Hvala.
Članom 15. originalno je predviđeno da javna preduzeća i drugi oblici organizovanja, čiji je osnivač Republika, uplaćuju u budžet do 50% dobiti do novembra. Mi amandmanom predlažemo da se to pooštri do 75% do septembra. Intencija ovog amandmana je da se skloni novac od partijskih menadžera i njihovih politika, da se novac skloni u budžet što pre i u što većem procentu, jer više verujemo Ministarstvu finansija, pa predlažemo da se novac tamo što brže centralizuje.
Primer, recimo, zašto je to potrebno uraditi je Aerodrom „Nikola Tesla“. Dobit aerodroma u 2015. je bila 20 miliona dolara, a u 2014. godini 30 miliona dolara, što je ukupno 50 miliona dobiti, od koje država treba da povuče dividendu, da se novac slije u budžet i da od toga koristi imaju svi građani Srbije. Međutim, ta bi dobit bila znatno veća da, recimo, država nije izvršila otpis potraživanja aerodroma od kompanije „Etihad“, i to za period oktobar 2014. – septembar 2015. godine 22 miliona dolara, i za period januar – septembar 2014. godine 17,6 miliona.
Dakle, ukupna dobit aerodroma je 50 miliona, a otpis koji je učinjen ka „Etihadu“, dakle, oprost obaveza „Etihadovih“ je 39,6, što je otprilike slična veličina. Za toliko je umanjen profit aerodroma, za toliko je manje moglo biti uplaćeno u budžet, jer otpis potraživanja je učinjen na predlog „Etihada“, da se „Etihadovi“ dugovi aerodromu prebiju sa obavezom države, prema ugovoru, prema članu 72. koji to i predviđa. To javnost treba da zna.
Tako da, aerodrom umesto da opslužuje ravnopravno sve avio-kompanije, aerodrom je od strane političara nateran da otpiše potraživanje koje je njegova i naša, dakle, imovina građana, da se za toliko proknjiže troškovi. Građani treba da znaju, otpis potraživanja je rashod tekućeg perioda, za toliko se umanjuje dobit. Time je, dakle, umanjena dobit aerodroma i prihodi budžeta. Smatramo da je takav jedan politički dogovor legitiman da bude učinjen od strane političara i građani to treba da znaju. Treba i da znaju da se po osnovu takvih dogovora manje novca uplaćuje u budžet, a ne da se to predstavlja kao posao milenijuma građanima Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Mi smo predložili ovim amandmanom na član 17. da se na neki način obuzda poplava ovih komisija i radnih tela. Kolega Dušan Pavlović je tokom rasprave u načelu i nešto govorio o tome, pa je tamo navodio primere iz razno-raznih lokalnih samouprava – Komisija za utvrđivanje uslova na plaži i slično.
Dobili smo odgovor od Vlade da Zakon o budžetu nije mesto gde se to ograničava, pa ćemo videti koji zakon jeste, pa ćemo predložiti izmene i dopune tog zakona.
Zašto je ovo bitno? Dakle, 11. jula 2016. godine DRI objavila je izveštaj o reviziji svrsishodnosti formiranja tih raznih komisija i drugih raznih stalnih tela u javnom sektoru i konstatacija državnog revizora je da se stotine miliona dinara poreskih obveznika troše na komisije koje su osnovane bez jasnih kriterijuma i kontrole njihovog rada. U najvećoj meri se rad ovih komisija preklapa sa redovnom delatnošću za koje članovi ovih tela inače primaju platu, pa nema nikakve potrebe da se one posebno osnivaju.
Rukovodioci imaju obično diskreciono pravo da određuju naknadu za rad u ovim telima, a čest je slučaj da se osniva više komisija za iste poslove. Sve ovo su konstatacije DRI. Iz navedenog je jasno da se formiranje komisije i drugih stalnih i privremenih radnih tela praktično zloupotrebljava kako bi se privilegovanim kadrovima omogućio dodatni izvor zarade u situaciji kada između ostalog Vlada i ovim Zakonom o budžetu ne predviđa sredstva za povećavanje zarade zaposlenima po osnovu ostvarenog radnog učinka. Time se zapravo stvara sistem da se zaposleni svesno dovode u položaj saučesnika u sumnjivim radnjama tako što im se zarade drže na nerazumno niskom nivou pa se onda selektivno privilegovanima na ovaj način obezbeđuje kroz besmislene komisije da stvaraju dodatni prihod, čime se zapravo stvaraju partijski poslušnici. Hvala.

Član 25. u originalnom tekstu predviđa mogućnost preusmeravanja sredstava Nacionalnog investicionog plana Upravi za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama. Sredstva koja su opredeljena Nacionalnim investicionim planom u budžetu su 422 miliona dinara na programu 1505, koji se zove Regionalni razvoj, Projekat 4001 - Podrška razvoju lokalne i regionalne infrastrukture. Kakve to veze ima sa crkvama, pitam?
Dakle, projekti koji su budžetom predviđeni za realizaciju Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama nemaju nikakve veze sa razvojem lokalne i regionalne infrastrukture. To su projekti namenjeni podršci u radu monasima i sveštenicima i obnovi crkvene imovine. Tako su u budžetu deklarisani i opisani, a ne lokalne i regionalne infrastrukture, pa je besmisleno novac koji je budžetom opredeljen infrastrukturi preusmeravati u crkve.
Mi smatramo da su građanima potrebniji infrastrukturni, a ne crkveni objekti. Zato ovim amandmanom zapravo predlažemo da se kroz tekst člana 25. Vladi eksplicitno onemogući da sredstva Nacionalnog investicionog plana preusmeri, tj. realocira Upravi za saradnju sa crkvama. Mislimo da nešto temeljno u ovom društvu nije u redu sa raspodelom novca, a to se najbolje vidi kada se uporedi vozni park ispred Patrijaršije i stanje, recimo, komunalne infrastrukture na lokalnim zajednicama ili, recimo, stanje zdravstvenih ustanova u lokalnim zajednicama. Građani to mogu vrlo lako da vide.
Konačno, Vlada je u obrazloženju odbila ovaj amandman navodeći da se radi o sredstvima namenjenim ranije preuzetim obavezama, verovatno po već započetim projektima. Onda moram da pitam - da li to znači da smo mi već sredstva namenjena razvoju infrastrukture usmerili u razvoj crkvene imovine. Hvala.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Poslovnik.)

Hvala.
Ja naravno nemam ništa protiv sveštenstva. Kršten sam, vernik sam, bio sam na više krsnih slava nego na sopstvenim rođendanima, to mogu slobodno da kažem.
Niko nije uvredio sveštenstvo. Spomenuo sam vozni park ispred Patrijaršije. Nemam ništa protiv da sveštena lica voze automobile kakve god žele, ali samo smatram da je građanima preče opremanje domova zdravlja na nivou lokalnih zajednica i lokalne infrastrukture.
Amandmanom na član 8. smo takođe predložili da se određena sredstva namenjena Upravi za saradnju sa crkvama realociraju, obrazlažem zašto ne vređam sveštena lica, dakle, predložili smo da se deo sredstava realocira u opremanje domova zdravlja na nivou lokalnih samouprava, a da nismo dirali administrativna sredstva namenjena Upravi za saradnju sa crkvama i doprinose za socijalno osiguranje.
Samo smo predložili da i crkva shvati u kako se teškoj ekonomskoj situaciji nalazimo, da se suzdrži od svojih projekata neko vreme, dok ne opremimo domove zdravlja i ostale zdravstvene ustanove na nivou lokalnih zajednica. Ja sam siguran da uvaženi sveštenici razumeju u kako se teškoj situaciji građani nalaze i da ne vide problem u ovakvom predlogu. Hvala.

Hvala.
Mi smo amandmanom na član 1. Zakona o budžetu predložili da se dodaju stavovi 7. i 6. koji bi glasili - svakog kvartala, najkasnije do desetog dana u mesecu koji sledi prethodnom kvartalu, a za prethodni kvartal svaki budžetski korisnik dužan je Ministarstvu finansija dostaviti informaciju tačno koliko je sredstava potrošeno iz budžeta po svim budžetskim stavkama, a za svaku budžetsku stavku Ministarstvo je u obavezi da na svojoj internet stranici objavi spisak svih korisnika budžeta koji su primili sredstva, iznos primljenih sredstava, kao i broj i datum ugovora koji predstavlja osnov po kom su sredstva primljena.
Dakle, radi se o načelu transparentnosti u upravljanju imovinom Republike Srbije, javnim sredstvima i pre svega načelu transparentnosti u trošenju novca poreskih obveznika Republike Srbije.
Zašto smatramo da je transparentnost važna? Zato što tajni ugovori predstavljaju osnov za korupciju i ne daju građanima pravu sliku o rezultatima politika koje se sprovode njihovim novcem. Primeri tajnih ugovora su, recimo, ugovor o kupoprodaji između JP NIS i ruskog „Gasproma“, gde građani apsolutno nemaju dovoljno informacija da kažu da li je imovina Republike Srbije prodata u bescenje ili nije.
Tajni ugovor je, recimo, i ugovor o saradnji JAT i „Etihada“ iz UAE: Primera radi, građani bi trebalo transparentno da znaju da je „Er Srbija“ od države, dakle od poreskih obveznika, dobila 2015. godine 48,7 miliona evra, dva miliona evra polovine dobiti u 2015. godini, 70 miliona evra u 2014. godini, 1,4 miliona evra polovine dobiti iz 2014. godine, i da je 30,6 miliona dolara aerodrom bio prinuđen da otpiše potraživanja od „Er Srbije“. Dakle, to je cena koju su poreski obveznici platili da bi „Er Srbija“ bila profitabilna.
Građani treba transparentno da znaju da je profitabilnost „Er Srbije“ uslovljena zahvatanjem u njihov džep. Hvala.

U stavu koji smo predložili da bude 7. mi smo naveli – ne objavljuju se samo informacije koje su Ustavom i zakonom proglašene tajnim.

Hvala.
Poštovani ministri, poštovana predsedavajuća, kolege i koleginice, poštovani građani, verujemo ministru finansija da su pod revizijom MMF-a brojke utegnute u stručne okvire kao i indikatori krvne slike, ali ima puno veoma ozbiljnih bolesti koje se iz krvne slike ne vide. Razgovor o budžetu nije samo razgovor o ekonomiji i finansijama. Razgovor o budžetu je razgovor o politikama, pre svega o politici upravljanja i trošenju novca u najboljem javnom interesu.
Kad je reč o indikatorima krvne slike budžeta, osvrnuću se na primer na kapitalne izdatke i probati toj brojci da dam neki smisao. To je famozni CAPEX, da prevedemo na premijerovu terminologiju. On je 2,23 puta veći u odnosu na budžet iz 2016. godine, ali realizacija kapitalnih izdataka u 2016. godini bila je na kraju oktobra svega polovina od ukupnog godišnjeg planiranog iznosa. Tako da budžet za 2017. godinu zapravo predviđa uvećanje od 4,6 puta u odnosu na realizaciju u periodu januar-oktobar 2016. godine. Dakle, nerealno je, imajući u vidu da je u 2016. godini do sada realizovano nepuna polovina duplo manje planiranog. Taj nedostatak investicije utiče i na poslovanje komunalnih preduzeća, daću konkretan primer.
Prema reviziji Državne revizorske institucije, razlika između, pazite sad, fakturisane i proizvedene vode na godišnjem nivou u JKP „Vodovod“ u Rumi je 40%, 2,3 miliona kubnih metara vode. Toliko se izgubi od proizvodnje do naplate od krajnjih potrošača. Nemoguće je da su ovakvi gubici havarijski. Havarije se saniraju relativno brzo i one sigurno nisu uzrok nestanku skoro polovine proizvedenog. To govori o uvođenju reda, o vladavini prava i o tome koliko su reforme zaista istinske, a ne samo proklamovane.
E sad, evo kako zapravo izgleda analiziranje budžeta. Ključni član budžeta je član 8. U njemu se daje analitika trošenja nepunih dve hiljade milijardi dinara, to građani treba da zapamte, dve hiljade milijardi dinara. To je spakovano u jedan eksel fajl koji ima sedam hiljada redova. Jedan poslanik na jedan član može podneti samo jedan amandman i sad ako želite da izmenite namenu novca u recimo 56 stavki, ukoliko se u budžetu pojavljuju raznorazne subvencije od 84 milijarde, trebalo bi da napišete amandman od, recimo, 40-ak strana. Pre toga, naravno, morate proći kroz svih sedam hiljada redova da bi znali da sredstva koja amandmanom realocirate smeštate na mesta koja sredstva ne dobijaju ni po kom drugom osnovu, a trebaju im, i za to imate dva dana. Onda vam i to vreme skrate zakazivanjem odbora nedeljom prepodne na koji vladajuća većina ne dođe u devet ujutru, recimo, na sednicu Odbora za dijasporu, i sličnim smicalicama.
Među najspornijim stavkama budžeta je ona, jedna od tih 56 stavki raznih subvencija, o ukupno 84,4 milijardi iznosa, to je razdeo 20 Ministarstvo privrede, glava 20 Ministarstva privrede, dakle, pod direktnom nadležnošću ministra privrede, sa budžetom od 33,1 milijarde i to program 1510 – privlačenje investicija sa budžetom od 13,6 milijardi dinara. Radi usporedbe veličine ovog budžeta, podsetiću da je država pored ovih 13,6 milijardi dinara subvencija predvidela i 11,2 milijarde kazni i penala, čisto da vidite otprilike koliki je to novac. I sad, tih 13,6 milijardi dinara se deli na raznorazne programe, pa kaže – stručna i administrativna podrška u oblasti privrednog i regionalnog razvoja – 800 miliona dinara, za specijalizovane usluge Razvojne agencije Srbije, da bi stručno i administrativno pomogli subvencionisane firme da ulažu u Srbiju. Tim velikim firmama mi ćemo dati na konsalting 800 miliona dinara novca srpskih poreskih obveznika. Pa onda, podsticaji za direktne investicije po već preuzetim obavezama 1,3 milijarde.
Cilj koji je budžetom proklamovan radi ocene uspešnosti ovog ulaganja novca građana jeste da se otvori 4.950 radnih mesta, što nije ni 1% nezaposlenih. Inače, od 84,3 milijarde subvencija, samo 15,2 milijarde namenjene su privatnim, a sve ostale raznim javnim preduzećima, što govori o tome koliko će subvenciji istinski pomoći podizanju zaposlenosti. Onda imate ulaganja od posebnog značaja, pa sad poimence: „Fijat“, „Lir“, „Endava“, „Leoni“ itd. 11 milijardi dinara. E sad, ako je istina ono što je premijer juče rekao, da on ne da pare i da ih „Endava“ dobiti neće, ja pitam – zašto se „Endava“ imenom nalazi u zakonu onda? Zašto je potrebno tu firmu imenom u zakonu navesti? Koga treba to da zadužiš, kao privrednik, i kako pa da ti se ime firme nađe u zakonu, pored jakih i samostalno razvijenih domaćih konkurenata iz IT sektora koji tu čast nemaju?
Sledeća stavka kaže – osnivački ulog Srbije je samo pet miliona dinara. Zašto Srbija tako malo ulaže, ako su to tako dobri poslovi? Zašto ne bi i država više učestvovala u tom biznisu i vukla taj očekivani veliki profit? Ili su to ipak ulaganja kao „Al Ravafed“, koja je iskazala 217 miliona dinara gubitka po završnom računu, a trebala je, kako je premijer u najavi rekao, biti šoukejs.
Sada ima još jedna stavka interesantna. Subvencije privatnim preduzećima za proizvodnju audio-vizuelnog sadržaja – 400 miliona dinara. Zašto država stimuliše baš industriju proizvodnje audio-vizuelnog sadržaja i koja je ekonomska korist građana baš od toga? To me jako zanima. Zašto mislimo da je za građane korisno da ovde pravimo Holivud na Balkanu? To je pitanje.
Sada mi treba o budžetu kompetentno da raspravljamo, a da ujedno ispred Vlade nemamo precizna objašnjenja ekonomske isplativosti ovog vida ulaganja poreskih obveznika. Koliki ćemo povrat, po kojoj stopi, u kom vremenskom roku na ovaj novac dobiti? Znate kako, zasnivati strategiju privatnog rasta na subvencijama, to je kao kad proizvodite proizvod koji ne valja ništa pa niko neće da ga kupi, pa onda morate kupca da privlačite odobravajući silne pogodnosti, pa na kraju vi kupcu platite da on kupi vaš proizvod. Tako i mi plaćamo investitorima da investiraju kod nas jer nemamo kvalitetnu državu i uređeno društvo, nego imamo mutnu vodu u kojoj se lovi, a investitori zbog toga ne dolaze bez ovih dodatnih pogodnosti.
Strategija zasnivanja privrednog rasta na subvencijama je zapravo strategija zasnovana na davanju rada naših građana u bescenje i na obezvređivanju građana i na proizvodnji dijaspore. Mislim da je to bila poruka koju je ona gospođa ispred fabrike „Gorenje“ htela da poruči premijeru, ali on nije imao ni strpljenja ni nerava da je precizno sasluša. Hvala vam.

Zahvaljujem ministrima na odgovorima.
U pogledu kapeksa, ako poredimo 50-ak milijardi sa 40-ak iz prethodnog budžeta, realizacija sa oktobrom zaključeno sa 2016. godine je bila 20-ak. Dakle, onda poredimo 50-ak i 20-ak, opet mislim da je stopa dva i po rasta nerealno planirana.
Slažem se da ako na kapitalne investicije novac ne ode, to će doprineti kešu, znači, tokovima gotovine pozitivno, ali će štetu naneti u pogledu kvaliteta i dostupnosti, recimo komunalnih usluga građanima, i recimo taj famozni gubitak iz Javnog komunalnog preduzeća „Vodovod“ u Rumi od 40% proizvodnje koja se ne fakturiše, neće biti rešeno. Tako da, novac nećemo potrošiti, ali će ostati problem.
Što se tiče subvencija, verujem da postoji procedura, ali ipak mislim da tri ministra, predsednik Privredne komore i direktor Razvojne agencije Srbije, predstavljaju suviše uzak krug od pet ljudi koji donose odluku o trošenju novca. Hvala.

Poštovanje, uvažena ministarko, kolege i koleginice narodni poslanici.
Ovim amandmanom smo zapravo tražili da u predmetima područja Apelacionog suda u Kragujevcu postupa Posebno odeljenje Višeg javnog tužilaštva u Kragujevcu, a ne u Kraljevu, kako je originalnim zakonskim predlogom dato, iz razloga što u Strategiji finansijskih istraga Vlade 2015. i 2016. godine je Kragujevac imenovan kao centar ovih aktivnosti. Kraljevo se apsolutno nigde ne spominje.
Dobili smo obrazloženje da je za područje Apelacionog suda u Kragujevcu bolje obrazovati Posebno odeljenje u Višem javnom tužilaštvu u Kraljevu jer upravo ono poseduje posebne tehničko-administrativne, prostorne i druge kapacitete koji su neophodni da bi efikasno postupalo. Onda shvatamo da kragujevačko to ne poseduje. Dakle, onda imamo organizacione probleme u Kragujevcu. Očigledno ja to iz ovoga implicitno zaključujem.
Koliko shvatam, implicitno možemo zaključiti da imamo probleme i u nekim drugim tužilaštvima jer Državno veće tužilaca je još krajem septembra Vladi prosledilo spisak kandidata za 29 osnovnih i viših tužilaštava u kojima je v.d. stanje i koje, kao takvo, predstavlja osnov za pritisak na tužioce koji nemaju siguran mandat. Zašto bi neko prihvatio, recimo, da bude zaštićeni svedok pred javnim tužiocem čiji je mandat nesiguran jer je u v.d. stanju?
Slična situacija je i u Novom Sadu, koji je jedan od ova četiri grada gde treba da bude obrazovano posebno odeljenje Višeg javnog tužilaštva. U Novom Sadu je predlog za višeg javnog tužioca na Vladi još od novembra 2015. godine, pa sada ovom prilikom da vidimo, pored Kragujevca, šta je sporno i sa imenovanjem višeg javnog tužioca u Novom Sadu. Toliko. Hvala.

Zapravo, po mom amandmanu. Zamolio bih ministarku da odgovori na pitanje oko imenovanja tužilaca.

Mi amandmanom na član 19. zapravo predlažemo da se Tužilaštvo za organizovani kriminal i posebno odeljenje viših javnih tužilaštava za suzbijanje korupcije obavežu da formiraju službe finansijske forenzike, jer mislimo da bi se time istinski uvažila uloga posebnih znanja iz, kako je u predlogu Vlade navedeno, finansija, računovodstva, revizije, bankarskog, berzanskog i privrednog poslovanja u otkrivanju i gonjenju krivičnih dela. Ta znanja nedostaju našim organima gonjenja i počinioci krivičnih dela su po pravilu tu uvek korak ispred njih.
Uvođenjem službi finansijske forenzike u tužilaštva predstava promenu, inovaciju, a promene su uglavnom suočene sa otporima, pogotovo u veoma osetljivoj problematici, kao što je borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Upravo, radi lakšeg prevazilaženja tih otpora, smatramo da je bolje obavezati tužilaštva da formiraju ova odeljenja umesto da se to ostavlja na volju.
Obrazloženje koje je Vlada dala pri odbijanju amandmana, da se moraju uvažiti nedostajući ljudski i novčani resursi, nam je neobično, jer je Vlada uz sam Predloga zakona priložila i kadrovske i finansijske planove za prvih pet godina sprovođenja zakona i u tim planovima već je predviđeno zapošljavanje po jednog finansijskog forenzičara u svakom od tužilaštava, a budžetom su im i predviđene zarade od nešto od preko 100.000 dinara neto, koliko se naime dobije kada se budžet od nekih devet miliona dinara prevede na neto mesečne zarade za tih pet lica.
Smatramo da bi obavezivanje tužilaštava da formiraju službe finansijske forenzike bila i svojevrsna demonstracija političke volje i odlučnosti države da se ozbiljnije suprotstavi organizovanom kriminalu i korupciji, a odbijanje ovog amandmana moglo bi biti protumačeno kao signal kolebanja u pogledu te odlučnosti.

Amandmanom predlažemo da i Komisija za hartije od vrednosti, pored Centralnog registra, imenuje najmanje jednog službenika za vezu sa Tužilaštvom za organizovani kriminal i posebno u odeljenjima viših javnih tužilaštava za suzbijanje korupcije. Zapravo, postojanje službenika za vezu u Komisiji za hartije od vrednosti čak vidimo i kao važnije u odnosu na Centralni registar, zbog većih nadležnosti i šire oblasti delovanja Komisije za hartije od vrednosti, koja zapravo jeste nadzorni organ nad tržištem kapitala. Možda će pregrubo zvučati ako kažem da je Centralni registar evidentičar a Komisija je zapravo ta koja vrši nadzor.
Učesnici na tržištu imaju obavezu da manipulativne radnje sa tržišta prijave komisiji, a ne Centralnom registru. Inspektori sede u komisiji, a ne u Centralnom registru. Zato mislimo da je mnogo važnije od Centralnog registra kao obavezno propisati službenika za vezu u komisiji, a ne ostaviti to na volju.
Predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika uvrštena su i krivična dela prouzrokovanja stečaja, prouzrokovana lažnog stečaja i oštećenja poverilaca. Mislimo da bi bilo nužno propisati kao obavezu da službenici za vezu budu i u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika i u Agenciji za osiguranje depozita.
Tokom vođenja stečajnih postupaka, mogu se doći do raznih informacija koja bi bila od interesa tužioca za organizovani kriminal i posebnim odeljenjima javnih tužilaštava za suzbijanje korupcije. Ja ću vam reći da, recimo, Zakon o stečaju propisuje obavezu stečajnog upravnika da preduzme pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji preduzetih do pet godina unazad pre pokretanja stečaja, ukoliko se radi o radnjama kojima su namerno oštećivani poverioci. Te radnje najčešće sadrže elemente organizovanog kriminala i korupcije i stoga mislimo da bi bilo izuzetno važno propisati obavezu i u Agenciji za osiguranje depozita koja vodi stečajeve banaka i finansijskih organizacija i osiguravajućih organizacija i u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, da i tamo budu lica za vezu.
Juče smo u medijima imali priču da se sprema prodaja imovine stečajnog dužnika sa velikim i vrednim nekretninama u centru Beograda, da je naprasno promenjen stečajni upravnik i da se očekuje prodaja imovine u bescenje. To je jedan od primera zašto mislimo da bi ovo bilo važno. Hvala.

Hvala.
Poštovane kolege poslanici, čestitam svima na izdržljivosti. Ako nas iko gleda u direktnom prenosu, njima takođe čestitam. Ovo je uveliko 13 ili 14 sat, već sam prestao da merim. Ne znam zašto se kod nas izuzeci uvek pretvaraju u pravila, kao da smo u vanrednom stanju, ali to je valjda neki sistem vođenja Skupštine i sistem degradiranje Skupštine.
Na početku mog izlaganja, jedan mali podsetnik o svim štetnim posledicama za javni interes koji je donela privatizacija Luke Beograd. Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, pokojan Verica Barać, uputila je svojevremeno pismo predsedniku Borisu Tadiću, koga je obavestila da nijedan državni organ nije preduzeo mere kako bi se sprečili negativni efekti koncentracije vlasništva u Luci Beograd, a na koje je Savet upozoravao.
U pismu je navedeno da je prodajom akcija Luke Beograd 2005. godine, privatizacijom drugih luka u Srbiji i donošenjem Zakona o planiranju i izgradnji, stvoren uslov da se praktično čitavo lučko zemljište u Srbiji, osim za sada još uvek samo Novosadske luke, konvertuje u privatnu svojinu. U pismu se navodi da činjenica da je postupak konverzije, prava korišćenja zemljišta u pravu svojine započeo pre donošenja Zakona o javnoj svojini i Zakona o lukama, odnosno da još nije utvrđeno šta je zemljište u javnoj upotrebi, ni šta je lučko zemljište. Omogućeno je vlasnicima luka da izvrše konverziju zemljišta pa i priobalja praktično u privatnu svojinu.
Verica Barać je navela i da takvim planovima vlasnika luke u potpunosti idu na ruku i izmene generalnog urbanističkog plana, koji je 2009. usvojila Skupština grada Beograda. To naravno nije greh ove vlasti, međutim, ne može se nova vlast rehabilitovati zbog nečinjenja sadašnje vlasti, da se ovaj greh ispravi ili barem na neki način kultiviše. Ne može biti izgovor da je zatečeno stanje po preuzimanju vlasti razlog zašto se i dalje javna svojina nad zemljištem pretvara u gradsko građevinsko zemljište. Nova vlast je preuzela Srbiju još pre četiri godine i ne bi trebala više za svoje činjenje ili nečinjenje da krivi bilo koju prethodnu vlast.
U ekspozeu premijera Vučića, vezano za zakon kojim se danas bavimo, navedeno je da osnovni cilj razvoja rečnih luka se ogleda u modernizaciji svih saobraćajnih čvorišta, kako bi ukupni saobraćajni sistem Republike Srbije učinili kompetitivnim nego što je danas. Tu je navedeno da ćemo ovaj cilj postići najpre otvaranjem tržišta lučkih usluga za nove evropske, svetske i domaće lučke operatere, spominjani su raznorazni inostrani lučki operateri, za Luku Novi Sad, za novu Luku Beograd, za Luku u Smederevu, sistemi javnog privatnog partnerstva itd.
Ali, nas zanima ko je ili ko će biti vlasnik ili suvlasnik svih tih novih luka i pod kojim uslovima i šta se dešava sa postojećim lučkim zemljištem? Da li ono postaje gradsko-građevinsko, za koje vlasnike i pod kojim uslovima? Za sada znamo da još jedino Luka Novi Sad nije privatizovana od svih luka koje imamo na našim plovnim rekama, Dunavu, Tisi, Savi, ali iz ekspozea vidimo da je to jedna od sledećih privatizacija.
Spomenuto je da zemljište i infrastruktura neće biti predmet privatizacije luka, ali ne znam zašto bismo verovali Vladi da nećemo opet biti u situaciji kao pre neki dan za Smederevo, da donosimo neki leks specijalis o recimo priznavanju prava službenosti nad zemljištem čije je vlasništvo nedefinisano i slične stvari.
Nadalje, realizacijom projekta „Beograd na vodi“, reku Savu, koja je međunarodni vodni put, mi praktično isključujemo iz sistema plovidbe na unutrašnjim vodama i to iz sledećih razloga: za međunarodni plovni put mora da se obezbedi standardna minimalna širina od 120 metara između stubova mosta i najmanje 12 metara visina mosta iznad nivoa velikih voda. Neke od intervencija u okviru projekta „Beograd na vodi“ bitno menjaju karakter toka reke, što će se negativno odraziti na njen karakter kao plovne reke. Planirani pešački most, postavljen visoko iznad vode, sa mnogo stubova i lukova, malog raspona, u potpunosti ukida Savu kao plovni put, a planirana kula od oko 50 metara ulazi u korito reke, te ta pozicija izaziva poremećaj protoka vode, manevar brodova i barži kao i odbranu od leda.
Moram da naglasim da bi zapažanja po ovom pitanju možda imala sasvim drugi karakter kad predmetni projekat ne bi bio zasnovan na 3D modelu, već na ozbiljnim projektima sa svim potrebnim tehničkim parametrima. Obzirom da to nije slučaj, predlog zakona koji je pred nama, praktično neće obuhvatiti reku Savu u sistem međunarodnih plovnih puteva.
Članom 10. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, predviđa se da se prevoz jahtom ili plovilom za rekreaciju po osnovu iznajmljivanja u znak na unutrašnjim vodama,može vršiti samo jahtom ili plovilom za rekreaciju domaće državne pripadnosti, dakle, pod srpskom zastavom, koje je u svojini domaćeg pravnog ili fizičkog lica registrovanog za delatnost iznajmljivanja jahti ili plovila za rekreaciju.
Zašto onemogućavamo rentiranje jahti rekreacionih plovila pod inostranom zastavom? Zašto onemogućavamo rentiranje jahti rekreacionih plovila u inostranom vlasništvu? Jel tako razvijamo jahting turizam? Protekcionizmu? Smatramo da je naša flota dovoljno velika i razvijena pa se možemo ograničiti samo na nju? Nisam siguran da je tako.
Naravno da razumemo potrebu da se ova delatnost reguliše kako država ne bi iz ovih poslova bila uskraćena za poreze od čarterovanja, poreze i doprinose na zarade zaposlenih članova posade, ali smatramo da je ovu delatnost bilo potrebno drugačije regulisati, kako bi se na nju delovalo stimulativno i kako bi se stvorili preduslovi i za druge fiskalne prihode, umesto da se jednostrano čarterovanje zatvori u protekcionističke okvire, restriktivnim rešenjem donetim preko kolena.
U obrazloženju Vlade navedeno je da se ovakvo rešenje predlaže jer je uočeno iznajmljivanje jahti i rekreacionih plovila koja nisu upisana u domaće upisnike plovila, već su registrovana u inostranstvu, i da se često iznajmljuju i bez posade. Pa zašto nismo propisali registrovanje ino plovila kojima bi se ovde radio posao čarterovanja i ubirao fiskalni prihod od toga?
U obrazloženju je takođe rečeno i da su u uporednom pravu zemalja u okruženju propisana rešenja da jahte i rekreaciona plovila moraju da plove pod zastavom zemlje u kojoj se delatnost rentiranja obavlja. Kao primer, navedene su Hrvatska i Crna Gora.
Ja moram da kažem da ovo naprosto nije tačno. Zašto se Vlada kao predlagač, po drugi put u kratkom vremenu u predlaganju zakonskih rešenja, neistinito poziva na ugledne primere iz inostranstva?
Isto je nedavno urađeno sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave, kada smo kroz raspravu jasno pokazali da u skandinavskim zemljama i preko 80%, a negde i 100% poreza na zarade ostaje lokalnim samoupravama.
Ja ću vam dati konkretne primere. Prema članu 45. crnogorskog Zakona o jahtama, čarter preduzetnik se registruje u Crnoj Gori, jahta se može iznajmljivati pod domaćom ali i inostranom zastavom. Zakonski uslov za davanje jahte u čarter pod stranom zastavom, jeste da se pored vinjete, plati i jednokratna godišnja nadoknada od 1.500 do 10.000 eura. Tu visoku naknadu uzgred kažu da u Crnoj Gori brodari masovno eskiviraju, a država se ponaša prilično tolerantno po tom pitanju. Razlozi za ovo mogu biti razni, jedan od njih može biti nerazumna visina fiskalnog ili parafiskalnog nameta u čemu verujem, naša država ima puno iskustva.
Prema katalozima recimo, jedne od većih kompanija koja posluje u Španiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, u Crnoj Gori je letos bilo bazirano ukupno sedam većih jedrilica i motornih jahti pod inostranom zastavom namenjenoj čarterovanju, dakle iznajmljivanju u Crnoj Gori.
U Hrvatskoj recimo, je na snazi, citiraću propis; „uputa za postupanje čarter kompanija koje namjeravaju obavljati čarter djelatnost stranim jahtama i brodicama, koje je propisalo Ministarstvo mora, prometa i infrastrukture. Posebno su propisani uslovi za plovila pod EU zastavama, a posebno za plovila pod zastavama trećih zemalja. Naravno, traži se da se najmanje ispoštuju norme propisane pravilima za statutornu certifikaciju jahti i brodica pod hrvatskom zastavom“. Dakle, barem ono što je propisano za plovila pod hrvatskom zastavom.
Eksplicitno je navedeno, citiraću: „čarter djelatnost se može obavljati i jahtama koje viju zastavu treće zemlje čija je duljina trupa veća od 40 metara, ukoliko posjeduje odobrenje za kabotažu“. Predloženo rešenje deluje izuzetno restriktivno i kako rekoh, protecionistički doneto preko kolena.
Odbijaju se inostrani brodovi koji bi možda došli u neku našu marinu i ponudili se za izdavanje iz naših marina, možda nekim inostranim turistima koji bi poželeli da započnu plovidbu baš iz neke naše marine. Ali, konačno, najviše u ovome smeta ponovno neistinito pozivanje na inostranu praksu kao paravan za činjenicu da život uvek ide ispred nas, a mi ga zakonskim rešenjima nažalost nespretno i neuspešno jurimo. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, moje prvo pitanje, naše prvo pitanje upućeno je gospodinu Branislavu Nedimoviću, ministru poljoprivrede i ministarki državne uprave i lokalne samouprave gospođi Ani Brnabić.
Da li Republika Srbija, AP Vojvodina i lokalne samouprave poseduju tačne evidencije poljoprivrednog zemljišta u posedu po svim nivoima uprave i da li su te evidencije javno dostupne i gde? Da li te evidencije sadrže podatke o tome koliko je poljoprivrednog zemljišta izdato, kome i po kojim cenama, a sve po katastarskim opštinama, parcelama i klasama poljoprivrednog zemljišta? Koliko poljoprivrednog zemljišta nije izdato u zakup i zašto, po planovima lokalnih samouprava? Koliko je poljoprivrednog zemljišta uzurpirano? Ko su uzurpatori i na kojim parcelama? Ko je, prema saznanjima nadležnih organa, trenutno najveći uzurpator poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji? O kojim parcelama je tačno reč i šta je preduzeto kako bi se konkretno ta najveća poznata uzurpacija okončala?
Bivša ministarka poljoprivrede i zaštite životne sredine, pre godinu dana, dakle u novembru proše godine, izjavila je da lokalne samouprave, nekih 330 hiljada hektara državne zemlje uopšte ne ponude u zakup kroz svoje godišnje programe, a od onoga što u te programe uđe i bude ponuđeno, neizdato ostane negde oko 240 hiljada hektara. To ukupno predstavlja oko 570 hiljada hektara neizdate zemlje. Sama ministarka tada je izjavila da neizdato ostaje čak oko 600 hiljada hektara. Ako se uzme prosečna cena zakupa, koju je takođe tada ministarka navela, oko 189 evra po hektaru, proističe da je šteta za budžete preko 120 miliona evra. Obzirom da je poznato da u Srbiji na pojedinim teritorijama tržišna cena zakupa zemlje prelazi i 500 evra po hektaru, može se proceniti da je potencijalna šteta za budžet negde oko 200 miliona evra godišnje i ovaj problem ne traje jednu godinu, već traje godinama.
Vlada je u pokušaju da sistemski reši problem uzurpacije zemljišta marta ove godine donela uredbu, kojom je za ovu sezonu poljoprivrednu praktično izašla u susret uzurpatorima. Ponuđeno im je da se sami prijave i da kroz vansudsko poravnanje u suštini legalizuju uzurpaciju.
Prema rečima gradonačelnika Pančeva, šest od devet hiljada hektara koji su uzurpirani na teritoriji opštine Pančevo, kroz vansudsko poravnanje dogovoreni su po ceni od 190 evra po hektaru u zakup. U opštini Zrenjanin, Srpska pravoslavna crkva je zemlju koju je dobila iz restitucije u zakup izdala po ceni od 520 evra po hektaru. Da je ova uzurpirana zemlja ponuđena na licitaciju i da je postignuta ista takva cena, budžet bi bio bogatiji za nepuna dva miliona evra.
Ovo pitanje smatramo izrazito važnim zato što želimo da se otkloni sumnja da se zemlja namerno ne iznosi na licitacije kroz godišnje programe, kako bi se prećutno odobrila uzurpacija. Ja ću podsetiti da je svojevremeno na televiziji N1 izašao snimak gde je lokalni funkcioner vladajuće stranke iz Apatina snimljen telefonom kako u kafani sugeriše paorima da slobodno uđu u atar i uzurpiraju njive i ako se poljočuvari bilo šta budu pitali, da se slobodno pozovu na njega. Dakle, ovo su ozbiljne stvari koje se moraju rešiti.
Drugo pitanje koje upućujemo adresiramo ministru privrede i tražimo da nam kaže – koja genijalna ekonomska logika stoji iza planirane subvencije britanskoj IT kompaniji „Endava“ u vrednosti od 4,4 miliona evra? Prema informacijama, Savet za ekonomski razvoj je takvu odluku već doneo. Tražimo informaciju da li je i Vlada tu subvenciju već odobrila i tražimo pisanim putem da dobijemo tu informaciju. Zakonom o ulaganjima, podsticajna sredstva odobravaju se za otvaranje novih radnih mesta. Ova subvencija neće doprineti otvaranju novih radnih mesta, zato što se radi o subvencionisanju IT sektora, kojem već danas, prema informacijama Ekonomskog instituta nedostaje, čak i 30 hiljada obučenih kadrova. Domaće kompanije i preduzetnici iz oblasti IT-a svojim porezima i doprinosima će praktično kroz najavljenu subvenciju zapravo sufinansirati rast sopstvene konkurencije, koja će na taj način biti dovedena u favorizovanu poziciju da lakše privuče i zaposli inače deficitarne stručne radnike u ovoj oblasti koje su godinama obučavali ti domaći IT stručnjaci i te domaće IT kompanije.
Vlada na ovaj način favorizuje inostranu konkurenciju na domaćem tržištu. Pogotovo se protivimo ovoj subvenciji zato što se radi o kompaniji koja je prošle godine iskazala deset miliona funti dobiti, sa 63 miliona funti prihoda i rastom profita po stopi od preko 90%. Naravno, i ova kompanija kao i svaka druga dobro su došle, ali pod ravnopravnim uslovima, bez favorizovanja od strane Vlade.
Treće pitanje tiče se vojne parade koja je predviđena za Novi Sad za Subotu, kada će naš grad pohoditi i premijer. Interesuje nas – koliko će tačno koštati vojna parada u Novom Sadu i da li su pripreme za vojnu paradu odgovorne za nesnosni smrad sirove nafte kojoj je juče bio zapahnut ceo Novi Sad celo popodne i celo veče?

Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani gospodine ministre i gosti iz Vlade, imamo puno pitanja na koja nema odgovora jer ih prosto nema u obrazloženju Vlade, a mi ih postavljamo jer želimo slobodno i kritički da razmišljamo o informacijama koje ne dobijamo, a treba da ratifikujemo zaduživanje.
Dakle, zašto zaista kasnimo? Kako planiramo projekte? Fiskalni savet kaže – loše u svim fazama, to piše u izveštaju. Zašto o ovome razgovaramo po hitnom postupku? Objašnjenje koje nam je dato da su za to krive činjenice da smo imali tehničku Vladu i azerbejdžanska procedura i potreba ratifikacije prosto ne zadovoljavaju. Zašto nismo predvideli takve stvari? Mi nismo u poslu sa Azerbejdžanom po ovom ugovoru od juče, mi smo u ovom poslu četiri i po godine. Tri i po meseca smo izgubili u natezanju oko formiranja Vlade. Da li kasnimo krivicom izvođača ili podizvođača? Kako se sprovode javne nabavke za ovaj projekat, naročito one za nepredviđene radove, recimo, na prepravci tunela, ako bude bilo potrebno? Da li idu po hitnom i netransparentnom postupku?
Da li kasnimo zbog šteta tokom izgradnje? Ako da, da li su te štete bile osigurane, od kojih rizika, po međunarodnim standardima ili ne, da li je viša sila uključena u pokriće ili ne, da li su te štete procenjene, isplaćene, ako ih ima? To su podaci koje ne dobijamo. Da li su ugovoreni penali zbog probijanja rokova? Koliki? Od koga? Pod kojim uslovima? Ima li štete od četiri miliona evra, kako u medijima ministarka govori, ili nema? Jesu li tuneli sporni ili nisu? Čuli smo da do februara nije bilo nadzora. Dakle, investitor, država, nije ga imenovala. Kako su primane situacije? Ko ih je kontrolisao? Ko ih je proveravao? Ko je proveravao da li su radovi urađeni po projektu? Dakle, jesu li tuneli urađeni po projektu ili ne? Da li je za to kriv izvođač ili projektant, ako ima štete? Ima li projektant osiguranu profesionalnu odgovornost? Može li se šteta od te polise naplatiti, ako postoji?
Konačno, kasnimo li možda zbog nas samih, zbog eksproprijacija? Da li je problem u našoj administraciji, u katastrima, sporovima oko nelegalnih objekata, legalizacija, sporih sudova koji to otežu? To su sve stvari koje ne čujemo. Kakve javne registre imamo? Jesu li oni problem, ili imamo red ili nemamo red? Juče je rečeno da je nemoguće popisati 10.000 parcela u Smederevu. Zašto? U 21. veku, eksel, računar, to je sve obradivo. To su informacije koje mogu da se obrade relativno brzo, ako tim podacima raspolažemo. To je vrlo efikasno. Jesmo li možda naleteli na još neki višekovni hrast ili na još neko arheološko nalazište, klizište koje nas je iznenadilo? Šta nas je to sve iznenadilo i kako smo planirali? Konačno, da li procenat iskorišćenja novca odgovara procentu izvedenih radova, ako ne, zašto?
Dakle, problemi u realizaciji projekata nisu neuobičajeni, dešavaju se. Možda je realizacijom ovog projekta sve manje-više u redu, ali moraju se polagati računi, detaljno. Obrazloženja kao ova uobičajena koja smo dobili, sa jakom formom, a bez udubljivanja u suštinu, ne zadovoljavaju. Neko mora biti odgovoran. Ministar je spominjao slabu kariku koju ne može da prepozna u celom lancu. Da li možda krivca da tražimo u partijskim kadrovima koji upravljaju koridorima Srbije? Možda je tamo slaba karika.
Šteta je što nedolaskom ministarke Mihajlović mi ova pitanja adresiramo ministru u čijem resoru ona uglavnom nisu. Vama, ministre, u svakom slučaju hvala na odgovorima koja ste korektno dali.
Ako ova pitanja ostanu bez odgovora, onda je vrlo sumnjivo kako smo planirali i kako upravljamo projektima i kakav nam je sistem. Onda nam je senzacija kada gradonačelnik u Novom Sadu otvara ogradu na bašti Doma Vojske, nadstrešnicu za bicikle, točilicu na benzinskoj pumpi, u gradu Novom Sadu, u kojem, naravno, i ja takođe, kao građanin Novog Sada, čestitam dodelu titule grada kulture u 21. veku.
Dajte da se ovde ne bavimo spoljnom politikom, molim vas. Negovanje odnosa sa državama, pa i sa Azerbejdžanom, to je domen Ministarstva spoljnih poslova. Ti odnosi nisu zasnovani ni na ličnim afinitetima ni na prijateljstvima ni na ljubavi, već isključivo na interesima. Hvala.