Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština danas razmatra Ustavnu povelju državne zajednice Srbije i Crne Gore. Poznato je da su Ujedinjene nacije obrazovane pravnim aktom koji se zove Povelja. Poznato je takođe da Ujedinjene nacije nisu jedinstvena država, već organizacija sa mnogo država članica. U našoj istoriji, u srednjem veku, povelje su bili svečani vladarski ukazi, kojima se dodeljuju neke povlastice ili imanja uglednim ustanovama ili pojedincima.
Pošto pretpostavljam, nadam se opravdano, da se ne vraćamo u srednji vek, moramo utvrditi ko nam je podario ovu povelju, dakle, ko je vladalac i šta smo mi, kao podanici, ovom poveljom dobili? Današnji naš vladalac nesumnjivo je, po mišljenju poslanika SSJ, legalno izabrana vlast u Crnoj Gori i oligarhija zvana DOS u Srbiji. Oni su nam poturili ovu povelju, posle devetomesečnih porođajnih muka, kojom sva pitanja ostaju otvorena, nijedan problem nije rešen, kojom je utvrđen neminovni razlaz Srbije i Crne Gore posle tri godine, i najzad, najgore - kojom Srbija postaje "užas", Srbija bez Kosova i Metohije.
U članu 5. Povelje tvrdi se da teritoriju Srbije i Crne Gore čine teritorije država članica. Istovremeno u preambuli Povelje stoji da su Kosovo i Metohija trenutno pod upravom međunarodne administracije, u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Svi znamo da se u Rezoluciji 1244 govori o Kosovu i Metohiji kao delu Jugoslavije, koja baš usvajanjem ove povelje, dame i gospodo, prestaje da postoji. Očigledno je da se Kosovo i Metohija neće vraćati u sastav neke novonastale države Srbije, kad i ako ikada ode međunarodna administracija. Naš vladalac DOS o ovome niti razmišlja, niti dozvoljava razgovor na tu temu. Oni imaju samo jednu preokupaciju - kako zgrabiti što više funkcija u budućoj državnoj zajednici.
U članu 12. i 13. govori se o zajedničkom tržištu i slobodi kretanja. To su izvanredna načela po mišljenju SSJ, ali u odnosima Srbije i Crne Gore odavno ne važe. Ko god putuje u Crnu Goru, video je carinu kod Brodareva. Države koje imaju različite monete i različite carinske stope ne mogu imati zajedničko tržište. Jedino mogu imati zajednički šverc, i to cigara, goriva, oružja, a nažalost u poslednje vreme i ljudi, i to sve pod kontrolom jedne grupe ljudi, baš kao i do sada.
Prema odredbama ove povelje, član 7, državljani Crne Gore više neće imati pravo glasa u Srbiji. Pretpostavljam da se radi bar o 300.000 birača. Ako ih saberemo sa 800.000 birača koji su upisani kao višak u birački spisak, svodi se na to da će biračko telo u Srbiji biti negde oko pet miliona.
Povelja dalje utvrđuje da je Skupština Srbije i Crne Gore jednodomna i da je čini 126 poslanika, iz Srbije 91 poslanik, iz Crne Gore 35. U članu 2. Povelje proklamovano je načelo ravnopravnosti, a već u članu 20, dame i gospodo, ustanovljeno je načelo neravnopravnosti građana Srbije i Crne Gore, jer na jednog poslanika iz Srbije dolazi 71.000 birača, a na poslanika iz Crne Gore ima samo 12.000. Praktično će poslaniku iz Srbije za nove izbore trebati oko 30.000 birača, a poslaniku iz Crne Gore samo 4.000-5.000 glasova.Zato mislim da bi nova savezna skupština trebalo da ima bar 300 poslanika, od kojih bi 31 bio iz Crne Gore. To bi bilo otprilike približno srazmerno.
U istom članu postavljena je još jedna zamka za srpski deo skupštine. Naime, skupština donosi odluke većinom glasova, od ukupnog broja poslanika, s tim da za odluku glasa i većina od ukupnog broja poslanika iz svake države članice. Dakle, 18 Crnogoraca će praktično odlučivati o svemu. Oni u stvari imaju pravo veta i mogu da ocenjuju celu skupštinu i bukvalno da ih drže kao taoce. Trebaće bar 35 velikih stanova u Beogradu, trebaće sobe u "Hajatu", trebaće brdo evra da bi skupština uopšte funkcionisala.
U odredbama o izboru predsednika Srbije i Crne Gore naziru se nove izborne igre bez prestanka. Predviđeno je, naime, da se skupština raspušta i raspisuju novi izbori ukoliko propadnu dva pokušaja da se izabere predsednik, tj. predloženi kandidat za predsednika Srbije i Crne Gore. Šta ako i ova nova skupština ne izabere predsednika - opet izbori. Sve zavisi dakle od onih 18 famoznih delegata tj. poslanika iz Crne Gore.
Kod glasanja za listu kandidata za savet ministara opet se preti raspuštanjem skupštine ukoliko lista ne dobije saglasnost u roku od 60 dana. Iako Povelja, dame i gospodo, još uvek nije ni usvojena, DOS je već postavio ministre, pa se tako za ministra spoljnih poslova postavlja Goran Svilanović, čovek koji i sam priznaje da u protekle dve godine nije imao baš nikakvog uspeha u vođenju politike. Predaja Prevlake Hrvatskoj samo je jedan od pokazatelja kako ne treba voditi našu spoljnu politiku i biće crnim slovima upisana u istoriju naše državnosti.
Za ministra za ljudska i manjinska prava, dame i gospodo, predlaže se gospodin Rasim Ljajić, koji apsolutno nikakvog uspeha u svom poslu nije imao, i ovo mu je samo prilika za neki popravni ispit, koji on sigurno neće položiti.
Isto tako, imamo jedan vrlo nejasan predlog za vojnog ministra. Naravno, neću govoriti o kome se radi, vi to dobro znate. Međutim, ovakvim postavljenjem već je prekršen član 35. stav 3. Povelje koji glasi: "Kandidati za ministra spoljnih poslova i ministra odbrane su iz različitih država članica".
Eto, dame i gospodo, sa koliko je ozbiljnosti i stručnosti DOS pristupio pisanju ove povelje. Jednogodišnje usvajanje Ustavne povelje postiglno je svoj cilj da se kupi što više vremena i da se narodu skrene pažnja sa neprijatne stvarnosti. U članu 65. Povelje se kaže - obavezuju se države članice da svoje ustave donesu u roku od šest meseci. To je još jedna prazna priča i novo vunovlačarenje u nedogled. DOS u stvari namerava da ustav Srbije donosi pune dve godine, kako bi maksimalno odložio izbore.
No, to im je uzaludna nada. Besan, gladan i odlučan narod već im kuca na vrata. Vreme je da se uspostavi nova vlast, po želji biračkog tela. Biće isto onako kako je bilo u Leskovcu i Despotovcu, na lokalnim izborima, na Ubu i u Barajevu, Ražnju, Pirotu i Požarevcu. Svuda katastrofalan izborni poraz DOS-a i DS, a pobeda opozicije i ponegde DSS. Tu, dame i gospodo, treba i tražiti novu skupštinu i vladu, a DOS će biti samo ružna prošlost, primer za opomenu našem narodu.
Sve u svemu, dame i gospodo, narodu u Srbiji, po mišljenju poslanika SSJ, nije potrebna ni Ustavna povelja, ni novi ustav, već izbori na svim nivoima, da narod dobije vlast po svojoj želji, nadu za bolji život i sam biološki opstanak.

Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić. Poslanička grupa SSJ je utrošila svoje vreme.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, kada smo u ovoj skupštini početkom aprila prošle godine razmatrali Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore bilo je rečeno da će Ustavna komisija uraditi takvu Ustavnu povelju čije će odredbe obezbediti funkcionalnu državnu zajednicu.
Šta nam je sada ponuđeno - ponuđen nam je dokument koji nosi sva obeležja nezavisnosti dve države, osim međunarodnog priznanja. SPS se zalaže, kao što je to činila i do sada, da se sačuva zajednička država. SPS smatra da je i Jugoslavija kao država na najbolji način obezbeđivala, i sada obezbeđuje, ostvarivanje interesa srpskog i crnogorskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji i Crnoj Gori.
Pod imenom Jugoslavija bili smo poznati i priznati u svetu. Zašto se menja naziv - pa mi smo stvarno kao Sloveni na jugu slovenskog prostora. Iz predložene Ustavne povelje proizilazi zaključak da se želi po svaku cenu u celosti razbiti Jugoslavija, da ne bi eventualno u nekom budućem periodu ponovo postala Pijemont ujedinjenja Južnih Slovena.
Socijalistička partija Srbije je za integraciju uz puno uvažavanje ravnopravnosti Srbije i Crne Gore. Integracijom ne sme niko da bude oštećen ni na ekonomskom, ni na političkom planu. Socijalistička partija je za integraciju u skladu sa evropskim principima, međutim, ovo što nam je poveljom ponuđeno ne vodi integraciji, već dezintegraciji.
Gospodo iz DOS-a, dok vi niste došli na vlast, uporno i stalno ste govorili da ćete odlaskom sa vlasti predsednika Slobodana Miloševića lako i brzo rešiti odnose sa Crnom Gorom, da ćete sačuvati zajedničku državu. Nikada niste hteli da priznate da je problem mnogo složeniji. Šta je sada ovo što se nudi, a nije federacija, nije konfederacija, nije ni unija, neki labavi savez Srbije i Crne Gore? Više liči na savez suverenih država, neka ugovorena tvorevina na probu od tri godine. Nudi se neki model, neki hibrid koji nije poznat i ne postoji ni u međunarodnoj teoriji ni u praksi, nigde ne postoji takav model organizovane države u svetu.
SPS uvažava realnost, silom ne treba i ne mogu da se rešavaju ova pitanja. Jasno je da se državna zajednica može stvoriti samo dobrom voljom građana Srbije i Crne Gore. Naglašavam, voljom građana, ne samo voljom političkih elita. U pisanju ovih dokumenata nije učestvovala javnost Srbije ni Crne Gore, nije konsultovana ni struka ni nauka. Narod se ostavlja u nesigurnoj poziciji iščekivanja, a zna se da je sporazum napravljen iza leđa naroda. Polazne osnove van bilo kakvih ustavnih ovlašćenja potpisali su čelnici vladajućih partija Srbije i Crne Gore.
Ko je pitao građane žele li da žive u zajedničkoj državi? Izneću zapažanja sa područja opštine Prijepolje, koja se najvećim delom graniči sa Crnom Gorom. U toj opštini u približno istom broju žive Srbi i Muslimani, uz manji broj Crnogoraca i pripadnika drugih naroda. Ogromna većina tih građana, bez obzira na nacionalnu pripadnost, izražava nezadovoljstvo stvaranjem mogućnosti da se za tri godine ove dve republike potpuno odvoje. U tom kraju izrazito nepovoljno gleda se na postojanje policijskih, carinskih i poreskih rampi na Jabuci, na putu prema Pljevljima i u Brodarevu, na putu prema Bijelom Polju i Podgorici. I suviše su jake rodbinske, prijateljske, komšijske i druge veze svih građana tog područja sa susedima iz Crne Gore.
Zašto se nije imalo više strpljenja da se izvidi stanje na terenu? Zar referendum nije bio bolje rešenje da građani odluče, zar ovo ne ide u suprotnom smeru od evropskih integracija? Zadržavamo dve monete, dva monetarna sistema, dva sistema carina, imamo dva različita spoljno-trgovinska sistema, imamo dva tržišna sistema, dva poreska sistema, dva bankarska sistema i nema jedinstvenog ekonomskog prostora. Sve ovo govori da ćemo faktički imati dve ekonomske suverene države.
Da li je ovakvim rešenjima obezbeđena podrška da se zaista sačuva zajednička država? Posle svega, ne iznenađuje što smo ovih dana čuli prvog čelnika Crne Gore da i dalje izjavljuje da je ovo prelazni period, da Crna Gora želi da bude nezavisna i međunarodno priznata država.
Pa, kako na sve ovo gleda naš veliki prijatelj Havijer Solana, koji nas je svojevremeno bombardovao? On je u ime Evropske unije potpisao Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, on je bio supervizor izrade ove ustavne povelje.
Gospodin Havijer Solana u stvari kreira sudbinu građana Srbije i Crne Gore. Da li bi on tako nešto potpisao da se radi o njegovoj Španiji? Naravno, Havijer Solana nema nameru da se nastani u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Naša je nesreća što je DOS dozvolio da padnemo na to da nam odnose u sopstvenoj kući uređuje neko sa strane.
Kako sada obezbediti funkcionalnu državnu zajednicu, kako usaglasiti ekonomski sistem i stvoriti jedinstveni ekonomski prostor, kako će se poštovati dogovor o finansiranju saveznog budžeta, kako u međunarodnim finansijskim odnosima obezbediti da zbog dužničke docnje jedne republike posledice ne snosi druga republika. To smo već imali u dva navrata za poslednjih nekoliko meseci kada je Crna Gora kasnila sa otplatom određenih kredita, iznosa koji su postignuti da se dinamičnije plaćaju prema sporazumu sa Pariskim klubom.
Kako će se usklađivati sistem vrhovnog komandovanja u vojsci? Ko će odlučivati o pojedinim nedorečenim, dvosmislenim i rastegljivim odredbama ove povelje? Hoće li u stalnim gloženjima Srbije i Crne Gore i dalje glavni arbitri biti stranci? Voleo bih danas da čujem prihvatljive odgovore na sva postavljena pitanja. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Maršićanin, a posle njega narodni poslanik Pal Šandor.

Poštovani gledaoci, poštovani građani Srbije, na samom početku sasvim kratko ću da se osvrnem na prepodnevno izlaganje predsednika Republičke vlade. On je usplahiren, kao što se pre neki dan setio naglo Kosova i Metohije, onako iznebuha, tako se danas setio građana Srbije i za tu svoju usplahirenost i nervozu, rekao je tada - jeste, jako sam nervozan zbog toga što... Što se ljutite, tema je izlaganje predsednika Republičke vlade.

Dakle, naglo se setio kako, eto, građani Srbije u Srbiji pate, a zašto pate - zato što neko posle nekoliko decenija ponovo stavlja klipove u točkove revolucije, a on tu revoluciju, dakle reforme, sprovodi, ali ima nekoga ko te reformske procese ometa; i, šta ti treba da rade, šta je rešenje - ti treba da odu da spavaju, da spavaju, treba da se povuku.

Slažem se sa gospodinom Đinđićem; evo jednog konkretnog predloga: ako je hrabar na delu, kao što je hrabar na rečima, ako veruje u građane, ako stoji iza volje građana, neka raspiše izbore, pa neka odu da spavaju u političku penziju, neka ode onaj za koga građani Srbije na izborima to utvrde, a dotle, trudićemo se, za razliku od njega, i danas na ovoj sednici, da državu gradimo, a ne da državu razgrađujemo.

Dragi gledaoci, sedam meseci nakon roka utvrđenog Beogradskim sporazumom ovde pred ovom skupinom nešto narodnih poslanika, a nešto tzv. narodnih poslanika, pred Narodnom skupštinom koja više meseci nije legitimni organ ove države, nalaze se Ustavna povelja i zakon o njenom sprovođenju. Mesecima se o ovim rešenjima pred javnošću, a javnost malo od bilo čega može da razume, vodila rasprava o konkretnim problemima koji su proisticali iz rada Ustavne komisije i o rešenjima koja su se i u ovim aktima koji su danas na usvajanju u ovoj narodnoj nelegitimnoj skupštini našla.

Neću se baviti detaljima, neću se baviti pojedinim odredbama, jako puno argumenata je i danas ovde izrečeno koji dokazuju da je Ustavna povelja veoma sporan akt, a da je Zakon o sprovođenju Ustavne povelje apsolutno neprihvatljiv akt za svakoga ko zna šta je država i za svakoga ko želi da državu gradi, kome je zapravo iole do države stalo.

Dosta se o tome čulo, interesantno je, možda i paradoksalno da su argumente u prilog ovih činjenica iznosili i oni koji se zalažu za zajedničku državu Srbije i Crne Gore, ali i oni koji se zalažu za nezavisnost Srbije. Meni to nije posve jasno, ali građanima Srbije svakako da će biti jasno ko ovde govori istinu, a ko ne govori istinu; bar su za ovo kratko vreme, za ove dve godine mogli da naprave razliku između političara koji deluju na političkoj sceni Srbije i po ovom osnovu.

Dakle, prebrojaćemo se na kraju, pri glasanju; budu li ovi akti usvojeni, biće usvojeni glasovima potkupljenih, nelegitimnih, nezakonito zadržanih u parlamentu narodnih poslanika i glasovima, interesantno, onih koji se zalažu za nezavisnost Srbije.

Naravno, sve to ostaće zapisano za istoriju, ostaće zapisano i ko se zalagao za ovu državnu zajednicu, ko je kako tu državu gradio i ko je razgrađivao sve ovo vreme. Nakratko, vratiću se u 2000. godinu, godinu nade, obećanja, očekivanja, poverenja, a vi ste tada, građani Srbije, dali glas onima u koje ste tada verovali.

Na izborima i samo na izborima građani određuju kome će podariti legitimitet i političku moć, nadležnost za vršenje, kako moja koleginica često kaže, javnih poslova ili za vršenje vlasti. Godine 2000. nadom i voljom iznedrenom iz nade da se promeni jedan režim, za koji su tada 2000. smatrali s pravom da ih je tlačio, sputavao i siromašio, oni su tu moć poverili jednoj širokoj koaliciji, koaliciji Demokratske opozicije Srbije, koja danas ne postoji.

Ljudi koji su bili okupljeni u toj koaliciji onakvi kakvi su bili, časne i nečasne političke i svake druge prošlosti, sposobni i nesposobni, levičari i desničari, a i oni koji su neprofilisani, nedefinisani, kako bi narod rekao, niti smrde, niti mirišu, pošteni i korumpirani, saradnici Službe državne bezbednosti i oni koji su bili predmet razmatranja i praćenja, analize saradnika Službe državne bezbednosti - sve je to bilo u jednom momentu okupljeno, i dobro je što je bilo okupljeno, na strani suprotnoj od prethodnog režima.

Šta su ti i takvi ili šta smo mi, ti i takvi, tada okupljeni, predložili i obećali i na osnovu čega smo dobili poverenje građana? Obećano je da će Srbiju učiniti demokratskom državom, da će se izgraditi i jačati institucije, da će u Srbiju biti vraćeni pravo i pravda, da će jedini putokaz u vršenju vlasti biti interes građana i države, da će se sačuvati zajednička država, eto teme, Srbije i Crne Gore, da ne biste prebrzo upadali, da će se sačuvati i da će se prekinuti proces dezintegracije i menjanja granica na Balkanu, da ćemo uključiti Srbiju u evropske integracione procese.

Za dve godine činjeno je suprotno onome što je obećano. Za dve godine potpuno prirodno ova vlast, današnja vlast u Srbiji je izgubila legitimitet. Činilo se suprotno obećanjima i kada je u pitanju zajednička država Srbije i Crne Gore. Govorilo se i govori jedno i danas ovde za ovom govornicom, pa se govori o nezavisnosti Srbije, a glasa se o aktima koji ustanovljavaju zajedničku državu. Činilo se i čini zapravo drugo.

Zato se danas pred ovom nelegitimnom Narodnom skupštinom nalaze Ustavna povelja i Zakon o njenom sprovođenju kao akti koji nisu ni približno onakvi kakvi su mogli i trebalo da budu da bi se zajednička država utemeljila na čvrstim, pouzdanim osnovama, da bi bilo omogućeno da se vremenom odnosi Srbije i Crne Gore zaista harmonizuju i da se ta državna zajednica vremenom ojača.

Beogradski sporazum, potpisan u proleće 2002. godine, spojio je faktički razdvojene Srbiju i Crnu Goru. Gospodin Đinđić je danas rekao da je bio neobavešten, njemu su to radili iza leđa, krili su od njega. Dakle, gospodin Đinđić je bio neobavešten da se taj sporazum radi. Bogami i ne čudi me da je tako, jer kada je taj sporazum potpisan uhvatila ga je panika, i njega i gospodina Đukanovića; i od tada, od potpisivanja Beogradskog sporazuma, koji je ostavio široke osnove za izgradnju zajedničke države Srbije i Crne Gore počinje proces destruiranja te još nestvorene i nerođene državne zajednice.

Zbog toga je pisanje Ustavne povelje trajalo ovoliko dugo, zbog toga je Ustavna povelja suzila one osnove koje su bile postavljene Beogradskim sporazumom i zbog toga je Zakon o sprovođenju Ustavne povelje takav akt koji zapravo po svojoj suštini poništava i Ustavnu povelju i Beogradski sporazum. Gospodin Đinđić i gospodin Đukanović su oni političari u Srbiji i Crnoj Gori koji će Srbiju i Crnu Goru radije videti kao odvojene, razdvojene mafijaške države, nego kao zajedničku državu u kojoj će vladati demokratija i vladavina prava; to su interesi koje su oni deset meseci zastupali u radu Ustavne komisije i to je posledica zbog koje imamo ovakve akte, na kojima se ne može temeljiti valjana država.

 

Gospodine Maršićanin, na osnovu člana 101. izričem vam opomenu zbog uvrede koju ste naneli premijerima dve države.

Šta ono rekoste, gospođo Mićić?

Izrekla sam vam opomenu zato što ste uvredili predstavnike srpske i crnogorske vlasti.

Samo sam rekao da bi gospodin Đinđić i gospodin Đukanović radije videli Srbiju i Crnu Goru kao odvojene mafijaške države nego kao zajedničku državu, demokratsku i pravnu. Ne vidim šta je tu uvredljivo, to su fakti.
Dakle, ovim putem nije to narušavanje i urušavanje zajedničke države pre nego što je još i stvorena i rođena, bilo zbog uticaja onih političkih stranaka koje se i u Crnoj Gori otvoreno i direktno zalažu za nezavisnu Crnu Goru, niti zbog uticaja, sačuvaj bože, još manje, onih političkih stranaka koje se zalažu za nezavisnu Srbiju, za izdvajanje Srbije i njeno konstituisanje kao nezavisne države, ne bi li bili upamćeni u javnosti još po nečemu osim po nesposobnosti u vršenju ministarskih poslova. Naravno, ne zbog toga nego upravo zbog ovoga što sam rekao.
Ova država, danas postojeća, a videćemo posle mesec dana da li će nova biti konstituisana, umnogome meni liči na Čikago 30-tih. I tamo se radilo o podeli teritorija, o podeli interesnih zona, o podeli poslova; i ovde se radi o tako nečemu, samo što je 30-tih u Čikagu bolje išao alkohol, a ovde bolje idu cigarete, Moldavke, droga, asfaltiranje (a ono je malo sada u zastoju) i još neki poslovi, koje je valjda lakše raditi kada zajednička država nije čvrsta, već se radi o državama u kojima oni koji su vlast uzurpirali potpuno slobodno državom vladaju.
Ako Ustavna povelja i Zakon o njenom sprovođenju budu usvojeni, a sva je prilika da hoće, kada državna zajednica Srbija i Crna Gora bude konstituisana, njena budućnost će najviše zavisiti od toga ko će je voditi: oni kojima je istinski cilj očuvanje državne zajednice i jačanje te zajednice ili oni o kojima sam danas ovde govorio, koji se zapravo zalažu za rastakanje, rasturanje te zajedničke države. Kako ćemo to pitanje rešiti? Kao što je to u Čikagu rešavao Eliot Nes, u Srbiji Eliot Nes će biti republički izbori i biće i taj problem rešen.

Reč ima narodni poslanik Pal Šandor, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Ljubiša Maravić.