Ja se zaista izvinjavam, ali moram naprosto da pojasnim zbog građana Srbije koji možda ne znaju proceduru. Znači, neophodno je uskladiti ovaj zakon sa mišljenjima ministarstva drugih. Neophodno je uskladiti ovaj zahtev sa onim što su preporuke Evropske komisije, jer to je naprosto normalan proces, kao što je normalan proces što krećete od javnih rasprava. Mi smo pre javnih rasprava, istina, poslali prvi nacrt zakona na mišljenje Nacionalnom savetu, posle toga smo imali javno slušanje, itd.
Međutim, ono što je za mene čudno jeste što upravo ovaj član 12. koji ste predložili, uvažena poslanice Marjanović, pored vas i Nataša Vučković, Jovana Jovanović, Balša Božović i Dejan Nikolić, vi ste predložili da se briše. On je dodat na sugestiju Nacionalnog saveta za kulturu.

Ja bih vas samo molio da ne vređate Vladu Srbije kvalifikacijom o neukosti. Mislim da to naprosto nije korektno.
Međutim, ono što mi je drago, evo vidite na sopstvenom primeru, vi ste pažljivo saslušali Nacionalni savet i niste prihvatili sve njihove sugestije. Znači, niste se složili oko ovog prethodnog člana. Dozvolite da isto pravo ima i Ministarstvo kulture i informisanja. Bitno je da se jako dobro čujemo, što ne znači i ne moguće je da se slažemo sto posto, jer kako da vam kažem, sto posto saglasnosti je postojalo samo u nekim režimima kojih odavno više nema.

Pre svega, ja nisam rekao da vi ne znate procedure. Bio sam vrlo precizan zarad onih ljudi koji nas gledaju da pojasnim da zakon mora da bude deo pravnog sistema. Ne znam zašto ste se tu našli lično prozvanim.
Takođe, smatram da je dobro što ovaj zakon se donosi sa ovoliko strasti, da je dobro što je ovoliko oštra debata i ona se ni po čemu ne razlikuje od debate kada je donošen prethodni zakon o kulturi i siguran sam da će tako biti kada se bude donosio svaki sledeći zakon o kulturi, jer su upravo kulturni poslenici oni koji su krajnje posvećeni svom poslu i koji su krajnje fokusirani na ono što je njihov deo, da li je u pitanju umetnost, da li je u pitanju neki deo stručnjaka u kulturi, znači svako misli da je njegov deo najvažniji i jeste i za njega i za publiku koja to prati. Ako neko to zna, to znam ja. U trenutku kada je to potrebno staviti u širu sliku, kada je to potrebno uklopiti da se napravi balans, pre svega razdvojiti ono što je kultura, sa druge strane napraviti balans između onoga što je umetnost i onoga što je kultura, onda dolazimo do trenutka gde je nemoguće postići takvu vrstu konsenzusa kakav bih ja voleo da imamo.
Ali, onog trenutka kada mi ovde u parlamentu postignemo vrstu konsenzusa o tome da je kultura jedan od prioriteta, mi smo već napravili veliki korak i poslali jako dobru poruku onim svim posvećenim do krajnosti ljudima koji provode čitav svoj život između umetnosti i kulture.

Vi ste zamerili prethodnom članu zakona da je deklarativan. Iako se u mnogo čemu što ste rekli mogu da složim sa vama o tome kakva je uloga kulture u ovom trenutku, to je ipak bio jedan deklarativan stav koji ste vi rekli.
Takođe, moj stav po pitanju nacionalnih penzija je bio jasno iznesen i ovde u Skupštini i javno. Samo ne razumem zbog čega bi bilo kome, bez obzira na njegovu funkciju, bilo uskraćeno pravo da svoj stav iznosi javno. Ja mislim da je to upravo legitimno pravo, tako da ne znam čemu vaše čuđenje što je premijer izneo svoj stav. To je sa jedne strane. S druge strane, da odgovorim konkretno na vaše pitanje. Naravno da ne samo po tom pitanju, nego po mnogim drugim pitanjima su bile rasprave unutar Vlade.
Na kraju, nažalost, niste bili na kraju, ne znam ni da li ste bili na plenarnoj sednici, ali više puta sam ponovio da se konačne odluke donose upravo u Domu Narodne skupštine, poštujući sve demokratske procedure.

Vrlo cenim vašu brigu za kredibilitet Ministarstva kulture i informisanja. Ja istu bojazan osećam za kredibilitet vaše stranke, ali naprosto propuštate, da li slučajno, da li namerno, da je jednostavno ovaj tekst člana 14. drugačiji od onog kakav je bio ranije. Možda su to detalji, ali ja mislim da su oni izuzetno bitni. Pročitajte pažljivo član 14.

Ja ću još jedanput ponoviti, lični stavovi su jedno, međutim, odluke se donose u institucijama. Zna se ko radi nacrt zakona, zna se ko radi predlog zakona, znaju se čitave procedure i, na kraju krajeva, izuzetno poštujem što je parlament upravo taj koji donosi konačnu odluku.

Trudim se da ne koristim u raspravi kvalifikacije poput „nedemokratski“, poput „farsa“ jer mi ovde ipak govorimo o Zakonu o kulturi i upravo želji da se maksimalno ojačaju institucije kulture jer je to jedan od osnovnih prioriteta Ministarstva kulture i informisanja.
Mislim da ne tumačite ovaj član na pravi način, s obzirom da upravni odbori imaju sada obavezu da svakog kandidata ocene, oni rangiraju i daju obrazloženje za svakog kandidata, čime Ministarstvo kulture i informisanja ima uvid u jednostavno sve kandidate, ranije je dostavljanjem samo jednog kandidata i nepotpunom dokumentacijom. Ovde vam posebno skrećem pažnju da se to odnosi na teritoriju čitave Republike Srbije, znači, i na lokalne samouprave. Meni se čini da ćemo kroz ovaj sistem sa jedne strane mi imati uvid u to zapravo kako rade upravni odbori, a dozvolićete da kao osnivači imamo na to pravo, sa jedne strane, a sa druge strane, onim ljudima koji konkurišu, koji će takođe imati uvid u tu dokumentaciju, u način bodovanja, u obrazloženje i sve ostalo, dati mogućnost da imaju pravnu zaštitu. Meni se čini da je to daleko transparentniji proces.
Vi ovde govorite o tome kako će upravni odbori postati, ne znam kako ste rekli tačno, izvinite ako pogrešno citiram, neka vrsta poštanskog sandučeta. Oprostite, molim vas, da li smatrate da Ministarstvo kulture i informisanja treba da bude poštansko sanduče koje će samo prosleđivati jedno ime koje je odredio upravni odbor, uz svo uvažavanje upravnog odbora, a potom, kada se napravi greška i javnost nije time zadovoljna, snositi svu odgovornost što je na taj način upravni odbor doneo odluku. Meni se čini da je ovo jedan dobar korak upravo ka profesionalizaciji i ka potpunoj transparentnosti prilikom izbora direktora, a nijedna jedina vlast do sada nije napravila određene propuste upravo u tom segmentu.

Upravo reč nedopušteno se koristi kada je u pitanju sukob interesa. Znači, pravno, terminološki on je uobičajen, recimo, konkretno za sukob interesa.
Znate šta, ukoliko u nečemu vidite samo zlu nameru, ja tu ne mogu nikako da pomognem, ovde je zaista bila intencija da se poveća transparentnost i da se poveća javnost prilikom izbora direktora ustanova kulture. Uostalom i kada se dešavaju konkursi, kada imate komisije, ministar na kraju potpisuje i može da potpiše ili ne potpiše odluku komisije. Za vreme čitavog svog mandata ne postoji ni jedna odluka komisije, da li iz oblasti kulture ili iz oblasti informisanja koju sam ja menjao i koju ja nisam potpisao. Mislim da je to standard dokle god postoje komisije, dokle god ne dođemo u situaciju da možda se jednostavno reši u jednom trenutku da ministar diskreciono u bilo kom ministarstvu određuje sve. Tako da naprosto, citirajući, ali da skratim ovu priču, jer vi ste sve rekli u prvoj rečenici, da smatrate da ja nisam u pravu. Ja smatram da vi niste u pravu kada smatrate da ministar nije u pravu.

Ja sada mislim da ste u pravu kada ste mislili da nisam u pravu zato što nisam bio dovoljno precizan. Uopšte nisam mislio na komisije koje su vezane za izbor direktora nego komisije koje su vezane za izbor projekata. Konkretno na komisije koje biraju projekte u oblasti javnog informisanja, koje kao što znate većinski čine predstavnici medijskih i novinarskih udruženja, a ovaj deo koje je pozvalo ministarstvo čine predstavnici koje su dali Zaštitnik građana, Poverenica za rodnu ravnopravnost, Zaštitnik za poverljivost informacija, predstavnici nekih od najkritičnijih, da kažem, medija prema radu samog ministarstva kao što su ljudi iz „Istinometara“ i ni jedna odluka nije menjana.
Na to sam mislio kada sam rekao, da jednostavno onog trenutka kada imate komisije, to je vezano za konkurse. Ovde je upravo mogućnost, ja govorim, mora da dođe potpuno obrazloženje, znači, sa biografijom, način bodovanja, kako su došli do te odluke, jer jednostavno praksa je pokazala da moramo da preuzmemo prilikom izbora direktora tu vrstu odgovornosti da ne budemo samo poštansko sanduče.

Meni se čini da smo upravo malopre apsolvirali i pojam nedopuštene prijave. Ako vam treba primer, nedopušteno je da se ja u ovom trenutku prijavim za direktora pozorišta u Vranju. Nedopušteno je kada imate sukob interesa. Mislim, dali smo odgovor na pitanje i opet kažem insistiranje i stvaranje iluzije kao što je bilo oko nadležnosti nacionalnog saveta gde su izmenjene bukvalno dve reči, pri tome dodate, stvaranjem takve vrste iluzija da su to nekakve, da kažem, spektakularne, kardinalno dramatične stvari, ja ne znam ko od toga ima interes. Kultura, sigurno nema.

Ja sam 12,5 godina bio na čelu jedne institucije kulture i znam sve kolege. Znači, najveći broj članova upravnog odbora je ili tri ili pet. E, sada, polovina od tri je malo teško sprovodiva u praksi, kao i polovina od pet. U pokušaju da razrešimo taj problem, mi smo jednostavno samo napisali u zakonu ono kako se to praktično primenjuje.

Naprosto, želja je da se podignu kapaciteti ustanova. I samo da bude tu jasno, znači, ne imenuje se i umetnički i programski, odnosno stručni savet, nego jedan od tih saveta i naprosto mi se čini da ono što zapravo neformalno i funkcioniše u svakoj instituciji dobija na neki način svoj institucionalniji karakter. Jer, ljudi i ovako i onako…
Sačekaću ja da završite, ali ako vas ne interesuje ovaj odgovor, onda zaista nema potrebe da nastavljam.

Ja se izvinjavam ako ću nekoga uvrediti u sali, ali ja sam jedini ovde koji je bio direktor jedne institucije kulture, koja je pri tome nosila ime institucije kulture od nacionalnog značaja. Zaista, iz iskustva mogu da vam kažem da to u praksi nije pokazalo ništa izuzev nečega što predstavlja, kako da kažem, deklarativne prirode, samo nekakvu značku.
Postoji direktan problem u tome zato što su različiti osnivači ustanova od kojih, kako da vam kažem, nije potrebno to zakonom propisati, publika sama vrlo dobro prepoznaje koje su ustanove od nacionalnog značaja, struka sama prepoznaje koje su institucije od nacionalnog značaja. Ali, cilj ovog zakona je da se stvari raščiste i da sve bude naprosto primenljivo i jasno, što nije bio slučaj u prethodnom zakonu, ali opet govorim, odajem priznanje onima koji su ga radili, jer je to bio prvi sistemski zakon iz oblasti kulture.
Od 2010. godine, kada je počeo da se primenjuje, mnoge stvari su se pokazale neprimenjivim. Opet vam ponavljam, zaista, same institucije kulture od nacionalnog značaja, nije ovde pitanje, one koje su samo nezasluženo dobile to priznanje, nego je jednostavno pitanje onih institucija koje opravdano nose tu titulu ili ne znam kako da nazovem uopšte taj institut, a zapravo ne možemo to da valorizujemo kroz finansijska sredstva, odnosno da im omogućimo preimućstvo prilikom finansiranja, naprosto, zbog različitih nivoa osnivača. Ako bi to primenjivali, mi bi na taj način u potpunosti obesmislili projektno sufinansiranje i konkurse. Mislim da je to potpuno jasno.

Zaista sam svašta mogao da očekujem u svom životu, ali da ćete mi vi objašnjavati važnost ustanova kulture, to nisam moga da pretpostavim.
Ponavljam, 12 i po godina sam bio na čelu jedne institucije kulture i vrlo dobro znam i kakvi su problemi u ustanovama kulture i vrlo dobro znam sa kakvim problemima se suočavaju moje kolege, bivše kolege direktori. I upravo svaki potez ministarstva i Vlade je u tome da se ti problemi rešavaju korak po korak, ali da se rešavaju konkretno, a ne deklarativno. To se ogleda kroz maksimalno razdvajanje onoga šta je estrada u odnosu na ono šta je kultura. Jednostavno kroz tu vrstu, samo tu vrstu ušteda smo uspeli da omogućimo u ovom trenutku maksimum ukoliko je moguće za one naše ustanove koje smo mi osnivači dodatna sredstva za programe, a pomogli i mnoge druge ustanove kojima nismo mi osnivači kroz konkurse.
Mislim da je to u ovom trenutku ono što je najbitnije, jer ukoliko želite da stičete jeftine poene kroz finansiranje onoga što, ja nemam ništa protiv da postoje, ali što je ranije prolazilo kroz Ministarstvo kulture, a predstavlja komercijalne manifestacije poput Egzita ili Guče, naravno da će vam ostati manje novca za programe Narodnog pozorišta ili bilo kog muzeja. Tako da, ovo je prvi korak, a meni se čini da jednostavno, ja kažem ovo je proces jedan. Mi treba da osnažimo, pre svega institucije finansijski, mi treba da završimo ono što su infrastrukturni radovi, mi treba da…

Pre svega, zahvaljujem vam se što ste govorili ovako precizno o amandmanu, ali moram da pojasnim jednu stvar da ne bi došlo da zabune, kao što je došlo oko nacionalnih penzija.
Dakle, ne ukidaju se ustanove od nacionalnog značaja. Neko ko nas sluša bi mogao da pomisli u ovom trenutku da mi ukidamo Narodno pozorište, da ukidamo Narodni muzej, da ukidamo Beogradsku filharmoniju, da ukidamo institucije. Znači, molim vas samo da bude jasno. To je samo deklarativan naziv koji je u jednom trenutku delovao politički vrlo profitabilno, daćemo sada svima, što većem broju ustanova ime od nacionalnog značaja. Ja smatram da je u ovom trenutku od prioriteta da se te ustanove suštinski ojačaju i mi na tome maksimalno radimo.
Što se tiče muzeja? Znate šta, ja bih bio najsrećniji da su oni završeni u rokovima koje ste vi rekli. Mi jesmo probili rok i ja opet ponavljam, znači, smenjen je direktor, smenjena je kompletna tenderska komisija, podnete su krivične prijave, podneta je i krivična prijava protiv Republičke komisije za zaštitu prava ponuđača, ali mislim da ja manja šteta od toga što nije završeno u onom roku koji je bio moguć da su jednostavno odradili svoj posao svi, nego da su pare budžetskih korisnika završile u nečijim privatnim džepovima.