Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Dragan Vesović

Govori

Hvala gospođo predsedavajuća.

Gospodine ministre, opet amandman koji je sličan i onom koji sam na prethodni član podneo, koji neku jezičko-tehničku korekturu sačinjava. Dobro, vi ste to smatrali da je ispravno, rekli ste da to može tamo da se radi.

Inače, ja sam juče ceo dan slušao najrazličitije stvari i cenjena gospođa predsednica je postavljala pitanje kako je moguće da se niko nije ogradio od besmislenih tvitova? Evo, predsednice, ja se ograđujem od besmislenog tvita i sve ono što je nesuvislo ja kao član SPD nikada neću podržati.

To sam inače uradio na izjavu kolege Srđana Noga, međutim, znate, nije korektno ako se sa ove strane neko ogradi, a sa strane vlasti niko ne reaguje na izjavu kolege poslanika da poslanike opozicije pojede mrak.

Čuli smo da smo oligofreni, sada treba da nas jede mrak. Evo, ja pitam gospodina ministra, da li se on ograđuje od izjave svog partijskog kolege da smo mi albanski opozicionari, Albanci bi to rešili tako da bi nas pojeo mrak. Hvala.
Hvala, gospodine predsedavajući.

Evo, prvi put kada govorimo o ovim izuzetno važnim zakonima da u ovom visokom domu imamo četiri ministra. Sedeo sam sve vreme, sve vreme sam pratio, ovo je prvi put da je malo povećan broj ministara, bez obzira, pošto je najbitniji zakon, što bi bilo za logično očekivati da je ovde i premijer i maltene cela Vlada.

Moj amandman je u skladu sa svim do sada podnetim amandmanima gde se radi o tehničkim ispravkama, a vezanim za ispravnost srpskog jezika i naravno to je odbijeno. Mogu da razumem, a mogu i da ne razumem. Međutim jedna druga stvar koju ne mogu da shvatim jeste da se ovde non stop postavlja pitanje ima li ovde želje od opozicije za opstrukcijom. Dakle, nema želje za opstrukcijom, jedina želja opozicije je bila da govorimo o onome za šta ste vi sami rekli da je najvažnije, o budžetu Republike Srbije. Nažalost, na ovaj način smo sprečeni da u tome učestvujemo, jer do tog zakona nećemo ni doći u amandmanima, i to je ono, kako bi rekao ….
Nisam strašljiv da bih pomislio da je bila u smislu smišljena opostrukcija, vraćam se na Branimira DŽoni Štulića, koji je rekao kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare. To se videlo i u govoru uvaženog gospodina ministra, Antića, koga ja izuzetno cenim, koji je objašnjavao cene goriva, a ja bih rekao: „Janko brani Vladislava mrtva, što ga brani kad ga ne odbrani“. Znamo da je pala cena nafte, o akcizama pričamo ministre, njih spustite. Hvala.
Hvala, gospodine predsedavajući.

Upravo ste učinili ono zbog čega sam ja reklamirao Poslovnik.

(Mihailo Jokić: Sedi onda.)

Želeo sam da zaštitite dostojanstvo Narodne skupštine, jer mislim da nije dostojanstveno reći kolegi da je neuračunljiv.

A, na dobacivanje od kolege iz SNS da sednem, naravno da ću da sednem, samo da iskoristim priliku da kažem i da se prema svecu tropari pišu. A, braći u manastiru Hilandar, bratu mom u Hristu Metodiju i svoju Hristu bratiji čestitam slavu manastira Hilandar Vavedenje Presvete Bogorodice, kad već nisam u prisustvu da sa njima delim radost današnjeg praznika. Hvala.
Hvala predsedavajuća.

Mada smo, gospodo ministri, mada smo malo pre od ministra Malog čuli da je Zakon iz 2010. godine, ja sam predložio da se njegovo ime promeni da bi sumnju koja više ne samo da kod mene sve jače i jače postoji, nego postaje sa debelim osnovom izražena, da se ime Zakona promeni iz „Predloga zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja Republike Srbije“ u „Predlog zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja Republike Srbije“.

Evrofanatizam koji od strane vladajuće većine isplivava svakoga dana, bez obzira koji stepen ucena i ponižavanja država Srbija trpi od tih koji su nam vajni prijatelji, nagnala me je da i u ovom zakonu, kao i u obilju drugih zakona, insistiram da se doda da je to zakon Republike Srbije.

Vrlo često, zakone prepišemo iz EU, pa da ne bi oni koji misle drugačije, jer mislim da je krajnje vreme da vlast bez obzira što je izabrana većinom građana ove države shvati da ima i onih koji ne misle kao oni koji su većina, da bi vlast odagnala sumnju i te ljude učinila maksimalno konstruktivnim i kao ljude koji žele da rade u interesu zajedničke države i naše i vaše, jeste da ovakvi predlozi treba da budu usvojeni. Hvala.
Hvala gospođo predsedavajuća.

Gospodine ministre, naravno, kao i nešto što sam ja već sviko za ove dve godine, svaki amandman koji predložimo sa ove strane pa bez obzira da li je smislen ili nije, naravno, svaki je po Poslovniku i to nikad nisam sporio, biva odbijen.

Voleo bih da vas pitam ministre, vas i vaše saradnike, da li znate vi u čemu je moj amandman? U čemu je razlika između člana zakona i ovoga što sam ja predložio? To vas pitam iz prostog razloga jer, ovaj, ne znam da li je iko to uopšte i čitao.

Znate, ja sam konsultovao ljude koji su u toj struci u vezi čega se ova zamena ovde radi, inače, radi se o jednoj jezičkoj zameni i oni kažu da sam ja u pravu.

(Aleksandar Marković: Lažu te.)

Lažu. Lažu nas mnogi u ovoj državi ali nije to problem gospodine ministre, što možda vi to niste pročitali. Problem je što ste kada se obrazlagali zakone, prvo obrazložili budžet, a budžet je 4. tačka dnevnog reda. I problem je što mi nećemo moći o budžetu da pričamo, a na taj način nećemo moći da saznamo da li je on dobar ili nije dobar. Sve je po poslovniku i sve je onako kako ova knjiga nalaže, ali nije po čojstvu. To sam pričao, a niste bili tada kada sam pričao u petak, izašli ste, da ne može opozicija ništa da kaže o budžetu, a kažemo svi da je to najvažniji zakon koji se donosi.

Da, možemo u okviru onog vremena, ali ne možemo amandmanski što je cilj amandmana, da probamo nešto da korigujemo, popravimo ili da dobijemo objašnjenje zašto nam to nije uredu. Hvala.
Hvala, gospodine predsedavajući.

Šteta, ministar Mali je izašao.

Pre neki dan su na listu nematerijalne i kulturne baštine, svetsku listu UNESKA, uvrštene srpske gusle.

Sada, kakve veze imaju gusle sa budžetom, ja ću da vam kažem.

Naime u jednoj guslarskoj pesmi gusle kažu kako ljudi željni rukovodstva mnogo puta odriču se čojstva.

Sada, vidite, budžet ja doživljavam kao zajednički novčanik i taj novčanik punimo mi svi, i oni koji glasaju za vlast i oni koji glasaju za opoziciju i svi ga zajednički punimo, a da li se pitamo zajednički kako ćemo da ga trošimo.

Naravno, ne pitamo se, i tu se gubi taj segment čojstva.

Dakle, nije u redu da 62. tačke budu objedinjene, da budžet bude na četvrtom mestu kao zakon, da se amandmanima, koje sa punim pravom daje i pozicija i opozicija, onemogući amandmansko popravljanje budžeta i da se na taj način lišimo mogućnosti da uopšte saznamo da li je taj budžet dobar ili loš.

Malopre sam, ne jedan put, od cenjenih kolega iz SNS čuo, da je budžet najznačajniji pravni akt koji se donosi u jednoj godini. Ja se apsolutno sa tim slažem, ali ako je najznačajniji pravni akt, zašto ne dozvolite da o njemu ljudski pričamo.

I, opet i ovde dolazi ono što je Marko Miljanov, Kuč i Drekalović, govorio šta je čojstvo, čojstvo je da branite druge od sebe.

Hajde da ovo bude jedan apel da iduće godine zaista damo mogućnost da svi progovorimo koju o budžetu. Ovako, ostajemo lišeni mogućnosti da čujemo i neki konstruktivni savet, neki predlog koji je možda smislen od strane opozicije.

Dakle, mislim da nije u redu, toliko sam hteo da vam kažem. Hvala vam.
Hvala gospodine predsedavajući.

Kada pogledam sada u salu ovog visokog doma, vidim da po mom mišljenju ovde, gotovo da nema osoba koje ne bi ovu deklaraciju trebale da podrže. Ne bi trebalo da je, mislim trebalo bi da je podrže bar prema onome kako se javno deklarišu, jer Predlog deklaracije o zaštiti srpskog jezika je nešto što je obaveza svih onih koji za sebe hoće da kažu da u svom političkom delovanju imaju nešto što je desno ili nacionalno, sasvim svejedno.

Međutim, potpuno sam svestan činjenice, koliko god puta da vam pričam o nečemu što je osnovni interes srpskog naroda, nažalost iz nekih razloga koji meni ostaju po prilično nejasni, neće biti podržano.

Narodna skupština Republike Srbije izražava stav da su sva književna i naučna dela nastala na srpskom jeziku deo srpske, duhovne i kulturne baštine, što uključuje i dela naučnika i umetnika nesrpske nacionalnosti nastala na srpskom jeziku, dela Srba svih veroispovesti nastala na srpskom jeziku, kao i dela naučnika u rasejanju. Ja zaista u ovom prvom stavu deklaracije o zaštiti srpskog jezika ne vidim nešto što može da bude sporno ma kome u ovoj sali. Ako tome dodamo da smo skoro imali izjavu i predsednika države, gospodina Vučića, da treba kao država ozbiljno da radimo na zaštiti srpskog jezika, moje čuđenje će tim pre da postane još veće.

Svedoci smo da u zemljama u okruženju, pa i onim koje su nekada bile srpske, dolazi do strahovitog progona srpskog jezika. Ja vas molim, kolege, prođite od Pive do Nikšića, od Nikšića do Podgorice, da li ćete naći jedan jedini natpis na ćiriličnom jeziku? Hoćete, restoran Ognjište, neposredno ispred Podgorice. Tvrdim vam dogovorno, jer sam išao to i gledao.

U isto vreme, bez obzira što je u Ustavu, član 10, da je srpski jezik zvaničan jezik, mi koji smo građani Srbije imamo ozbiljne probleme da dokumente koji su u svakodnevnoj upotrebi imamo na ćirilici i srpskom jeziku. Zašto će nama gospodo, vozačka dozvola na latinici? Zašta će nam pasoš na latinici? Zašto? Zato što nemamo snage da kao poslanici Narodne skupštine jednu ovakvu deklaraciju izglasamo. Hvala.
Hvala gospodine predsedavajući.

Na početku da se zahvalim kolegama koji su u nikad većem broju podržali onu deklaraciju. Ja ću biti uporan i istrajavaću na onome za šta mislim da je interes svih nas ovde, a ova deklaracija je gotovo nešto što se naslanja na onu prvu deklaraciju.

Dakle, zaštita ćirilice i očuvanja književnog i kulturnog blaga srpskog jezika nastalog na latinici. Izađimo samo kolege iz ovog znanja Narodne skupštine i pođimo na bilo koju stranu naše prestonog grada Beograda, pogledajmo reklame, pogledajmo natpise i šta ćemo videti? Da pismo koje je očuvalo identitet srpskog naroda kroz vekove, biva iz nama nepoznatih razloga potpuno skrajnuto.

Pa, zar je moguće da Makedonija može da ima dokumente na ćirilici? Pa, zar je moguće da Bugarska, Rusija, pišu „Mekdonald“ na ćirilici, a mi u Srbiji, čija je kulturna baština na ćirilici, čija je jedna od ključnih nacionalnih determinanti ćirilica, se te ćirice odričemo.

Mi kažemo danas, i onaj ko je čitao ovu deklaraciju je mogao to da vidi, da u njoj naglašavamo da u vremenu tehnologije, informacione, zaboga, pošto je to sad neki trend, naša omladina ne koristi ćirilicu. Posebno smo obratili pažnju na one koji su najmlađi deo naše populacije, da očuvaju svoj nacionalni identitet, svoje pismo, jer nema ničega u onome što je danas u tom savremenom tehnološkom jeziku predviđeno a da ne možemo da prilagodimo ćirilici.

Koliko je ćirilica bitna i koliko drugi poistovećuju ćirilicu sa nama govore bestijalni napadi u nama susednoj hrvatskoj državi, kada stotine hiljada njih ustaje u borbu protiv ćirilične table. Dakle, oni znaju da smo to mi, a mi ne nedonošenjem jedne ovakve rezolucije, nećemo da kažemo šta smo i ko smo.

Dakle, lakše je dobiti ćirilični pasoš u Crnoj Gori, za koju sam malo pre naveo kao primer da ćirilicu proganja, nego u Republici Srbiji. Hajdemo, kolege, da pokažemo ozbiljnost i da zaštitimo ono što jesmo mi. Hvala vam.
Hvala, gospodine predsedavajući.

Na nekoj od prethodnih sednica, kada sam obrazlagao Predlog deklaracije o izražavanju počasti građanima Srbije nesrpske nacionalnosti, obećao sam vam da ću u svakom od mojih izlaganja da vam pričam o jednom svetlom primeru iz srpske istorije osoba koje nisu bile srpske nacionalnosti, a koji su uradili mnogo za našu otadžbinu.

Prošli put sam vam pričao o Šemsi Midoviću, Fehimu Musikadiću, o svim onima koji su bili muslimanske vere a u odredima vojvode Dovezenskog, a danas ću da vam pričam o tri Ciganina, jer su sebe tako nazivali, iz Leskovca, Ahmedu Ademoviću, Rustemu Sejdiću i Ametu Ametoviću, trojici boraca u Prvom svetskom ratu i o trojici velikih ljudi, koji su imali retku i veliku čast da na svoja prsa okače Karađorđevu zvezdu.

I zaista, bilo mi je teško kog od njih trojice da odvojim, ali sam onda doneo odluku, eto, možda po slabosti, da vam danas pričam o Rustemu Sejdiću, Ciganinu trubaču, koji je svojim herojskim delom u istom danu dobio odlikovanje od regenta Aleksandra i od francuskog generala Franša Deperea. To je, doduše, ono doba kada su nas Francuzi osećali bratom i braćom, za razliku od ovog doba današnjeg, kada tako nešto u svojoj kratkovidoj današnjoj politici proklizavaju.

Dakle, jedne kišne noći, kada je bila grmljavina, Rustem Sejdić i Ilija Ivić i Buksan Strugoprutić presecaju bodljikavu žicu, ulaze iza linija bugarskog fronta kao pripadnici gvozdenog puka. Rustem Sejdić na svojoj trubi prvo svira bugarsko povlačenje, a potom srpski juriš i linija fronta se dramatično pomera u srpsku korist, 1917. godine.

Imamo li mi veću i preču dužnost da se osobama kao što su Rustem, Ahmed ili Amet, odužimo? Zahvaljujem se gradu Leskovcu, odakle su sva trojica, koji je napravio spomenik i dostojno obeležje, ali mi, kao Narodna skupština, moramo da donesemo ono što predlažemo u deklaraciji, a što se zove – dan zaštitnika otadžbine i državnog jedinstva, kao državni praznik, kao vezu koja će da spoji ono što treba da nas spaja, i nas koji smo većinski srpski narod i one koji nisu Srbi, a Srbiju kao svoju otadžbinu osećaju. Hvala.
Hvala gospodine predsedavajući, gospođice ministar.

U amandmanu na član 3. mi smo u stavu 2. izmenili dve reči i naizgled to i nije neka promena, u odnosu na ono što piše da svako ima pravo na zaštitu od posledica katastrofa bez ikakve diskriminacije.

Mi smo izbacili to „bez ikakve“, nego smo napisali „da svako ima pravo na zaštitu od posledica bez diskriminacije po bilo kom osnovu“. Ovo jeste slično, ali definitivno nije isto, naravno odbijeno je.

A kada sam u amandmanu predložio da to bude diskriminacija, odnosno da bude „bez diskriminacije po ma kom“ ili bilo kom osnovu mislio sam na osnove verske, polne, rasne ili svake druge pripadnosti.

I onda dolazimo u paradoksalnu situaciju da mi iz Srpskog pokreta Dveri koji se često iz razno raznih razloga, najčešće su oni političke prirode, jer nikako drugih istinskih nema optužujemo za razne stvari, predlažemo nešto što neće da se usvoji, a ima smisla. A koliko to ima smisla govori najbolje ovo što se u nekih poslednjih par dana dešava u Republici Srbiji, a što se nastavlja i dalje gde imamo situaciju da gospodin Ugljanin, potpaljuje vatru, koju on sam vidi, pri tom ne preza ni od čega, ni od kakvih izjava i jutros je dao jednu vrlo interesantnu izjavu u kojoj je predsednika države okarakterisao kao dobrog predsednika za Srbiju, a lošeg predsednika, kako on kaže, za bošnjake.

Ja sam stvarno zbunjen time šta se dešava, ali još sam više iznenađen odsustvom jasne reakcije onih predstavljaju vlast u ovoj državi.

Imali smo prilike, vi niste bili tu gospođice ministar, gospodin ministar Stefanović je rekao da policija odradi svoje, a da onda sudstvo ne radi svoje.

I sada mene interesuje, sada je dobra stvar u stvari, ja bih bio najsrećniji da je i on tu, jer bih voleo da vidim tu sihronizaciju na delu, da ja vidim ko zaista ne radi svoje, jer mi kao građani Republike Srbije, pogotovo građani Republike Srbije iz Raške oblasti, s obzirom da sam ja iz Kraljeva, a i Novi Pazar i Tutin i Sjenica su u Raškoj oblasti, imamo određeni vid zabrinutosti i mi postavljamo pitanje da li će neko i na koji način da stane na put ovakvim izjavama i ovakvim ponašanjima gospodina Ugljanina.

Ja sam juče pričao o tome kako i najbrojnija i vladajuća stranka u državi Srbiji ima pojedine vidove saradnje sa strankom gospodina Ugljanina i živo me interesuje da li će svi ti vidovi saradnje da budu prekinuti.

Tamo negde 17. avgusta ili 16. avgusta, ako me sećanje ne vara, 2017. godine potpisan je neki sporazum koji su potpisali Kenan Hot, Safet, prezimena ne mogu da se setim i Milan Petrović mislim iz SNS, a prisutan je bio i predsednik izvršnog odbora SNS gospodin Glišić.

Dakle, dogovor o saradnji, ja podržavam, možda je to vama čudno…
Ja hoću, amandman je po ma kom osnovu, a o ovom osnovu vam ja pričam.
Znači, verske netrpeljivosti, nacionalne pripadnosti koje izjave gospodina Ugljanina prouzrokuju.
Ja sada pitam ministra pravde, da li će tužilaštva da preuzmu nekakve korake, da opravdana zabrinutost stanovništva iz Raške oblasti, odakle sam ja narodni poslanik, bude na neki način odagnata. Mene ljudi zovu, mene ljudi pitaju da li će nešto da se preduzme. Sada, ako to nekome smeta, što ja iznosim podatak predsedavajući, da je potpisan taj memorandum sa datumom, sa učesnicima koji su potpisali, on je izuzetno važan.
Ja tu pruženu ruku podržavam, ali kažem da to sada, pošto je ruka odbijena, mi moramo da preduzmemo kao ozbiljna država korake, jer ako gospodin Ugljanin priča o srpskoj državi u Srbiji koja je fašistička, mi moramo da se složimo da je to veliki problem, jer Novi Pazar je 100 kilometara od grada Kraljeva. Ja sam narodni poslanik iz grada Kraljeva i to je ta veza o kojoj ja pričam.
Ja sam zato napisao – po ma kom osnovu, sa sasvim dobrom idejom i namerom, da naglasim potrebu saradnje i međunacionalne i međuverske sa svakom grupacijom. Naravno, to je odbijeno.
Da više vremena ne koristim, ubeđen sam da odgovor neću dobiti, ali voleo bih da čujem šta o tome misli gospođica ministar. Hvala.
Ja ću morati opet sada kada pričam po amandmanu, da izađem iz priče o amandmanu, jer rečeno mi je da glumim patriotu, da sam lažni patriota, da nemam pravo u ovoj Skupštini da pričam…
Niste mi dali povredu Poslovnika, član 104.
Tačno je da imate pravo da tumačite da li imam pravo na repliku, ali sam spomenut imenom,zamenik sam šefa poslaničke grupe, najgrublje mi je protumačeno ono što sam rekao. Kako da se sada ponašam predsedavajući?