve godine, kada ste izjavili da će izgradnja Moravskog koridora početi 2018. godine, a sada smo na kraju juna 2019. godine. Kao političar, nikada ne bih davao olaka obećanja i ne bih obećavao previše, ali bih se trudio da očekivanja prevaziđem.

Ne znam da li ste primetili, ali ja nisam dovodio u pitanje porast cene sa, pre par godina spominjanih, 500 na sada predviđenih 800 miliona evra, a upravo zato što uvažavam konstataciju da ovo nije samo izgradnja autoputa, već da se tu dodaje i rešavanje problema plavnih područja u slivu Morave i telekomunikaciona trasa koja se priključuje. U ovom trenutku nemam informaciju da kažem da je 800 malo ili puno, da treba da bude 720 ili 950. Osporio sam suspenziju koncepta javnih nabavki, suspenziju Zakona o javnim nabavkama, jer smatram da toliki novac nije u redu trošiti bez javnih nabavki.

Pretpostavljam da će zaista doći do transfera znanja i tehnologija od strane strateškog partnera ka domaćoj građevinskoj industriji, ali samo kažem da donošenje posebnog zakona se ne radi zbog toga. Po postojećim zakonima smo mogli raditi sa respektabilnim, globalnim strateškim partnerom uz javne nabavke, pa bi i bez posebnog zakona moglo doći do transfera znanja. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Kratko pošto smo već imali debatu u prepodnevnom delu rasprave, ali ostalo je jedno pitanje koje sam tada postavio, pa nisam dobio odgovor, bilo je naravno drugih pitanja, prirodno je da se preskočilo.

Dakle, pitanje Vojvodine, zeleno na mapi su planirani projekti, moj utisak je da je malo zelenih planiranih trasa na području Vojvodine i ponoviću pitanje Fruškogorskog koridora, hoćemo li i za taj projekat imati poseban zakona kao što je ovaj poseban zakon za Moravski koridor? Kada je planiran početak radova? Koliko je procenjeno trajanje radova, odnosno koji je rok za završetak? Hoće li i taj projekat ići bez postupka javne nabavke kroz direktne pregovore Vlade sa nekim strateškim partnerom?

Dakle, ako mogu da dobijem prema sadašnjim saznanjima informacije, indirektno je vezano na temu Moravskog koridora. Hvala vam.

Prvo pitanje upućujemo ministru prosvete i pitamo ga da li će podneti ostavku, nakon saznanja da je test iz matematike za đake osnovnih škola za prijem u srednje škole ipak procureo u javnost iz štamparije, obzirom da je on lično tvrdio da je tako nešto, zahvaljujući njemu i njegovom ministarstvu, nemoguće i da je, citiraću ministra, "ta rupa u poslednje tri i po godine zapušena".

Dakle, ako je test izašao iz štamparije, onda se baš radi o kršenju protokola za distribuciju testova. Taj protokol je direktno u nadležnosti ministarstva i nesumnjiva je onda i lična odgovornost ministra.

On je vrlo lakonski ustvrdio, vrlo brzo nakon provaljivanja testova, da su za izlazak testova u javnost odgovorne neke žene, neke majke. Međutim, najnovija saznanja su da je uhapšen radnik štamparije koji je direktno iz štamparije izneo testove u javnost.

Dakle, sugerišemo ministru prosvete da iskaže ličnu odgovornost i podnese ostavku.

Sledeće pitanje upućujemo ministru unutrašnjih poslova. U javnosti se nedavno pojavila informacija da je novi Pravilnik o policijskim ovlašćenjima, koji je usvojen 10. juna, stupio na snagu, a njime se detaljnije reguliše upotreba suzavca, spreja, šokera i električne palice. Novim Pravilnikom predviđena je upotreba elektro-šokera i električne palice i na osobe koje su ranjene, obilno krvare, ali i na trudnicama i mentalno obolelim osobama, čak i na srčanim bolesnicima.

Ovakve odredbe stvaraju ogromnu zabrinutost, iako u Pravilniku piše da se ovakva sredstva nad ovim licima smeju upotrebiti samo kao krajnja i jedina preostala mera, uz obavezu službenih lica da momentalno obezbede medicinsku negu tim licima. Ali, ako upotrebite elektro-šoker i električnu palicu na srčanom bolesniku za pružanje naknadne medicinske pomoći, možda neće biti vremena.

Potrebno nam je objašnjenje koja je logika da se ovakve drastične mere dozvole i prema ovim nemoćnim licima i licima u posebnim stanjima i interesuje nas namerava li Ministarstvo unutrašnjih poslova promeniti ovaj pravilnik i ukinuti ovakve drastične odredbe o primeni fizičke prisile?

Upućujemo još jedno pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova. Naime, od 1. jula vozači u Srbiji mogu vozačke dozvole da dobiju preko "Pošte Srbije" na kućnu adresu, barem tako propisuje pravilnik o vozačkim dozvolama koji je donet 13. juna i objavljen u "Službenom glasniku", videćemo kako će to u praksi zaista funkcionisati, ali nas interesuje da li je ovako nešto planirano i sa ostalim ličnim dokumentima, a pre svega sa putnim ispravama?

Ovih dana, poslednjih nedelja i meseci, ponovo, kao i svake godine u vreme godišnjih odmora, formira se gužva po šalterima Ministarstva unutrašnjih poslova, pogotovo u većim urbanim sredinama. Gužve se pre svega prave radi preuzimanja izrađenih novih pasoša. Kod predaje zahteva za pasoše sistem e-uprave i elektronskog zakazivanja u određenoj meri još i uspeva da predupredi gužve, mada se i tu dešava da na duži rok svi termini za elektronsko zakazivanje su popunjeni i nemoguće je zakazati elektronski termin za predaju zahteva za pasoš. Ali, gužve su pre svega prisutne, redovi i čekanje u redovima, kod podizanja pasoša.

I poslednje pitanje Ministarstvu finansija i predsednici Vlade - da li planiraju da u skupštinsku proceduru predaju svoju verziju zakona o finansiranju Vojvodine, jer donošenje takvog zakona predstavlja i ustavnu obavezu? Verzija zakona koja je ovde nedavno raspravljana nije usvojena, pa nas zanima da li Vlada planira da preda svoju verziju?

Pitanje postavljamo i povodom izjave pokrajinskog premijera Igora Mirovića da se u Vojvodini prečišćava svega 10% otpadnih voda i da je taj problem stavljen na visoko mesto na listi prioriteta, ali i da je za njegovo rešavanje potrebno izdvojiti značajna finansijska sredstva, a pored toga, preko 600 hiljada ljudi u Vojvodini pije tehnički neispravnu vodu koja ima arsen u sebi, koji je vrlo opasan i kancerogen. Dakle, imamo problem zaštite životne sredine koji je u Vojvodini vrlo izražen i koji treba finansirati i za koji u narednih 10-15 godina nam je potrebno preko osam i po milijardi evra. Zahvaljujem.

Hvala, predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi gosti iz Komisije za zaštitu konkurencije, zašto je važna politika konkurentnosti i treba li je negovati i šta građani imaju od toga?

Dakle, misija, svrha postojanja Komisije za zaštitu konkurencije je da obezbedi jednake uslove za sve učesnike na tržištu na način da se obezbedi društvena dobrobit i ekonomski napredak, a naročito korist potrošača. Dakle, jednake prilike svim učesnicima na tržištu, naročito sa akcentom na korist potrošača.

Politike razvoja konkurencije, rekao bih, da su istovremeno i specijalizovane, ali i multidisciplinarne. Mislim da je važnije pokušati ove politike predstaviti građanima nego birokratski prolaziti kroz stavke vašeg godišnjeg izveštaja o radu, jer važno je da građani shvate čemu vi zapravo služite, zašto je to za njih dobro i zašto je važno da vi radite kako treba, pa ću probati da dam neke primere da se vidi zašto je važno da nezavisne institucije vode ljudi od snažnog integriteta sposobni da se odupru svim pritiscima, bilo da oni dolaze iz političkog sistema ili od starane krupnog kapitala, da to budu ljudi koji su u stanju da očuvaju svoju nezavisnost, da rade po zakonu, po struci i da se odupru takvim pritiscima.

Dakle, u Novom Sadu imate u krugu od 200 metara primer politike konkurentnosti i tržnih centara, dakle malo pre spomenuta maloprodaja robe široke potrošnje, tri tržna centra, dva privatna i jedan državni. Jedan od ova dva privatna dobio je nedavno sve moguće pogodnosti od države i od lokalne samouprave, kako materijalne tako i nematerijalne, ne samo da mu je davana subvencija u formi direktnih plaćanja nego mu je subvencija davana indirektno, kroz izmenu propisa njihovog prilagođavanja potrebama investitora, kroz opremanje komunalne infrastrukture, kroz tolerisanje projektni rešenja koji sada evo širu lokalnu zajednicu izlažu i određenim komunalnim rizicima. Taj tako na sve načine privilegovan privatni tržišni centar ugušiće ovaj drugi privatni i ovaj jedan državni, gradski.

Konačno, posledica izostanka negovanja politike konkurentnosti biće to da uskoro niko neće moći kupovati ni u jednom od ta tri tržna centra zbog zaključka koji ste i vi konstatovali, a to je prethodni govornik rekao, da pada kupovna moć građana, između ostalog i zbog toga što nemamo konkurentsko tržište koje kao konkurentskog je sposobno da se razvija i podiže BDP i životni standard građana.

Ovaj primer pokazuje da je politika konkurentnosti multiresorna i da su izazovi sa kojima se Komisija suočava višedimenzionalni, ovde imate u ovom primeru mnoštvo učesnika u jednom ovako poslovnom poduhvatu kao što je izgradnja i puštanje u rad veliko šoping mola i svi oni svojim postupanjem, načinom na koji propisuju ponašanja, postupcima ili propuštanjem postupanja, mogu uticati na politiku konkurentnosti. Svaki od njih može okrenuti glavu na neku stvar i nekom od učesnika u ovom poduhvatu omogućiti pogodnosti koje ugrožavaju konkurenciju. Recimo, nedozvoljenom promenom ili selektivnom primenom urbanističkih propisa jedan investitor veoma lako može biti doveden, pogodniji položaj u odnosu na druge konkurentne.

U tom slučaju, narušavanje konkurencije dolazi od strane organa vlasti, dakle, od same države, iz političkog sistema. Privatni izvođači specifičnih radova, ili isporučiocu nekih posebnih roba mogu se dogovoriti o ceni po kojoj će kupac njihovih roba ili usluga biti prinuđen da platiskuplje, jer jednostavno, nema konkurencije, ili je ona njihovim dogovorom ograničena.

Sa svakim od ovih aktera Komisija može biti potencijalno suočena i u okvirima svojih nadležnosti moraće sankcionisati takvo postupanje, ili propuštanje da se postupa, koliko god moćan taj neko bio. Jer, povreda konkurencije vidimo iz ovog primera ne nastaje samo onda kada se promenom vlasničke strukture ili spajanjem dve firme stvori veliki učesnik na tržištu koji uzima nedozvoljeno veliki procenat tržišta, dakle, nije povreda konkurencije samo koncentracija, kako zakon ovu pojavu definiše.

„CarGo“ je odličan primer kako država kreira konkurentsko okruženje inovatorima koji svojim inovacijama konkurišu konvencionalnim pružaocima određene usluge, u ovom slučaju usluge prevoza putnika u drumskom prevozu. Jeste, i to dosta dramski, evo sada ćemo da objasnimo.

Država je rešila da primenjuje politiku ograničavanja slobodnog tržišta putem regulisanja cene pružanja ovih usluga, dakle propisivanjem minimalne cene, tzv. „prajs flora“, ali na nivou iznad slobodno tržišno formirane cene.

Posledica je da se time generiše višak ponude, jer će po ceni većoj od tržišne, ispod koje se ne sme ići, više ponuđača biti spremno da uslugu nudi. Time se povećava korist za ponuđače, a smanjuje korist za potrošače. Ujedno se stvara i višak ponude i tržište je van ravnoteže u kojoj bi bilo da je cena slobodno tržišno formirana.

Reakcija vlasti na posledice ove politike je druga mera Vlade implementirana u zakon, a to je zakonsko ograničenje ponude, pomeranje krive ponude u levo, ka manjim količinama ponuđenog taksi prevoza, tako što se propisom limitira dozvoljeni broj ponuđača.

Posledica ovakve tržišne intervencije od strane vlasti je smanjenje ukupne novostvorene vrednosti na tržištu drumskog prevoza putnika i od ovog biznisa će se na takav način smanjiti i opšte društvena korist. Ovo je gradivo prve godine ekonomskog fakulteta, složićete se sa mnom. Evo, hvala vam na osmehu koji potvrđuje da se slažemo.

Zakonom se nadalje inovativne metode pružanja usluge drumskog prevoza putnika stavljaju van zakona, praktično, ili se propisuju na način da ne mogu biti primenjene nikako drugačije osim na konvencionalna način. Dakle, mora taksimetar, ne može aplikacija, mora taksimetar.

Zakon se nadalje piše od strane radne grupe koju čini samo jedna zainteresovana strana, konvencionalni pružalac usluga, a inovator konkurent, se izostavlja iz kreiranja iz zakonodavnog okruženja, i dovodi se konvencionalni konkurent u pogodniji položaj. On preduzima poteze kojima, praktično, formira neku vrstu kartela, i to od strane onih ponuđača koji te svoje usluge drumskog prevoza putnika nude na jedna i samo jedan konvencionalan način, jer svaki drugi način, praktično biva proglašen nezakonitim.

O primeni metodologija, blokiranja grada, fizičke sile na vozače CarGo itd, to su već teme za neke druge državne organe.

Dakle, ovo deluje kao nelojalna konkurencija koja je ugrađena u same temelje tržišta drumskog prevoza putnika. Dakle, već kroz sam zakonodavni proces i čini mi se, nažalost, uz podršku samog ministarstva. Komisija, doduše jeste dala mišljenje na izmene Zakona koje su malopre obrazlagane, bavila se problematikom sedišta pružalaca usluga, pitanjem ograničenja broja ponuđača, definisanjem te minimalno dozvoljene cene i odredbama koje regulišu primenu tih inovativnih načina pružanja usluge prevoza putnika. Međutim, zakon je, ipak prošao.

Trebalo bi razmisliti, voleo bih da čujem mišljenje. Mogu li mišljenja Komisije na zakonske predloge dobiti određeni mandatorni karakter, ili vaše mišljenje, jednostavno, dođu, predlagač zakona ih pročita, konstatuje, stavi u stranu, i zakon prođe bez obaveze da ta mišljenja budu ikako uvažena.

Konačno „CarGo“ je Komisiji za zaštitu konkurencije podneo inicijativu za ocenu da li je zakonom i postupanjem taksista povređena konkurencija. Slučaj u međuvremenu eskaliran i do Evropske komisije, njihovim obraćanjem.

Ja na vašem sajtu nisam uspeo da nađem u delu koji se odnosi na pokrenute postupke povrede konkurencije da li je nešto urađeno po pitanju ove inicijative. Po članu 35. stav 4. Zakona o zaštiti konkurencije vi imate rok od 15 dana da odgovorite od dana prijema inicijative, da dostavite odgovor podnosiocu inicijative, pa bih voleo da čujem komentar.

Dakle, politika konkurencije važna je za negovanje ukupne investicione klime. Privredno okruženje u kojem je konkurencija slaba, nelojalna, opterećena nezakonitim uticajima i nezakonitim sredstvima borbe među konkurentima uz pravosuđe koje to toleriše, uz komisiju koja nema efektivnu moć da to spreči ili da reaguje i sankcioniše.

Tako privredno okruženje je okarakterisano lošom investicionom klimom i u takvoj atmosferi Srbija ne može očekivati prvoklasne investitore ni u jednoj vrsti biznisa. U takvoj investicionoj klimi srpska privreda osuđena je na investitore u poslove niskog nivoa, prerade male dodatne vrednosti, niske stručnosti i niskih zarada, a uz sve to prinuđeni smo na duži rok da, čak i takve investicije zapravo sami plaćamo kroz subvencije i sve druge vidove pogodnosti.

Investitorima će naravno rasti apetiti i tražiće sve više od države da bi ovde otpočeli poslovanje kao kompenzaciju za svoj dolazak na tržište na kom je konkurencija nelojalna, a investiciona klima loša i time će se nelojalna konkurencija samo produbljivati.

Politika konkurencije i relevantno pravo i zakonodavstvo, u potpuno su u Srbiji vezani za politiku i pravo konkurencije u EU i institucionalno procesna rešenja mi gradimo po uzorima evropski model na papiru, ali možda, ipak ne sasvim i u stvarnosti.

Evo, šta o politici konkurencije kaže poslednji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u Evropskim integracijama. Dakle, problematika konkurencije i rad vaše komisije pokriveni su pregovaračkim poglavljem 8 – politika konkurencije, tako se to poglavlje zove. Najpre bi trebali da se kao društvo dogovorimo, da li su nam i da li nam trebaju evropska tržišta, biti uzor u pogledu politike konkurencije tržišnih učesnika. Mislim da da, zato što znamo da su ta tržišta efikasnija u pogledu stvaranja novih vrednosti i uvećavanja društvenog bogatstva, a da nije tako našim građanima za odlazak na rad u inostranstvo omiljene destinacije ne bi bile Nemačka ili Francuska, naši građani bi bili srećni ljudi i živeli bolji život na nekim drugim adresama, a imamo odlazak mladih koji nas godišnje košta preko milijardu evra godišnje upravo na te adrese u EU.

Po poslednjem evropskom izveštaju o napretku Srbije konstatovano je da poseduje tek umerenu pripremljenost u oblasti konkurencije, a u pogledu usklađenosti zakonodavstva u domenu državne pomoći učesnicima u privredi konstatovano je da nije ostvaren, ama baš nikakav napredak.

Izuzeće, preduzeće u procesu privatizacije od kontrole državne pomoći dodatno podstiče razvoj nelojalne konkurencije. Konstatovano je da sama komisija ima dovoljno osoblja, da je povećan broj slučajeva povrede konkurencije pod istragom, kao i da je povećana materijalna vrednost tih slučajeva. Konstatovano je da je i duplirana vrednost naplaćenih kazni u 2016, 2017. godini, oko 3,5 miliona evra naplaćenih kazni, da je kredibilitet Komisije povećan i istraživanjem velikih privatnih i javnih preduzeća i promovisanje konkurencije u javnosti i mišljenja data na predloge zakona ocenjeni su kao nešto što je povećalo podršku javnosti i radu komisije i to treba istaći i pozdraviti kada je u pitanju ocena Evropske komisije o samom radu vaše institucije.

Ipak, ocena je da smo umereno pripremljeni bez napretka u domenu narušavanja konkurencije putem pomoći države posrnulim tržišnim učesnicima i da je potrebno poraditi i u pravosudnom delu razvoja konkurencije i njene odbrane od nezakonitih postupanja tržišnih učesnika.

To pokazuje da je Komisija samo jedan deo celog sistema razvoja konkurentnosti u srpskoj privredi, a da zapravo škripi u pravosuđu i političkom sistemu koji ne pokazuje dovoljno političke hrabrosti da reši problem posrnulih privrednika u Srbiji koji uglavnom dolaze iz javnog sektora.

U zakonodavnom normativnom smislu izazovi su u nekom niskom pragu notifikacije i koncentracije primene instituta prekida postupka, pitanja direktne primene evropskih propisa na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, metodologije utvrđivanja relevantnog tržišta merenja koncentracije na tom relevantnom tržištu i postojanje izuzeća restriktivnog sporazuma.

Mnogi sektorski propisi tretiraju problematiku zaštite konkurencije, ali, nažalost, na način da nameću regulatorna ograničenja, narušavaju, pa čak i isključuju konkurenciju, kako smo mogli videti u primeru jednog sektorskog propisa koji sam na početku izlaganja obrazložio, a to je Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju i njegovih nedavnih izmena.

Nezavisnost Komisije u odnosu na izvršnu vlast je upitna, jer njen finansijski plan odobrava Vlada i ako se Komisija ne finansira iz budžeta, već od strane učesnika na samom tržištu prema svojim tarifnicima i postavljam pitanje zašto Vlada mora odobravati finansijski plan Komisije? Čemu uopšte ta odredba u Zakonu onda treba da služi, jer vi budžet ne opterećujete? Naprotiv, Komisija ne samo da se ne finansira iz budžeta, već u budžet uplaćuje svoj, hajde da kažemo, profit, pod navodnicima, iako Komisija zapravo ne bi trebala da bude profitna organizacija pošto je finansira sama privreda.

Komisija ne bi trebala na toj privredi da profitira, već da joj bude servis i regulator. U tom smislu bih sugerisao možda neku korekciju tarifnika i finansijskog plana. Mislim da nema potrebe da ostvarujete profit. Za moj pojam bi trebali da budete na pozitivnoj nuli.

Tačno je da vi profit, dakle, taj višak prihoda iznad rashoda to uplatite u budžet i to jeste prihod koji jeste u javnom interesu, ali, kako vam kažem, to je onda opet još jedan nemet privredi koji ona indirektno finansira, jer novac koji vi suvišno uzmete od privrede, na kraju iz te privrede završi u budžet i na neki način mi to deluje kao neki para, para fiskalni. Milion evra godišnje, dakle, za celu privredu je otprilike red veličine dodatnog opterećenja privredi.

U pogledu zaštite konkurencije važno je i pitanje Komisije za kontrolu državne pomoći i generalno politika selektivne državne pomoći privrednicima, pa par reči i o njoj, jer je važna za sveukupnu konkurenciju.

Komisija za kontrolu državne pomoći, dakle, nema institucionalni kapacitet pošto nema svojstvo pravnog lica, a njene stručne i administrativne poslove obavlja Ministarstvo finansija i njena nezavisnost u procenjivanju da li politika selektivnog odobravanja državne pomoći tržišnim učesnicima, da li takva politika narušava konkurenciju, time je ozbiljno narušena.

Politika subvencija svakako jeste svojevrsna nelojalna konkurencija podstaknuta od strane same države, pošto novcem poreskih obveznika finansira izabrane konkurente drugim privrednicima i uglavnom domaćim privrednicima pošto korisnici subvencija su mahom inostrane kompanije.

Imali smo primer kad se domaća IT industrija pobunila protiv subvencija inostranim investitorima u IT sektor, jer je to samonikla industrija koja je nikla, rekao bih, ne zahvaljujući državi, nego uprkos njoj. Potpuno je prirodno da je domaća IT industrija smatrala da se subvencionisanjem inostranog IT investitora, zapravo njihovim rođenim novcem njima finansira inostrani konkurent i da to jeste vrsta nelojalne konkurencije podstaknuta od strane same države.

Izostaje na neki način sistemski pristup u pogledu osnaživanja kapaciteta pravosuđa u domenu konkurencije. Komisija kao nesumnjivo stručna u svojim tesnim konsultacijama sa Upravnim sudom može možda ponekad i previše uticati na sudske odluke, pa je i zbog toga važno da sud bude osnažen. Ne mislim da bi vi to radili zlonamerno i ne mislim da bi to radili tendenciozno, ali, prosto, informacijama kojima prezentujete kao stručni i nadmoćni u tom smislu u odnosu na nekoga ko je stručno inferioran u poređenju sa vama, to možda može biti način da vi u krajnje dobroj nameri utičete na zaključke koje će neko doneti u sudskom postupku koji vodi.

Potrebno je zato specijalizacija Upravnog suda i ona bi trebala da donese ujednačenost prakse, bolja stručna znanja u pogledu sagledavanja kompleksnih odnosa privrednih subjekata i tržišnih prilika na različitim tržištima koja analizirate.

Rokovi u kojima Upravni sud odlučuje po ovim pitanjima su posledica njegove preopterećenosti, nepouzdanost, nedoslednost i nedovoljna ažurnost Upravnog suda, uz manjak stručnosti zbog opšte prakse Upravnog suda, njegove nespecijalizovanosti, za posledicu nekada imaju i višegodišnju analizu vaših predmeta, što je za privredu i poslovne planove privrednika ozbiljan otežavajući faktor.

Naravno, treba konstatovati da nedovoljno poznavanje problematike zaštite konkurencije postoji i među organizacijama koje štite interese potrošača, te bih ohrabrio Komisiju da intenzivira svoju komunikaciju sa takvim organizacijama.

Za sam kraj, bukvalno, u preostalih tridesetak sekundi neke preporuke za sveukupno unapređenje politike konkurentnosti.

Nezavisnost Komisije pojačati ukidanjem njene obaveze da finansijski plan daje Vladi na odobrenje. Dovoljno je da vas finansijski kontroliše DRI.

Komisiju za kontrolu državne pomoći uspostaviti na operativno-nezavisnim osnovama, a ne da ona defakto bude deo Ministarstva finansija.

Kapacitet Upravnog suda označiti specijalizacijom. Postupajuće sudije u postupcima zaštite konkurencije edukovati po posebnim namenskim programima edukacija, u čemu i sama Komisija za zaštitu konkurencije može uzeti proaktivnu ulogu.

Sa ciljem da se obezbedi konzistentnost sudske prakse obezbediti konzistentnost prakse Komisije, jer to doprinosi predvidivosti investicionog okruženja i podstiče time privredni rast.

Sektorske analize sprovoditi na onim tržištima koja su najizloženija riziku narušavanja konkurencije, a to su telekomunikacija, energetika, saobraćaj, bankarstvo i finansijske usluge.

Ono što bih na kraju, evo, još samo jednu rečenicu molim, što bih najviše očekivao od Komisije za zaštitu konkurencije, da rabije strah Srbije od slobodnog tržišta. Dakle, vi ste ti koji treba Srbiji da pokažete da slobodno tržište nije bauk i da, iako primarni interes kapitala je profit, a ne zaštita životne sredine ili interesa potrošača, postoje regulatorne institucije koje će pomiriti interes kapitala i opšte društveni i javni interes i na taj način stvoriti stabilno razvijno okruženje i razbiti famozni strah u Srbiji od slobodnog tržišta. Hvala vam.

Zahvaljujem na odgovorima, veoma kratko.

Dakle, ja znam da Komisija za državnu pomoć je drugo telo i znam da danas razgovaramo o vašoj Komisiji, dakle o Komisiji koju vi vodite, ali je, kako da kažem, zbog stepena u kome se država pojavljuje kao učesnik u privredi, država je ogroman kupac, ogroman dobavljač kroz razne pravne forme i pravna lica u kojima se ona na raznim tržištima pojavljuje.

Država je, dakle, vrlo bitan privrednik, još uvek, nažalost, to naravno nije dobro, za politiku konkurencije i za sveukupni razvoj tržišta. Zbog toga su i te interventne mere države, takođe, veoma značajne i zbog toga je i politika državne pomoći i komisija, kao telo koje sprovodi tu politiku, veoma važna za sveukupnu sliku stanja politike konkurentnosti u Srbiji.

Što se tiče suficita koji Komisija za zaštitu konkurencije ostvaruje, ja sam rekao profit pod znakom pitanja. Naravno, vi niste ni akcionarsko društvo, vi ste državna ustanova. Kako da vam kažem, lepo je što vi imate rezerve da nastavite za naredne tri godine poslovanja, ali kako da vam kažem, većina privrednika u Srbiji ne može sebi da dozvoli luksuz da ima u šteku rezerve za naredne tri godine, ali ok, ne sporim, rekli ste sami, drugom prilikom ćemo o politici tarifnika. Znate i sami da su svi nameti privrednicima u privredi doživljeni kao nešto što privreda uvek traži da se smanji. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani gosti iz DRI i građani, najpre želeo bih da naglasim šta je uloga DRI čiji godišnji izveštaj o radu danas razmatramo i zašto njen rad važan za građene. Njen zadatak je da jača odgovornost, transparentnost i integritet državnih organa i javnog sektora, a izveštaji državnih revizora javnosti i građanima treba da pruža informaciju da li nosioci javnih ovlašćenja pravilno upravljaju poverenim javnim sredstvima.

Njena nezavisnost od onih čije izveštaje i raspolaganje javnim resursima kontroliše je svakako presudna da bi Narodna skupština kontrolisala kako se upravlja javnom imovinom, da li na način da se ona uveća zajedno se uvećanjem opšteg društvenog bogatstva ili se javna imovina i javni interes oštećuju, obezvređuju i uništavaju.

U ozbiljnim kompanijama menadžment sa zebnjom očekuje revizore i pribojava se nalazi u njihovim izveštajima i reakcije akcionara na te nalaze. I, tako u Srbiji treba da bude, vlast se mora pribojavati nalaza revizora i reakcije građana na njih.

Postojanje državne revizorske institucije tekovina je reformi i evropskih integracija, to treba reći, jer da nema nje građani bi teže saznavali kako javni funkcioneri upravljaju u poverenim javnim resursima.

Dakle, radi se o instituciji čija je funkcija da neguje javni interes i njeno osnaživanje je ravno osnaživanju javnog interesa. Ja želim da verujem da ste vi tu sa tim ciljem, da ćete kada nađete kostura u ormanu reagovati i da nećete sagnuti leđa kada vam neko sa uticajnog mesta kaže da to malo zabašurite.

Finansijski nadzor kojim se vaša institucija bavi pokrivan je procesom evropskih integracija u Poglavlju 23 i po poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, napredak u domenu finansijskog nadzora ocenjen je kao izvestan, a stepen pripremljenosti i nivo prilagođenosti Srbije evropskim standardima ocenjen je kao umeren.

Ja ću biti subjektivan i reći da to smatram apsolutno nedovoljnim, ali fer prema vama je reći da je rad vaše institucije u tom izveštaju ocenjen kao dobar, ali da je za vaše osnaživanje potrebna politička volja, jer od načina da se osnažite bile bi ad hok revizije kojoj biste radili po prijavama i revizije gde je subjekat revizije i ne bi znao kada će biti kontrolisan nego bi bio malo i iznenađen, ukoliko to zakon omogućuje, čini mi se po članu 35. da omogućava radite po planu koji usvajate, ali imate pravo da ga u toku godine menjate.

Probao bih da pojednostavljen način predstavim neke nalaze do kojih ste 2018. godine došli. U onom delu javnog sektora do kog ste vi sa svojim revizijama stigli da dođete, konstatovano je tih famoznih 217 milijardi dinara nepravilnosti, to je nepune dve milijarde evra. Treba biti fer i reći da to nije ukupan iznos proneverenog novca, ili protraćenog novca, to je zbir razno raznih grešaka, pri čemu imate pogrešno klasifikovan prihod. Da probam da banalizujem uz rizik da pogrešim, pošto nisam revizor ali sam bio subjekt eksterne revizije, dakle, neko je prihod od prodaja usluga prikazao kao prihod od prodaja roba, ali ti prihodi su ostvareni i prikazani su, pa se to onda sabere, ali to nije novac koji je izostao, ali ima i takvih slučajeva. Ipak, kad se sve to sabere, ogromne su brojke u pitanju i imam utisak da javni sektor ne zna šta ima, ne zna gde šta poseduje i ne zna gde mu curi.

Dakle, kod većine kontrolisanih subjekata, citiraću, nije dobijeno uveravanje da je sistem upravljanja finansijama i kontrole postavljen adekvatno, 77 % dve trećine i nešto više subjekata nije uspostavilo internu reviziju, iako su na to Zakonom obavezani još od 2008. godine, a nema ni sankcija, koliko sam shvatio iz vaše izjave na Odboru za neispunjavanje ove zakonske obaveze.

Dakle, uspostavljanje interne revizije jedno je od ključnih merila za zatvaranje pregovaračkog Poglavlja 32, i mi ga kao društvo sa jednom trećinom uspešnosti sprovodimo jedanaest godina. Ovo je nešto isključivo što zavisi od nas samih, nema veze sa Kosovom, nema veze sa NATO-om sa geopolitikom, sa međunarodnom politikom, i tako dalje.

Po članu 41. Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji, dužna je institucija, dakle vi ste dužni, da bez odlaganja podnesete prekršajne prijave, krivične prijave, da se obratite javnom pravobraniocu, svuda tamo gde u reviziji ustanovite da je narušen javni interes, počinjeno prekršajno ili krivično delo. Nadležni organi su dužni po stavu 3. istog člana da o svojim odlukama obaveste DRI, malo pre sam čuo da sa Tužilaštvom imate problem, da od njih ne dobijate informacije automatski, nego samo na zahtev, što mi zvuči protivzakonito.

Podnete krivične prijave 263, 129 zastarelo. Dakle, to je nešto što narušava vaše napore na osnaživanju institucija, ali nije u vašem domenu, nego je u domenu nezavisnog pravosuđa, dakle Poglavlja 23, i spremnosti države da razvije sudove i tužilaštva koje će sprovoditi zakonom, ništa više od toga, dakle samo za početak sprovoditi Zakon i pod zakonskoj obavezi iz stava 3. člana 41. vama automatski dostavljati svoje odluke, a ne da vi morate da ih tražite, pa da muku mučite da ih dobijete.

Član 43. Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji, takođe propisuje da svake godine morate da radite reviziju završnog budžeta Republike. Korisno je saznati da taj završni račun postoji čim ga revidirate, pa je interesantno da njega, ipak, nikada nema u Plenumu i skupština o njemu nikada ne raspravlja. Da li je to zato što se nešto krije u tom završnom računu budžeta, ostaje da prostudiramo izveštaj o vašoj reviziji, pa da vidimo.

Vaše revizije konstatovale su da subjekti koje ste revidirali, interne propise donose bez saglasnosti nadređenih organa da ti interni propisi ili ne postoje ili su nepotpuni ili neusaglašeni i da, recimo, nema odgovarajuće zaštite od neovlašćenog pristupa sredstvima. Prevedeno na porodični budžet, spremačica u svakom trenutku može da izvuče porodične dragocenosti iz ormana i da ih iznese iz kuće, jer to niko ne čuva.

Mere na naplati potraživanja oko jednakom od tri milijardi dinara nisu preduzimane, prevedeno na porodični budžet, muž ne haje što mu kum duguje pare, žena se sekira, ali ne sme da se buni. Ta potraživanja zastarevaju, postaju nenaplativa i to je šteta koja postaje nenadoknadiva na štetu poverioca, dakle porodice, države, dakle javnog interesa, a u korist dužnika ili kuma iz ovog primera, koji na takav način stiče korist u vidu oprosta duga, a na nezavisnom pravosuđu je da vidi da li je to i protivpravno stečena imovinska korist ako je namerno došlo do oštećivanja interesa poverioca.

Vi nemate ovlašćenja da sprovodite istražne radnje, ali možda bi korisno bilo porazgovarati o izmenama Zakona o DRI, jer ako u ovoj državi izvršitelji mogu na sebe da preuzmu određene nadležnosti sudova, pa da odlučuju u postupku, možda bi i vi mogli preuzeti određene nadležnosti istražitelja.

Prihodi, konstatovano je da se ostvaruju bez pravnog osnova, da se fakturišu mimo cenovnika, prijateljski, ispod cene ili se pogrešno knjiže. Primetio sam da su zdravstvene ustanove uvećano prikazivale troškove, pa je te tako uvećano prikazane troškove RFZO refundirao. Oni su po tom osnovu neosnovano prihodovali na štetu Republičkog fonda, dakle, opet na štetu javnog interesa.

Oko 15 milijardi dinara prihoda manje je iskazano kod subjekta revizije, uključujući tu i republički budžet. Dakle, 15 milijardi prihoda je promašeno, previđeno, zaboravljeno. Petnaest milijardi je iznos dvogodišnjeg budžeta za izgradnju puta Obrenovac-Ljig ili godišnjeg budžeta kapitalnih ulaganja Vojske, Ministarstva odbrane, da građani čuju o kolikim parama se radi. Dakle, dvogodišnji budžet jednog autoputa je zaboravljen, nije konstatovan.

Pogrešno klasifikovanje rashoda, knjiženje rashoda u umanjenom iznosu ili na osnovu neadekvatnih faktura, osnovano je sumnjati, naravno, da se ovde radi o nemaru, neznanju, nepažnji, ali se možda radi i o zloj nameri da se neki rashodi sakriju, da se drugačije prikažu, da je negde neko javno preduzeće potrošilo nešto u korist nekog privatnog dobavljača, a da to nije trebalo da uradi, pa je zato taj rashod pogrešno klasifikovan itd.

Ja ovo sada banalizujem na neki način, nemojte me tehnički držati za reč, da bi građanima bilo razumljivo, jer oni ne razumeju kada vi kažete – nezakonitim otpisom potraživanja stvoren je rashod tekućeg perioda, usled čega je umanjena dobit, pa država oštećena za porez na dobit. To građanima nije razumljivo, ali nešto kasnije o rečniku koji se koristi u prezentaciji ovih rezultata.

Oko 607 miliona dinara potrošene je bez pravnog osnova. Dakle, to je, rekao bih, pronevera novca, prekršajno, krivično. To već jeste direktna, direktna šteta po javni interes.

Dakle, 290 miliona dinara na osnovu nevalidnih računovodstvenih isprava, prosto rečeno - neispravnih faktura. Nadam se da su to fakture koje su za isporučenu robu i učinjene usluge. Da nije i to bilo fingirano ne bi bilo iznenađujuće.

Prenošenje sredstava javnim preduzećima i subvencije lokalnim samoupravama. Dakle, to su subvencije koje se daju bez donetog programa za njihovo korišćenje, iako je program obavezujući. Godišnji plan poslovanja nije program kojim se ta zakonska obaveza ispunjava. Potrebno je da postoji poseban program ako se žele pare za subvenciju. Dakle, kada tinejdžer od roditelja traži dodatak na džeparac, pametan roditelj pita – izvini, ali za šta ti trebaju pare?

Izostala je analiza utroška tog novca, efekata tog novca i, naravno, kod analize svrsishodnosti tih subvencija ono što smeta je da svrha tih subvencija nije ispunjena, jer su pare potrošene za tekuće troškove i pokriće gubitaka u javnim preduzećima koja su očigledno nereformisana, pa gubitke i dalje generišu, a sve to išlo je na štetu svrhe tih javnih preduzeća, a to je razvoj lokalne infrastrukture.

U pogledu rezultata poslovanja, 300 miliona dinara suficita manje preneto u narednu godinu. Ako dobro razumem, znači da je za toliko manje utvrđeno početno stanje. Prosto, 1. januara muž došao i rekao – ženo, imamo 300 miliona manje, iako tokom novogodišnje noći niko ništa nije trošio. Obrisano gumicom, meni to tako zvuči.

Negde je dobit uvećavana, negde je dobit umanjivana. Tamo gde je dobit umanjivana, država je oštećena za porez na dobit, budžet za uplatu te dobiti, a tamo gde je gubitak smanjivan ili dobit uvećavana, verovatno se išlo na to da se sakrije ili nerealno prikaže odgovornost ili zasluga menadžmenta.

Javne nabavke bez sprovedenog postupka javne nabavke, pet miliona evra. Preko dva miliona evra uz loše sproveden postupak i narušavanje načela javnih nabavki, pa još dva miliona evra gde su kriterijumi za izbor ponuđača bili nelogični u odnosu na predmet javne nabavke, pa nejasne tehničke specifikacije šta se nabavlja, pa nabavke za koja sredstva nisu bila planirana i odobrena, pa dodatnih nepunih dva miliona evra nabavki, bez objavljivanja na portalu javnih nabavki ili uz odstupanje u odnosu na obim radova u samoj javnoj nabavci. Dakle, netransparentno, neprecizno, neozbiljno, rekao bih.

Popis imovine. Imovina nije adekvatno popisana. Šta to znači? Da građani razumeju šta je imovina. Imovina je novac u banci, njiva, kuća, nekretnina, mašina u hali. Dakle, te stvari nisu sitnice. To nisu šrafovi, to su ozbiljne stvari. Četrdeset sedam miliona evra nije popisano imovine.

Zamislite porodicu koja ne zna gde šta poseduje? Pa, to ne može biti ni srećna porodica, kao što ni ovakvo društvo ne može biti uspešno društvo.

Ja ne znam kako smo mi privatizovali i prodavali imovinu koja je u subjektima privatizacije bila ovako ofrlje popisana. Dakle, kupci su bolje znali šta firme koje se prodaju poseduju u odnosu na te same firme koje su predmet privatizacije i prodaje. U NIS-u, maltene, gde i koje odmaralište su kupci bolje znali nego sam NIS, neusaglašenosti vrednosti kapitala u APR, u poslovnim knjigama i odlukama organa upravljanja.

Dakle, dva partnera ulože u firmu i svaki ima svoje subjektivno mišljenje koliko to ulaganje vredi, a APR prikazuje neki treći podatak. Ta firma ide u propast metodom računovodstvene procene imovine. Dakle, imovina se amortizuje po različitim stopama, pa onda vredi sto ili deset miliona, zavisno od toga da li je treba ispod cene prodati nekome ili treba na preuveličanoj vrednosti dobiti kredit u banci, da probam da pojednostavim.

Oko 70 miliona evra vanbilansne aktive nije iskazano. Dakle, to je tuđa roba na zalihama. Dakle, čovek ima hemijsku čistionicu i ima tuđe bunde na hemijskom čišćenju i on prikazuje da je to nula u knjigama, ako dobro shvatam problematiku.

Kod revizije završnog računa budžeta nije konstatovano ko vrši popis imovine koju ne duži ni jedan korisnik. Kako znamo koliko ta imovina vredi i gde se nalazi?

Državni revizor u visokoškolskim ustanovama konstatovao je tri miliona evra prekomernih zarada. Ovo su državni fakulteti. Svrsishodnost protivgradne zaštite, hvala vam na tome, to će svakako biti predmet analize. Tražićemo da se analizira sa ministrom resornim u poljoprivredi. Dakle, imamo sistem protivgradne zaštite za koji je konstatovano da ne ispunjava svoju svrhu, a svrha je zaštita od grada.

Dakle, ovo su sve razlozi zašto građani teško žive, jer mi živimo u državi na čiji završni račun je revizor stavio rezervu. U privatnim kompanijama menadžment koji dobije rezervu na završni račun od strane revizora tom menadžmentu se drmaju fotelje i akcionari pokreću pitanje odgovornosti na prvoj sledećoj skupštini akcionara.

Ja sam bio predmet revizije i dobio sam pozitivno mišljenje. Da sam dobio rezervu, imao bih problem sa onima koji su me na to mesto postavili.

Kako osnažiti DRI i kako poboljšati efekte njenih nalaza i zašto to uopšte raditi? Najpre, zašto? Mera u kojoj ste potrebni ovoj državi vidi se na onom jednom slajdu na kome ste dali direktnu korist za javni interes od uvažavanja preporuka iz vaših nalaza, a to je dva miliona evra povećanih prihoda, četiri miliona evra smanjenih rashoda. Dakle, to je šest miliona evra čistog benefita dodatnog za društvo. Preko 24 miliona evra ispravke i 3,7 milijardi evra evidentirane imovine. Ovo su ogromne brojke i to jeste direktna korist za građane.

Radili ste, video sam na vašem sajtu, studiju svojevremeno, još 2013. godine sa USAID. Tamo su urađene neke preporuke za osnaživanje vašeg rada i neke su, čini mi se, već i uvažene – formiranje skupštinskog pododbora koji se bavi revizijom, uvođenje revizija svrsishodnosti poslovnih procesa.

Ja bih, recimo, sugerisao da uradite svrsishodnost revizije distribucije zadataka za prijemne ispite za malu maturu, da vidite zašto se drugi put za redom, drugi put u novijoj istoriji da kažem, provaljuju testovi iz matematike. Kako promeniti proces da brushalter nečiji u štampariji ne izloži decu i roditelje dodatnom stresu. Recimo, reviziju te svrsishodnosti bi bilo sjajno uraditi upravo ovih dana. Zato kažem da je važno da imate mogućnost da uradite ad hok reviziju na nečiju prijavu.

Mislim da pojednostavite jezik kojim predstavljate informacije građanima, da uvedete grafičke interpretacije sa intuitivnim infograficima. Ovi slajdovi koje ste dali u prezentaciji uz pratnju ovom izveštaju su odlični, ali, opet kažem, malo terminologija bi trebala da bude prilagođena ljudima koji nisu iz računovodstvene branše, da uvedete neku onlajn edukaciju, neke promotivne video klipove za televiziju, za internet, da se porazmisli o nekom nastavnom planu i programu za studente pravnih, ekonomskih nauka, jer nove generacije treba da budu te koje će nametati princip odgovornosti vlasti prema građanima u upravljanju imovinom građana, jer građani su vlasnici javnih finansija.

Holandska vrhovna revizorska institucija ima štampani medij koji redovno publikuje. Portal za prijave, imate norveški model gde je portal, gde građani mogu po predefinisanom obrascu uraditi prijavu. Prijave su objedinjene za sve ove neke nezavisne institucije revizora, zaštitnika građana, poverenika za informacije od javnog značaja, agenciju za borbu protiv korupcije.

Dakle, približiti posao građanima. Jer, mnogi su nam rekli – besmisleno je učestvovati na sednici sa državnim revizorom, efekti njihovog rada su ograničeni, jer zastarevaju prijave. Zakonski predlozi koje dajete moraju dolaziti na plenum, moraju biti uvršteni u skupštinsku proceduru, produžiti rok zastarevanja krivičnog dela. Ako vi 31.6. dođete u posed nečijeg završnog računa za događanja iz prethodne godine, vi kada konstatujete prekršaj, on je verovatno već tada zastareo, dok pokrenete postupak, dok postupak poteče, dok dođe do presude, do rešenja, to je zastarelo.

Dakle, prekršajni postupci moraju dobiti dužu zastaru. Povećati zaprećene iznose novčanih kazni, najozbiljnija dela konvertovati u krivična, uvesti zaštitnu meru zabrane delatnosti učiniocima težih prekršaja i krivičnih dela svuda tamo gde je nema.

U bankarstvu i u osiguranju vi ne možete biti u organima upravljanja ako niste ispunili kriterijume fit end proper, dakle koje imate krivično u biografiji itd. To je potrebno svuda uvesti.

Uvesti specijalizaciju u prekršajne sudove, jer vaša problematika je komplikovana za prekršajne sudije opšte prakse itd.

Pošto mi ističe vreme, zahvaljujem se predsedavajućem što mi je dao još par sekundi pride. Ako bude prilike u daljem razgovoru možemo još neke stvari porazgovarati. Svakako vam želim sreću u daljem radu i da vaša funkcija bude što osnaženija u ovom društvu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dakle, iznoseći nalaze iz godišnjeg izveštaja DRI ja nisam ni na koji način implicirao da se po tim nalazima ne postupa, da se konstatovano ne otklanja i, u krajnjoj liniji, iz vašeg odgovora smo čuli da su prioritetne preporuke usvajane 89% itd.

Dakle, imamo na svu sreću pristojan procenat reagovanja na preporuke. Imate i praksu odzivnih izveštaja, gde subjekt revizije šalje izveštaj svoj na vaš izveštaj, gde objašnjava šta je po preporukama uradio. Vi reagujete i na taj odzivni izveštaj itd. A, da li su u nekim opštinama, u kojima je ne znam ni ja ko na vlasti, nedostajale neke zgrade, stanovi itd, e, pa u krajnjoj liniji, vi ćete uraditi reviziju, postoje inspekcije, postoje i sudovi.

Za mene je veći problem taj što vi ne dobijate iz tužilaštva informacije o njihovim odlukama po krivičnim prijavama koje ste vi podneli, iako je moje shvatanje da član 41. stav 3. Zakona o DRI eksplicitno obavezuje tužilaštvo, je eksplicitno piše da organi iz stava 1. o svojim odlukama obaveštavaju DRI. Dakle, odredba je imperativna, oni moraju da vas obaveštavaju, a ne da čekaju da vi nešto zatražite.

Upravo da bi se smanjile nepravilnosti, ovih dve milijarde nepravilnosti, kojih ima po raznim opštinama, kako je rekao prethodni govornik, sa raznim vlastima konstituisanim, sadašnjim, bivšim, mešovitim itd, upravo je zato i važno da vaša institucija bude osnažena. Ja ću samo dodati još neke preporuke za koje nisam imao vremena, jer mislim da je važno, baš zbog prethodno iznetog. Produžiti mandat članovima Saveta. Pet godina je po meni kratko. Zatim, popraviti zakone o državnoj upravi, državnim službenicima i javnim agencijama i pojačati menadžersku odgovornost, uvesti obavezna kontinuirana stručna usavršavanja sa proverama znanja, uvesti obavezu rasprave o odazivnim izveštajima i o revizijama svrsishodnosti, sve u cilju osnaživanja vaše uloge i poštovanja zakona u državi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministri, kolege poslanici i poštovani građani, jedna mala digresija na početku. Mislim da nije zgoreg još jednom se ukratko osvrnuti na rezultate prekjuče okončanih izvora za Evropski parlament, jer integracije Srbije u EU usko su povezane sa politikama Srbije prema Kosovu, jer su tim politikama te integracije uslovljene.

Često se govori da nema potrebe bilo šta tim integracijama podređivati i ikako im se prilagođavati, jer će se svakako EU raspasti, kao neki centar moći od kojeg zavisi naš uspeh, uspeh naših namera na Kosovu.

Vrlo kratko. Rezultati izbori kažu da su vladajući narodnjaci i socijaldemokrate pali, da su evroskeptici porasli, ali nedovoljno za bilo šta, a da su značajno skočili liberali i zeleni, kao izrazito proevropske grupacije. Ono što raduje je prvi put posle 25 godina izlaznost preko 50%, što takođe pokazuje da je Bregzit zapravo učvrstio EU.

Naši građani treba da znaju da dovoljno evroskepticizma nema čak ni među glasačima Fidesovog, Orbanovog Fidesa, iako možda postoji selektivno prihvatanje evropskih vrednosti, ali dovoljnog evroskepticizma čak ni tamo nema.

Očekivati raspad EU i promenu međunarodnih centara moći usled toga, nerealno je i zato i treba nastaviti evropski put Srbije.

Postoji argument da politiku prema Kosovu ne treba prilagođavati EU, jer nas ona svakako ne želi. Kao najveći protivnici proširenju i našem pridruživanju EU najčešće se spominju, recimo, Francuzi.

Nedavno je u našim medijima objavljen tekst sa naslovom „Makron je spremio pakleni plan za Srbe na Kosovu“. Ja sam pročitao taj tekst, pročitao sam ga i iz drugog izvora gde je taj isti tekst imao potpuno drugačiji naslov. Radi se o sledećem, u pitanju je nova strategija Francuske koju je objavila njena ambasada u severnoj Makedoniji sa ciljem da se Francuska približi zemljama zapadnog Balkana i da pomogne njihovo približavanje EU.

Najavljena je posete francuskog predsednika u junu, planira se osnaživanje vladavine prava, reformi, održivog razvoja, tranzicije na zdravije, zelenije i ekološki kvalitetnije energije i Francuska je čak voljna da za to potroši i svoj novac. To je zaista paklen plan i ako nas to ne uništi, sve ćemo preživeti.

To pokazuje kolika je zabluda odustajanja od evropskih integracija, jer nas Evropa neće, pa je moguće sprovoditi i korisno je sprovoditi kosovske politike bez obaziranja na evropske standarde.

Verovatno je tačno da će se zbog novog odnosa snaga u Evropskom parlamentu teže odlučivati i teže odlučivati i o Srbiji, ali možda će se teže odlučivati upravo zato što će se u odlučivanju više pitati liberali i liberalne demokrate, upravo zahvaljujući rastu koji duguju upravo Makronu, kao politička opcija manje sklona političkom kompromisu sa istinskim evropskim vrednostima, te ćemo i mi morati te istinske vrednosti u svom procesu evropskih integracija brže, jače i bolje, da kažem, sprovoditi u našim evropskim integracijama.

Ali, uostalom, to će potkačiti i sve naše regionalne susede koji su involvirani u proces evropskih integracija, pa očekujmo da to potkači i Albance.

Danas se, takođe, često postavlja i pitanje da li je opoziciono pravoverno biti za Briselski sporazum i nastavak u sprovođenju obaveza koje iz njega proističu, Poglavlje 23 koje proističe iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, gde je ova država, ova Skupština njena, glasovima izabrane većine, preuzela na sebe neke pravne obaveze i kao odgovorno društvo bi, valjda, trebalo da ih sprovodi?

Taj Briselski sporazum izglasan je sa 173 glasa za i za njega je glasala i SNS i DS, dakle i opozicione stranke koje su danas u nekim udruženjima koja traže poništavanje Briselskog sporazuma. Nisam za to da se međunarodno preuzete obaveze revidiraju svakih godinu, dve, tri ili pet godina, jer tako kao država i kao društvo pokazujemo potpunu neozbiljnost i nepouzdanost ako pravimo tako radikalne strateške zaokrete toliko često.

Sublimirao bih kratko par teza koje smo čuli juče i danas u izlaganju predsednika. Mislim da je veoma važno što su te stvari u Skupštini Srbije izgovorene sa pozicije vlasti. Sa pozicije vlasti u Skupštini Srbije, da srpska javnost sebe obmanjuje kada je o kosovskoj realnosti reč, slažem se, da smo devedesetih pogrešili, jer smo potcenili međunarodnu zajednicu. Prethodno izlaganje jednog od poslanika preko puta, on je doduše i političku karijeru razvio na tom takvom tadašnjem shvatanju međunarodne zajednice, danas smo od njega čuli da nam druge osim NATO-a nema. Realnost je i tada i danas bila surova.

Čuli smo da su UN konstatovale da su naše snage vršile teror na Kosovu. Politički problem rešavali smo primenom vojne i policijske sile pred kraj 20, na pragu 21. veka.

Čuli smo da je za osam godina vlasti Slobodana Miloševića Srbija praktično izgubila suverenitet na Kosovu, da smo u Kumanovu 1999. godine, praktično, potpisali svojevrsnu kapitulaciju, da Srbije danas na Kosovu nema, osim u školstvu i zdravstvu. Možda prekasno, ali je ipak došao trenutak za otrežnjenje i hvala na tim informacijama saopštenim u Narodnoj skupštini sa pozicije vlasti, vreme je i bilo da se čuju.

Čuli smo da nas Kosovo kroz oprost računa za struju košta 150 miliona evra godišnje. Na to treba dodati dupla primanja činovnika, kosovski dodatak itd, ali smo isto tako čuli i da nam je EU najveće tržište, najveći partner, investitor i donator bespovratnih sredstava. Pozdravljam tu konstataciju.

Da možemo da trpimo zamrznuti konflikt, to nisam siguran, da ga Albanci neće trpeti i da će udariti na Srbe, udarili su, evo, baš u toku ove sednice, iako su do duše oni uveli takse da bi konflikt zamrzli i rešenje odložili ili onemogućili trajno, pa smo obavestili NATO od koga očekujemo da nas brani, NATO da nas brani, da javno mnjenje želi status kvo, iako je on nemoguć i ne daje nikakve garanciji srpskog strani, čak ni osnovne bezbednosne garancije za normalan ili bilo kakav život ljudi.

Stvari zvuče dosta zbunjujuće, ali istovremeno zvuče i poprilično završeno i izgubljeno. Deluje da prosto tu nema načina da se neko proslavi, ali je kod nas u našoj političkoj debati Kosovo i dalje tema pogodna za obračunavanje sa političkim neistomišljenicima, za pripisivanje krivice, da se Kosovom osvaja i brani vlast i da se lepe izdajničke etikete, uprkos realnosti.

Stvari u javnosti, srpskoj, treba da budu predstavljene onakvima kakve jesu, a to je da smo odavno poodmakli u Poglavlju 35. Ono je otvoreno i proizvodi pravne obaveze po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju koji je ova vlast, kao tadašnja opozicija, zajedno sa sadašnjom opozicijom, tadašnjom vlašću, usvojila i ja to pozdravljam i ja bih glasao za njega jer je reč o evropskim integracijama i jedinom pravom strateškom spoljno-političkom opredeljenju ove države koje garantuje konačne i prave istinske reforme u kojima Srbija treba da postane onakva kakva nikada u istoriji svoje državnosti bila nije.

Dakle, odavno smo poodmakli u razgovorima o izborima pod kosovskim sistemom, zajednici srpskih opština. Naravno, tu imamo problema u realizaciji, nacionalni konvent kao telo koje okuplja nevladine organizacije, ima radnu grupu za poglavlje 35, puno toga su napisali o zajednici srpskih opština. Nedavno su objavili jedan opširan dokument, njihove političke analize gde je zapelo, zbog koga i kako stvar i kada možda može biti rešena i da li će uopšte biti rešena zajednicom srpskih opština, ukoliko bude razgraničenja ili ne, itd.

Građani to treba da čuju i treba ih informisati, možda će tako biti manje skloni samoobmanjivanju. Energetika, telekomunikacije, civilna zaštita, carina, zajedničko upravljanje prelazima, graničnim ili administrativnim, ko ih već kako naziva itd, dakle, sve su to odavno poodmakli razgovori, odavno se otišlo od toga, što građani misle kada kažu da se politički pregovara o Kosovu, oni misle politički pregovara samo o statusu. Pregovori su statusno neutralni. Ispada da je nepopularno u Srbiji promovisati evropske integracije, kao što je i u EU nepopularno promovisati proširenje.

Da vam kažem, strah od populizma zbog kog su ove političke stvari nepopularne za promovisanje, političari misle o sledećim izborima, državnici gledaju naredne generacije. Ja želim da 1. jula 2025. godine svi lideri regiona, pa i sa Kosova, budu ispred Narodne skupštine i da se ispred nje digne zastava EU zajedno sa srpskom zastavom. Ne znam da li je to realno, ali ja želim u to da verujem, 1. jul 2025. godine je možda suviše daleko, ali iz ugla političkih aktera involviranih u procese je jako blizu, jako blizu.

Mnogo juče izgovorenog bilo nam je poznato 1989. i 1999. godine. Ne želim prozivati nikoga za naknadno stečenu pamet ili za naknadnu hrabrost da se istini pogleda u oči i da se to tek sad kaže, ali ću podsetiti na reči koje je tada davno izgovorio poslednji premijer zajedničke države Ante Marković, države u kojoj su svi Srbi jesu živeli u jednoj državi, što je bio cilj zbog kog smo ušli u ratove, da svi Srbi žive u jednoj državi. Svi Srbi jesu živeli u jednoj državi, zvala se Jugoslavija, živeli su pod kompromisima na koje zajednički život obavezuje. Tada je Ante Marković rekao da ćemo zablude plaćati siromaštvom i položajem daleke periferije u Evropi. Nadam se da ćemo se uskoro sa tog položaja pomeriti.

Šta nam je kao društvu na Kosovu cilj? Šta od Kosova želimo? Državno-pravni status, to je pravna kategorija. Teritorije, ili želimo sve ono što uz Kosovo kao najširi mogući pojam ide. Građane Kosova, sve građane Kosova, i one koje pogrdno nazivamo, želimo li i njih?

Postavljeno je pitanje referenduma o tome gde građani Kosova žele da žive. Šta je birački spisak za taj referendum, svi građani Kosova ili samo deo građana Kosova odeljen nacionalnom linijom? Da li za tako nešto možemo računati na međunarodnu podršku? Koji međunarodni centar moći će nam to legitimisati, ako odlučimo tim putem da krenemo?

Status bez suštine je ništa. Da bi neko društvo bilo prihvatljivo za život, ono mora da ispostavi svojim građanima uslove za kvalitetan život. Evo analize društva. Reformski procesi su spori, pravosuđe je i dalje osetljivo na politički uticaj, državna uprava je politizovana, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala ne napreduju previše, politički pritisak i napad na novinare su uobičajeni, što medijsku scenu čini ranjivom i pristrasnom u definisanju tema u javnoj debati, slabe institucije, nacionalizam i korupcija, slabost obrazovnog sistema, podstiču odliv mozgova.

Ovo nije analiza srpskog društva, ako ste to u prvi mah pomislili, ovo je analiza kosovskog društva iz izveštaja jedne međunarodne nevladine organizacije. Očigledno je da nas povezuje mnogo više nego što mislimo.

Interesantna korupcijska afera, veteranske penzije na Kosovu, navodno im je to ušlo u poslednji izveštaj o napretku ka EU, podelili su mnogo više veteranskih penzija nego što je bilo boraca OVK, a tužilac koji je to istraživao dao je ostavku i pobegao u SAD. Vrlo zanimljivo.

Na kraju, nešto što je naša istoričarka Dubravka Stojanović rekla o zamrznutom konfliktu. Nužno je reći šta zamrznuti konflikt znači zapravo za našu kolektivnu svest, kako ga u našoj kolektivnoj svesti i istorijskom sećanju poimamo. Zamrzavanjem konflikta zamrzavamo poraz i poziciju žrtve. To stvara empatiju. Žrtva ima unapred indulgenciju i oprost za sve i položaj žrtve je sjajan za homogenizaciju nacije i mobilisanje na dalje akcije. Zamrzavamo i neprijatelja, zamrzavamo Turke. Imamo sjajan istorijski izgovor za sve. Pored njih, zamrzavamo i Albance kao neprijatelja pored kog mi delujemo sjajno, bolje, evropejski u većoj meri nego oni. I zamrzavamo vreme. Istoriju posmatramo kao jedan večni nepokretni trenutak u kom svi mi živimo zajedno sa svim svojim precima i svim svojim trajnim istorijskim neprijateljima. Turci od pre 600 godina, kojima smo se svetili, su isti ti Turci kojima smo se svetili 1995. godine na onim prostorima. Nema nikakve razlike u tome.

Svi naši istorijski računi ostaju večito neraščišćeni, svi naši istorijski neprijatelji i konflikti su večito otvoreni i imamo sjajne izgovore za sve istorijski propuštene prilike.

Zbog toga sam protiv zamrznutog konflikta, jer gubimo jednu varoš godišnje i gubili smo 650.000 ljudi, to je više od jednog Novog Sada. I ovo nekako mora da se reši.

U krajnjoj liniji, u zajedničkoj evropskoj porodici naroda pitanje nacionalne države, nacionalne omeđenosti i nacionalnog suvereniteta je potpuno relativizovano i Srbija na taj način ima priliku da nad Kosovom ima veće ingerencije nego ikada i da bude deo najveće državne zajednice.