Uz svo poštovanje prema profesoru Velimiru Simonoviću, poslanička grupa Srpske radikalne stranke ne može da podrži njegov amandman zato što smatramo da, iako ima u njemu nedostataka, tekst amandmana koji je usvojen juče (misli na amandman Pal Šandora) je bolji od ovoga. Kada se u odrednici državnog praznika kaže "Sretenje", to nije klerikalizam. To ne dira ni po čemu u sekularizam. Sekularizam je oblik političkog sistema u kome je država kao institucija, kao najopštija politička institucija odvojena od crkve u pogledu funkcionisanja (dobacuje mu neko od poslanika iz Socijaldemokratske unije).
Vi iz Socijaldemokratske unije ne znate ništa. Vi biste Srbiju da "opoganite" i da je unazadite. Da joj uvedete dekadenciju kao stil života i ono što je razrušilo i Rimsku imperiju i grčku civilizaciju. Zato vi ne treba da se mešate u tu raspravu.
Zato je mnogo bolje da se ovde definiše praznik ustavnosti, da poenta bude na donošenju Ustava, Sretenjskog ustava, prvog Ustava, jer, iako je Prvi srpski ustanak bio najupečatljiviji srpski ustanak, pogotovo u 19. veku i sa najdalekosežnijim posledicama, Srbi su u toku viševekovne turske okupacije dizali veliki broj ustanaka. Kad god je neka hrišćanska vojska sa Zapada ratovala sa Turcima i prolazila kroz Srbiju, Srbi su dizali ustanak i priključivali se i teško stradali kada bi se te vojske povlačile, i to je najviše dovodilo do masovnih iseljavanja.
Dakle, ne može poenta biti kod dana državnosti - ustanak. Kod dana državnosti poenta može biti formiranje države, ili neki drugi simbol, koji simbolizuje u potpunom svetlu samo državnost. Ovo bi mogao u tom smislu eventualno da bude dan ustanka. Dan ustanka je ipak komunistička kategorija, sa ideološkim prizvukom, nešto što je 50 godina zloupotrebljavano na najgori mogući način, ali da nam treba dan ustavnosti, više je nego činjenica.
Mnogi evropski narodi imaju dan ustavnosti, neki ga beleže po danu donošenja važećeg ustava, a neki po danu donošenja prvog ustava. Mnogo je prirodnije da to bude po danu donošenja prvog ustava, i argumentacija da je tada Srbija bila teritorijalno veoma mala, da je obuhvatala i nepun Beogradski pašaluk, nema nikakvog značaja i ne može se to koristiti kao ozbiljan argument u ovoj raspravi, jer ustav ne pominje kolika je Srbija, nego kakva je priroda njenog državnog uređenja.
Srbija ima više razloga da se ponosi svojim prvim ustavom, zato što je on bio najliberalniji u Evropi tog vremena i zato što su i ruski car, i austrijski car, i turski sultan, videli opasnost od takvog ustava, od ideja koje bi podgrejane takvim jednim ustavom, mogle da prodru i u druge države, pa čak i u velike imperije.
Zbog toga još jednom plediram na skupštinsku većinu da se ovaj prvi član preformuliše, da bude reč o danu ustavnosti, a dan državnosti da bude dan Svetog Save, ujedno i dan duhovnosti. O tome ću govoriti kada bude reč o amandmanima, koji se na taj član odnose.
U ovom slučaju je najvažnija ta ustavnost. Ustavnost kao princip, liberalna ustavnost kao pogled na svet, kao početak demokratskih tradicija u Srbiji, jer demokratske tradicije u Srbiji su nastale suprostavljanjem predstavničkog, zakonodavnog tela , samovolji Karađorđa i Miloša.
Naša demokratija je i nastala narodnim suprotstavljanjem i jednoj i drugoj dinastiji i njihovim apsolutističkim ambicijama.
