Hvala predsedavajući.

Imali smo veoma interesantnu polemiku o svrsishodnosti politike subvencija kao motora privrednog rasta, kao glavnog alata Vlade ove i nekoliko prethodnih, ali evo prethodni govornik je skrenuo sa teme i dotakao se pitanja doktorata ministra Malog, pa ću onda ja iskoristiti priliku da iskažem mišljenje da bi etički bilo da ministar podnese ostavku.

Sada bih se vratio na politiku subvencija oko koje je vođena polemika do malo pre. Može se svaki predstavnik Vlade i vladajuće većine pozivati na pojedinačne primer koji su uspešni u konkretnoj sredini, kod konkretnih investitora i konkretnih lica koje su kod te investicije i zaposleni, ali koliko god subvencija pomogne pojedinoj sredini toliko potrošen poreski dinar ostaje uskraćen neki nastavnik u nekoj drugoj sredini ili neki lekar u nekom trećem delu Srbije i za neku drugu investiciju ostaje uskraćena, recimo Vojvodina za neki deo auto-puta ili za neku magistralnu deonicu, tipa, recimo Fruškogorski koridor.

Dakle, prosečne plate na subvencionisanim investicijama i uopšte problematika prosečne plate i prethodno je rečeno da nije merodavan pokazatelj uspešnosti investicije zato što je dovoljno da imate mali broj visoko plaćenih ljudi koji će prosečnu platu podići na gore i zato je ta statistika potpuno nepouzdana i nekompletna. Godine 2016. smo imali podatak o „Mediani“, dakle, o zaradi do koje primanja ima 50% zaposlenih i tada je izbačen podatak da je svega 15% građana primalo prosečnu zaradu ili više od toga, svega 15% građana.

Argument u prilog subvencijama je svojevremeno bio i taj da srpska privreda nije dovoljno konkurenta i da zbog toga država mora da je pomogne dok ne izađe na konkurentske pozicije da može da sposobno konkuriše evropskom partnerima kada jednog dana postanemo deo jedinstvenog evropskog tržišta. Nije tačno da se subvencionišu samo slabe, posrnule, nekonkurentne domaće firme, mi subvencionišemo velikim količinama novca izuzetno profitabilne inostrane kompanije.

Stranka moderne Srbije nije protivnik dolaska stranih investitora, zato što oni vrlo često sa sobom donose i nova znanja i nove tehnologije koje su našoj privredi potrebni. Ali, kako da vam kažem, subvencionisanje basnoslovno, prekomerno subvencionisanje je cena kupovine investicije i mi, zapravo, kupujemo i plaćamo izostanak vladavine prava koji je ključan faktor investicione klime u našem društvu.

Da li je subvencija ekonomski isplativa ili nije? Kako da vam kažem, jednostavan pokazatelj bi bio jesu li i u kom trenutku fiskalni prihodi od subvencionisanih biznisa i investicija prevazišli rashode budžeta u vidu direktnih plaćanja kroz subvencije i sve druge rashode koje javni interes ima u ovoj zemlji kroz indirektne pogodnosti, otpise doprinosa, otpise poreza, komunalno opremanje koje se takođe plaća poreskim dinarom.

Dakle, u nekom trenutku fiskalni prihodi koji se ostvaruju od subvencionisanih radnih mesta moraju prevazići sva ova davanja, u suprotnom subvencija je ekonomski neisplativa. Da li Vlada Srbije ima takvu analizu? Ako je ima, neka je pokaže. Sve drugo je propaganda. Vi možete imenovati jednog, drugog, trećeg, petog investitora u jednoj, drugoj, trećoj, petoj sredini i reći kako je neki veliki ekonomski svetski brend koji je, eto, došao u našu malu sredinu. Pa, naravno, svaki onaj koji je potpomognut poreskim dinarom biće zadovoljan takvom politikom Vlade jer je on to pozitivno osetio na svom džepu.

Kako da vam kažem, u javnosti postoji utisak da je raspodela plodova subvencionisane investicije nepravedna i da od subvencionisanih investicija najveću korist imaju, pod jedan – subvencionisani investitori i pod dva – državni funkcioneri koji sa njima te subvencionisane investicije dogovaraju. Ja vam govorim šta je utisak javnosti.

Dakle, građani nemaju utisak da plodovi subvencionisanih investicija ravnomerno raspoređeni, jer njihove zarade to ne govore. Rejtinzi „Standard end Pura“, „Duing biznis lista“ i slični fensi inostrani nazivi razno-raznih ekonomskih pojmova možda mogu zvučati fantastično nekome ko nije upućen u problematiku, ali oni ne govore ništa o životnom standardu građana, oni govore samo o kreditnoj sposobnosti države i, zapravo, samo daju informaciju poveriocima jesmo li sposobni kredite da vraćamo ili nismo. „Duing biznis lista“ govori nešto, o investicionoj klimi, ali da je investiciona klima dobra i da je vladavina prava ovde prisutna, mi bi bili prinuđeni da subvencionišemo manje.

Dakle, ono što je potrebno, potrebna je vladavina prava i popravka investicione klime da bi investitori ovde došli i bez da ih se kupi. Potrebne su nam neselektivne mere koje ne targetiraju konkretno tog i tog investitora, nego targetiraju celu privredu. Nažalost, u ovom budžetu takve neselektivne podsticajne mere za privredu izostale su, pogotovo u privatnom sektoru, zato što Stranka moderne Srbije smatra da je smanjenje doprinosa na zarada od svega 0,5 procentnih poena nedovoljno, i da se moglo pribeći oštrijem revidiranju akciznih politika koje će i naredne godine biti uzete od privrede u većim iznosima, a nije uvažena mogućnost da zbog povećane potrošnje, dakle zbog privrednog rasta koji postoji, iako nije dovoljan, pa se troši više akcizne robe, nafte i naftnih derivata, pa će i naplata akciza po tom osnovu biti veća, to je konstatovano još kod rebalansa budžeta, nije se pribeglo reviziji akcizne politike da se smanjenjem akciza na naftne derivate smanje privredi ulazni troškovi energenata i da se privreda i na taj način podstakne.

Dakle, ove mere neselektivnog podsticaja privredi primenjene su u nedovoljnoj meri, nedovoljno intenzivno, zato što je barem još toliko fiskalnog prostora potrošeno na povećanje plata u javnom sektoru, koje ne negiramo kao meru u potpunosti, ali mislimo da je bilo prekomerno. Hvala.

Hvala.

Ministre, tačno je da ekonomija ne trpi šokove i Stranka moderne Srbije ne bi ni podržala mere koje bi izazvale šokove u privredi.

Nije Fiskalni savet tražio da se opterećenja zarada spuste na 50, nego na 58. Fiskalni prostor za to je postojao još kod rebalansa, kada smo imali oko 45 milijardi fiskalnog prostora za podsticajne mere. Poređenja radi, prvi zakon koji je ovaj saziv Skupštine doneo bio je prebacivanje poreza na dohodak građana sa lokalnog na republički nivo u sličnom iznosu. Dakle, za toliko su lokalne samouprave morale da dopunjavaju republički budžet.

Balans budžeta nije dobar. Govorili ste o tome da treba naći pravi balans kada se kreiraju mere Vlade, kada postoji fiskalni prostor.

Javni sektor je ovim budžetom dobio, 25 milijardi na povećanje plata. Imate direktno na rashodima na zaposlene 22,5 i imate još dve-tri milijarde transfera AP Vojvodina za zaposlene u oblasti obrazovanja, što je ukupno 25 milijardi za plate javnog sektora povećanje.

Zatim, 13 milijardi, 14, oslobođenje obaveze da uštede po osnovu smanjenja plata javni sektor uplaćuje u budžet i konačno 13 milijardi mere podsticaja u vidu smanjenja doprinosa 0,5 procentnih poena i povećanje neoporezivog iznosa zarade.

Dakle, javni sektor je ovim budžetom dobio 51-52 milijarde budžetskih darova, privatni sektor je dobio svega ovih poslednjih 13 milijardi podsticaja kroz smanjenje opterećenja zarada.

I konačno, dajte da damo egzaktne podatke oko tog rasta BDP. Srbija, centralna i istočna Evropa, od 2008. do 2018. godine, Srbija 19%, centralna i istočna Evropa 34%. Prva polovina 2019. godine, Srbija 2,8%, centralna i istočna Evropa 4%. Dakle, da se vratim na balans budžeta, balans nije bio dobar ni kod rebalansa, a ni ovim budžetom, gde imamo 20 milijardi umanjenje davanja na socijalne politike u sektoru socijalne zaštite.

Kapitalna ulaganja vojske smo smanjili sa 1,1 na 0,7% BDP, ali i dalje 2,5 do 3 puta u vojsku i vojno-policijsku opremu. Ne u platu vojske i policije, koje nisu sporne, nego u opremu, 2,5 puta ulažemo više nego uporedne zemlje centralne i istočne Evrope.

To su stvari koje pojedu fiskalni prostor i zbog toga izostaje novac za podsticajne mere privrede.

Reč ima ministar, gospodin Siniša Mali. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Ministre, evo, možete vratiti stenografske beleške, nijednog trenutka nisam kritikovao kapitalna ulaganja u putnu infrastrukturu. Svi znamo da je to veći faktor rasta nego neka druga mera.

Dakle, smanjenje opterećenja na zarade je moglo biti nešto veće i moglo se pribeći smanjenju akciza na naftne derivate da fiskalni prostor nije iskorišćen za povećanje plata.

Inače, ceo budžet, kada se pogledaju tabele, urađen je školski i vi dobijate krvnu sliku gde ni jedan parametar ne prelazi zadati opseg i nigde se ne ulazi u crveno. To je na zadovoljstvo inostranih poverilaca, svakako, urađeno, ništa to nije sporno. Ima samo jedan faktor koji ulazi u crveno, a to je upravo to prekomerno povećanja plata, povećanje plata u javnom sektoru.

Nisam kritikovao investicije u putnu infrastrukturu, ja sam kritikovao da su nam ulaganja u vojnu i policijsku opremu 2,5 do tri puta veća od zemalja u regionu, čije privrede, inače, mogu to da izdrže bolje nego naša.

Što se tiče investicija u putnu infrastrukturu, sjajan primer je „Fruškogorski koridor“. Pozdravio bih da grešim kada vam nacrtam scenario koji će da se desi. U budžetu je predviđeno zaduživanje od 750 miliona za „Fruškogorski koridor“ i Šabac – Loznica. To je sve jedan magistralni pravac od nekih 120 kilometara. To je otprilike šest miliona evra po kilometru, pri čemu ne znam gde je tu novac za Ruma – Šabac deonicu.

To su krediti koji tek treba da se uzmu. Ti krediti moraju da dođu ovde u Skupštinu na ratifikaciju. Jedno je predvideti u budžetu 750 miliona kreditnog zaduženja, ali na rashodima za kapitalna ulaganja za ovaj projekat predviđeno je svega 200 miliona dinara. Držim da su to projektna dokumentacija, nešto da se krene sa eksproprijacijom itd.

Vi ćete se hvaliti dogodine svi, sigurno, u izbornoj kampanji kako će ova Vlada graditi „Fruškogorski koridor“. Evo, ja vam kažem – neće bagera tamo biti i lopata neće biti zabodena do predsedničkih izbora 2022. godine, jer krediti moraju da dođu kroz posebne zakone na ratifikaciju ovde u Skupštinu. Da li će se to desiti do nove godine, da li će se to desiti kod nepotpunog prolećnog zasedanja, koje je pitanje koliko ćemo i da li ćemo imati zbog predstojećih izbora, dakle, dok sve to prođe, dok svi ti papiri budu napravljeni, neće od „Fruškogorskog koridora“ skoro biti ništa.

Pozdravio bih da nisam u pravu, zato što je to deonica koja je izuzetno potrebna. To je redak fenomen da imate međunarodni teretni saobraćaj koji prolazi kroz srce nacionalnog parka. Da ne otvaram sada temu pitanja zaštite životne sredine, za koju je ovde, takođe u budžetu nedovoljno predviđeno.

Spominjali smo subvencije. Subvencije u poljoprivredi su svakako dobrodošle, ali su one ovim budžetom smanjene za oko milijardu i 800 hiljada.

Konačno, to istorijsko najveće povećanje minimalne zarade od 3.000 dinara mesečno, ja mislim da građani znaju šta nekome znači 3.000 dinara mesečno – ništa. To je, kako da vam kažem, život, preživljavanje na granici siromaštva. Mislim da naši građani imaju pravo da od svojih života očekuju mnogo više, a to mnogo više je moguće ako se mnogo više podstakne privreda i to, pre svega, domaći privatni sektor kroz smanjenje akciza, kroz oštrije oslobađanje rada fiskalnih nameta iako je tačno da Fiskalni savet daje uporednu analizu da su oni kod nas manji čak nego kod zemalja u regionu, ali mi nemamo drugu konkurentsku meru. Mi nemamo savršene vrhunske tehnologije i čak nemamo, izgleda, ni dovoljno obrazovan kadar, pošto nam i loše obrazovanje uzima jedan procentni poen privrednog rasta.

Dakle, nama trebaju oštrije stope privrednog rasta, koje bi minimalnu zaradu kao temu sklonile sa dnevnog reda, kao što ona, recimo, u Švedskoj ne postoji. Hvala.

Ministre, sve indikatore treba analizirati zato što oni daju kompletnu sliku. Nije dovoljno da analizirate procenat sa kojim plate učestvuju u BDP, pa da kažete da smo mi tu u rangu sa zemljama koje imaju mnogo veći BDP od nas. To, naravno, nije dovoljno. Isti procenat na malo i isti procenat na mnogo više ne daju istu stvar.

Rekli ste kako je budžet urađen odgovorno. Ponoviću ono što sam rekao, jedini indikator koji ulazi u crveno na toj finansijskoj krvnoj slici budžeta je stopa po kojoj se povećavaju plate u javnom sektoru.

Ona je trebala biti taman tolika koliki će biti nominalni rast BDP, dakle, recimo, 6%, to bi otvorilo prostor za još jedan procentni poen sniženja opterećenja na zarade ili na smanjenje akciza i da se za tih još nekih 10, 12, 13 milijardi dodatno podstakne privreda, zato što je to na duži rok bolje za Srbiju, jer će se podsticajem privrede privredni rast izdići efektivno i realno iznad 5%, a onda će nam budžet, umesto 1.300 milijardi dinara prihoda, imati 1.500 milijardi dinara prihoda, pa će biti još 200 milijardi za raznorazne druge socijalne politike, podsticajne politike, još dodatnih smanjenja opterećenja itd, i onda će biti i prostora na srednji i duži rok za mnogo veće plate.

Međutim, ovde je balans urađen po principu bolje vrabac u ruci nego golub na grani. Trebalo je nahraniti apetite javnog sektora i njihovih zaposlenih. Okej, i oni su ljudi i njima, naravno, treba povećati plate. Niko u Srbiji platama nije zadovoljan.

Tačno ste rekli da meni 3.000 dinara znači manje nego nekome koje primao do sada minimalac, ali ću vam reći, i tih 3.000 dinara meni znači mnogo manje nego vama. Vama znači još manje, vama ne znači baš ništa. Tako da, ne vidim zašto je bilo potrebe za tom vrstom rasprave. Lepo smo polemisali ekonomski. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Ispred poslaničke grupe Stranke moderne Srbije postavićemo pitanje ministarki pravde gospođi Neli Kuburović da nam da obrazloženje zašto u gradovima i opštinama Srbije nema dovoljno notara. Drugim rečima, kada će biti raspisan konkurs za nove notare, odnosno javne beležnike?

Član 15. Zakona o javnom beležništvu propisuje da broj javnobeležničkih mesta po gradovima i opštinama Srbije određuje ministar pravde, koji određuje i da li će i kada će biti raspisan konkurs za nove javne beležnike i takođe kaže da se na svakih 25.000 stanovnik određuje po jedno javnobeležničko mesto na područjima sa većom koncentracijom stanovništva i intenzivnijim privrednim poslovanjem.

U Nišu, primera radi, funkcioniše trenutno četiri notara, dakle četiri javnobeležničke kancelarije, a Niš nema 100.000 stanovnika, nego ima više, duplo više stanovnika. Čak i Novom Sadu, u kom notara ima tri puta više nego u Nišu, skoro ima ih jedanaestoro, opet je broj javnih beležnika nedovoljan.

Broj notara po opštinama i gradovima preciznije se zapravo utvrđuje Pravilnikom o privremenom broju javnobeležničkih mesta i njihovim službenim sedištima i njime je raspisan konkurs bio za pravih 100 javnih beležnika i tu je određen broj notara prema broju stanovnika. Međutim, kako i samo ime kaže, ovaj Pravilnik je privremen i donet je još pre pet godina i tada je u njemu definisan taj neki privremeni broj notara, koji se evo duže vreme pokazuje kao nedovoljan, pa nas u suštini zanima kada ćemo dobiti novi pravilnik ili kada ćemo na neki drugi način dobiti rešenje ovog tekućeg problema koji kači sve građane Srbije, obzirom na obim i širinu ovlašćenja notara i javna obaveštenja koja su njima poverena?

U javnosti se vrlo često izražava i sumnja da se ovo pitanje nedovoljnog broja notara zapravo namerno ostavlja nerešenim na pritisak Javnobeležničke komore kako bi se izbeglo stvaranje konkurencije postojećim javnim beležnicama, jer u mnogim opštinama u Srbiji imamo samo jednog notara, a u mnogima nemamo ni jednog, pa onda notari iz drugih opština pokrivaju i teritoriju onih opština u kojima notara uopšte nema.

Ovo je naravno bitno i za iduću godinu koja je izborna zato što, podsećam, podnosioci izbornih lista će morati da se obrate notarima za prikupljanje potpisa podrške za podnošenje i proglašenje izbornih lista ukoliko odluče da na izborima učestvuju, što će takođe biti jedan od faktora na osnovu kog će se opredeljivati, jer ako bude bilo izborne opstrukcije u vidu nedovoljnog broja notara onda će biti otežano prikupljanje potpisa i svakako će to biti jedan od faktora koji će možda opredeliti političke učesnike u Srbiji da na izbore ne izlaze.

Još jedno pitanje za ministarku pravde jeste zašto Komisija za polaganje pravosudnog ispita postoji samo u Novom Sadu i u Beogradu? Naime, Komisija u Novom Sadu pokriva Vojvodinu, a Beograd pokriva ostatak Srbije.

Ministarstvo pravde nadležno je za formiranje komisija i postavljamo onda pitanje zašto ne bi imalo po jednu komisiju, recimo, u Nišu, jednu u Kragujevcu, jer naravno zainteresovanim diplomiranim pravnicima koji žele da polažu pravosudni ispit otežano je da putuju za Beograd i Novi Sad. To oduzima vreme i to stvara i putne troškove i troškove smeštaja i na neki način mladi pravnici koji nisu blizu područja Novog Sada i Beograda su diskriminisani u odnosu na kolege iz ovih već urbanih centara u kojima postoje komisije za polaganje pravosudnog ispita. Zahvaljujem.

Ovih dana u Srbiji je aktivna priča o kvalitetu vazduha i ako je išta dobro u aktuelizaciji te priče dobro je što se pitanje zaštite životne sredine aktivira i što ono dobija na značaju.

Zato želimo da od ministra Nenada Popovića i od premijerke Brnabić zatražimo pojašnjenje vezano za nedavno potpisan sporazum o saradnji u oblasti nuklearne energije između Srbije i Rusije i najave izgradnje nuklearnog centra u Vinči, da nam se pojasni šta tačno taj sporazum podrazumeva, šta će tačno taj centar raditi, ko će u njemu raditi, ko će raditi na njegovoj izgradnji i šta je tačno računica u pogledu benefita za Srbiju u ekonomskom, naučnom, tehničkom i tehnološkom smislu.

Nema spora da je u interesu Srbije da sa Ruskom Federacijom u naučnom smislu sarađuje u oblasti nuklearnih tehnologija i nauka, pogotovo kada je reč o nuklearnoj medici i to je možda od retkih informacija koje su u javnosti dostupne, kada je reč o svrsi tog nuklearnog centra. Svakako vredi pozdraviti ambiciju da sa Rusijom sarađujemo u oblasti istraživačkog rada u nuklearnoj medicini.

Ali, interesuje nas kakav je status ovog sporazuma, obzirom na obaveze države Srbije prema evropskoj Agenciji za nuklearnu energiju, kao delu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, dakle OEBS-a? Iz informacija dostupnih medijima nema tačnih i preciznih saznanja, osim opštih konstatacija da je ovo za Srbiju jako dobro.

Tek je najavljeno potpisivanje daljih ugovora koji svrhu ovog centra treba da definišu i zato sumnja ostaje neotklonjena. Mi imamo Ruski humanitarni centar u Nišu, za čije osoblje se traži diplomatski status kakav ima osoblje NATO-a u Srbiji, a to je vojni savez a ovo je humanitarni centar i zbog toga javnost vrlo često dovodi u pitanje svrsishodnost i namenu ovog centra u Nišu, jer to može da dovede u pitanje proklamovanu vojnu neutralnost Srbije u očima relevantne međunarodne zajednice.

Naravno, podsećam da ukoliko je plan da ova ustanova vremenom preraste u nuklearnu elektranu, a najavljena je izgradnja nuklearnog reaktora u njoj, izgradnja nuklearne elektrane je nešto što mora proći proceduru u Narodnoj skupštini i u ovom domu mora biti odobreno kroz poseban zakon, za čije usvajanje postoji propisan put zakona, koji podrazumeva i javne rasprave i jednu dugu proceduru javne i otvorene debate o svim aspektima ulaganja u nuklearnu energiju, a ponajpre o bezbednosnim aspektima i aspektima životne sredine.

Ne treba da podsećamo da smo iz istorijskih iskustava mogli videti na primeru Černobila kako izgleda partijsko upravljanje nuklearnim postrojenjima i kako to može da se završi. Ne treba da podsećam da i u našoj javnosti imamo raspravu o partijskom kadriranju u Vinči, o rodbinskom i partijskom zapošljavanju i dodeljivanju rodbinskih zarada, a u krajnjoj liniji i u javnom preduzeću Nuklearni objekti Srbije već dugi niz godina imamo direktora u v.d. stanju, iako su zakonske pretpostavke za tako nešto odavno prestale da postoje.

Stoga mislimo da je nužno da ministar Popović dostavi pisana pojašnjenja zainteresovanoj javnosti, sa detaljnim informacijama šta će se tu zapravo dešavati, pogotovo što postoji sumnja u javni interes jednog ovakvog projekta, obzirom da se ista stvar pojavila istovremeno i na ministrovom privatnom veb sajtu. Zato, ponavljam, vrlo je važno znati ko će dobijati poslove na izgradnji i radu ove institucije? Hvala.

Hvala.

Pitaćemo ministra finansija i predsednika države da pojasne najavu subvencionisanja taksista.

Naime, sinoć je prema informacijama iz pojedinih medija na Novom Beogradu bilo dosta veselo zato što je sprovođen pokušaj oduzimanja vozila nekom članu udruženja jedne kompanije koji prevoze po Beogradu svoje članove udruženja, uz primenu neke IT aplikacije na mobilnom telefonu.

To oduzimanje vozila eskaliralo je do mere da je komunalna policija sa saobraćajnom policijom morala da pozove interventnu brigadu MUP-a, okupili su se određeni građani i Bulevar Mihajla Pupina je bio blokiran, što je još jedna epizoda u serijalu višednevnih blokada beogradskih ulica od strane beogradskih taksista.

To je, pre svega, problem Beograđana, ali obzirom na najavljeno subvencionisanje nabavke taksi vozila beogradskim taksistima, taj problem preti da eskalira i da potkači sve građane Srbije tj. poreske obveznike, zato što će se to subvencionisanje sprovoditi iz budžeta u koji poreze i doprinose i ostale fiskalne dažbine plaćaju svi građani Republike Srbije.

Predsednik Republike je nakon sastanka sa predstavnicima dela beogradskih taksista, koji su protestvovali, najavio da će država finansirati sa po pet hiljada evra nabavku taksi vozila.

Trebaju nam pojašnjenja da vidimo kojim taksistima? Da li samo onim koji su protestvovali ili svim taksistima? Da li svim beogradskim taksistima ili svim taksistima u Srbiji? Ako uzmete da u Beogradu imate oko šest hiljada taksista, po pet hiljada evra, to je 30 miliona evra iz budžeta predviđeno za subvencionisanje prevoza putnika u drumskom saobraćaju, taksi vozilom sa taksimetrom.

Dakle, da li i linijskim taksistima? Jer imate linijske taksiste koji, recimo, u određenim delovima države kompenzuju potpuni izostanak postojanja javnog prevoza, gde imate periferne delove države iz kojih građani nemaju autobus i voz da odu u bolnicu, pa su prinuđeni da plaćaju skup linijski taksi da bi otišli na specijalistički pregled kod lekara.

Dakle, osnovno pitanje je čime su taksisti, i to taj deo beogradskih taksista koji je blokirao grad danima i nedeljama, čime su oni zadužili državu, osim što imaju sposobnost prisile da svojim vozilima blokiraju grad? Da li možda i IT preduzetnici trebaju da blokiraju telekomunikacije u državi na određeni vremenski period, da bi sebe spasli, recimo, dodatnog oporezivanja i stekli pravo na neku fiskalnu podršku i podsticaj države?

Zašto bi subvencionisali baš ovaj vid javnog prevoza? Zašto ne bi subvencionisali gradski javni prevoz i možda nabavku dodatnih i novih autobusa, trolejbusa, tramvaja? Zašto je taksi prevoz preči od drugih vidova javnog prevoza, jer može se reći da, recimo, taksi prevoz je svojevrsna vrsta luksuza? Ljudi taksi uzimaju i svesno ga plaćaju skuplje od autobusa kad idu u grad u provod da bi mogli da popiju. Zašto bi smo subvencionisali tu vrstu luksuza povodom odlaska u provod i zabavu? Zašto bi uopšte subvencionisali pre ovaj vid javnog prevoza nego da, recimo, dodatno subvencionišemo poljoprivredu kada su nam subvencije u poljoprivredi i po 10-15 puta manje od subvencija u poljoprivredi u zemljama našeg bliskog okruženja, dakle u zemljama regiona? Zašto bi poreski obveznik iz Niša ili iz Novog Sada subvencionisao sa svojim poreskim dažbinama nabavku automobila nekom beogradskom taksisti?

Pazite sad ovo, ministar finansija je najavio da je u pripremi uredba koja će na bliži način regulisati subvencionisanje taksi prevoza i najavio da će jedan od uslova biti da taksisti izmire svoje poreske dugove ili da zaključe sporazum o reprogramu poreskog duga. Znači, mi ćemo subvencionisati neredovne poreske platiše, poreske neplatiše i poreske dužnike. Njih ćemo subvencionisati, a nećemo dodatno subvencionisati recimo poljoprivrednike koji redovno izmiruju sve svoje fiskalne obaveze.

Sad, odmah se nadovezuje i sledeće pitanje, a to je ministru finansija, da li namerava da povuče najavljenu uredbu kojom će bliže regulisati paušalce, obzirom da je tamo predviđen određeni test samostalnosti protiv kog se IT zajednica buni, zato što ta uredba predviđa dodatnih 10% fiskalnog opterećenja godišnje za IT zajednicu, pri čemu kriterijumi nisu regulisani čak ni u fundamentalnim pitanjima? Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Naredna godina je izborna godina u Srbiji i ovih dana u javnosti aktuelni su razgovori između predstavnika vlasti i opozicije uz posredovanje nevladinog sektora na dogovaranju izbornih uslova, koji bi pomogli da ti izbori proteknu u što demokratskijoj i što inkluzivnijoj atmosferi i Stranka moderne Srbije aktivno učestvuje u svim tim pokušajima da se postignu što bolji uslovni za održavanje poštenih izbora.

Branša, kojoj svi mi ovde pripadamo, dakle branša političara je u javnosti na dosta lošem glasu i mnogo građana ima sumnje u poštenje i u korektnost uslova pod kojima se izbori održavaju. Čak dve trećine građana iskazuje sumnju u regularnost izbornog procesa.

Zbog toga je od izuzetne važnosti podići poverenje građana u politički sistem i mi mislimo da je sistem finansiranja političkih stranaka jedna od tema na kojima političari moraju zadobiti poljuljano poverenje kod birača. Za razliku od možda nekih drugih, mi ne mislimo da je primarna tema pitanje medijskih zakona, već da je upravo finansiranje političkih aktivnosti tema broj jedan, jer se uticaj na medije upravo vrši finansijskim kanalima i finansijskim metodama pritisaka, o čemu je svojevremeno i Savet za borbu protiv korupcije, još u vreme pokojne Verice Barać, pisao kada je analizirao finansijske pritiske političkog sistema na uređivačku politiku ključnih medija u Srbiji.

Mi smo zato predložili izmene i dopune Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Najpre da bi javnost bila upoznata sa činjenicom da se naš politički sistem i stranke u njemu dominantno finansiraju iz javnih izvora budžetskim novcem i da je to sasvim u redu, obzirom da je takva situacija i u preko 80% zemalja OEBS-a, dakle Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, kojoj i Srbija pripada. Radi postizanja što poštenijih izbornih uslova mi smo predložili nekoliko mera.

Prava mera je preraspodela budžetskog novca u korist lokalnih nivoa izbora i lokalnih samouprava, zato što novaca koje lokalne političke organizacije dobijaju je nedovoljan čak i za elementarno preživljavanje, dok političke organizacije na nacionalnom nivou dobijaju ekstremno veliki novac za osvojene mandate, čime se politička moć centralizuje i udaljava od građana na lokalnom nivou vlasti.

Drugi predlog je da se smanje ukupna izdvajanja iz budžeta i naš predlog zakona otprilike predviđa da budžetske izdvajanja za izbore budu oko dva miliona evra manja.

Treći ključan predlog je da se izjednači količina novca koju učesnici u izbornoj utakmici smeju uneti u kampanju. Najpre da se zabrani korišćenje novca namenjenog redovnom radu u izbornoj kampanji, jer to je novac koji je osvojen za prethodni rezultat u prethodnoj izbornoj utakmici i nije fer uneti taj novac i u tekuću izbornu kampanju.

Dakle, ovo su neki osnovni predlozi. Na ovo bi dodali i predlog limitiranja ukupnih troškova izborne kampanje. Hvala.

Hvala.

Postavio bih pitanje, ispred poslaničke grupe Stranke moderne Srbije, ministarski za evropske integracije gospođi Jadranki Joksimović o stanju procesa evropskih integracija, pošto se u napretku Srbije u približavanju EU vrlo često izgovaramo na protekle izbore da Evropski parlament, na probleme koje EU ima oko Bregzita i u tim razlozima pronalazimo opravdanje za naš usporen put ka EU.

Ja ću se ovde sada pozabaviti samo određenim tehničkim kriterijumima i stvarima koje su isključivo samo u našoj nadležnosti i predstavljaju poslove koje samo naša administracija treba da obavi, pa bih želeo da dobijem tumačenje zašto se u tim stvarima kasni kada je naš deo posla u pitanju, koji apsolutno nema nikakve veze za situacijom u EU, spremnošću EU za proširenjem i prihvatanjem novih zemalja članica ili bilo kakvom političkom voljom bilo kog političkog aktera u našem procesu pridruživanja i u procesu proširenja EU. Ovo su čisto tehnička pitanja koja se tiču nekih naših tehničkih obaveza.

Dakle, postoji nešto što se zove nacionalni akcioni plan za usvajanje pravnih tekovina EU. To je određeni set propisa koje Srbija treba da usvoji da bi svoje zakonodavstvo prilagodila zakonodavstvu EU i stepen ispunjenosti tog akcionog plana na kraju prve polovine ove godine je bio svega 47%. To su tehnički, a ne politički kriterijumi i nemaju nikakve veze sa političkim odlukama.

Ministarstvo poljoprivrede je jedno od najslabijih kada je u pitanju procenat ispunjenja ovih tehničkih kriterijuma. Sada tu postoji jedno poglavlje koje je, mislim da je svima jasno, u interesu i da čak ni evroskeptici ili oni potpuni protivnici pridruživanja Srbije EU nemaju preterane primedbe na to poglavlje. To je Poglavlje 12 koje se zove bezbednost hrane. Dakle, bezbednost hrane koju svi jedu, i oni koji su za EU i oni koji nisu. Dakle, svi jedemo neku hranu i želimo da mi i naši građani jedemo što bezbedniju hranu, a mislim da se slažemo da je evropski standard u pogledu bezbednosti hrane ipak nešto čemu vredi stremiti i pokušati dostići ga. Ovo je sada pitanje koje se odnosi i na to Ministarstvo poljoprivrede koje je u ispunjavanju tehničkih kriterijuma jedno od najlošijih.

Dakle, za otvaranje Poglavlja 12 – bezbednost hrane postoje tri merila koja su vrlo bazična, vrlo fundamentalna, uopšte nisu nešto preterano zahtevna i nema ni govora o tome da nam EU diktira šta ćemo mi u svojoj kući raditi, da li ćemo peći rakiju u duhu tradicionalnog srpskog domaćinstva ili ćemo praviti kockaste lubenice, nema ničega od toga, vrlo je bazična stvar.

Dakle, kaže se, prvo merilo, pravne tekovine EU iz oblasti bezbednosti hrane, dakle, one tekovine koje treba da unaprede bezbednost hrane kod nas, implementirati u naše zakonodavstvo. Neko treba u nekim radnim grupama da sedne, da napiše neke zakone koji su tehničkog karaktera, da ih da Skupštini na usvajanje i da Skupština to stavi na dnevni red i o tome raspravlja. Toga u Skupštini, na žalost, nema ili nema dovoljno.

Drugi kriterijum je napisati nacionalnu strategiju i akcioni plan implementacije tih pravnih tekovina u naše zakonodavstvo. Pre svega, u tom akcionom planu definisati koja nam je administracija potrebna za proveru bezbednosti hrane, za verifikaciju visokih standarda u pogledu bezbednosti hrane i kolika su nam budžetska sredstva za to potrebna. Sve je to vrlo strateško, vrlo fundamentalno, nema nikakvih preteranih izvoljevanja ili bilo kakvih diktata.

Treće merilo je napraviti klasifikaciju prehrambenih objekata ili objekata koji rukuju sporednim proizvodima životinjskog porekla i iz te klasifikacije treba kasnije da proistekne nacionalni program za unapređenje tih objekata. Dakle, mi imamo snimke po društvenim mrežama gde se u nekim našim mesarama isteruju pacovi napolje itd. Ovo bi trebalo da bude neki strateški, krovni dokument koji će te stvari uterati u red i udariti visoke standarde zarad bezbednosti građana i kvaliteta hrane koju svi konzumiraju.

To su ta bazična merila. Na žalost, mi ih još uvek nismo ispunili i ovo poglavlje i dalje nije otvoreno, pa nas zanima gde je i šta je zapelo, u čemu je problem, jer činjenica da ovo poglavlje nije otvoreno dovodi u sumnju administrativne i tehničko-stručne kapacitete nadležnih ministarstava da podignu bezbednost hrane na viši nivo, a u interesu svih građana. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Odnos države prema njenim građanima i to koliko država zaista istinski vrednuje njene građane vidi se između ostalog i po tome kakvu im podršku pruža onda kada im je najteže, kada su bolesni i kada odbrojavaju svoje poslednje dane života i koliko im dostojanstva država omogućava tada.

Stoga ćemo postaviti pitanje ministru zdravlja u vezi sa stanjem palijativne nege u Srbiji. Prema statističkim podacima u Srbiji dnevno 57 ljudi umire samo od malignih bolesti. Srbija je u okruženju jedna od 125 zemalja, jedina koja nema institucionalno rešenje palijativne nege. Tako da terminalno oboleli pacijenti u času kada su iscrpljena sva medicinska sredstva za njihovo lečenje po otpuštaju iz bolnica često u prepušteni i sami sebi i članovima svojih porodica.

Ovi pacijenti i njihove porodice zapravo su jedna od najugroženijih društvenih grupa i njihov broj se nažalost uvećava. Palijativna nega predstavlja osnovno ljudsko pravo i Srbija je novim Zakonom o zdravstvenom osiguranju napravila neki mali iskorak, ali je to još jedan od zakona čije sprovođenje ide sporo i jako teško jer očigledno je da nema sredstva ili političke volje da se palijativna nega institucionalizuje.

Srbija naime nema nijednu specijalizovanu ustanovu za palijativno zbrinjavanje i ovakvim stavom praktično država diskriminiše ovakve pacijente, te njene građane i članove njihovih porodica koji su neretko prisiljeni i da ostavljaju poslove, da napuštaju svoje karijere, rasprodaju imovinu kako bi plaćali privatno usluge negovatelja i stručnog osoblja.

Prema zvaničnim podacima svega jedna trećina terminalnih bolesnika godišnje u Srbiji umire u bolničkim uslovima. Preostale dve trećine su prepuštene članovima njihovih porodica koji moraju sami da se sa njima snalaze bez ikakvog stručnog znanja i sa slabom stručnom pomoći.

U Novom Sadu koji se smatra za jednu od razvijenijih opština u Srbiji pacijenti koji su pod brigom kućne nege moraju da čekaju na dolazak lekara da bi dobili injekciju za ublažavanje bolova neretko i po 10 sati i onda je osnovano zapitati se – kakva je situacija sa nerazvijenim opštinama i selima u kojima čak dve trećine nema ni najobičniju ambulantu?

Zato ministru zdravlja, ispred poslaničke grupe SMS upućujemo pitanje – da li Vlada ima u planu da institucionalno reši nedostatak palijativnih ustanova, sa koliko postelja za palijativno zbrinjavanje raspolažu zdravstvene ustanove na teritoriji Srbije trenutno. Dokle se stiglo sa povećanjem kapaciteta za palijativnu negu u zdravstvenim ustanovama u Srbiji, pogotovo u opštinama koje su slabije razvijene. Dakle, ovde ne mislim primarno na veće kliničke centre Beograda, Niša, jer manje bolnice su neretko, prinuđene da improvizuju ovakva odeljenja. Da li su sve zdravstvene ustanove u Srbiji oformile timove koji su edukovani za palijativno zbrinjavanje? Da li Ministarstvo planira povećanje broja zaposlenih stručnih kadrova iz ove oblasti, kako bi se omogućila konačno, i praktična primena u aprilu mesecu usvojenog novog zakona, i da li država planira da po modelu EU učestvuje sa 20% sredstava u otvaranju centara za palijativnu negu, dakle „hosticija“, obzirom da smo mi jedina zemlja u okruženju koja to ne radi? Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre, uvažene kolege poslanici, poštovani građani, danas razgovaramo, između ostalog i o Zakonu o kontroli državne pomoći. To je jedan važan zakon zato što u našoj privredi država je veliki učesnik, glavni je privrednik. U mnogim situacijama je ona najveći kupac, najveći dobavljač. Često je i preferiran poslodavac, jer zaradama prednjači ispred privatnog sektora. Država je ujedno i politički akter, zato što svoju ekonomsku moć državni funkcioneri koji su i stranački i politički angažovani mogu upotrebiti i u svrhu političkog uticaja.

Zato je pitanje kontrole državne pomoći veoma važno. Prethodni zakon je imao određene nedostatke. Između ostalog, imao je pitanje statusa Komisije za zaštitu državne pomoći koja nije bila adekvatno regulisana kao nezavisno telo. Postupala je selektivno, svrsishodnost državne pomoći je nekada analizirala već a osnovu Memoranduma o razumevanju. U nekim drugim slučajevima je odbijala da analizira svrsishodnost državne pomoći, čak i kada je bio potpisan i predugovor.

Zato se Zakon o kontroli državne pomoći u širem smislu bavi i konkurencijom i načinom na kojim država može svojim postupanjem tu konkurenciju ugroziti kada selektivno deli pomoć ili neobjektivno i ne transparentno, pa je nekima majka a nekima maćeha. Bavi se i slobodnim tržištem i zaštitom potrošača na tom tržištu sa konkurencijom iskrivljenom od strane države, ako ona ne postupa adekvatno. Bavi se, naravno, i korupcijom, sprečavanjem koruptivnih radnji državnih funkcionera u postupcima odlučivanja o dodeli državne pomoći.

Jedan od proklamovanih ciljeva donošenja ovog zakona je usklađivanje sa pravnim tekovinama EU. Sa žaljenjem ću konstatovati da je poslednji Izveštaj Vlade o procentu ispunjenja Nacionalnog akcionog plana za usvajanje pravnih tekovina EU za prvu polovinu godine, taj Nacionalni akcioni plan ispunjen sa svega 47%.

Kada je reč o načinu na koji se ovaj zakon usklađuje sa direktivama, sa relevantnom direktivom EU, ako se prođe kroz tabelu usklađenosti koja je data na kraju Predloga zakona, u većini dominira ocena da se odredbe potpuno usklađuju.

Međutim, ima jedna stvar kod koje je označeno da se delimično usklađuje i to je sama definicija pojma državne pomoći. Po našem Predlogu novog zakona ta definicija kaže da se državna pomoć odnosi samo na mere koje za posledicu imaju uvećanje javnih rashoda ili smanjenje javnih prihoda.

Dok je evropska direktiva u definiciji, čini mi se, dosta šira, ona kaže da je nedopuštena svaka mera u bilo kojoj formi koja iskrivljuje konkurenciju favorizovanjem pojedinih tržišnih učesnika.

Sada imamo ovih dana kod nas, naročito u Beogradu, jer Beograđani su sa tim suočeni, određenu situaciju i bilo bi zgodno videti i analizirati kako smo u nju dospeli, da li je ona posledica postupanja države, da li ta postupanja imaju formu državne pomoći i da li je to pokriveno našom ili evropskom definicijom?

Dakle, radi se o situacijama u kojima nemate ni direktno umanjenje javnih prihoda, ni direktno povećanje javnih rashoda, ali određenim zakonskim propisima vi regulišete određenu delatnost kroz propisivanje načina na koji se ta delatnost vrši. Možemo sad biti banalni, recimo, da za određenog investitora promenite uslove izgradnje na nekom placu, i sad, tu čak možete imati povećan državni prihod, jer će on dići dva sprata više, pa će možda i više platiti državi po tom osnovu, ali to je kroz propis izvršena neka vrsta državne pomoći.

Imamo situaciju sa prevozom putnika u drumskom saobraćaju, gde smo nedavno doneli zakon koji je izazvao probleme Beograđanima, jer taksi udruženja protestuju, njihovi protesti usmereni su protiv, konkretno jedne kompanije koja prevoz putnika u drumskom saobraćaju obavlja na jedan drugačiji, inovativan način, smatrajući sebe ne učesnikom tržišta taksi prevoza, već učesnikom tržišta prevoza putnika u drumskom saobraćaju, dakle, svoje tržište na kom postupa definiše šire.

Mi smo prevoz putnika u drumskom saobraćaju propisali na način da se ono mora odvijati samo sa taksimetrom i samo po ceni koja je veća od minimalno propisane, a da neke inovativne metode prevoza putnika u drumskom saobraćaju mogu biti korišćene, ali samo pod uslovom da se vrše po ceni koja je takođe veća od minimalno propisane koja je takođe veća od minimalno propisane i na taj način smo, ovo je sad osnovna teorija ekonomska, narušili mehanizam slobodnog tržišta, zato što smo propisali da se određena usluga vrši po ceni većoj od tržišno slobodno uspostavljene, to je generisalo višak ponude, a onda smo reagovali ograničenjem broja pružalaca određene usluge, smanjili smo ponudu i time smo smanjili ukupnu vrednost koju tržište drumskog prevoza putnika generiše i time smo smanjili korist koju ta delatnost donosi društvu.

Način na koji smo to propisali je kao kada bismo propisali da se, recimo, onlajn nastava može sprovoditi pod uslovom da je ona potpuno zakonom dozvoljena, ali da se ona mora sprovoditi tablom i kredom, pod uslovom da su đak i predavač u istoj prostoriji. Pod tim uslovima može onlajn, to tako stavimo u zakon i onda kažemo – mi samo tražimo da zakon važi jednako za sve.

Razumljivo je, s jedne strane, i da taksi udruženja imaju problem zarađivanja za svoj život i da se osećaju ugroženim zato što određene inovacije počinju njima da konkurišu, ali je isto tako nužno razumeti i da ovo društvo ne može postupanjem države sprečavati inovacije, jer inovacije će kao voda pronaći negde put i procureće i to je zapravo i jedini način da generišemo privredni rast. I sami ste rekli da ove zakone donosimo za buduće generacije, koje od nas očekuju privredni rast, a privrednog rasta bez inovacija nema, ali inovacija neće biti ako ih država bude zakonskim odredbama ovako sprečavala.

Voleo bih da iskomentarišemo to pitanje definicije pojma državne pomoći. Dakle, da li smo propustili da definišemo da će se pod državnom pomoći smatrati i mere koje Vlada preduzima kroz donošenje zakonskih i podzakonskih akata, koji jednima pogoduju, a drugima idu na štetu? Jer, čini mi se da je evropska direktiva u svom definisanju pojma državne pomoći mnogo šira. Podsećam, mi smo rekli - državna pomoć su samo mere koje umanjuju javni prihod ili povećavaju javni rashod, a evropska direktiva je rekla – državna pomoć je svaka mera koja iskrivljuje konkurenciju i favorizuje pojedine na štetu ostalih. Hvala na komentaru.

Hvala predsedavajući.

Poštovani ministre, kolege poslanici, poštovani građani, poslanička grupa Stranke moderne Srbije ima dve principijelne zamerke na rebalans budžeta i one su na neki način slične i onim primedbama koje je imao Fiskalni savet.

Pod jedan, primedba je što kvarimo ostvareni rezultat, iz suficita idemo u deficit, praktično ćemo sad višak para potrošiti. Umesto 48,5 milijardi dinara fiskalnog suficita s kraja jula ove godine, idemo u minu 23,6 milijardi. Znači, od plus 48 do minus 23, to je sunovrat od negde oko 72 milijarde, to je dva puta više od novca koji će se dodatno rebalansom uzeti od građana i privrede kroz povećane poreske prihode koji se rebalansom planiraju.

Druga primedba je što se potrošnja uvećava. Ako se uzme i račun finansiranja, praktično za 135 milijardi dinara dodatnih izdataka i to na mere koje u većini neće podstaći privredni rast. Povećana potrošnja bila bi opravdana u meri u kojoj je finansirana povećanim prihodima, čije je povećanje trajnog karaktera i ukoliko je usmerena na mere koje podstiču inače nizak privredni rast. Znam da ćete reći da je 3,5% privrednog rasta puno, ali on je bio svega 2,8 u prvoj polovini godine. Fiskalni savet je na Kopaonik biznis forumu dao čak i svoju analizu gde je tačno rekao da jedan procentni poen privrednog rasta gubimo zbog korupcije i jedan procentni poen gubimo zbog lošeg obrazovanja. Bez stopa privrednog rasta koja prelazi četiri i po, pet procenata na duži rok nema izlaska iz siromaštva za građane Srbije.

Mi, nažalost, nemamo ovde ni jednu ni drugu meru, dakle samo oko 60% povećanih prihoda imaju povećanje trajnog karaktera, ostali prihodi su jednokratni i neće se ponoviti, kao što je devet milijardi prihoda poreza na dobit zbog koncesije aerodroma „Nikola Tesla“ i mislimo da je fiskalno neodgovorno potrošiti i taj novac, da se trebalo razmišljati o razduživanju, o štednji za crne. Sami ste rekli, a i neke kolege poslanici, da ekonomija našeg najvećeg partnera EU, Italije i Nemačke su možda i na pragu recesije i ulaze u krizu. Ta kriza će zakačiti i nas.

Mi smo imali 2008. godine Vladu koja je tvrdila da je svetska ekonomska kriza naša šansa. Možete iskoristiti njihovo iskustvo, bilo bi mudra da pretpostavite da eventualna recesija EU može zakačiti i našu privredu i zato je fiskalno neodgovorno sav ovaj višak koji je generisan slupati u povećanje rashoda. Tek oko jedne četvrtine povećanih rashoda ide u mere koje mogu podstaći nedovoljan privredni rast, pre svega recimo 13 milijardi dinara za Moravski koridor, ali pitanje je i koliko će to stvarno biti realizovano, jer od do sada budžetiranog novca za Moravski koridor potrošeno je samo 8%. Naivno je očekivati da će na kraju građevinske sezone ti radovi dobiti na intenzitetu, ulazimo u jeseni i zimu i očigledno je da će raskorak između povećanog budžeta i presporih radova, kako se godina bude primicala kraju, biti sve veći.

Dodatno, ta kapitalna ulaganja za koja se tvrdi da podstiču privredni rast, zapravo najveći deo kapitalnih ulaganja ide u nabavku vojne i policijske opreme. Znam da ćete reći da prethodna vlast pretakala tenkove, ali iskreno da vam kažem, čak 2,7 puta je povećano kapitalno ulaganje u vojnu i policijsku opremu za samo godinu dana, 2,7 puta za godinu dana.

Dakle, u vojnu i policijsku opremu mi praktično ulažemo kao država tri i po puta više nego zemlje u centralno istočnoj Evropi, 1,1% BDP nasuprot 0,3% BDP. Preko 56 milijardi su kapitalna ulaganja vojske i policije. Da stavimo tih 56 milijardi u odnos, 32 milijarde će dodatno biti uzeto od građana i privrede kroz rebalansom predviđene dodatne poreske prihode.

Dakle, da su ova kapitalna ulaganja čak i prepolovljena, ona bi opet bila veća nego prethodne godine, ali biste time dobili prostor od oko 20 milijardi za neke socijalne politike, ekološke politike ulaganja u životnu sredinu obzirom na nekvalitetan vazduh koji udišemo, jedan od najgorih u Evropi.

Ima tu još nekih dodatnih planiranih rashoda koji baš i nemaju mnogo veze sa podsticajem u privredi. Recimo, duplo veća mesečna potrošnja na robe i usluge koja je rebalansom predviđena, 16 milijardi mesečno, umesto dosadašnjih 7,3 recimo, jedna milijarda dodatna za materijale u MUP-u, pola milijarde dinara za neki projekat revitalizacije istraživanja u javnom sektoru.

Povećanje plata u javnom sektoru je problem iz ugla nepostojanja platnih razreda, pa smo napravili neekonomične disproporcije u zaradama, kako po stručnoj spremi, tako po hijerarhiji i sektorski, dakle između obrazovanja bezbednosnog sektora, zdravstva i tako dalje.

Sa osam milijardi dinara povećava se finansijska podrška porodicama sa decom. To su ove sramne naknade koje majke i porodilje dobijaju za trudnička odsustva i odsustva tokom nege deteta, ali nažalost tih osam milijardi nije namenjeno povećanju naknada, nego, koliko smo čuli od predstavnika resornog ministarstva, to su sredstva koja su propuštena da budu predviđena za ove male naknade. Dakle, to je propust u budžetskom procesu bio sa početka godine.

Još jedan kuriozitet, MUP će biti jedan od najvećih dobitnika na povećanju zarada. Ministre, molim vas, ovo je vrlo interesantno, pa vas molim da obratite pažnju, vidim da ćaskate sa koleginicom, molim vas. Znači, MUP koji je jedan od najvećih dobitnika na povećanju zarada, što je okej, rebalansom za zarade budžetira jednu milijardu manje. Šta nam to govori? Da je budžetski proces neprecizan, da imamo tačne zbirove netačnih podataka. To nam govori i ovih osam milijardi koje smo promašili za finansijsku podršku porodicama sa decom.

Sa druge strane, svega dve milijarde dodatnih subvencija u poljoprivredi, u ukupnim rashodima nam je poljoprivreda sa svega 2,71% i to je premalo. Dakle, to je čak skoro 3,5 puta manje nego Ministarstvo odbrane. Sa druge strane, budžet EU preko 30% alocira u poljoprivredu. To govori da fiskalni prioriteti Vlade nisu baš potpuno precizno definisani i pitanje je koliko su zaista usmereni u agrarne, socijalne i ekološke politike i podsticaj privredi, a koliko zapravo u bildovanje vojnog i policijskog hardvera.

Podsticajne mere privredi, za koje je zaista sada postojala prilika, nažalost, izostaju. Dobro je što je potrošnja naftnih derivata veća i što je po tom osnovu naplata akcize na naftne derivate veća, ali zašto se nije razmislilo o smanjenju akcizne stope, pa da nekom malom korekcijom stope naniže opet naplatimo isto koliko je originalno planirano, ali da subvencionišemo privredu.

Zašto se nije razmislilo o tome da se opterećenje na zarade oštrije smanji, jer Fiskalni savet je još u decembru prošle godine predlagao smanjenje od tri procentna poena. Smanjenja akcizne stope na naftne derivate, smanjenje opterećenja na rad dalo bi 40 milijardi rasterećenja privrede, smanjenja ulaznih troškova. To bi bila velika, sveobuhvatna i neselektivna subvencija celoj privredi koja bih podigla njihovu profitabilnost kroz smanjenje ulaznih troškova. Država bi deo tog novca vratila kroz porez na dobit, ali bi to poguralo privredni rast oštrije, jer uz svu bolju naplatu određenih kategorija fiskalnih prihoda i trajni karakter te poboljšane naplate, opet imamo problem nedovoljno velikog privrednog rasta. Zato mislimo da je greška bila potrošiti sav višak, umesto da ga prištedimo za eventualne crne dane. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Obratićemo se Ministarstvu za zaštitu životne sredine sa pitanjem koliko gradova i opština u Srbiji ima donete planove kvaliteta vazduha i kolika sredstava u budžetu lokalne samouprave opredeljuju za poboljšanje kvaliteta vazduha u svojim sredinama?

Ovog leta objavljen je Izveštaj UN koji pokazuje da zagađenje vazduha u mnogim sredinama u Srbiji prelazi dozvoljene norme i do pet puta, da usled zagađenja vazduha životni vek u Srbiji traje kraće 1,3 godine i da svaka peta prevremena smrt u Srbiji je posledica zagađenja vazduha.

Po proceni Svetske zdravstvene organizacije, tokom 2016. godine usled zagađenja vazduha imali smo 11.400 prevremenih smrti, povećan broj hroničnih bolesnika. Naročito bolesti respiratornih organa, takođe, su posledica lošeg kvaliteta vazduha u Srbiji.

Procene OEBS-a, Svetske zdravstvene organizacije i EU da troškovi prevremenih smrti i tretiranja bolesti uzrokovanih zagađenjem vazduha u Srbiji zdravstveni sistem koštaju oko četiri milijarde evra.

Procenjuje se da PM10 čestice godišnje odnesu i do 6000 života u Srbiji. PM10 čestice su čestice prašine promera manjeg od 10 mikrometara, koje se jako lako disanjem unose u pluća i u njima talože.

Evropska unija i Evropska komisija su nas upozorili na visok nivo zagađenja vazduha i od naših vlasti, pre svega, traže poboljšano praćenje kvaliteta vazduha, bolje, pre svega, češće i razumljivije informisanje građana o kvalitetu vazduha koji udišu, izradu nacionalne strategije i lokalnih planova poboljšanja kvaliteta vazduha u Srbiji.

Planovi lokalnih samouprava na poboljšanju kvaliteta vazduha upadljivo izostaju, kao što izostaju i sredstva u njihovim budžetima za ove namene. Nema čak ni projekata koji su predviđeni za smanjenje aerozagađenja.

Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama konstatuje tek ograničen napredak Srbije u ovoj oblasti. Samo nekoliko gradova ima lokalne planove kvaliteta vazduha na koje su, inače, zakonski obavezani, ali nema podataka o primeni tih planova.

Dešava se da se u danima kada se izmeri zagađenje, i do 12 puta veće. Zvanični organi to, jednostavno, ne konstatuju u svojim izveštajima.

Inače, najzagađeniji vazduh tradicionalno je svake zime u Beogradu, Užicu i u Valjevu, a izvori zagađenja su, pre svega, čvrsta i fosilna goriva koja koristimo za proizvodnju toplotne i električne energije. Dakle, ugalj, mazut, zatim neočišćeni i zastareli kotlovi, smog i velika prosečna starost vozila, od kojih mnogi ne zadovoljavaju najjače evropske standarde u pogledu emisije štetnih gasova.

Problematika kvaliteta vazduha koji udišemo i koji je, zapravo, i najveći tihi ubica građana Srbije je obuhvaćena Poglavljem 27. procesa evropskih integracija i to je jedno od onih poglavlja koje primedbe ne mogu imati čak ni najveći euroskeptici, slično poglavljima u kojima se, recimo, tretira problematika bezbednosti hrane.

Čak ni najveći protivnici evropskih integracija na ovakva poglavlja nemaju česte i velike primedbe u pogledu briselskih zahteva.

Građanima preporučujem da posete sajt Nacionalnog konventa o EU i da tamo pročitaju knjigu preporuka Vladi Srbije i ostalim državnim organima u pogledu Poglavlja 27. i zaštite životne sredine u Srbiji, gde je na najmanje desetak stranica obuhvaćena ova problematika i beneficije koje građani od njih mogu imati.

Fiskalni savet je u okviru svog Izveštaja, koji se zove „Investicije u zaštitu životne sredine, društveni i fiskalni prioriteti“, iz juna meseca 2018. godine još, ocenio da bi oblast zaštite životne sredine morala imati budžetski prioritet u narednim godinama i da je godišnje potrebno izdvojiti oko 500 miliona evra sredstava za investiciju u zaštitu životne sredine. To je oko 1,2% do 1,4% BDP dodatnog novca koji bi se trebao uložiti i to bi svakako pozitivno uticalo i na celu privredu i privredni rast. Zahvaljujem.

Hvala.

U nedelju su održani izbori za Skupštinu opštine Medveđa i prvo pitanje upućujem ministru unutrašnjih poslova. Ovo su fotografije skinute sa portala „Insajder“, pa bih voleo da ministar kaže ili neko od načelnika saobraćajne policije za opštinu Medveđa – čija su ovo vozila? Ovo su vozila koja su se tokom izbornog dana kretala Medveđom bez registarskih tablica, što je u najmanju ruku saobraćajni prekršaj, a verovatno ima još nešto u pitanju, pa bi jako dobro bilo znati ko je vlasnik ovih vozila i zašto im nije onemogućeno učešće u saobraćaju bez registarskih tablica.

Sledeće pitanje je, takođe, vezano za izborni proces i za usklađivanje i upristojavanje izbornog ambijenta koje se ovih dana u Srbiji dešava na nekoliko nivoa, bilo da je u pitanju dijalog na Fakultetu političkih nauka ili radna grupa Vlade koja za usvajanje preporuka OEBS nedavno formirana, a na čijem je čelu, takođe, ministar unutrašnjih poslova.

Da krenemo najpre od Ministarstva kulture i informisanja. Interesuje nas da li su u planu izmene i dopune Zakona o elektronskim medijima u vezi sa preporukama OEBS o radu regulatora elektronskih medija koje je OEBS dao još nakon predsedničkih izbora 2017. godine? Preporučeno je da se nadzorne aktivnosti regulatora elektronskih medija eksplicitno prošire na sve aspekte izveštavanja o izborima, da se propiše obaveza proaktivnog korišćenja ovlašćenja regulatora elektronskih medija, da se precizno definiše šta to taj regulator mora da uradi, a ne da stvar bude prepuštena samostalnoj volji regulatora elektronskih medija, da se propiše donošenje brzih i pravovremenih rešenja kojima će se sankcionisati ponašanje učesnika u izbornoj kampanji tokom same kampanje.

Zatim, ministarka pravde i ministar privrede, da li su u planu izmene Zakona o sprečavanju korupcije, Zakona o javnim preduzećima koji bi regulisali zloupotrebu javnih resursa tokom izborne kampanje, a može se sumnjati da je i ovo jedan od takvih primera, pošto se može pretpostaviti da su vozila vlasništvo nekih javnih preduzeća i da su možda tablice upravo zbog toga skinute, pa da se ne bi moglo eksplicitno utvrditi? Preporuka OEBS je da se zloupotreba javnih resursa od strane učesnika u izbornoj kampanji jače sankcionišu radi postizanja efekta odvraćanja u ponavljanju ovih prekršajnih i krivičnih dela.

Ministru državne uprave i lokalne samouprave, takođe, pitanje iz domena preporuka OEBS za promenu i popravku izbornog zakonodavstva i opšteg izbornog ambijenta – da li su u planu izmene Zakona o finansiranju političkih aktivnosti u skladu sa preporukama OEBS, gde je navedeno da bi trebalo zakonom urediti, recimo, finansiranje kampanje za referendum i za izbore za savete mesnih zajednica? Preporučeno je da se uvedu limiti na pojedine troškove izborne kampanje, kao i na ukupne troškove izborne kampanje koje mogu učiniti učesnici u izbornom procesu, jer su naše izborne kampanje danas, u velikoj meri, trka u nenormalnom trošenju novca između bogatih i siromašnih, a u svakom slučaju novac koji se troši na izborne kampanje u Srbiji neprimeren je ekonomskom trenutku i stanju u kom se zemlja nalazi i životnom standardu građana.

Da li je predviđeno obavezivanje Agencije za borbu protiv korupcije da koristi svoja ovlašćenja proaktivno? Ovo je jedna od preporuka, a slična onoj koja je data za rad regulatora elektronskih medija da se organi koji su nadležni za kontrolu sprovođenja izbornog procesa i kontrolu ponašanja učesnika u izbornom procesu primoraju zakonski da svoja ovlašćenja koriste proaktivno, a ne da mogu da se izgovaraju da neke stvari nisu bili obavezni da rade i da onda imaju mogućnost selektivne primene zakona.

Preporuka je i finansiranje na lokalnom izbornom nivou, jer sredstva koja se odobravaju za učešće na lokalnim izborima i za osvojene mandate u lokalnim skupštinama opština su apsolutno nedovoljni za podmirivanje i najosnovnijih troškova.

Jedna samo mala digresija i napomena građanima koji pitaju - šta će uopšte javni novac učesnicima u izbornom procesu? Korisno je reći da u preko 82% novca za finansiranje političkih aktivnosti u zemljama OEBS-a dolazi iz javnih izvora, a ne iz privatnih, upravo da bih se sprečilo zarobljavanje javnih politika u korist velikih privatnih donatora. Hvala.

Hvala.

Poštovane kolege poslanici, gospodine ministre i dragi i uvaženi građani, najpre jedno malo podsećanje.

Kada smo imali na dnevnom redu raspravu o Zakonu o srednjem dualnom obrazovanju, nažalost, tada je ta rasprava bila u velikoj meri obeležena propagandom na štetu informisanja. Sa strane vlasti imali smo propagandu da će taj zakon biti revolucionaran, da će doprineti rastu BDP-a, da će rešiti nezaposlenost, da će stvoriti društvo znanja, zaustaviti odlazak mladih u svet, otvoriti im prilike i podići životni standard, a sa strane opozicije tada imali smo propagandu da ćemo zapravo njime stvoriti društvo jeftine radne snage, armiju robova motača kablova, koji će biti permanentno zarobljeni u siromaštvu, na nisko kvalifikovanim i slabo plaćenim radnim mestima i da ćemo imati neku svojevrsnu ekonomsku kolonijalizaciju Srbije u korist stranih investitora. Dakle, imali smo propagandu umesto informisanja.

Slično je bilo i prošle godine kada je ovde usvajan zakon o podrazumevanom doniranju organa. Tada je u javnosti dignuta fama kako ćemo maltene doći u situaciju da će nam na silu biti otimani organi i prodavani jeftino strancima i da će se vlast od toga obogatiti.

Dakle, mi mislimo da je uloga političara i u opoziciji da građane informiše, a ne da ih izlaže propagandi. Građanima apelujemo da treba da traže da budu istinski informisani, a ne da se zadovolje time što se samo osećaju informisanim.

Tada smo tražili da neke stvari budu razjašnjene kod Zakona o srednjem dualnom obrazovanju. Jedno od pitanja na koje uporno nismo uspevali tada da dobijemo odgovor u raspravi bila je uključenost učenika na srednjem dualnom obrazovanju u sistem obaveznog socijalnog osiguranja, odnosno postoji li obaveza poslodavca da za njih uplaćuje doprinose, da oni budu uključeni u osiguranje, penziono, dakle u obavezno socijalno osiguranje.

Tada u raspravi je odgovor upadljivo izostajao, a onda smo u decembru 2018. godine u tišini izmenili član 11. stav 1. tačka 3) i tek tada je eksplicitno propisano da se i učenici na dualnom obrazovanju uključuju u obavezno socijalno osiguranje kod poslodavaca, a očigledno je da smo do tada imali jednu odredbu koja je do tada bila upitna čim u raspravi nismo mogli eksplicitan odgovor da dobijemo na više puta postavljeno pitanje. Nije dobro da tako radimo, nije dobro da stvari ostavljamo polurešene i nedorečene, zato što to stvara podlogu za propagandu i za širenje glasina i za sluđivanje poluinformisanih i neinformisanih građana.

Mi smo i tada zastupali u suštini ono što ću i sada reći, a to je da dualno obrazovanje kao koncept nije sporno samo po sebi, da je ono dobro, da ono u tržišnim privredama puno znači za opšte ekonomsko stanje društva, i zove se „vokejšnal edjukejšn“. Dakle, i tada smo rekli da nije dobro zaustaviti se samo na srednješkolskom obrazovanju po dualnom sistemu, nego da se na zapadu u dualnom školovanju obrazuju i ljudi za rad u bankama, lekari, medicinske sestre, radnici za javnu upravu i da je dualno obrazovanje u tom smislu potrebno.

Dakle, ja sam lično bio suočen kao poslodavac i kao menadžer sa mladim budućim zaposlenima koji izađu sa Ekonomskog fakulteta a ne razlikuju bilans stanja i bilans uspeha, što je fundamentalna stvar, da ne kažem da ne znaju da odgovore na pitanje šta se događa kada imate porast rezervacija u godinu dana, da ne znaju da je to rashod tekućeg perioda i tako neke elementarne stvari u finansijama. Zato i jeste dobro imati koncept dualnog obrazovanja i u visokom obrazovanju.

Da bi ovaj koncept bio uspešan, on bi morao iz ugla roditelja koji odvaja novac za školovanje dece, pružiti nekoliko stvari, a to je kvalitetno obrazovanje i vaspitanje, sve prilike za razvoj svih talenata učenika i za nastavak školovanja, kao i u konceptu redovnog obrazovanja. Dakle, ako je neko dete išlo na dualno obrazovanje iz finansijskih razloga ili iz svoje želje, ono odatle mora biti jednako osposobljeno da nastavi školovanje ako treba i na Harvardu, kao i dete koje je izašlo iz redovnog sistema obrazovanja. Mora omogućiti olakšano finansiranje školovanja onima kojima je to potrebno, bolja praktična znanja kao dodatak na teorijska znanja, bezbedno radno okruženje i bolju zapošljivost. Naravno, rezultati će biti onoliko dobri koliko bude dobra praksa u sprovođenju osiguranja.

Jedna stvar oko koje želim da dam neka pojašnjenja i stavim primedbu na zakon, razgovarali smo o tome i na Odboru, kolega Stevanović je to već spominjao, a to je pitanje osiguranja radnika. Tačno je da je propisano da će se studenti na dualnom obrazovanju osiguravati onako kako se radnici kod tog poslodavca osiguravaju ali radnici kod tog poslodavca nisu dobro osigurani. Mi ćemo izjednačiti studente sa radnicima ali ćemo ih izjednačiti u lošem rešenju, jer Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu ne propisuje minimalne sume osiguranja i nema kaznenih odredbi za eskiviranje obaveze osiguranja zaposlenih. I onda se dešava da se radnici osiguravaju bezvredno, da se njihovi životi od strane poslodavaca tretiraju bezvredno. Tu prednjače domaći poslodavci, inostrani su nešto bolji, ali su i oni daleko lošiji od prakse koju sprovode u svojim matičnim zemljama, a radnici su zastrašeni do mere da ne smeju ni da pitaju imaju li osiguranje ili nemaju i onda vam se desi da za slučaj smrti radnika porodica dobije 50.000 ili 100.000 dinara, što je još možda, da budem sada vrlo neprijatan, i bolja varijanta nego kada radnik doživi 100% invaliditeta pa sa takvom materijalnom nadoknadom koja je bezvredna ostane porodici na teretu, onemogućen da dalje zarađuje.

Dakle, ovo je nešto što bi moralo da se reši kroz Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu u nekoj radnoj grupi Ministarstva za rad, Ministarstva finansija, Ministarstva prosvete zbog dualnog obrazovanja i u krajnjoj liniji Unije poslodavaca, jer to je neki dodatni trošak koji bi se, kroz obavezivanje minimalnog nivoa osiguranja, nametnuo i poslodavcima. U krajnjoj liniji mi imamo u razgovorima sa industrijom osiguranja neki predlog modela, a to je ono što postoji u konceptu obaveznog osiguranja putnika u javnom prevozu. Tu su neke minimalne sume, jer žalosno je gledati poslodavce koji odvajaju po pet ili 10 hiljada evra za osiguranje službenih bmv i automobila menadžmenta, a za osiguranje radnika ne mogu da odvoje ni 100, 200 dinara mesečno, iako sredstva imaju, jer na raznorazne načine znaju kako da profit izvuku iz kompanije. Hvala.