Zahvaljujem.

Poštovani predstavnici ministarstva, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, najpre da krenem od Predloga zakona o posebnim uslovima za izgradnju stanova, za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. To je svakako lep gest i pozitivna diskriminacija pripadnika snaga bezbednosti.

Dužni smo reći da je ovakvih mera bilo i ranije. Imali smo projekte izgradnje stanova za Vojsku i pre. Stanovi su se, doduše, gradili predugo, građeni su na lošijim lokacijama i konačno ni ti projekti do danas nisu značajno popravili materijalni položaj pripadnika Vojske zato što su ti njihovi problemi ipak sistemski i ovakvi projekti su se uglavnom svodili na prolazan marketing.

U Sjedinjenim Državama, decenijama postoji nešto što se zove „Servicemembers Civil Relief Act“ i to je zakon koji, recimo, sadrži mnoga rešenja propisana sa ciljem da se pripadnici snaga bezbednosti stave u poseban položaj, obzirom na posebnu društvenu ulogu koju igraju u društvu.

Primera radi, nemoguće je iseliti podstanara pripadnika Vojske, ukoliko na ime kirije duguje manje od 1200 dolara. Zaštićeni su od prinudne naplate poreskih dugova, dugova po kreditnim karticama, finansijske institucije moraju u određenim slučajevima da dobiju dozvolu suda za podnošenje tužbi protiv njih, nemoguće im je otkazati zakup stana kada dobiju prekomandu i slično.

Dakle, mnogo toga se moglo i bez ovog zakona učiniti za pripadnike snaga bezbednosti, ali potrebno je sistemsko promišljanje i dugoročna strategija, a ne povremena i posebna rešenja koja ipak nisu dovoljna.

Mala digresija u vezi sa ovim zakonom. Vidimo da je predviđeno da izgradnja ovakvih stanova bude oslobođena svih pripadajućih taksi i ostalih fiskalnih nameta u vezi sa izgradnjom.

Skrećem pažnju na taksu za promenu namene iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište, to je vrlo često problem u izgradnji zato što se za naplatu te takse vrlo često od strane lokalnih poreskih administracija određuju previsoke, netržišno previsoke osnovice, često i po duplo veće. Možda ne bi bilo loše, u saradnji sa Ministarstvom finansija, na tome nešto malo poraditi.

Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, u predloženim izmenama nema ničega što bi se moglo ticati regulisanja taksi prevoza, ali ministarka je u uvodnom obrazlaganju zakona spomenula problem kompanije „Kar gou“ i iznela svoj sud.

U članu 87. ovog zakona navedeno je da taksi prevoz se obavlja na osnovu dobijene dozvole, koju pravnom licu i preduzetniku, čiji je pretežna delatnost taksi prevoz i koji za obavljanje te delatnosti je registrovan u registru privrednih subjekata. Dozvolu izdaje opštinska, odnosno gradska, odnosno uprava nadležna za poslove saobraćaja.

Dakle, taksi prevoz je nešto što je u lokalnoj nadležnosti po slovu zakona o kom danas raspravljamo. U tom smislu ne može ministarstvo presuđivati po kom zakonu ko treba da se registruje i posluje, jer se zna ko u ovoj zemlji po kojim propisima izdaje dozvole za rad ukoliko su one posebnim zakonom za određenu delatnost predviđene.

Takođe je poznato u ovoj zemlji ko je nadležan da sprovodi zakonom propisan nadzor, a to su inspekcijske i slične službe. U konkretnom slučaju to je republički inspektor za drumski saobraćaj. NJegov posao je da utvrdi jesu li vozači neke kompanije u Agenciji za privredne registre uredno registrovani sa šifrom delatnosti 4932 - taksi prevoz i da li postoje eventualni uslovi da im se ta dozvola oduzme. Dakle, to je mesto gde je propisana nadležnost.

Ministarstvo može da ima mišljenje o tome, ali nije dobro da u javnosti baš tako presuđuje i unapred iznosi svoj sud. Ako nadležne inspekcijske službe ne nalaze razloga da nekom zabrane rad, onda taj neko mora imati omogućen rad. Svako ko mu taj rad nasilno sprečava mora biti sankcionisan.

Ako ministarstvo želi da zabrani rad nekome ko radi po nekom drugom zakonu, neka ministarstvo predloži izmene i dopune određenih zakona Narodnoj skupštini, pa ako se takve izmene i dopune usvoje, tek tada nekome može biti zabranjen rad. Naprosto, u ovoj zemlji nikome se ne može zabranjivati rad, samo zato što jedna društvena grupa ima nešto protiv toga, koliko god ona bila u pravu ili ne bila.

Da vam kažem, negovanje ispravnih odnosa prema inovacijama ili prema suprotstavljenim interesima različitih društvenih grupa je takođe posao društvenih elita u koje spada i vlast, a stepen konflikata u društvu i odnos prema inovacijama govore kako je taj posao obavljen. Nažalost, rekao bih loše.

Što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, dakle u predloženim izmenama nije predviđena promena odredbe člana 264. stav 5. tačka 8. koja eksplicitno propisuje da redovnom šestomesečnom tehničkom pregledu se moraju podvrgavati motorna vozila starosti preko 15 godina.

Ministar unutrašnjih poslova je izjavio da od šestomesečnog tehničkog pregleda neće biti ništa. Ne bi bilo loše da dobijemo zakonsko tumačenje kako neće biti ništa kad ta zakonska odredba se ne menja sada.

Mi inače zakon menjamo manje od dva meseca nakon što je stupio na snagu, pa ne bi bilo loše da malo bolje planiramo kako ne bi svaka dva meseca jedan isti zakon menjali. U ovom slučaju su promene čak i većinom zbog tehničkih grešaka iz prethodnog usvajanja zakona.

Konačno o Zakonu o železnici. Mišljenja smo iz poslaničke SP da on u nedovoljnoj meri obavezuje učesnike u železničkom saobraćaju, da omoguće punu dostupnost usluga osobama sa invaliditetom, jer se nigde samim zakonom ne propisuje minimalni nivo usluga i pristupačnosti.

Jeste propisano da su železnički prevoznici ti koji utvrđuju standard kvaliteta u pogledu pružanja pomoći osobama sa invaliditetom i smanjenom pokretljivošću, ali nije država slovom zakona.

Železnički prevoznici i upravljači stanica, uz učešće organizacija sa invaliditetom, utvrđuju nediskriminatorska pravila, ali opet, minimalni standard nije propisan i nema obaveze prihvatanja nekog minimalnog nivoa zahteva osoba sa invaliditetom.

Karte se osobama sa invaliditetom prodaju bez dodatnih troškova, što je u redu, ali nije i dovoljno jer je beskorisno ako im je pristup peronu i vozu onemogućen. Dakle, prosto, organizacije sa invaliditetom su prinuđene da same pregovaraju sa učesnicima u železničkom prevozu, jer minimum nije nigde zakonski propisan i kao takav nije uslovljen. Hvala.

Samo kratka replika.

Dozvolićete pravo narodnom poslaniku da svoj politički stav u vezi sa posebnim zakonom za izgradnju stanova za pripadnike snaga bezbednosti zasnuje na skepsi, a ta skepsa je proizvod ranijih iskustava koji idu u prošlost u nekoliko nivoa vlasti i efekte koje su takva rešenja u prošlosti proizvodila.

Kada je reč o „Kar gou“ i taksi prevozu, molim ministarku da mi ne učitava stav da se ja zalažem za zloupotrebu zakona. Ja to nisam rekao. Ja se zalažem za striktnu podelu nadležnosti i apelujem na Ministarstvo da u javnosti ne iznosi svoj sud preko nadležnih inspekcijskih službi.

Drugo, pitanje je da li je zakon prekršen, a ne da li je zloupotrebljen? Pitanje je zakonitosti, dakle legalnosti, a ne legitimnosti. Jer, ako ćemo biti na terenu legitimnosti, možemo postaviti pitanje načina na koji vladajuća većina u ovoj Skupštini vodi amandmansku raspravu. Ja mislim da je to nelegitimno, ali vladajuća većina će reći – legalno je, jer je po Poslovniku. Dakle, hajmo se držati legalnosti a ne legitimnosti i prepustimo nadležnim inspekcijskim službama da one donose svoj sud. Hvala.

Hvala.

Evo, malo da učinimo da se i ovaj dan nešto raspravlja, malo i predsedavajući da odmori u ovom iščitavanju svih ovih amandmana.

Mi svi poslanici naravno da želimo da branimo svoje amandmane, ali je zbog Poslovnika i činjenice da je vladajuća većina na prva tri-četiri člana prvog zakona na dnevnom redu potrošila svoje amandmansko vreme, u suštini nama je to onemogućeno, pa ćemo eto iskoristiti preostalo vreme poslaničke grupe.

Znači, što se tiče amandmana koji smo predložili na zapravo član 62. Zakona o odbrani. Predlogom zakona predviđeno je da taj član bude dopunjen stavom koji predviđa obavezu, pa kaže ovako – za ostala privredna društva koja nisu od značaja za odbranu, za druga pravna lica i preduzetnike, da Ministarstvu odbrane na zahtev dostavljaju podatke od značaja za odbranu.

Nažalost, ni predlog zakona, a ni sam zakon u drugim odredbama ne definišu jasno koji se to podaci smatraju značajnim za odbranu. Te kao posledica toga, ova odredba može biti shvaćena preširoko i može Ministarstvu odbrane dati ovlaštenje da neograničeno i bez jasne potrebe prikuplja podatke koji možda predstavljaju i poslovne tajne ili podatke o ličnosti.

Zašto smo predložili brisanje? Zato što mislimo da je potrebno precizno definisati u zakonu koji su to podaci značajni za odbranu i pod kojim uslovima ih Ministarstvo odbrane može zahtevati od privrednih društava, pravnih lica i preduzetnika, pogotovo onih koji nisu značajni za sistem odbrane, dakle od svih praktično.

Takođe, praktično je potrebno i taj predloženi stav 3. člana 62. dopuniti odredbom o zaštiti podataka dobijenih od tih trećih lica, dakle od privrednih društava, pravnih lica i preduzetnika i odredbom kojom će se Ministarstvo sprečiti da neovlašteno pristupa ili odaje te podatke.

Pošto sve to nije u predlogu zakona regulisano, nego je samo navedeno da Ministarstvo, eto, može i od privrede i preduzetnika, koji nemaju veze sa sistemom odbrane, tražiti podatke koje smatra značajnim za dobranu, bez odredaba o tome kako će Ministarstvo tim podacima raspolagati, mi smo smatrali da bi ova odredba trebala biti vraćena predlagaču na doradu i zato smo predložili brisanje tog stava ne bi li dobili konkretniji predlog. Tako da, to je obrazloženje.

Nažalost, ministar odbrane danas nije došao. Zahvaljujem se ministru omladine i sporta koji jeste došao, tako da pretpostavljam da ćemo biti uskraćeni za raspravu po ovom zakonskom predlogu, koji mislimo da nije baš nebitan. Hvala.

Hvala.

Ovo je isto jedna od, po našem mišljenju, bitnih odredaba koje su pomalo sporne u predloženom tekstu Zakona o odbrani.

Predviđeno je, naime, pa sada citiram: „Udruženja koja svoje delovanje težišno zasniva u oblastima od značaja za odbranu može steći status udruženja od posebnog značaja za odbranu.“ U predlogu zakona nije jasno označeno šta znači termin težišno, a taj termin je presudan da bi neko udruženje dobilo status udruženja od posebnog značaja za odbranu, niti je jasno šta taj status posebnog značaja za odbranu znači kada se tiče sufinansiranje i kada se tiče učešća takvih udruženja u projektima koje finansira ili sufinansira Ministarstvo odbrane.

Dakle, ovakve zakonske formulacije kada kažete da neko težišno zasniva delovanje na nečemu, pa tim težišnim stiče status posebnog značaja. Šta taj status posebnog značaja znači kada je u pitanju raspodela budžetskom novca? I šta je težišno? Hvala.

Hvala.

I ovde smo podneli jedan amandman koji se tiče tajnosti podataka. Dakle, cela ta oblast u predloženim izmenama i dopunama zakona i ne samo kada je reč o Zakonu o odbrani, nego i kasnije Zakonu o BIA, dosta je nezgodno regulisana i preti da stvori neku vrstu konfuzije.

Dakle, izmenama Zakona praktično je predlagač znatno precizirao odredbe o tajnim podacima, koje se odnose na sistem odbrane. Amandmanom smatramo da treba taj predlog da se preformuliše, jer smatramo da je ta dodatna preciznost izlišna, budući da Zakon o tajnosti podataka već uređuje koji se podatak može odrediti kao tajan i određuje i postupak određivanja tajnosti tih podataka.

U tom smislu preciziranje člana 102. na ovaj način kako je Vlada predložila, može dovesti do toga da se u primeni zakona određene vrste podataka smatraju apriori tajnim, što smatramo neprihvatljivim, jer se postupak određivanja tajnosti odnosi na konkretne podatke čijim bi otkrivanjem neovlašćenom licu nastala šteta po interese Republike.

Rešenje u stavu 2. izmenjenog člana, po kome se tajni podaci koji se odnose na sistem odbrane štite u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita tajnosti podataka, čak je napisano – ne mogu se učiniti dostupnim javnosti.

To se može protumačiti tako da se praktično oznaka tajnosti tih podataka, ni u kom slučaju ne može opozvati ili tajnost ne može nikako prestati, čak ni nakon isteka zakonskog roka.

Mislim da je to suprotno sa članom 16. Zakona o tajnosti podataka i amandmanom smo predložili da se zapravo ova oblast jednostavno uredi pozivanjem na Zakon o tajnosti podataka kako ne bi imali narušeno jedinstvo pravnog sistema kada je ova oblast u pitanju. Hvala.

U suštini smo samo tražili da, budući da pojedine naučnoistraživačke ustanove u sistemu odbrane deluju u sastavu Generalštaba, kao da je i Vojska Srbije krajnji korisnik istraživanja i razvoja, te ima interes da saopštava svoje potrebe Ministarstvu, tražili smo da se amandmanom propiše da i Generalštab učestvuje u izradi plana istraživanja i razvoja. Samo toliko. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, uvažena gospodo oficiri, kolege poslanici i građani i građanke, mi smo podneli amandman na naslov Zakona o vojnom obrazovanju, traživši da se naslov dopuni tako što će glasiti – Zakon o vojnom obrazovanju i vaspitanju.

Ja bih mogao sada iskoristiti pravo po Poslovniku da dva minuta obrazlažem zašto mislim da je dodavanje reči „vaspitanje“ u naslov ovog zakona esencijalno, mogao bih dva minuta pričati o tome da pošto imamo i srednje vojne škole, u tom uzrastu je i obrazovni i vaspitni rad jednako važan, ali bih iskoristio ovo amandmansko vreme da apelujem na vladajuću većinu da promenimo praksu koju imamo u nekoliko poslednjih sednica kada je podnošenje amandmana u pitanju.

Slažem se sa uvaženim govornicima iz vladajuće većine, da jeste pravo narodnih poslanika da podnose amandmane i ja sam ovo pravo iskoristio i podneo amandman koji nije od esencijalne važnosti da bih dobio priliku da u dva minuta amandmanskog vremena kažem ovo što sada govorim i iskažem apel da prestanemo da vršimo opstrukciju parlamentarne debate.

Poštujem pravo svakog narodnog poslanika da podnese amandman. To je pravo koje je propisano Poslovnikom, ali mi ovde imamo svojevrsno poigravanje pravima koje nam Poslovnik daje i imamo izigravanje prava i imamo praktično zloupotrebu prava koja su nam definisana Poslovnikom.

U krajnjoj liniji, u izveštaju o napretku koji smo dobili od Evropske komisije i piše da su međustranački dijalog i parlamentarna debata ometeni, eksplicitno je navedeno, namernim opstrukcijama vladajuće većine.

Vi možete reći da vas taj izveštaj koji nam je Evropska komisija dala ne zanima, možete reći da je u našem parlamentu sve sjajno i bajno, ali, iskreno rečeno, podnositi amandmane kojima se uzurpira amandmansko vreme i kojim se sprečava rasprava o važnim temama za posledicu će imati da ćemo imati usvojene zakone koji neće imati raspravu u pojedinostima. To je svojevrsno potcenjivanje predlagača zakona, svojevrsno ucenjivanje ljudi koji su autori i kreatori ovih zakonskih odredbi i to je potcenjivanje onih koji po tim zakonima treba kasnije da žive i rade i obavljaju jednu vrlo odgovornu dužnost u ovoj državi, a to je vojno-bezbednosna delatnost.

Zato apelujem i iskoristiću još jednom pravo na još dva kasnije podneta amandmana da ponovim ovaj apel, apelujem na vladajuću većinu da odustanu od obrazlaganja svojih amandmana koji nisu suštinski bitni za sadržaj zakona i koji ne regulišu tehničko-stručne detalje zakona koji su danas na dnevnom redu. Jer, podsetiću vas, nakon Zakona o vojnom obrazovanju, mi imamo i dodatne važne zakone, kao što su Zakon o vojsci, Zakon o upotrebi vojske u multinacionalnim operacijama van granica Srbije, imamo Zakon o BIA. Krajnje dobronamerno apelujemo da dozvolite priliku da se raspravlja o suštinskim i tehnički bitnim amandmanima, kako bi pripadnici vojno-bezbednosnih snaga ove zemlje iz ove skupštinske sale izašli sa tekstovima zakona koji su prošli kvalitetnu stručnu raspravu, a ne političku propagandu i promotivne performanse. Hvala vam.

Ponoviću. Tačno je da svaki narodni poslanik ima pravo da podnese amandman, ali ako pogledate, vladajuća većina podnese amandmane po nekoliko stotina na prve članove prvog zakona koji se nalazi na dnevnom redu. I naravno, prvi član, odnosno prvi zakon na dnevnom redu je onaj zakon koji, recimo, ima manje razloga za političku debatu. Zašto, recimo, Zakon o BIA nije prvi zakon na dnevnom redu, nego je Zakon o vojnom obrazovanju?

Dakle, nema potrebe objašnjavati meni da ima svaki narodni poslanik pravo i da ovo nije opstrukcija ili ne znam šta. U krajnjoj liniji, stvar je vrlo jednostavna, imate u Izveštaju o napretku Evropske komisije konstatovano da vladajuća većina opstruira parlamentarnu debatu. Objasnite njima to, ne morate meni objašnjavati. Hvala.

Da li sam dobio pravo na repliku? Imao sam direktno obraćanje.

Što se tiče mog legitimiteta i moje promene poslaničke grupe, sa uvaženom predsednicom Narodne skupštine o tome ne bih polemisao, pošto je ona u našem gradu ipak poznata po broju političkih stranaka koje je promenila. Ima i nadimak o tome, ali to je već urbana legenda, tako da se ne bih na to nastavljao.

Naravno, ne tražim da bilo ko zabrani bilo kome da podnosi amandmane. Rekao sam, svako ima pravo od narodnih poslanika da podnese amandman kakav god želi. Iskazao sam apel i pročitaću eksplicitno rečenicu iz Izveštaja o napretku koji nam je Evropska komisija dostavila. Čitam: „Delotvornost Narodne skupštine u razmatranju zakonodavstva je u određenim prilikama bila ograničena namernim delovanjem vladajuće koalicije“.

Ne znam može li eksplicitnije? Može li direktnije i može li konkretnije? Dakle, eksplicitno piše – namerno delovanje vladajuće koalicije ograničava Narodnu skupštinu da razmatra zakone u određenim prilikama. Ne znam može li direktnije? To što ne piše reč „opstrukcija“, o-kej.

U pogledu amandmana kojima nisam bio ja podnosilac, a koji su ovde proglašeni kao opstruktivni, možete o tome polemisati sa podnosiocem tog amandmana.

Što se tiče amandmana kojima ja jesam bio podnosilac, na istoj toj sednici koja je bila vezana za zakone o obrazovanju, ja mogu slobodno pozvati svakoga da pročita sve te amandmane koje sam podneo na obrazovne zakone tada i nemam nikakav problem sa tim.

Ponavljam, ako je neko opstruirao parlamentarnu debatu iz moje sadašnje, bivše ili, ne znam koje, poslaničke grupe, slobodno o tome polemišite sa njim, nemam nikakav problem. Ja debatu ne opstruiram. Hvala.

Hvala.

Nemam problem kada bilo ko promeni političku organizaciju. Nije na meni da o tome iskazujem ocenu. O tome birači sude i nemam problem da bilo ko podnosi amandmane, niti to po Poslovniku bilo kome možete zabraniti. U pravu je ambasador koji vam je rekao da on ne vidi način da se to zabrani. Ne možete to po Poslovniku zabraniti.

Što se tiče predloga, predlog je jednostavan, predsednica Skupštine sazove kolegijum, dođu šefovi poslaničkih grupa, sednu i dogovore se kako da se rad parlamenta učini što efikasnijim. Mi smo u ovom sazivu taj kolegijum imali nedovoljno često, suviše retko, možda dva ili tri puta svega. To je način da dođemo do dogovora, jer naš posao nije ovde da polemišemo i da merimo grehove ili zasluge. Naš posao je da zakone koji odavde izlaze učinimo što boljim, da bi ljudi koji će po tim zakonima živeti i raditi imali što bolje zakone koji će proizvesti što manje klizavog terena i što manje rupa, da bi imali što zaokruženiji zakonski okvir. To je stvar vrlo prosta i jednostavna.

Ne znam na kojoj sam ja to sednici bio tako glasan i na koga sam ja to tako vikao kada nemam nijednu opomenu izrečenu. Da sam vikao, da sam bio glasan, verovatno bih dobio opomenu. Opomene se barem opozicionim poslanicima vrlo lako dele.

Da vam kažem, ne može samo broj osvojenih glasova biti merilo šta ko ima pravo u Narodnoj skupštini da govori. Možda ćete imati iz vladajuće koalicije malu poslaničku grupu koja ima vrlo malu minutažu, ali čiji narodni poslanik ima zaista dobar i kvalitetan predlog kako da se neko zakonsko rešenje popravi nekim amandmanom. Možda će se baš raditi o zakonu čiji amandmani neće stići na dnevni red zato što ćemo potrošiti deset sati amandmanskog vremena da raspravljamo o naslovu i prva dva člana prvog zakona koji su na dnevnom redu.

To jeste po Poslovniku i to jeste legalno. Da li je legitimno i kako će to birači ceniti, o tom potom. Nemam problem da ove moje apele birači procene kao smešne, kao naivne i da ja ne dobijem glas na sledećim izborima. Nemam problem s tim uopšte. Hvala.

Samo jedna rečenica.

Uvažavam primedbu predsednice Skupštine da smatra da opozicija zahtevima za izmenu i dopunu dnevnog reda isto pokušava na neki način da pridobije vreme za izlaganje, da je i to svojevrsno manipulisanje poslaničkim pravom, ali ne može to meni da atribuira, ja nemam nijedan takav predlog podnet u Skupštini, tako da ja to pravo nisam koristio.

Ponavljam još jednom apel – naš posao ovde nije da se svađamo i polemišemo. Naš posao je da ove zakone učinimo što boljim, da bi uvažena gospoda oficiri sutra imali kvalitetne zakone po kojima će živeti i raditi i starati se o bezbednosti ove zemlje. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, član 158. stav 2. Ukupno vreme pretresa u pojedinostima za poslaničke grupe raspoređuje se na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova te poslaničke grupe.

Nekoliko kolega narodnih poslanika u svojim izlaganjima od jutros je reklo da će koristiti vreme predviđeno za ovlašćenog predstavnika svojih poslaničkih grupa. Gospodin Obradović je malopre to rekao i kolega Milojičić isto. Međutim, uvidom u sistem e-parlamenta, konstatujem da sistem iskazuje da su sve poslaničke grupe od vremena predviđenog za njihove ovlašćene predstavnike i od vremena predviđenog za izlaganje narodnih poslanika članova tih poslaničkih grupa potrošili, slovima i brojevima, nula minuta. Dakle, sistem e-parlamenta iz nekog razloga ne iskazuje potrošeno vreme predviđeno za predstavnike poslaničkih grupa i narodne poslanike članove tih poslaničkih grupa, pa vas molim da zatražite preko generalnog sekretara objašnjenje o čemu se radi, jer vreme koje je predviđeno za podnosioce akata istovremeno se pravilno obračunava.

Dakle, sistem e-parlamenta iz nekog razloga ne iskazuje potrošeno vreme predviđeno za predstavnike poslaničkih grupa i narodne poslanike članove tih poslaničkih grupa, pa vas molim da zatražite preko generalnog sekretara objašnjenje o čemu se radi, jer vreme koje je predviđeno za podnosioce akata istovremeno se pravilno obračunava. Uvaženi ministar Vulin je govorio nepuna tri minuta i sistem je uredno obračunao dva minuta i 52 sekunde, a isto tako je i obračunao 32 minuta od 600 predviđenih za raspravu u pojedinostima tzv.amandmanskog vremena.

Nešto očigledno nije uredu sa sistemom e-parlamenta i merenjem vremena. Ne bi bilo dobro za ovaj uvaženi dom da kako rasprava bude odmicala dođemo u situaciju da se preostalo vreme za narodne poslanike proglašava na osnovu nečijeg ručnog merenja ili neke posebne evidencije. Ipak imamo skupo plaćen sistem elektronske obrade podataka i evidencije vremena za raspravu, pa bi bilo dobro da se ovaj problem otkloni, predlažem da odredite i pauzu, imate na to puno pravo po Poslovniku da uradite, da se ovde pojave brojke koje se razlikuju od nule, jer držim da smo trošili i nekoliko nas ovde probijali onih dva amandmanska minuta, a vidim da to nije ni od kog vremena obračunavano, pošto kažem ovde stoje nule, nekoliko puta sam osvežavao ekran.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, uvaženi oficiri, kolege narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo set vojnobezbednosnih zakona i sistem bezbednosti koji na ovoj sednici želimo da uredimo predstavlja javno dobro.

Usvajanje ovih zakona trebalo bi biti propraćeno i adekvatnim ustavnim promenama, jer sektor bezbednosti zaslužuje da bude obrađen i da dobije poseban odeljak u Ustavu Republike. Nažalost, nijedan srpski Ustav, pa ni aktuelni, nije na celovit način uredio problematiku nacionalne bezbednosti, niti je Nacionalnu strategiju odbrane regulisao na nivou najvišeg državnog akta.

Ustavom bi najpre trebalo utvrditi da su svi nosioci bezbednosnih ovlašćena podložni demokratskoj i civilnoj kontroli, svi, a ne samo vojska, dakle, i policija i službe bezbednosti i drugi državni organi koji imaju ovlašćenje za upotrebu sile. Pod demokratskom civilnom kontrolom treba da budu i civilni naredbodavci, uslovi proglašenja vanrednog i ratnog stanja, uloga Saveta za nacionalnu bezbednost, misija Vojske, policije i službi, sve to mora biti definisano Ustavom i postati deo ustavne materije.

Savet za nacionalnu bezbednost ne bi trebalo sada da bude samo najviše, već zapravo i jedino koordinaciono telo za pitanje bezbednosti Republike Srbije. Sve to bi trebalo biti uređeno i Ustavom, a ne samo posebnim zakonima.

U pogledu predloženih zakonskih rešenja jedna opšta ocena stručne javnosti je da ona na neki način predstavljaju korak unazad zbog određenih trendova koji su uočeni u izmenama i dopunama predloženih zakona, a to su povećanja diskrecionih ovlašćenja lica na čelnim pozicijama u sektoru bezbednosti. To je možda najuočljivije u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o BIA, gde imamo diskreciona prava direktora Agencije koja se proširuju u domenu organizovanja Agencije i upravljanja ljudskim resursima, a na štetu transparentnosti kontrole rada Agencije.

Istovremeno se eksiviralo propisati koje uslove lice koje je kandidat za direktora te agencije mora da ispuni u pogledu stručnosti i radnog iskustva. Zatim imamo proširenje opsega podataka koji se smatraju tajnim, što donosi na neki način konfuziju u odnosu na Opšti zakon kojim se uređuje zaštita tajnosti podataka i opseg podataka o kojima se bezbednosne strukture moraju izveštavati od strane civilnog sektora, privrede i slično, kao što je recimo slučaj u predloženim izmenama Zakona o odbrani, gde privreda treba da dostavlja podatke koji se procene da su značajni za odbranu. To je jedna od predloženih izmena.

Naravno, imamo i ovo jedno, da kažem, biznis pitanje, a to je privatizacija namenske industrije, gde, zapravo, se kaže da će biti dokapitalizacija i da se neće ići preko suvlasničkog odnosa 49:51 u korist Republike Srbije. Međutim, imali smo takve slučajeve tih dokapitalizacija jakih kompanija u domaćoj privredi, jačih, a nekih i slabijih. Želim da kažem da odnos udela u osnovnom kapitalu nije naravno jedino merilo gde se vaga stepen ulaganja, jer to što imamo 49:51 odnos u vlasništvu nije i konačan pokazatelj.

Imamo primer „Er Srbije“ i imamo raznorazne mehanizme, gde se zapravo obim ulaganja može, uz pomoć tih mehanizama, prevagnuti na štetu Republike Srbije, kroz raznorazne otpise potraživanja od poverilaca koji mogu da potpadnu pod politički uticaj i pristanu na otpis potraživanja, kao što je aerodrom, recimo, otpisivao potraživanja od „Er Srbije“ ili, recimo, preuzimanje obaveza, kao što takođe imamo situaciju u „Er Srbiji“. Ja sam dobio nedavno odgovor od ministra finansija na poslaničko pitanje, gde mi je eksplicitno iz Ministarstva finansija odgovoreno pisanim putem da obaveze „Er Srbije“, za koju je Republika Srbija aktivirala garanciju da bi izmirila kredit koji „Er Srbija“ nije u stanju da izmiri, dakle poreski obveznici i Republika Srbija 30.7.2017, na taj dan 656 miliona dinara.

Na primer, to nije ulaganje u vlasništvo i to ne dira onaj odnos od 49:51%, ali kada pogledate, recimo, doći ćete do podatka da je čitavih 150 miliona evra, recimo, Srbija uložila u „Er Srbiju“, a da i dalje procenat vlasništva nije promenjen.

Držim da će, verovatno, slična stvar da bude i sa kompanijama iz namenske industrije, a nedavno sam pročitao i izjave predstavnika ministarstava koji tvrde, to iz septembra 2017, da je namenska industrija nešto što očekuje veliki rast i veliku finansijsku injekciju države da izvozi i do milijardu eura, da je izuzetno profitabilna. Postavlja se pitanje - zašto je dokapitalizacija potrebna da bi se finansirale investicije u jednoj industriji za koju se predstavnici Vlade hvale da izuzetno dobro posluje? Dakle, to je nešto što je kontradiktorno.

Osvrnuo bih se sada na par stvari iz konkretnih zakonskih predloga. Između ostalog, osvrnuo bih se i na neke stvari koje su trebale biti regulisane ovim predloženim izmenama i dopunama zakona, a nisu, nažalost.

Pre svega, kod Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, predloženim izmenama će se napraviti konfuzija nadležnosti civilne i vojne policije, zato što se predlaže da vojna policija, po odluci ministra odbrane obezbeđuje i lica van sistema vojske, a da nije precizirano po kojim kriterijumima se tačno određuje o kojim će se licima raditi. To su i neke od kolega spominjale kao problematičnu odredbu. Zatim je predloženo da vojna policija više nema obavezu da bez odlaganja civilnoj policiji predaje privedene ciljeve.

Zatim u pogledu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani nisu predviđene izmene i dopune članova koji regulišu inspekcijski nadzor u oblasti vojske. Nije definisano i dalje i neće ni ovim izmenama zakona biti definisano ko postavlja i razrešava direktora Inspektorata odbrane, dakle glavnog inspektora i na koji vremenski period. Postavljanje direktora Inspektorata odbrane trebalo bi da bude posebno uređeno zakonom, jer bi taj direktor Inspektorata odbrane trebao da bude nosilac unutrašnje kontrole celokupnog sistema odbrane, a u praksi to je formacijsko mesto za čin generala, te ga postavlja predsednik na predlog ministra odbrane na neograničen vremenski period.

Zašto nije urađena, recimo, izmena u smislu da se doda član 16a Zakona, gde bi se propisalo da se direktor Inspektorata postavlja od strane Vlade ili predsednika Republike na period od pet godina? Zašto nije izričito propisano pod kojim uslovima direktor Inspektorata odbrane može biti razrešen po uzoru na rešenja iz Zakona o VBA i VOA? Zašto, recimo, nije propisana odredba po kojoj bi direktor Inspektorata odbrane podnosio godišnji izveštaj Narodnoj skupštini, kako je, takođe, propisano u slučaju Generalnog inspektora vojnih službi? Direktno izveštavanje Narodnoj skupštini značajno bi ojačalo demokratsku kontrolu i nadzor nad Ministarstvom odbrane i Vojskom, a kroz povezivanje unutrašnjih i spoljnih mehanizama kontrole i nadzora.

Takođe, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani nisu obuhvaćeni članovi 71. i 71a. To su odredbe koje regulišu naučno-istraživački rad po kojima, ako bi se dosledno primenjivale, praktično svi naučno-istraživački instituti, fakulteti, organizacije bi imale obavezu da potencijalno sve svoje podatke dostavljaju Ministarstvu odbrane, jer bi sva istraživanja mogla biti proglašena relevantnim, što bi njih nesrazmerno opteretilo, a nejasno je i kako bi Ministarstvo odbrane obrađivalo sve te informacije.

Mislim, nelogično je očekivati da Ministarstvo odbrane razvija kapacitete kojima bi sve te informacije obrađivalo i da izdaje odobrenja za sva živa istraživanja koja bi mogla imati veze sa odbranom. Prosto, to je ne svrsishodno. Dakle, odredbe su neprecizne, trebalo ih je menjati. Pored toga, te odredbe su neustavne, verovatno, u sukobu sa članom 73. Ustava koji garantuje slobodu naučnog istraživanja, članom 46. koji garantuje slobodu mišljenja i izražavanja, članom 51. pravom na obaveštenost, članom 72. autonomija univerziteta, kao i članovima 83. sloboda preduzetništva i položaj na tržištu. Te odredbe člana 71. i 71a treba menjati.

Naravno da je legitiman interes Ministarstva odbrane da podstiče istraživanja kojima bi unapredilo politiku i materijalne i tehničke kapacitete sistema odbrane, operativne sposobnosti Vojske i drugo, ali taj legitimni interes može se ostvariti raspisivanjem konkursa za dodelu sredstava za naučno-istraživačku delatnost sa definisanim istraživačkim ciljevima.

Kod Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o BIA, taj zakon ima, pre svega, odnosno te izmene i dopune zakona imaju cilj da regulišu problematiku ljudskih resursa, ali čini se da to ne rade na celovit način. Ako se već detaljno propisuju uslovi koje moraju da ispune osobe koje žele da rade u Agenciji, kao i način njihovog napredovanja. Za očekivati je bilo da se istovremeno propišu i uslovi koje mora da ispuni lice koje može biti imenovano za direktora BIA. Moglo se, takođe, i ovde iskoristiti rešenje iz Zakona o VBA i VOA koji propisuje da za direktora ovih agencija i njihove zamenika može biti postavljeno lice koje je završilo generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje devet godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane.

Većina zakona o civilno, bezbednosno-obaveštajnim agencijama država iz okruženja, Crna Gora, Hrvatska, recimo, Češka i mnoge druge države EU, sadrže odredbe da izvršna vlast mora pre imenovanja direktora da konsultuje odbor parlamenta koji je nadležan za kontrolu službi bezbednosti.

Time bi se zapravo funkciji direktora BIA dalo na značaju ovom pojačanom civilnom, demokratskom kontrolom i izbegla bi se politička instrumentalizacija jedna ovako važna funkcija.

Ni ovaj predlog izmena ne sadrži ni jednu odredbu o zamenicima direktora BIA. Uslovi i postupak za zamenika direktora BIA su obično isti kao i za samog direktora, a neke države poput npr. Hrvatske imaju dodatni uslov da imenovanje zamenika ide na predlog direktora službe. Mi tih odredaba nemamo.

Konačno, uobičajeno je da se u zakonima o službama bezbednosti propišu uslovi i procedure za smenu direktora i njegovih zamenika. Predlog ne sadrži ni jednu odredbu o Akademiji za nacionalnu bezbednost kao strukovnoj ustanovi, nastaloj na specifičnoj potrebi BIA da ima stručno osposobljen kadar. Ako zapošljavanje diplomaca ove akademije nije unapred propisima rešeno, onda će to zaposlenje zavisiti od volje političara, a pored toga, u Srbiji imamo veliki broj visokoškolskih ustanova i fakultetskih programa koji za svoj predmet imaju bezbednost, pa je onda i upitno – čemu jedna ovakva obrazovna institucija koja će školovati ljude zapravo za Nacionalnu službu za zapošljavanje?

Inače, Akademiju se osnovala sama Vlada aprila 2013. godine kao visokoškolsku ustanovu od posebnog nacionalnog interesa i sredstva za osnivanje i početak rada Akademije obezbeđena su u budžetu Republike Srbije i to baš u okviru sredstava opredeljenih BIA. I budžetski je predviđeno da ta obrazovna institucija služi BIA.

U suštini, promene Zakona o BIA predstavljaju legalizaciju postojeće prakse i baš je to zabrinjavajuće, jer u uslovima kada mehanizmi i tela nadzora kontrole ne rade učinkovito, veliki je prostor za arbitrarnost, posebno ako se ove promene povežu sa najnovijim povećanjem budžeta BIA za 2018. godinu.

U pogledu odluke i Godišnjeg plana upotrebe Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama 2018. godine imamo recimo mandat Mirovne misije operacije UN u Libiji koji traje do 30. marta 2018. godine, ako sam dobro pogledao kalendar, to je prošlo. Mi praktično usvajamo odluku o nečemu što je prošlo. Učešće je pokriveno odlukom iz 2016. godine, koja je inače za 2016. godinu doneta 10. novembra 2016. godine, a odluka za 2017. godinu ne postoji. Tako da i u ovom pogledu imamo dalju degradaciju parlamentarne kontrole i smanjenja kontrolne funkcije Narodne skupštine nad vojno bezbednosnim strukturama, jer postojećim rešenjem detaljno je propisano na osnovu kojih strateških dokumenata se Godišnji plan izrađuje – Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Strategija odbrane Republike Srbije, Strategijski pregled odbrane Republike Srbije, koja su sve ministarstva nadležna da iz svog resora, iz svog domena rada učestvuju u izradi tog godišnjeg plana, da se isti izrađuje na osnovu međunarodnih obaveza Republike Srbije i raspoloživih materijalnih i finansijskih resursa i između ostalog zbog kontrole raspolaganja tim materijalnim i finansijskim resursima je predviđeno da isti usvaja Narodna skupština, a ne Vlada.

Predloženim izmenama Narodna skupština sada treba da donese samo vremenski neograničenu odluku o misijama u kojima će se angažovati bezbednosne snage, koja sadrži samo nazive i mandate, bez uvida u detaljan plan i bez učešća Skupštine u njegovom donošenju, jer će to na predlog ministarstva raditi Vlada. Sveukupna uloga Narodne skupštine u donošenju odluke i generalno u daljem demokratskom nadzoru i kontroli vojno bezbednosnih struktura opšti utisak je da će se degradirati ovakvim predloženim zakonima.

Zahvalio bih vam se na pažnji u ovom delu rasprave. Ostaviću još određeno vreme za kolege nakon završetka načelne rasprave. Hvala.

Hvala.

Samo kratka replika. Hajde da krenemo od nazad, od Generalnog inspektorata. Predlog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku je da se zakon dopuni, da se propiše da se inspektor bira na pet godina. Sada je to neograničeno. Predlog je da ide biranje, da ga postavlja Vlada ili predsednik Republike, ali poenta je u ograničenosti na pet godina.

Što se tiče obaveze Vojne policije da privedene civile preda civilnoj policiji, u predloženim izmenama i dopunama zakona predloženo je brisanje odredbe u kojoj piše da ona to mora uraditi bez odlaganja.

Kad budemo imali raspravu u pojedinostima, ako dođe na red amandman, mi smo predložili da se ta odredba ne briše, odnosno da se zadrži obaveza da Vojna policija privedene civile civilnoj policiji preda bez odlaganja, kako i piše u postojećem zakonu.

Što se tiče tajnosti podataka, takođe ćemo amandmanom, kada dođe vreme za raspravu, predložiti da se tajnost podataka, sadržanih u aktu o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta BIA, donese u skladu sa Zakonom o tajnosti podataka koji jasno propisuje da se podaci i informacije, a ne njihovi nosači, označavaju stepenom tajnosti, jer određeni nosač, dakle, određeni dokument ili akt može u sebi sadržati i podatke koji jesu tajni i koji nisu tajni. Dakle, u skladu sa zakonom koji reguliše tajnost podataka, a ne ovako, na nivou celog akta, kako je Predlogom zakona predloženo. To je ono što predlažemo.

Konačno, za kraj replike, bukvalno da stanemo u dva minuta vremena, što se tiče dokapitalizacije namenske industrije, dokapitalizacija ne znači prodaja, pa da prodajemo kad vredi. Dokapitalizacija je jedno od sredstava i načina finansiranja rasta određene kompanije, jedno od načina da se pridobiju finansijska sredstva koja će se uložiti u razvoj kompanije. Konačno, ako je to biznis koji vredi i koji je profitabilan, zašto država izlazi i prepušta suvlasnički udeo nekom u nekome biznisu koji vredi, koji je profitabilan? Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, uvaženi građani Srbije, moje prvo pitanje upućujem predsednici Narodne skupštine.

U nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama, pod odeljkom demokratija, u delu koji se odnosi na rad parlamenta, navedeno je sledeće: transparentnost, inkluzivnost, kvalitet zakonodavnog procesa i efektivnost nadzora izvršne vlasti u srpskom parlamentu treba da budu poboljšani, a međustranački dijalog u ovom našem domu treba da bude unapređen.

Takođe je navedeno da uloga nezavisnih regulatornih tela u ovom parlamentu treba da bude u potpunosti prihvaćena i podržana i konstatovano je da tri godine u plenumu nije raspravljano ni o jednom izveštaju nekog nezavisnog regulatornog tela.

Navedeno je da je korišćenje hitnih postupaka, istina za volju, smanjeno sa 65% na 44%, ali da je i dalje prečesto. Takođe je zamereno na efektivnosti parlamenta u preispitivanju podnetih zakona i navedeno je da je efikasnost parlamenta u tom smislu ograničena, namernim postupanjima vladajuće koalicije kojoj pripada i uvažena predsednica Narodne skupštine.

Neke od preporuka koje su navedene jesu donošenje godišnjeg plana rada i kodeksa ponašanja narodnih poslanika, pa molim predsednicu parlamenta da nam prokomentariše ove primedbe Evropske komisije i odgovori hoćemo li uskoro imati poboljšanje parlamentarne prakse u duhu ovih evropskih preporuka.

Drugo pitanje upućujem ministru poljoprivrede. Interesuje me na osnovu kojih podataka se izdaju rešenja o taksi za odvodnjavanje za 2017. godinu i prvi kvartal 2018. godine, obzirom da deluje da je evidencija vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem neažurna, pa poljoprivrednici dolaze u vodoprivredna preduzeća da ulažu žalbena rešenja, jer im se taksa obračunava i za zemlju koja više nije u njihovom vlasništvu? To dovodi do velikog nezadovoljstva poljoprivrednika, koji moraju da odvoje vreme da dođu do vodoprivrednih preduzeća, provedu po nekoliko sati čekanja u redu da izjave žalbu, plate parking za svo to izgubljeno vreme i, u suštini, izgube ceo dan u vreme prolećne setve.

Treće pitanje upućujem ministru kulture i informisanja. Interesuje me da li namerava da, nakon jučerašnje obustave aktivnosti na izradi medisjske strategije, podnese ostavku?

Juče je na zasedanju Nacionalnog konventa u EU predstavnik ministarstva izlagao sadržaj medijske strategije, da bi se odmah, nakon toga, za reč javili iz Kabineta predsednika Republike i saopštili informaciju da, u dogovoru predsednika i premijerke, se medijska strategija vraća na početak. Interesuje me da li se ministar kulture i informisanja oseća odgovornim što je ovako važan strateški dokument u novinarskoj i medijskoj sferi dozvolio da bude kreiran bez učešća relevantnih novinarskih i medijskih udruženja.

Četvrto pitanje upućujem predsednici Vlade i ministru privrede. Članom 80. Zakona o javnim preduzećima u stavu 5. propisano je da javni konkursi za izbor direktora, raspisan po odredbama ovog zakona, moraju biti okončani najkasnije u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Zakon je stupio na snagu 4. marta 2016. godine i prošlo je više od godinu dana od kada je istekao zakonski rok za izbor svih direktora javnih preduzeća putem javnog konkursa, a Vlada Srbije je imenovala tek četvrtinu direktora. Od 37, devetoro njih.

Problem je u tome što direktori naših javnih preduzeća su već godinama stranački kadrovi. Ta preduzeća posluju loše, prave gubitke, uzimaju kredite za koje Skupština daje garancije. Tokom skupštinske rasprave od strane ministara čuju se uveravanja o tim garancijama da one služe samo da bi se dobile povoljne kamatne stope i da nema šanse da one budu aktivirane, a kasnije, uvidom u izvršenje budžeta, možemo da vidimo da smo u periodu od 2012. godine, zaključno sa 2017. godinom, dakle, u poslednjih šest godina, imali preko milijardu evra izdataka na ime plaćanja po osnovu aktiviranih garancija javnim preduzećima za kredite koje oni nisu bili u stanju da vrate.

Eksplozija i trend povećanja ovih garancija i njihovog aktiviranja zapravo počeli su 2013. godine, kada je iznos plaćenih garancija već bio dupliran u odnosu na 2012. godinu. Kulminacija je bila 2016. godine, kada je u odnosu na 2012. godinu plaćeno čak deset puta više. Preko 331 milion evra je plaćeno po osnovu aktiviranih garancija za javna preduzeća koja nisu bila sposobna da vraćaju svoje kredite.

Moje pitanje za premijerku i ministra privrede je da dostave informacije kada će i u kojim rokovima i u kojim javnim preduzećima biti raspisani konkursi za sve one direktore za koje to još nije učinjeno? Pogotovo me interesuju RTB Bor, nuklearni objekti Srbije, Srbijagas i EPS. Hvala.