Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. i to, da se u članu 1. tačka 6. menja i da glasi: 24 meseca, ako je bilo osigurano 25, a manje od 33 godine. Razlozi za podnošenje amandmana leže u činjenici da smo imali dosadašnji Zakon, da imamo vaš Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona i nadam se da imamo obrazloženje onoga što vi predlažete. Podsećanja radi, ukazaću šta je to što je do sada u zakonu bilo sadržano, a vezano je za ovu kategoriju zaposlenih lica. Do sada je bilo dve stavke, dve kategorije, a koje ste vi objedinili u jednu i glasilo je ovako, u tački 6. bilo je 24 meseca ako je bilo osigurano 25, a manje od 30 godina i bio je dodat još jedan stav koji se odnosio na zaposlene preko 30 godina, a koji kaže - nezaposlenom licu koje je bilo osigurano 30 i više godina, novčana naknada se isplaćuje do njegovog zaposlenja, odnosno do ispunjenja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju u skladu sa propisima o penzijsko-invalidskom osiguranju.
Ovo što je bilo do sada, vi menjate time što sada umesto te dve kategorije, spajate u jednu, dalje, vama je minimalna starosna granica, u stvari granica za ostvarivanje prava po godinama staža bila 25 godina i sve preko toga do ispunjenja pune penzije. Ono što vi u obrazloženju kažete, a što lično smatram da je nesavesno, radi se o sledećem: - kažete, ovim rešenjem nezaposlena lica nisu bila stimulisana da traže zaposlenje. To se odnosi na lica koja imaju uslovno rečeno 31, 32, 33 godine ili možda čak i 34 godine staža, a zbog uslova poslovanja u preduzeću u kojem se nalaze, došli su do situacije da gube radni odnos. Sada ta lica koja imaju 33, 34 godine po vama nisu nikako stimulisana da traže drugo zaposlenje. Čak i da jesu, veliko je pitanje koja to radna organizacija, koji je to privredni subjekt primio lice kome nedostaju godinu - dve dana do penzije, da ga primi čisto iz socijalnih razloga. Činjenica je, a to je nesumnjivi dokaz i koji ne ide nikome u prilog u državi Srbiji, da je negde oko 800.000 nezaposlenih. Činjenica je da ima negde oko milion zaposlenih za kojima je postojala potreba za rad, u stvari prestala i oni se nalaze na spisku koji dobiju neku garantovanu zaradu, a nalaze se kod kuće. Činjenica je da su to lica koja se teško igde više mogu zaposliti, a činjenica je da su to lica za kojima u svakom slučaju nema više potrebe da se vrši prekvalifikacija, zbog njihove starosne dobi i njihovog skoro završenog radnog životnog doba i činjenica da oni moraju možda i da se bave nekom sivom ekonomijom, kako bi sebi i svojoj porodici stvorili elementarne uslove života, do kraja svog radnog veka, do kraja sticanja uslova za penziju.
Zašto takav amandman predlažem? Predlažem iz čistog humanog i socijalnog razloga. Na stranu to što vi ubrzanim tokovima idete ka evropskim integracijama. Hajde da pozdravimo to. Na stranu to što govorite, da je potrebno kompletno prestrukturiranje ekonomske politike u državi. Na stranu to što kažete da ćete stvarati ambijent za privredni oporavak zemlje. Na stranu to što kažete, da postoji neki minimum socijalne pravde. U ovom članu ne postoji ništa od toga. Zbog toga sam predložio da se tu takođe usvoje dve kategorije, da jedna kategorija bude - da dobija prinadležnosti 24 meseca u kategoriji od 25 do 33 godine radnog staža. Ono od 33 godine, do pune penzije će moći da se ostvaruje prema dosadašnjem zakonu, jer, dobijanjem 24 lična dohotka će ta lica doći do onoga, da steknu čak i pravo na punu penziju. Mislim da je to u svakom slučaju humanije, nego ono što vi predlažete. Humanije je iz više razloga, a prvi je, da ta lica u svakom slučaju, teško da će bilo gde naći posao i gde je tu humanost i gde je tu pravda, gde je tu socijalni aspekt, kojem bi ova vlada trebalo da misli, a očito nije mislila. Na taj način će i ti ljudi imati određenu sigurnost, čekajući tu starosnu penziju.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.) Ukoliko ne, stavljam amandman na glasanje.
Za 42, protiv 99, uzdržanih 7, nije glasalo 18, ukupno je prisutno 166 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Predrag Mijailović.
Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nije doneo odluku o ovom amandmanu, jer je isti broj narodnih poslanika glasao za i protiv, dok Vlada i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li podnosilac amandmana želi reč? (Da.) Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica. Predlog amandmana jeste - da ljudi, odnosno radnici, koji imaju 30 godina radnog staža ili više, da ne mogu da ostanu bez materijalne nadoknade, a sve do sticanja prvog uslova za penziju ili ponovnog zapošljavanja. Motivisan sam bio da podnesem ovaj amandman, jer smatram da ljudi koji imaju 30 godina radnog staža, oni u proseku godina, imaju sada oko 55 godina života. Ostali su bez ikakvog materijalnog primanja, ostali bi za dve godine, a znači imali bi oko 57 godina. To su osobe koje su već sa narušenim zdravljem, a to su i osobe koje u svojoj porodici imaju decu koja su tek na školovanju i ta deca još nisu zaposlena, a što bi značilo da bi roditelji ostali bez ikakvih materijalnih primanja, a u isto vreme bi ostala i deca. Nemaju nikakav materijalni prihod, a niti bi mogli roditelji da pomognu deci, a deca ne bi mogla da pomognu roditeljima.
U tim prilikama normalno, imali bi problema i porodično. Kada pogledamo ko su bile te osobe pre deset godina, pre deset godina, te su osobe imale oko 45 godina života. Tada su imale 20 godina radnog staža. Oni su dali sve od sebe što su mogli da daju, a prethodni sistem im je uzeo sve. Gospodo, uzeo im je i mladost i materijalne dobitke koje su imali, iako su nekakvu ušteđevinu imali i ta ušteđevina već je odavno potrošena, oni nemaju ni ušteđevinu.
Sada će doći zakon o privatizaciji. Normalno, oni neće biti baš tako u prilici da mogu da učestvuju oko te privatizacije i da imaju nekakvu nadoknadu, a dalje, oni su dali dosta na stvaranje kapitala. Normalno nisu oni krivi što je prethodni sistem sve to uništio. Dalje, to su ljudi koji nisu obuhvaćeni sa zakonom ili obavezom za prekvalifikaciju, a što je normalno, imaju 30 i više godina radnog staža, normalno je da ne budu obuhvaćeni sa prekvalifikacijama. Kao poslanik DSS-a smatram, da je ovaj moj predlog uman i pravičan, a što bi u mom kraju još dodali da je čovačan i ljudski. Zato smatram da bi poslanici Skupštine trebalo da usvoje ovaj amandman, iz ovih razloga koje sam već naveo. Još jednom, Odbor za rad i boračka pitanja je jednostavno bio neopredeljen, dakle glasalo se neutralno 4:4, pa i to znači da o ovam amandmanu treba ipak Skupština da presudi, da bude usvojen, pa smatram da će većina u ovom parlamentu glasati za ovaj amandman. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Stavljam na glasanje amandman poslanika Mijailovića.
Za 75, protiv 76, uzdržanih tri, nije glasalo 6, ukupno je prisutno 160 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupštine nije prihvatila ovaj amandman.
Kladim se da je to zbog toga što ima neizvučenih kartica.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Borislav Pelević.
Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nije doneo odluku o ovom amandmanu, jer je isti broj narodnih poslanika glasao za i protiv amandmana, dok Vlada i Zakonodavni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
(Glas iz sale: nema kvoruma.)
Kako nema kvoruma, kada je 160 glasalo.
Da li podnosilac amandmana želi reč?
Izvolite, gospodine Peleviću.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo potpredsednici, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, moj amandman je gotovo identičan kao i amandman mog prethodnika. Na žalost, za jedan glas nije prošao i nadam se da ćemo sada biti malo svesniji i da ćemo izglasati ovaj amandman. Radi se o tome, da je zaista veliko pitanje, ko će zaposliti onog ko ostane bez posla ako taj ima 55 godina života. Njemu će, ukoliko je prosek jednog životnog veka u Srbiji 75 godina, ostati još 20 ili 25 godina života bez ikakvih prihoda. Ovde se radi isključivo o principu solidarnosti i o principu humanosti. Ukoliko se ovaj zakon usvoji, to znači da će taj radnik zaista ostati bez ikakvih prihoda, iako on gotovo nikada nije kriv zbog toga što je ostao bez posla. Oko 50.000 radnika je do sada primalo ovu pomoć. Do kraja godine ko zna koliko će ih još biti. Jedan deo poslodavaca će zbog prevelike osnovice za plaćanje doprinosa, morati dalje da otpušta radnike. Dakle, ovaj će broj sigurno biti uvećan.
Predstoji i privatizacija. Predstavnici vlasti su svesni i sami potvrđuju da će privatizacija i velika osnovica za doprinose prinuditi poslodavce da otpuštaju radnike i da će se broj otpuštenih radnika znatno uvećati do kraja ove godine. Izlaz iz ove situacije Vlada vidi na dva načina. Prvo, da niko neće ostati bez socijalne zaštite, jer će doći sredstva iz inostranstva, i da će sistemom donacija svi oni biti zbrinuti, jer se nalaze u stanju socijalne potrebe. Veliko je pitanje koliko će donacija doći i da li će uopšte doći i u koje će svrhe ići donacije? Prema tome, nije ubedljiv ovaj argument Vlade Srbije. Drugi argument je, prekvalifikacija za one koji ostanu bez posla. Molim vas, teško je zamisliti da ljudi od 50-55 godina ponovo sednu u klupe, u svojim godinama. Zaista nije humano i zaista nije u redu i sasvim je sigurno, da ovaj argument Vlade ne stoji.
Vlada u obrazloženju tvrdi, da će se ovim članom sprečiti da se nezaposleni bave radom na crno, a istovremeno primaju plate, istovremeno im se uplaćuje penzijsko i invalidsko osiguranje. Ti radnici, sasvim sigurno, ne rade na crno zbog želje da budu kriminalci ili šverceri, već zato što ih je na to naterala potreba da prehrane svoju porodicu. Osim toga, Vlada tvrdi da prethodni Zakon, koji je sadržao ovaj član, jednostavno nije stimulisao radnike da nađu zaposlenje. Iluzorno je o tome pričati, jer sam već obrazložio, a i moj prethodnik, da je vrlo teško naći zaposlenje sa 55 godina života. Zato vas molim i apelujem, da iz razloga humanosti i solidarnosti, glasate da se ovaj amandman usvoji, gde stoji da se nezaposlenom licu koje je bilo osigurano 30 i više godina, novčana naknada isplaćuje do njegovog zaposlenja ili sticanje uslova za starosnu penziju.Zahvaljujem na pažnji.

Gospodin Jovanović, pa gospodin Nikolić.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo pitanje, pitanje humanosti. U suprotnom bi oni koji ne podržavaju ovaj amandman bili ljudi koji su nehumani. Ne smatram se takvim. Vi, prosto, morate razumeti da nema onih koji mogu to pravo konkretizovati. Dakle, ko će ostvariti ta sredstva kojima će se ispuniti to pravo radniku koji je ostao bez posla, koji bi mogao u skladu sa postojećim Zakonom da uživa pravo do sticanja penzije ili novog zaposlenja.
Najviše kritike u privredi bilo je onog trenutka, kada je uvedena dnevnica solidarnosti. Oni koji rade smatrali su da nisu dužni da u ovako teškom vremenu sopstveni teret uvećavaju teretom nekoga ko ne radi. Mi smo tu napravili jedini mogući kompromis. Rekli smo - 24 meseca smo sposobni da ispunjavamo takvu obavezu i očekujemo da ćemo u naredne dve godine i mi promeniti atmosferu u društvu i privredni ambijent u toj meri da ćemo moći da vratimo ovu zakonsku odredbu. Ali, u ovom trenutku mi ne možemo lagati Srbiju, ne možemo varati svoje društvo i reći - vi ćete uživati prava, a za mesec, dva ili tri bežati od radnika sa šaltera, kao što se to danas čini. Ni o čemu drugom se ne radi. Nije to pitanje humanosti. To je onda jeftin politički trik. Recite ko su ti radnici koji će u ovakvom vremenu sticati sredstva i za sebe, i za svoju porodicu i za one koji ne rade. Njih nema. To je naša realnost. Država je pronašla mogućnosti i ima kapaciteta da 24 meseca izdrži takav teret. Mi se nadamo da ćemo u naredna 24 meseca pokrenuti privredu u toj meri, da ćemo imati i uvećani kapacitet na takav način da pokrijemo u potpunosti ta prava radnika. Ne onako kako se to činilo do sada, ne sa dugom od gotovo milijardu dinara, već do poslednjeg dinara isplaćene obaveze prema svakom građaninu u ovom društvu. Ali, danas to nije moguće.
Recimo onda građanima istinu. Nemojmo se kriti iza činjenice, da neko ima 14 ili jedan glas manje u trenutku odlučivanja. Recite ko su oni koji će platiti takvu obavezu? Izađite pred radnike koji protestuju zbog dnevnice solidarnosti, koji su je ukinuli prvog dana kad su tako nešto mogli. Zakoni se moraju donositi odgovorno i u skladu sa situacijom u društvu. Naša situacija je, na žalost, takva da mi ne možemo prihvatiti takvo opterećenje, jer nemamo koga da opteretimo. Više nemamo.

Reč ima gospodin Nikolić.

Osnov svake države je u tome da oni koji rade i zarađuju, finansiraju mnoge koji ne rade i ne zarađuju. Ako bi postojala takva država da u njoj oni koji rade finansiraju samo svoj rad, država bi propala. U najmanju ruku je nemoralno, ako je ovo zaista stav Vlade, da Vlada traži da joj se prizna da neće moći da servisira neke obaveze koje je dužna da servisira, a istovremeno, nigde ovde ne kaže da će odustati od nekih svojih zahteva zato što je jasno da oni koji rade mogu sve da finansiraju. Znate, ubeđujete nas da oni koji rade neće moći da finansiraju one koji ne rade, ali će finansirati državu i njene potrebe. To je onda nešto nad čim treba da se zabrinemo.
Onda je mnogo optimistički obećavati uopšte ovoj državi da će ova vlada nešto isplaćivati 24 meseca. Onda se postavlja pitanje, koliko će još dana ova vlada biti na vlasti, a ne meseci, a ne godina. Vi tako jasno, otvoreno za ovom govornicom kažete da ćete sve naplaćivati, a da nemate od čega da naplatite ono što treba drugima dati, da je to čak i za one koji su bili najverniji do sada, kao šamar po glavi. Ovo nije priča kojom ste došli na vlast. Ovo je potpuno nova priča. Ubedljivost ove priče i njeno uporište treba proveriti među biračima. Ali, ovde se igra jedna igra koju Srpska radikalna stranka nije zaslužila, a dovoljno smo mudri i dovoljno smo iskusni u Skupštini da svaku igru ocenimo.
Vi ste ovde imali dva amandmana Srpske radikalne stranke. Većina je glasala protiv njih. Pojavio se amandman jedne stranke koja je na vlasti, istovetan kao naši amandmani. Odjednom postoji većina da bude usvojen taj amandman. Sada vas pitam, ako vam je želja bila da bude bolje, zar nije svejedno ko je podneo amandman. Izgleda da je vama bila želja da Vlada ostane uporna u tome da nema da plati, a da onda poslanici donesu amandman i to zanimljiv, poslanici Socijalističke partije Srbije znali su da će deo opozicije glasati za ovaj amandman. O čemu se ovde radi? Kakve su to igre. Radi se o sudbini, možda stotina hiljada ljudi. Zašto gledate ko je podneo amandman, da biste znali kako da glasate za njega. Zašto za, tako se desilo, prvi smo predali amandmane, zašto za amandmane Srpske radikalne stranke nije glasala većina, a za amandman koji je podneo predstavnik partije koja je na vlasti, usuđujete se da glasate, umesto da Vlada kaže - prihvatamo ovaj amandman, završen je posao. Ona dozvoljava da poslanička većina neke amandmane ovde prihvata.
Ovo nisu korektne igre, ovaj zakon je mnogo opasan, mnoge ljude će ostaviti gladnima, i na ulici. Vi se igrate kako će biti usvajani amandmani. U čemu je razlika, objasnite mi molim vas, u čemu je razlika između amandmana koje podnose poslanici opozicije i poslanici vladajuće stranke. Da bi u novinama pisalo da je na predlog tog i tog koji pripada toj i toj stranci, da su poboljšani uslovi za one koji ostaju bez posla. Vi još uvek imate vremena da se time bavite, a država u ovako teškoj situaciji. Ima sredstava za ovo ostvarivanje. Nemojte da blindirate kabinete, nemojte da vozite blindirane automobile, nemojte da snimate porno filmove u Vladi, biće para, biće para za radnike.

Gospodin Pelević, zatim gospodin Ivković.