U potpunosti razumem strah da se neće pojaviti neko ko će privatizovati, ali to ne može biti opravdan razlog da se odustane od toga da država izađe iz vlasničke strukture medija.
Još jedna stvar, ono što mislim da je važno u ovom trenutku, oko čega smo se svi složili, a to je da u ovom trenutku mi imamo dva javna medijska servisa. Ostalo su lokalne televizije i mi smo uspeli da zadržimo oba javna medijska servisa. Otvaranje još novih šest regionalnih servisa naprosto nije sa ekonomske tačke izdrživo, obzirom da smo i ovo jedva uspeli da obezbedimo do uvođenja takse, znači kompletno iz budžeta.
Ali, reći ću vam još nešto drugo. I meni je bitno ovde u Beogradu da znam šta se dešava u Kragujevcu i šta se dešava u Nišu i šta se dešava u Vranju i šta se dešava u drugim gradovima, a to regionalni servisi ne mogu da mi priušte, zato što to može upravo da priušti javni servis. Ako vi mislite da nas ne interesuje šta se dešava van Beograda, to je zaista argument koji ja ne mogu da prihvatim, pre svega neko kao ministar kulture i koji zna šta se dešava i u drugim gradovima.
Ali, ono što mislim da je dragoceno ovde i što se nadam da rukovodstvo i RTS i RTV pažljivo sluša, to je kakve su potrebe građana Srbije i na koji način moraju da unaprede svoj program kroz vreme.
To će sigurno biti regulisano kroz pod podzakonska akta, a da bi vam pojasnio znači reč „prigodan“ koja je meni privukla pažnju, o čemu se radi i kako drugačije definisati, recimo, jubileje.
Obeležavanje jubileja velikog rata, Nikole Tesle, Pupina. Znači, podrazumeva se da je to sa jedne strane, sa druge strane kako okarakterisati tačno odlaske na razne stručne skupove, novinarska udruženja, skrenuo bih vam na to pažnju, konferencije, znači, ali taj deo, dobro ste primetili to će biti regulisano kroz pod zakonska akta.
Ovde u odgovoru je rečeno da je to pre predmet podzakonskog akta. Zaista nisam pravnik i ne mogu da sumnjam u ono što je tu rečeno, ali samo vas molim da zamislite situaciju da se ne pozovu predstavnici novinarskih udruženja da budu članovi komisije.
Da li mislite da je to nešto što je uopšte moguće i da je to nešto što bi prošlo tek tako? Potpuno opravdano bi bilo da bude vrlo burna reakcija čitave medijske zajednice. Mi smo upravo zbog toga i predvideli da oni budu ljudi koji će biti u tim komisijama, da bi obezbedili punu transparentnost, jer oni će o svom radu komisijama i pisati.
Mislim da je to vrlo dobar primer kako funkcionišu komisije u okviru Ministarstva kulture, u svim oblastima. Dvadeset i šest komisija je imalo potpuno otvoren rad, bio je otvoren za medije i za sve one koji su učestvovali u projektima i bili zainteresovani, tako da mislim da je vaša bojazan ovde potpuno bez osnova.
Da ne bude zabune. Znači, zakon je jasno predvideo da su članovi konkursne komisije, između ostalog, iz redova članova novinarskih udruženja i medijskih udruženja.
Takođe, ali i predsedavajući je već rekao, zaista bih molio da ljude koji su radili na ovim zakonima ne diskvalifikujete ovim rečnikom.
Takođe mi je drago što sam vas ja, iako nisam pravnik, uspeo da inspirišem.
Samo bih molio da preciziramo. Mi ovde ne menjamo nekoliko članova, nego donosimo set medijskih zakona.
Druga stvar, da biste uredili jednu oblast, mislim da je prvi korak da uspostavite zakonske okvire koji su po nekakvim standardima Evrope i koji su po standardima koji garantuju slobodu medija. Mislim da je to prvi korak, a drugi korak je da delujete parapsihološki. Zaista verujem da je ovo pravi način.
Ministarstvo kulture i informisanja odgovara za ona sredstva koja ono dodeljuje, a ne možemo da preuzmemo kontrolu sredstava od nekih drugih izvora.
Sa druge strane, mislim da bi to delovalo kao jedan priličan pritisak na medije da im tražimo da dostavljaju kao Ministarstvo kulture i informisanja, kompletne izveštaje o njihovom poslovanju.
Mi treba da regulišemo da našim građanima bude dostupno, javno i vidno svaki onaj vid državne pomoći, jer to mi dodeljujemo, to je novac iz budžeta i to je novac građana.
Očigledno da postoji ozbiljan problem zato što ste se vi malopre zalagali za parapsihologiju, a ja sam govorio o nacrtu ovog zakona.
Druga jedna stvar, zaista, ako ćemo da se bavimo književnim tekstom ovde, pošto čujem dosta primedbi na račun da li je književno to lepo rečeno, mislim da to zaista nije mesto. Dakle, samo mi objasnite, ako postoji jasno vreme do kada država mora da izađe iz medija, što je definisano. Gde onda u obrazloženju ovde vi imate nekakve dileme?
Ono oko čega se slažemo to je da od 1. jula, kada je predviđeno da mora biti završen izlazak države iz vlasničke strukture medija, znači oko toga se slažemo, međutim meni se čini da ovde ima osnova da se u ovom periodu sada, do 1. jula sledeće godine, manje od godinu dana, da se predupredi ta situacija. Tako da, ako bi mogli samo još jedanput da pogledamo ovaj stav ili ako može pauza.
Zaista niko nije mogao da pretpostavi da bi neko osnovao medij za sledećih par meseci, da bi ga posle toga privatizovao, ali prihvatićemo ovaj amandman, zato što mislim da je on potpuno na tragu upravo ovih zakona.
Ako mogu samo da dam obrazloženje za ovaj član 39. Znači, piše – upisom do 5% vlasništva, a u predlogu je više od 5%. Ova greška je u kucanju obrazloženja. Znači, uz izvinjenje, jer da nije bila greška, prihvatili bi taj amandman.
Opoziv se pojavljivao samo u nekim od prvih nacrta zakona i bio je razmatran, uključujući i vrlo aktivno učešće stručnjaka Evropske komisije.
Stav je bio da je u potpunosti zadovoljavajuće, što je u skladu sa Evropskom regulativom i standardima, a predviđeno je pravo na odgovor i ispravku informacije.
Sa druge strane, moram da prokomentarišem, ni u kom slučaju, nijedno novinarsko udruženje nisam spominjao u trenucima kada mi nedostane argumenata, jer bih isto tako mogao da shvatim da u nedostatku vaših argumenata vi sada spominjete jedno od novinarskih udruženja, a nikako to nisam na taj način doživeo.
Kao što ste sami rekli, ovo suštinski ne menja stvari, da li je predizborna ili izborna kampanja.
Ukoliko je to jedina tačka u kojoj smo mi došli do nekog malog razmimoilaženja, ne mogu ništa drugo nego da izrazim svoje veliko zadovoljstvo.
Kao što sam rekao, što se tiče opoziva, o tome je bilo reči na radnim grupama i postoje samo negde na samom početku, na prvim nacrtima zakona, ali pošto nismo prihvatili vaš amandman, vezano za opoziv, malo bi bilo apsurdno da prihvatimo rokove.
Nisam pravnik, ali pretpostavljam da bi to bilo pravno neodrživo.
Rekli ste evropska praksa opoziva. Ovaj zakon je bio u Briselu i nismo dobili nikakvu primedbu.
(Marko Đurišić, s mesta: Nije praksa, ali biće jednog dana.)
Mi donosimo zakon u ovom trenutku.