Ja se izvinjavam, morao sam da intervenišem. Pošto na dnevnom redu nije novi zakon o privatizaciji, znači, ja bih vas zamolio da se koncentrišemo na zakonski dokument koji je pred vama. Novi zakon će tek doći nakon javne procedure i transparentne diskusije, koju ćemo napraviti sa svim relevantnim društvenim grupama. Prema tome, nema svrhe prejudicirati zakonska rešenja koja će tek doći.

Ja vrlo dobro znam da nije na dnevnom redu novi zakon, ali ga vi već najavljujete u javnosti i nije zgoreg da se o njemu ovde diskutuje zato što je on razlog zašto ovaj zakon sada već ima i odloženu primenu, taj deo o autonomnoj privatizaciji. Ali, strašno me interesuje otkud Vi kao mlad čovek, moj godišnjak,  otkud Vi govorite o nekoj javnoj raspravi, o društvenim grupama. To je umrlo sa Kardeljom. Nema više javne rasprave. Kakvu javnu raspravu Vlada izvodi da bi donela neki svoj zakon. Rasprava se vrši u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ovde zakon ili prođe ili ne prođe. Nema drugih grupa pred kojima se vrši rasprava. Vi popuštate onima koji su dosta doprineli da dođete na vlast, pa čim se neko pobuni vi odmah zaustavite zakon, i kažete - evo, za dva - tri meseca mi ćemo to ponovo da rešimo. Ne valja taj princip. Ne valja taj metod. Pri donošenju zakona znate da ćete imati otpor određenih grupa, čitavih socijalnih grupa građana, ali sa time morate da raščistite - ili donosite zakon ili ne donosite. Nema smisla da poslanicima pošaljete zakon, kao tačku dnevnog reda, i mi se pripremimo, dođemo na sednicu, a vi onda kažete - zbog toga što smo razgovarali sa ovim i sa onim, ovaj zakon i njegovu primenu odlažemo na tri ili šest meseci. To stvara neozbiljnost. Zbog toga sam insistirao na tome da mislim da bi mnogo bolje bilo da ste nam ovde objasnili koji to model privatizacije DOS predlaže. Shvatio sam da ovaj model privatizacije nije po volji DOS-a. Slažem se. Imate pravo, imate svoj ekonomski program. Ali, mnogo je važnije da znam šta je po vašoj volji, nego šta vam nije po volji. Danas čitajući dnevni red, saznajem šta vam sve nije po volji, ali nikako da proniknem u to šta vam je po volji. Nigde da ima bar 10 tačaka neki predlog zakona iz koga mogu da zaključim šta je to vama po volji i zašta se zalažete. Izađete u javnost sa predlogom zakona, pokoleba vas neki sindikat. Izađete sa predlogom zakona, pokoleba vas neka grupa. Da li je to znak da taj zakon nije bio ozbiljno razmotren? Da li je to znak da ste se tek sad setili i sad se dogovarate kakve ćete zakone da donosite. Pa, onda, jadna nam majka.

Reč ima gospodin Ivković.

Poštovani gospodine predsedavajući, želeo bih da Vam samo kažem ovde pred svima da ste ministru pravde u Vladi Republike Srbije dopustili da potpuno govori van teme i da ga niste opomenuli, a da je istovremeno on ovde, u najvišem domu Republike Srbije, u parlamentu, pred Vama kao predsednikom, izašao potpuno iz ovlašćenja ministra pravde. Ali, o tome ćemo govoriti kada budemo govorili o vršiocima dužnosti pravosudnih funkcija, o zavisnosti pravde, tužilaštva i sudstva. O tome ćemo razgovarati kad bude vreme, pod 6. ili 7. tačkom dnevnog reda. Očekujem da ćete mi dopustiti da govorim 10 minuta, kao i gospodinu Tomislavu Nikoliću, za razliku od prethodnog nastupa po prvoj tački dnevnog reda.

Kao dvostruki termin, da.

Što se tiče javne rasprave, sigurno je da je dobra varijanta i ona je moguća, treba reći, javnih konsultacija. Znači, dobra je odluka ministra Vlahovića da ide u javne konsultacije, jer razgovarajući sa onima koji su zainteresovani za određeno zakonsko rešenje, može saznati mnogo toga i ne može mu se dogoditi ono što mu se dogodilo, i njemu i prethodnim predlagačima zakona, svih zakonskih projekata na današnjem zasedanju, a to je da urade predloge zakonskih projekata, a da onda Vlada Republike Srbije stavlja amandmane, tačno onoliko amandmana koliko ima članova u zakonskom projektu, odnosno, sama menja svoje zakonske projekta. To je verovatno i najveća bruka koju može da doživi neko ko želi da pokaže da zna i ume da upravlja državom. Nažalost, upravljanje državom je vrlo ozbiljna stvar, i dobro je ovde primećeno, ovde se ukidaju prethodna zakonska rešenja i dopušta se da važe, i ako su ukinuta do momenta dok ne počnu da dejstvuju neka nova koja će nekada biti urađena, ili u slučaju Zakona o svojinskoj transformaciji, ukida se taj zakon i ostavlja se prostor od 6 meseci, bez ikakve akcije, u zemlji koja treba da dobije svež kapital, kako privatni, tako i inostrani.
Treba reći oko Zakona o svojinskoj transfomaciji, da, u suštini, u ovoj zemlji u ogromnoj vrednosti leži društvena svojina. Sigurno da nije slučajno što je bitka krenula upravo tu, ali bi bilo lepo i korektno od ministra Vlahovića da je ovde istakao da nije slučajno bio onoliki broj preduzeća koja su ušla u svojinsku transformaciju, jer upravo se to i dogodilo onog trenutka kada je, na insistiranje ministra Oskara Kovača, dogovoreno da marka vredi 30 dinara, odnosno, da ima realnu vrednost. Tada je privatizacija, kao takva, bila i moguća. Ta ogromna društvena svojina, prema važećem aktuelnom rešenju o svojinskoj transformaciji, je pravo i korist zaposlenih, penzionera i poljoprivrednih radnika. Prema tome, ta ogromna društvena svojina, prema aktuelnom Zakonu o svojinskoj transformaciji, i jeste namenjena u iznosu od 60% kapitala za sve zaposlene, penzionere i poljoprivrednike. Znači, jedna ogromna populacija, koja je stvarala društvenu svojinu aktuelnim zakonom, se sad želi, u jednom doborom delu, da stavi van snage, a imala je pravo da ostvari i korist od imovine koju je stvarala. Nije slučajno rečeno da se u tom zakonu ta transformacija vrši u roku od 5 godina. Rečeno je upravo zbog toga što je ova zemlja prošla kroz ono kroz šta je prošla, kroz embargo, kroz agresiju. Znači, kroz nasilna činjenja mnogih koji su sada zainteresovani da dođu u one prostore, siromašenje ove zemlje i umanjivanja vrednosti društvenog kapitala. Zato i jeste dat period od 5 godina, period jednog oporavka, koji će dopustiti da se sa pravom vrednošću izvrši transformacija društvenog kapitala.
Ovo što se sada pokušava da učini amandmanima koji se daju, ništa nisu promenili u srži Predloga zakona. Zakon je apsolutno protivustavan i sa stanovišta Saveznog ustava i Republičkog ustava. Dovoljno je reći da su povređeni čl. od 57. do 64. Republičkog ustava koji garantuje ustavno pravo preduzeća da samostalno organizuje svoje poslovanje.
Taj zakon u suštini ide ka ukidanju unutrašnje transformacije, popularno rečeno insajderske transformacije, ali treba reći da ukoliko bi ovo stupilo na snagu, a nesreća je što će verovatno zbog DOS-ovske većine stupiti, da radnici u preduzećima postaju najamni radnici, a ja bih popularno uporedio sa insajderskom transformacijom, pošto se ona ukida, oni postaju totalni autsajderi, i naša je procena da će najmanje milion ljudi u ovoj zemlji, milion radnika, penzionera i poljoprivrednika ostati bez svog prava na besplatne akcije, jer se želi da stopira insajderska ili autonomna transformacija preduzeća, koja je sa punim pravom i punom snagom krenula onog momenta kada je realno vrednovan kurs dinara i marke.
Želim nešto da kažem u vezi sa onim što je rečeno ovde za govornicom vrlo maliciozno. Maliciozno je rečeno da ovaj zakon o svojinskoj transformaciji ne vodi računa o mladima. Zaboga, jadni mladi, i o njima niko nije vodio računa dok DOS-ovska vlast nije došla na vlast.
Odmah da vam kažem - upravo ovaj zakon, čiji se jedan deo sada ukida, i te kako je vodio računa o mladima i o nezaposlenima, jer je planirao da 50% sredstava od svojinske transformacije odlazi u Fond za razvoj Republike Srbije, koji prevashodno ima zadatak da finansira razvojne projekte, a naš predlog je i projekte iz oblasti malih i srednjih preduzeća, i išlo je 20% sredstava u Republički zavod za tržište rada, namenjeno za prekvalifikacije i stimulisanje zapošljavanja nezaposlenih, a pre svega mladih. O pozitivnim efektima na razvoj sela, o šansi za stvaranje zapošljavanja svih struktura stanovništva, a posebno mladih i žena da i ne govorim.
Prema tome, nije bilo lepo ovde za ovom govornicom, niti u tekstu obrazloženja Zakona to govoriti.
A, sada par reči i o budućnosti. Naravno, ja sam razumeo kao i vi da ministar Vlahović želi da razgovaramo samo o Predlogu zakona, odnosno o amandmanu Čedomira Jovanovića da se ukida autonomna transformacija u narednih šest meseci, apsolutno se ukida, dok mi ne dočekamo da DOS-ovska vlast pripremi kako ona to zamišlja da radi.
Tvrdim i neka me oporeknu da će milion ljudi ostati u ovoj zemlji bez svog prava na besplatne deonice, poljoprivrednici, penzioneri i zaposleni radnici, jer imamo procene da se ide ka tome da se dopusti 10 do 15% akcija da se dele zaposlenima u preduzeću, a da sve ostalo ide na tržište i samim tim da će efekat bombardovanja i embarga da naplate oni koji su finansirali i embargo i bombardovanje.
Što se tiče gospodina Vlahovića i Diloj Tuš, pogledao sam najnoviji vebsajt Diloj Tuša i pronašao jednu zanimljivu stvar - eksperti Diloj Tuša su bili angažovani od strane Vlade Republike Srbije na projektu izrade Nacrta zakona o vlasničkoj transformaciji koji se trenutno primenjuje. Među ekspertima, pored mog kolege i druga Branka Đurića, su i gospodin Aleksandar Vlahović, Danko Đunić, Milivoj Cvetanović. Očigledno je da se ovde ostvaruje jedna povratna sprega.
Znači, rađen je aktuelizator o svojinskoj transformaciji i dobro je da se tokom njegove primene uoče određeni problemi i da se taj fitbek iskoristi, da se popravlja Zakon o vlasničkoj transformaciji. A, da se Zakon o vlasničkoj transformaciji popravlja tako da se potpuno ukinu mogućnosti autonomne transformacije, da se radnicima oduzme pravo, i svim penzionerima i poljoprivrednicima, koji su svojim doprinosom učestvovali u stvaranju društvene svojine, pravo na besplatne akcije, to je sada već veliki znak pitanja - da li je ovo bio rad po nalogu da se uradi kako se želi, kako želi investitor ili je bio stvarno pravi stručni rad.
Zanimljivo je da je Diloj Tuš Jugoslavije finansijski savetnik internaciionalnog proizvođača cementa zainteresovan za kupovinu najveće firme za proizvodnju cementa u zemlji. Takođe, angažovan je od strane Vlade Republike Crne Gore itd. Prema tome, prilikom analize i poteza aktuelne Vlade na ukidanju Zakona o svojinskoj transformaciji treba razmišljati o tome šta oni žele da rade i sigurno je da svaki ministar koji želi da uđe u ministarstvo mora da ima viziju - šta misli da uradi u naredno vreme.
Mi poslanici ovde, zagovarajući i razgovarajući o tome da li ima rezona da se zaustavi autonomna transformacija za šest meseci, imamo pravo da čujemo ima li aktuelni ministar, koji to radi, viziju šta to misli da uradi u narednih šest meseci pa da malo produskutujemo to. Možda ćemo zaključiti da je ta vizija toliko opravdana, da ima rezona šest meseci sprečiti ljude da idu u autonomnu transformaciju.
Pri tome treba svi da znaju da za tu autonomnu transformaciju u skoro svim preduzećima postoje uslovi, jer je preko 2.000 i nešto procena kapitala tih preduzeća izvršeno i sa vraćanjem realnog kursa marke i dinara u suštini transformacija apsolutno može da počne, kao što je počela zahvaljujući profesoru Oskaru Kovaču dok je bio ministar u prelaznoj vladi Republike Srbije.
Prema tome, očekujem ovde da ćemo i mi i javnost imati priliku da čujemo koja je to vizija, koji su to konkretni ciljevi zbog kojih ima rezona učiniti nešto, a to je zaustaviti šest meseci transformaciju, jer postoji bojazan da će sigurno preko milion ljudi ostati bez prava na besplatne deonice, upravo oni koji su ta prava i taj kapital stvarali.

Ima reč narodni poslanik Branko Gligorić.

Za razliku od radikala uzeo sam reč da kritikujem Vladu zašto već u ovoj fazi pripreme izmena i dopuna Zakona o svojinskoj transformaciji nije uključila društvene grupe, sindikat, pre svega.
Koliko sam obavešten, jedino je Granski sindikat "Nezavisnost" uputio dopis Skupštini Srbije u kome iznosi neke kritičke opservacije vezane pre svega za način pripreme ovih izmena i dopuna. Bez obzira što znam da ne postoji uporište u Poslovniku, mislim da bi bilo dobro makar post festum da se poslanici upoznaju sa tim primedbama. Tim pre što je Vlada u ovom postupku izbegla susret sa sindikatom, a mislim da nije iskorišćena prva prilika da se otpočne sa procesom socijalnog dijaloga koji je preko potreban ovoj zemlji.
Skupština ne bi trebalo da ulazi u tu zamku i uz svu dobronamernost Vlade i brzinu kojom je ovo pripremano podržavam da se u narednom postupku, kada se bude pripremao konačni zakon o svojinskoj transformaciji, imaju u vidu ti socijalni i drugi efekti.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Miroljub Veljković.

Gospodine ministre, govoriću o materijalu, kako Vi insistirate, koji je pred nama.
Poštovani narodni poslanici, gospodinu Đinđiću je već postao manir da zaustavlja i vraća na početak svojinske transformacije, odnosno privatizacije. Prvi put je to uradio sa tzv. Ante Markovićevim zakonom o privatizaciji.
Svi se sećate da je veliki broj firmi u to vreme, čak je i moj kolega Simić kupio akcije od jedne firme u Vrnjačkoj Banji, omogućio zaposlenim radnicima da otkupe deonice firmi u kojima su radili. Na inicijativu gospodina Đinđića, a uz svesrdnu pomoć socijalista, Narodna skupština Republike Srbije je ukinula Zakon, i već privatizovane firme vratila u status društvenih firmi.
To je učinjeno tzv. revalorizacijom vrednosti deonica. Kako se u to vreme hiperinflacija već bila zahuktala, ovom metodom su praktično sve uplate radnika svedene na nulu. Moj kolega Simić je ostao bez sredstava koje je uplatio prilikom kupovine deonica "Crvene zastave" iz Vrnjačke Banje.
Šta bi se desilo da gospodin Đinđić, uz pomoć socijalista, nije ovo uradio.
Radnici bi otkupljivali deonice svojih firmi. Te deonice bi vrlo brzo postale eksterne, znači, počele su da se kupuju i prodaju, neminovno bi došlo do grupisanja deonica u rukama vlasnika kapitala, bilo domaćih, bilo inostranih, jer bi oni po tržišnoj ceni otkupljivali od radnika i srpska privreda bi do sada bila privatizovana, odnosno vlasnički transformisana.
Naime, bilo bi slučajeva da deo zaposlenih radnika ne bi prodao svoje deonice na eksternom tržištu, već bi ih zadržao i po osnovu vlasništva nad njima izvlačio određene dividende, a u zavisnosti od finansijskog poslovanja te firme. Ovim potezom gospodina Đinđića oštećeni su svi zaposleni u srpskoj privredi. Argument gospodina Đinđića za ukidanje tadašnjeg Zakona o privatizaciji (govorim o zakonu Ante Markovića) i revalorizaciji vrednosti već kupljenih deonica, je bio taj da je inflacija obezvredila procenjene vrednosti tih firmi i da će zaposleni u njima za male pare kupiti sopstvene firme. Tačno, radnici bi za relativno male pare kupili firmu u kojoj su radili. Pitam se šta je tu loše?
Na kraju krajeva, ti isti radnici su i stvarali i stvorili te firme. Vrlo bi se brzo, kao što sam rekao, kroz eksterno vlasničko grupisanje deonica, stvorila efikasna menadžerska upravljačka struktura. Pazite, onaj ko izvadi pare, kupi akcije, u svakom slučaju će i te kako da se potrudi da ta firma postane i te kako efikasna, da bi mogao da izvlači profit iz te firme. Da bi bile uspešne te firme, ti novi vlasnici kapitala bi dobro stimulisali, odnosno platili zaposlene u tim firmama. Nema visokih profita, gospodo, ukoliko se radnik dobro ne plati. Ne mislite valjda da nemački gazda dobro plaća radnike zato što je filantrop, nego plaća da bi izvlačio velike profite.
Ovaj potez gospodina Đinđića je doneo nesagledive negativne ekonomske posledice po srpsku privredu. Prvo, društvena svojina je nastavila da egzistira kao preovlađujući vid svojine. U narednim godinama došlo je do velike pljačke i do ruiniranja te svojine. Primera radi, u vreme tog zakona, u vreme primene tog zakona o privatizaciji, društvena svojina je bila procenjena na nekih cirka osamdesetak milijardi maraka. Po nekim analizama, ona danas vredi svega nekih tridesetak milijardi maraka, a juče pročitam da neki ekspert DOS-a kaže da vredi dvanaest milijardi.
Tu ogromnu štetu za državu i narod, tu ogromnu razliku između osamdeset milijardi i dvanaest milijardi treba naplatiti gospodinu Đinđiću i socijalistima.
Druga negativna posledica ovakvog poteza je ta što proces privatizacije na ovaj način nije završen, a to je bio najbezbolniji način u odnosu na sve druge istočnoevropske zemlje. Izbegli bi se veliki socijalni potresi, koji nas neminovno očekuju u budućnosti prilikom procesa svojinske transformacije.
Postavlja se i jedno moralno pitanje - posebno ga upućujem vama, gospodo socijalisti, gledam na ovaj sat, kao da se pripremamo za olimpijadu, pet minuta, a ovako važna tema - postavlja se jedno moralno pitanje, a posebno ga upućujem socijalistima: kako to da ste podržali Đinđićev zakon o revalorizaciji vrednosti deonica, a niste revalorizovali vrednost stanova i kuća, koje su se u to vreme masovno otkupljivale?
Kako to da niste revalorizovali kamate na kredite, koji su u to vreme masovno podizani? Svi se sećamo tog vremena - uzmeš kredit od milion maraka, a posle mesec ili dva meseca vratiš sto hiljada maraka, pa Jovo nanovo. Time smo definitivno uništili sprsko bankarstvo, u tom periodu. Vi i vaše firme ste podizali te kredite pod takvim uslovima.
S druge strane, vi socijalisti ste se verovatno uplašili da će vam se radnička klasa ekstremno obogatiti. Motiv vas socijalista je bio jasan - da podržite Đinđićev zakon - vama je trebala društvena svojina da bi je manipulisali i radili ostale radnje, koje ste radili sa njom. Motiv gospodina Đinđića, kao što reče gospodin Toma Nikolić, je bio drugi - on se potajno nadao da će kad - tad dođi na vlast, što se nažalost i dogodilo, i da će on i njegova ekipa doći u priliku da privatizuju, odnosno rasprodaju srpsku privredu.
Vi socijalisti 1996. godine donosite novi zakon o svojinskoj transformaciji.