Uvaženo predsedništvo, poštovane dame i gospodo, kolege ministri, cenjeni gosti, kao član Vlade koji je izdvojio svoje mišljenje, dužan sam da pred vama, izabranim narodnim predstavnicima i pred građanima Srbije obrazložim svoj stav oko koga je bilo puno polemike, bilo je i komentara, naravno povodom Beogradskog sporazuma, odnosno Ustavne povelje koja se danas nalazi na dnevnom redu republičkog parlamenta.
Nažalost, najmanje sam očekivao da će se rasprava o ovom pitanju voditi kada je Sveti Sava, na dan koji obeležava školsku slavu, na dan posvećen ovom velikom svetitelju koji oličava srpsku i državnost i duhovnost. Zato svima onima koji poštuju Svetog Savu, koji slave Svetog Savu - pomaže Bog.
Inače, Sveti Sava je govorio kako je Istok mislio da je Srbija Zapad, a Zapad da je Srbija Istok. U amanet nam je ostavio naš prvi svetitelj da je Srbija Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, da smo svoji, da imamo svete i svetovne dužnosti prema sebi, svojoj veri, a po sopstvenoj meri i položaju. Živeći vekovima na razmeđima civilizacija mi smo kao građani ove države uspeli da dostignemo ideal i da budemo svoji na svome, da gradeći svoju samostalnost i samobitnost budemo spona među narodima.
Demokratija je poštovanje drugog. Kako možemo poštovati drugog, ako ne poštujemo sebe? Kako možemo ceniti tuđu državu, ako svoju nemamo. Da li je moguće da jedino mi na celom svetu ne želimo svoju državu, a imali smo državu kada je malo ko imao. Danas, kada je tako-reći svi imaju, mi je nemamo.
Srbija je bila međunarodno priznata država krajem 19. veka, Srbija je u zajednicu naroda ušla kao 27. međunarodno priznata država. Danas organizacija Ujedinjenih nacija broji preko 220 članica, a Srbije nema među njima. Zato, umesto da se danas setimo svojih slavnih predaka Stevana Nemanje i Svetog Save, mi još uvek pokušavamo da idemo nekim bestragijama i nedođijama Josipa Broza i Slobodana Miloševića, stvarajući četvrtu Jugoslaviju.
Treća je trajala nešto malo duže od 10 godina. Ova četvrta, ona je oročena na tri godine. Ona kao da je uslovno osuđena na toliko dugu vremensku kaznu. Ako ovako nastavimo, dame i gospodo narodni poslanici, pravićemo državu svake srede i petka, potirući na taj način našu državotvornu tradiciju, naš nacionalni identitet, naše istorijsko pamćenje.
Zašto to kažem? Zato što po najjednostavnijoj definiciji država kao organizovano društvo podrazumeva zajednicu ljudi koji su nastanjeni na određenoj teritoriji i imaju određenu vrhovnu vlast.Dakle, elementi države su narod, teritorija i vlast. Koja su tri suštinska pojma vlasti? Nezavisnost, neprekidnost i nedeljivost.
Da li će buduća državna zajednica Srbije i Crne Gore, koja treba da se konstituše poveljom koja je danas na dnevnom redu, sadržavati ova tri svojstva vlasti. Da li je nezavisna? Nije. Da li je neprekidna? Nije. Da li je nedeljiva? Nije. Može li se onda reći da će to biti jedna ozbiljna država? Ne može.
Mogli biste da naučite nešto, gospodine Maršićanin, krajnje je vreme, mnogo ste vremena ovde proveli, nije ovo rasprava o brašnu, ovo je rasprava o državi.
Dakle, ustavnom poveljom ili bolje rečeno protivustavnom poveljom, a sačinjenom na bazi Beogradskog sporazuma ili bolje rečeno beogradskog nesporazuma, treba da se formira državna zajednica u kojoj nema ni države ni zajedništva. Nema države u svetu koja se osniva aktom koji se naziva - ustavna povelja. Nađite mi takvu državu u svetu, a pogotovu što se ta ustavna povelja donosi protivno odredbama postojećeg ustava. Ovaj državno-pravni, rekao bih perpetum-mobile, nije ni federacija, a ni konfederacija, ni savezna država, ni savez država, ni realna unija, ni personalna unija.
Predsednik Ustavnog suda Srbije, gospodin Slobodan Vučetić, označio je kao poludržavu na određeno vreme. Ovakva, rekao bih, sui generis država, pored toga što ne postoji, niti je ikada postojala u praksi, ne može se naći ni u teoriji. Pokušavao sam da prelistavam te stare teoretičare države i prava, od Grocijusa i Kelzena do Jelineka, nigde nema ovakvog čuda od države kakva se predviđa ovom ustavnom poveljom.
Mnogi danas imitiraju Slobodana Jovanovića, a njegovo ime nalazi se čak i na jednoj našoj novčanici, žalosno je što ga još nismo rehabilitovali, ali se sasvim sigurno prevrće u grobu kada vidi kakva se država formira. Ovo iz razloga što je Slobodan Jovanović bio jedan od najboljih pravnih teoretičara kada je u pitanju suverenost i državna i narodna, kao i pravna i politička.
Suverenost znači da jedino država poseduje suverenu vlast, ona ima suprematiju nad svim drugim vlastima. Nesuverena država, kakva se stvara ovakvom ustavnom poveljom, tako bi rekli stari Rimljani, jeste - contradictio in adjecto, jer kako to ustavno-pravni teoretičari kažu, suverenost kao tzv. summa potestas obuhvata tri pojma - spoljni, unutrašnji i sintetički.
Spoljni element pojma suverenosti znači da je državna vlast u donošenju svojih odluka slobodna i nezavisna od svakog stranog mešanja, od svakog spoljnog uticaja. Da li je taj spoljni elemenat suverenosti prisutan, ako se uopšte, ako je reč o ustavnoj povelji, može govoriti o suverenosti u ovakvoj tvorevini? Naravno da nije.
Ona je napravljena po diktatu međunarodne zajednice i Havijera Solane, jer samo suverena Srbija i suverena Crna Gora mogle bi napraviti jednu racionalnu i realnu zajednicu. Mora se najpre postojati da bi se ujedinjavalo. Samo se suvereni ujedinjuju sami. Nesuverene, nažalost, ujedinjuju drugi i takav je ovde slučaj.
Kako je sve počelo? Usled bojazni da će u Crnoj Gori, tada podeljenoj na dve opcije, jednu independističku i drugu projugoslovensku, doći do narastanja tenzija, do turbulencija, do neprijateljstava, do sukoba koji mogu zahvatiti čitav prostor Savezne Republike Jugoslavije, štomože destabilizovati region, destabilizovati Balkan, stvoriti novo žarište sukoba, Evropska unija je poslala Havijera Solanu da projektuje novu državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
Na taj način dolazi do potpisivanja Beogradskog sporazuma, kojim je ustavno-pravno SRJ ukinuta. Da je to tako potvrđuje preambula Ustavne povelje, koja se nalazi pred vama i u kojoj ustavni osnov za donošenje Ustavne povelje nisu revizione klauzule postojećeg Ustava, nego tzv. Beogradski sporazum.
U Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje nigde se ne navodi da stupanjem na snagu ove povelje prestaje da važi Ustav SRJ, što znači da imamo jednu vrlo diskutabilnu pravnu ili još bolje rečeno ustavno - pravnu prazninu. Beogradski sporazum je dokument koji je sačinjen manje - više u interesu Crne Gore i gospodina Mila Đukanovića, tadašnjeg predsednika, a sadašnjeg premijera Crne Gore. Ko to ne veruje neka pogleda osnove novih odnosa Crne Gore i Srbije.
To je platforma Crne Gore za pareuređenje odnosa u SRJ i 80% te crnogorske platforme sadržano je u Beogradskom sporazumu, odnosno sadržano je u Ustavnoj povelji, čak i više od toga. U toj crnogorskoj platformi predviđeno je jedinstveno tržište, jedinstven carinski prostor i jedinstvena konvertibilna valuta. Dakle, otišlo se korak dalje od onoga što je bila platforma Crne Gore za preuređenje odnosa u zajedničkoj državi.
Sa druge strane, platforma DOS-a, koja je kasnije transformisana u zajedničku platformu DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju", predviđala je dva minimuma: funkcionalnu federaciju i jedinstven ekonomski prostor. Dane i sate potrošili smo da usaglasimo stavove oko pisanja te platforme, da bi sačinili dokument u kome bi se radilo upravo na afirmaciji funkcionalne federacije.
Tu se predviđala dvodomna skupština, kao što je to slučaj u federacijama; da Vlada bude sačinjena po kancelarskom principu, a ne da predsednik državne zajednice bude istovremeno i premijer, odnosno predsednik saveta ministara; u pogledu ekonomskih ovlašćenja naglašeno je da je isključivo u nadležnosti buduće državne zajednice monetarni sistem, carinski sistem, bankarski sistem, obligaciono pravo, hartije od vrednosti.
Dakle, to je bila platforma DOS-a. Sa tom platformom predsednik SRJ seo je na kanabe sa Havijerom Solanom, a ustao sa nekom manje - više konfederalnom platformom Mila Đukanovića.
Već je rečeno da je još pre toga koalicioni sporazum DOS-a i koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" u članu 5. predviđao da, ukoliko preuređenje odnosa u SRJ bude zahtevalo promenu saveznog Ustava, ova promena može se obaviti isključivo na legalan i legitiman način, kroz proceduru promene saveznog Ustava predviđenu odredbama Ustava SRJ. Već sam prethodno rekao da je Ustav potpuno apstrahovan i da je osnov za donošenje Ustavne povelje tzv. Beogradski sporazum.
Na stranu to što je povelja, po tekstu Beogradskog sporazuma, trebalo da bude usvojena do kraja juna prošle godine, a novi ustavi Srbije i Crne Gore trebalo je da budu doneti do kraja prošle godine. Ništa od toga što piše u samom Beogradskom sporazumu nije realizovano.
Ustav Republike Srbije u članu 2. proklamuje princip narodnog suvereniteta, utvrđujući da on pripada građanima i da ga građani, između ostalog, ostvaruju referendumom. Član 135. Ustava Srbije govori o odnosima i obavezama Srbije prema SRJ. Inače, o promeni Ustava i ustavnog uređenja Narodna skupština, po slovu Ustava, odlučuje dvotrećinskom većinom.
Usvajanje Ustavne povelje je najdrastičnija promena Ustava i najdrastičnija moguća promena ustavnog uređenja. Usvojen je princip odlučivanja apsolutnom većinom.Nije prosta, nego apsolutna. Prosta je polovina više jedan od prisutnih, a ovo je od ukupnog broja članova parlamenta 250 - 126; to je apsolutna ili kvalifikovana većina, jedan od oblika kvalifikovane većine.
U svakom slučaju, polazeći od principa narodnog suvereniteta, koji je sadržan u još uvek važećem Ustavu, koga su nam neki čak čestitali na Lazarevu subotu prošle godine, kakav je takav je, i polazeći od principa prava naroda na samoopredeljenje, sadržanog u prvom članu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji je pak usvojen Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija još 16. decembra 1966. godine, najmanje što je trebalo učiniti je da se građanima Srbije pruži mogućnost da se na referendumu izjasne da li žele da žive u ovakvoj državi, koja im ništa ne obezbeđuje, a mnogo skupo ih košta.
Podneta je inicijativa 400.000 građana za raspisivanje referenduma za samostalnu Srbiju. Predata je ovom parlamentu tačno pre šest meseci i jedan dan, 26. jula prošle godine, ali voljom ili samovoljom skupštinske većine i predsednika parlamenta ona se, uprkos pozitivnom mišljnjenju Odbora za zakonodavstvo, nije našla do danas na dnevnom redu Republičke skupštine.
Referendum je inače neposredno izjašnjavanje birača putem glasanja o pitanjima od važnosti za jednu zajednicu. Nema važnijeg pitanja za građane Srbije od toga u kakvoj će državi živeti. Referendum je najčešći oblik tzv. neposredne ili poluneposredne demokratije i on treba da bude korektiv tzv. posredne demokratije.
Referendum postoji u mnogim svetskim zemljama, u Švajcarskoj, u Velikoj Britaniji, u Francuskoj. Recimo, o promeni ustava u 49 američkih država obavezno se građani izjašnjavaju referendumom. Čak i Savet Evrope predviđa dve kategorije referenduma: tzv. konsultativne referendume i referendume kojima se odlučuje. Inače, u pogledu trenutka primene referenduma postoje tzv. referendumi pre zakona i posle zakona, kao što predviđa Ustav.
Ono što je poseban paradoks, to je previše ozbiljno i ovo treba čuti, sve bivše jugoslovenske republike na referendumima ili plebiscitima, to je na neki način pandan za referendum, odlučile su da se osamostale. Slovenija je to odlučila plebiscitom 23. decembra 1990. godine, Makedonija 8. septembra 1991. godine, Hrvatska Deklaracijom o nezavisnosti 25. juna 1991. godine, Bosna i Hercegovina, bez Republike Srpske, plebiscitom 29. februara i 1. marta 1992. godine. Podsećam vas da je u Crnoj Gori organizovan referendum 1992. godine i tada su se građani Crne Gore izjasnili da žele da žive u zajednici sa Srbijom.
Samo građanima Srbije nikada nije pružena mogućnost da odlučuju o svojoj sudbini. Bilo kako bilo to je fakat, a i pored činjenice da je u prvu Jugoslaviju, koja je stvorena Krfskom deklaracijom i kasnije konvalidirana i verifikovana Ženevskim sporazumom i razmenom pismenih izjava 1. decembra 1918. godine, samo Srbija neposredno, a kasnije, Podgoričkom skupštinom preko Srbije, Crna Gora posredno unela svoj međunarodno-pravni subjektivitet.
Danas su sve zemlje bivše Jugoslavije međunarodno priznate, samo se Srbiji nudi pola rotirajuće stolice. Čitav Balkan bio je poslednjih petnaestak godina prostor ekspanzije nacionalizma. Za pojavu nacionalizma samo je Srbija proglašena odgovornom i dok su svi drugi na bazi te ideje napravili državu, Srbija nije stvorila svoju državu. Smatrali smo da je krajnje vreme da se ostvari ono što je građanima obećavano u predizbornoj kampanji, kada je naš slogan, naš moto bio "narod se pita".
Da li ima pitanja važnijeg za građane Srbije od toga u kakvoj državi žele da žive. Pre nekoliko meseci u Irskoj je organizovan referendum, na kojem su se građani Irske izjašnjavali - da li su saglasni da se od 2004. godine broj članica Evropske unije sa 15 poveća na 25. Pazite, građani Irske na referendumu su odlučivali o sudbini drugih zemalja i njihovih građana, a građanima Srbije ne pruža se mogućnost da se izjasne o svojoj državi i o svojoj sudbini.
S druge strane, mi moramo da budemo u saglasju sa realnošću. Ko nije u skladu i saglasju sa stvarnošću, vrlo brzo postaje stvar političke prošlosti. Šta to znači? Znači da je Evropa naš jedini izbor i naša jedina realnost. Zalaganje za samostalnu Srbiju nije nikakav donkihotski poduhvat koji bi da Srbiju pretvori u nekakvo Robinsonovo pusto ostrvo. Upravo obrnuto, cilj je - Srbija u Evropi i Evropa u Srbiji.
Zašto smo demonstrirali lažni prkos? Jer, kako reče jedan od naših najvećih duhovnika: Jugoslavija je bila prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos narodnoj mudrosti, prkos narodnom poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji, prkos i samo prkos. Vreme je da sa takvom praksom prestanemo.
Svim građanima ove zemlje treba otvoreno reći da je Evropa jedino naše opredeljenje. Evropi treba reći da je cilj ove vlasti, da je cilj svake demokratske države, da služi svom narodu i da postupa saglasno sa njim. Bez obzira ko je na vlasti mora da osluškuje glas naroda. Jednom je Šarl de Gol govorio Andre Malrou da je osnovno pitanje da li Francuzi žele da obnove Francusku."Neću obnavljati Francusku bez njih" - govorio je Šarl de Gol.
Oni koji izražavaju bojazan prema ideji samostalne Srbije ističu nekoliko argumenata: navodno, Evropa je protiv daljih dezintegracija na Balkanu; ako ne napravimo zajedničku državu bićemo izolovani, bićemo kažnjeni, nećemo moći da uđemo u evropske integracije; te ako ne bude državne zajednice navodno ćemo izgubiti Kosovo. Sve je ovo jeftin izgovor i sve je ovo apsolutno pogrešno.
Prvo, samostalna, nezavisna, suverena i stabilna međunarodno priznata Srbija najpre treba da stupi u savez sa istom takvom Crnom Gorom, da se napravi savez ili unija suverenih država, a zatim da ide u dalje integrativne procese, labavije ili manje labave, sa Makedonijom, pa preko Republike Srpske sa BiH federacijom itd.Dakle, Srbija može da bude ne remetilački, nego integrativni faktor na Balkanu.
Drugo, Evropska unija počiva na volji naroda. Volja naroda je osnovni postulat. Ona je paradigma Evropske unije. Ko to ne zna neka malo pročita dela Robera Šumana ili Adenauera pa će videti da je volja naroda neprikosnovena za sve evropske integracije. Ako se građani Srbije na referendumu izjasne za samostalnu Srbiju, Evropa bi to odmah verifikovala i nikakvih posledica po Srbiju i njene građane ne bi bilo.
Konačno, Kosovo smo izgubili upravo zbog Jugoslavije. Neće valjda nekakva četvrta Jugoslavija da nam spasava Kosovo. Dakle, prazne su priče da ćemo kao tobože izgubiti Kosovo - pa sa Jugoslavijom smo ga već izgubili. Samo jedna stabilna, jaka, integrativna, demokratska, suverena, međunarodno priznata Srbija, dugoročnom diplomatskom, filigranskom politikom možda može da povrati izgubljeni suverenitet na Kosovu i Metohiji.
Uostalom, nemojte se samo pozivati na Rezoluciju 1244. Pročitajte i tzv. Ustavni okvir. Tamo se ne pominju ni Jugoslavija ni Srbija. Tamo nema ničeg. Dakle, to je odnos snaga, to je politika, to je jednostavno borba za neke bolje pozicije jednom dobrom diplomatijom. Jednom je neko rekao da ako je Srbija hram, onda je Kosovo oltar. Nema hrama bez oltara i nema Srbije bez Kosova.
Ukazao bih na još jednu dimenziju u vezi sa Ustavnom poveljom. Kada su finansije u pitanju, svaka članica buduće državne zajednice plaća srazmerno svojoj veličini. Dakle, Srbija plaća 95%, a kada je odlučivanje u pitanju onda je usvojen princip čistog pariteta - 50 prema 50. Srpske poreske obveznike, naravno, niko nije pitao da li im se to sviđa. Da paradoks bude veći, pošto je već dogovoreno da predsednik buduće državne zajednice bude iz Crne Gore, a u slučaju odlučivanja u savetu ministara (tri prema tri) više vredi glas predsednika koji je iz Crne Gore, pa će manjina od 5% imati većinu nad većinom od 95%. Da li postoji takav način odlučivanja u jednoj državi na svetu? Naravno, ne.
Odmah se postavlja pitanje da li će se po istom principu deliti i sva mesta u budućoj administraciji zajedničke države: u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, u upravama, direkcijama, savezima, institutima, odnosno u svim institucijama koje ostaju na nivou buduće državne zajednice. Sasvim je diskutabilan princip tzv. pozitivne diskriminacije u parlamentu, princip konsenzusa.
Činjenica da su predsednik i premijer jedna ista ličnost, nemogućnost izmene Povelje pre isteka roka od tri godine, mada ostaje otvoreno od kada se taj rok računa. Problem je i članstvo u međunarodnim finansijskim organizacijama i cenzus koji je za to potreban, rotacija ministara odbrane i inostranih poslova, nepostojanje zajedničkog tržišta, bankarstva, monetarne politike, carine itd.
Već je ovde rečeno više puta da nema nigde u svetu države sa različitim monetama, sa različitim carinama i tome slično. Priča o harmonizaciji ekonomskih sistema je mrtvo slovo na papiru, po onoj narodnoj "ne lipši magarče do zelene trave". Šta je do sada to harmonizovano? Naravno, ništa. Nije se maklo dalje od početka. Nije ni potrebno govoriti koliku štetu trpe razne grane industrije zbog nemogućnosti pristupanja Sporazumu o asocijaciji i stabilizaciji, usled čega smo potpuno nekonkurentni na stranom tržištu.
O nedostacima Ustavne povelje, o njenoj koliziji sa Beogradskim sporazumom, s jedne strane, i Zakonom o sprovođenju, s druge strane, možemo da pričamo satima. Praviti državu bez ikakve koncepcije i strategije za vojsku, to je zaista poražavajuće. To je poruka i Živojinu Mišiću i Vojvodi Stepi i Radomiru Putniku, to je brisanje iz istorije i Suvobora, i Kolubare, i Bregalnice, i Kajmakčalana i svega. Ovim dokumentom stvara se jedna virtualna tvorevina na štetu građana Srbije.
Prošle godine, savezni budžet iznosio je nešto više od milijardu evra. Kažu da će ove godine trebati 800 miliona evra, a Srbija plaća ne više sto posto, nego 95%. Zbog toga je ogromna većina građana Srbije za samostalnu Srbiju. Slobodno formirajte jednu anketnu komisiju, angažujte najpoznatije agencije za istraživanje javnog mnjenja i videćete da je najmanje 70% građana ove zemlje za samostalnu, nezavisnu, suverenu, međunarodno priznatu Srbiju. Zašto ne utvrditi stvarnu volju građana. Valjda nam treba država po meri i po volji naroda.
Danas se stranke u Srbiji praktično razlikuju po tome, da li su za Miloševićevu ili za Solaninu Jugoslaviju. Mi nismo ni za jednu ni za drugu, nego za suverenu, nezavisnu i samostalnu Srbiju. S druge strane, mi poštujemo volju većine i ne želimo da činimo nikakvu destrukciju niti opstrukciju, već da se borimo snagom argumenata. Vreme je najbolji sudija i vreme će pokazati ko je bio u pravu.
Ono na šta želim da vam skrenem pažnju je izjava Mila Đukanovića da će Crna Gora, uz malo sreće, strpljenja, razuma i samopoštovanja, za godinu, dve ili tri biti suverena i nezavisna, međunarodno priznata. Ne treba to primiti sa potcenjivanjem. Sviđao se Milo Đukanović ili ne, to je jedna ozbiljna, državnička izjava, kojom on trasira put buduće države Crne Gore. Istovremeno, to je i opomena i upozorenje, jer plašim se da kada prođe vreme Crna Gora otići svojim putem, a mi ćemo ponovo biti zatečeni, zbunjeni, iznenađeni, nespremni i lamentirati valjda nad nekakvom petom Jugoslavijom.
Mislim da je to poruka našoj državotvronoj tradiciji, našem nacionalnom identitetu, našem istorijskom pamćenju. Na kuburu jatagan ljuti, naši preci prolivali su krv. Plašim se da im se danas na dan Svetog Save prevrću kosti u grobu, gledajući kakvu državu, na godinu dana pre dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka, njihovi potomci stvaraju. Iduće godine je taj veliki jubilej.
Stranka kojoj pripadam neće participirati u saveznoj administraciji ni sa jednim jedinim čovekom, ni u jednom ministarstvu, ni u jednoj upravi, ni u jednom institutu, ni u jednom savezu. Dakle, apsolutno nigde. Nadam se da će biti razumevanja i da će biti dovoljno pameti da ne trošimo vreme na lažne iluzije da će Crna Gora ostati sa nama. Te iluzije smo imali i u prošlosti, a svi koji su hteli da odu su otišli. Nego, izvršićemo sve pripreme da možemo proglasiti svoju nezavisnost i suverenost istovremeno kada i Crna Gora.
Nadam se daćemo vrlo brzo, na dan Svetog Save, pod zastavom, grbom i himnom Srbije, uskliknuti s ljubavlju samostalnoj, suverenoj i nezavisnoj Srbiji. Hvala vam.
