Poštovana gospodo poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, jedan sam od kopredsednika koji je radio na izradi Ustavne povelje osam meseci. Kad su me novinari pitali u jednom momentu, a dao sam izjavu sa gospodinom Kujovićem, da li se osećam odgovornim za ovo vreme koje smo proveli, rekao sam - osećam se odgovornim, ali ne zato što smo puno vremena potrošili, nego što sam bio u zabludi da su svi dobre volje da naprave jednu državnu zajednicu, koja će  preći određeni problem.
Duboki su razlozi što je potpisan Beogradski sporazum. To su istorijske veze, jezik, tradicija, vera, kultura, čvrste rodbinske i imovinske veze i svi oni koji imaju državljanstvo jedne, a trajno žive u drugoj republici. Takođe, jedinstven privredni prostor, zajednički razvojni interesi i interesi zajedničke bezbednosti. I Srbija i Crna Gora, kao dve stare evropske države, a proglašene su iste godine i u isti dan, 1878. godine, nastavile su da žive uvek u zajedništvu.
Za Srbiju je važno da bude sa Crnom Gorom, isto kao što je Crnoj Gori važno da bude sa Srbijom. Ova zajednica - bez obzira kako ona bude rešena, a pravno je potpuno nakaradno rešena, i ovaj dokument koji je pred vama nije pravni dokument, nego, jednostavno, izlaz iz jedne krize i on je više jedan politički kompromis koji je na ovaj ili onaj način morao da se postigne - potrebna je da bi se sprečilo redukovanje našeg etničkog prostora, da bi se sprečilo slabljenje odbrambenog potencijala i da bi se sprečilo udaljavanje od Sredozemlja i lišavanje svih pogodnosti koje pripadaju ovom strategijskom basenu.
Dalje, da se spreči slabljenje ukupne moći i smanjivanje mogućnosti da odbrani svoj strateški interes na Kosovu i Sandžaku, da se spreči otvaranje novih kriznih žarišta, kao što su Raška oblast i Vojvodina, i na kraju, mogućnost ulaženja Crne Gore u neke druge saveze, koji ne doprinose interesu Srbije.
To su svi oni razlozi koji nalažu da Srbija i Crna Gora budu zajedno. Moram da kažem da hronologija pravljenja ovog dokumenta nije baš tako jednostavna, kao što je premijer istakao. Ustavna komisija je vrlo ozbiljno radila, i posle dva meseca, ako se sećate, bila su potpuno urađena dva dokumenta - jedan koji su zastupali Crnogorci, a drugi je onaj koji je srbijanska strana izradila. To su bili ustavi u pravom smislu reči. No, sporazuma nije bilo.
Moram da kažem da smo tada uputili apel onima koji su i potpisali Beogradski sporazum da se okupe i da nam daju rešenje, da nam daju, na kraju krajeva, i autentično tumačenje Beogradskog sporazuma, koji je pun, kako rekoše ovi sa Zapada, korisnih dvosmislenosti.
Predsednik Koštunica 12. avgusta dobija pismo, a 26. avgusta zakazuje sastanak sa potpisnicima Beogradskog sporazuma, gde nije niko došao. Nije došao ni premijer Đinđić, nije došao ni Milo Đukanović.
Ta dva dokumenta, koja su bila jedan ozbiljan rad, zamenjuju se na čudan način jednim dopisom koji dolazi iz Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, od strane gospodina Živkovića, a napravljen je kao sporazum između premijera Đinđića, ili nekoga iz njegove stranke, i Demokratske partije socijalista.
Na tom dokumentu se radi i on je kao takav bio još bolji nego što je ova ustavna povelja koja je pred vama. Ali, moram da kažem da prisustvujemo jednom paradoksu: kada je o Beogradskom sporazumu reč, o Ustavnoj povelji i Zakonu za sprovođenje ustavne povelje, najkonkretniji, makar i sasvim sveden, sasvim lapidaran jeste Beogradski sporazum.
On daje temelje nečega što može da bude normalna država i što može da zaživi.Iz njega se moglo videti da postoji određeni koncept kako će izgledati i funkcionisati nova državna zajednica - kao zajednica sa minimalnim brojem funkcija, ali da te funkcije budu celovite, a ne veštački sužene, kao što je u ovoj povelji i napisano. Već je sama povelja korak unazad u odnosu na Beogradski sporazum, ali ne tako da se ne bi mogla ispraviti i da ne bi mogla preživeti političke oligarhije i u Srbiji i u Crnoj Gori.
Onda dolazi na kraju potpuno besmislen zakon, nekoherentan, potpuno razgrađujući, koji pravi opasnu pravnu zbrku, kojom se pokušava da se zacementira rasturanje države. Jednostavno, u radu na ustavnoj povelji popuštali smo koliko smo god mogli zarad zajedničke države, mada ovi u Crnoj Gori iz DPS-a i kažu da ovo nije država. Činili smo ustupke u pogledu državljanstva, glavnog grada, carine, granica, tržišta, imovine, monete, načina izbora poslanika, vojske, sudova, sastava suda i monetarnog sistema.
I na kraju dolazi zakon koji, u jednoj odredbi, u odredbi da vojska nema imovinu, nego da će ugovorima o zakupu pozajmljivati od Crne Gore ili od Srbije ono što joj je potrebno za rad, ruši celokupni koncept državne zajednice.
Od istorije i od određenog momenta nije moglo da se pobegne. Ja ne kažem da je ovo što je pred vama dobro. To je daleko od toga i ne treba ga gledati uopšte kao pravni akt. To je jedan dogovor, i to pre svega dogovor između dve strane, DPS i DS, da bi jednostavno u zajedničkoj državi nastavili neki drugi put. Na kraju krajeva, to i naglašavaju koalicije.
No, mi iz DSS smo sačuvali osnovnu predstavu o državi i pravu i gledamo na ovo kao na samo jednu stepenicu u dugoročnom programu, a ne kao prečicu ili jednokratnu prevaru.
Ako je premijer rekao da su povelja kola, a da su zakon gume, moram da kažem da od guma najviše zavisi sigurnost vožnje kolima. Prema tome, eto to je to. Nije bilo sve lako. Opet zaključujem da je ovo sporazum između dve partije, koje žele da uzmu vlast posle konstituisanja.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević.

Poštovane kolege, pošto nema vremena za dva ozbiljna govora na ovako ozbiljnu temu, ja ću odustati u korist mog kolege Šormaza, ali pre toga hoću da kažem samo još jednu rečenicu.
Da li će i po čemu će današnji dan ostati upamćen u istoriji Srbije i Crne Gore, pokazaće vreme; i siguran sam vrlo brzo. Ali će današnji dan ostati sigurno upamćen po nečemu drugom: prvi put u istoriji parlamentarizma, ne samo u Srbiji, kažnjen je jedan narodni poslanik, moj kolega, gospodin Maršićanin, zato što je uvredio mafiju.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo izabrani i imenovani poslanici, gospođo predsedniče Narodne skupštine, već su moje kolege iz DSS rekle i argumentovale, naročito dobro gospodin Jočić malopre, zašto je ovaj zakon za sprovođenje ustavne povelje loš i zašto ćemo mi glasati protiv njega - jer, to je akt koji treba jednostavno da omogući u roku od tri godine razdruživanje Srbije i Crne Gore. Međutim, interesantno, na štetu Srbije. Nas interesuje zašto je jedna politička grupacija u Srbiji pristala na tako nešto, sa toliko ustupaka i zašto se na takav način, snishodljivo, ponašala prema DPS u Crnoj Gori i Milu Đukanoviću.
Vrlo popularan pisac trenutno u svetu, pa i u Srbiji, zbog filma "Gospodar prstenova" je gospodin Tolkin, pokojni; međutim, prva knjiga o vremenu nastajanja pre "Gospodara prstenova" je "Silmarilion". Ne znam da li ste je čitali; ukratko, imate četiri anđela koja su poslata da od praznog prostora naprave jedan svet, tri rade, a jedan ruši i pravi ono što znamo, kao vulkani, svašta što imamo loše po planeti, a taj četvrti koji sve ruši zvao se Melkor. Naš narod je prepoznao jednu takvu aždaju koja ima dve glave u ovoj našoj zemlji i dao joj je ime "Đuka-đini".
Vidite, pošto imamo malo vremena zbog ovog našeg demokratskog Poslovnika, moram da skratim ovaj deo, interesantno je da znamo zašto su gospoda iz Demokratske stranke pristala na ovako nešto.
Evo, imamo jedan stenogram sa sednice potkomisije gde gospodin Lukšić iz DPS kaže ovako: "Mogu da postavim pitanje da li je licemjerno da smo pet godina slali avione, male avione (interesantno) i krili opozicionare po Crnoj Gori, a da nam oni sjutradan okrenu leđa i sarađuju sa nekim drugim. Mislim da je to licemjerno".
Kasnije u razgovoru on gospodinu Šamiju objašnjava da zna da nije slao avione za funkcionere DSS, koji su takođe bili opozicionari, nego za funkcionere Demokratske stranke. Svi znamo da su leteli tim malim avionima gospodin Đinđić i gospodin Vesić za vreme rata. Tema je upravo to - zbog čega se ovo radi i ovoliki ustupak se pravi prema DPS, da li ovo znači da mi treba kao Srbija da vratimo dugove za neki potrošeni kerozin u tim malim avionima; zar ne bi bilo lakše da ti visoki funkcioneri Demokratske stranke plate iz svojih džepova to gorivo, a ne na račun države Srbije.
A, kada već kaže gospodin Đinđić danas da nam je povelja jedan automobil (on voli tako uvek da se izražava), koji nam je potreban i koji mora da učestvuje u jednoj trci, šta nam vredi taj automobil i kako možemo sa tim automobilom biti u trci ako nemamo gorivo, ako nam zakon ne daje gorivo i ako imamo, recimo, goriva za 30% trke; mi ne možemo stići na cilj sa tim automobilom, koliko god da je dobar.
Bitno je, izgleda, samo da imamo automobil, a onda će oni videti šta će dalje da rade. Toliko.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam da li se predsednici poslaničkih grupa koji to pravo nisu iskoristili prijavljuju za reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, DSS će glasati za povelju kako je to i činila na ustavnoj komisiji, i to pre svega iz nekoliko razloga. Prvi je, jer je to neophodnost koja je utvrđena nefunkcionisanjem postojeće države, bez učešća jednog velikog dela Crne Gore u toj državi, i mi hoćemo kao stranka da krenemo u stvaranje jedne države koja je trebalo da bude plod volje naroda, a ne političkih dogovora; nažalost, ono što smo dobili kroz zakon je upravo to.
Važno je usvojiti povelju i zbog Kosova. Pitanje Kosova se izglasavanjem ustavne povelje ne otvara, kao što bi neki želeli da ono bude otvoreno danas. Rešavanje pitanja Kosova danas bilo bi na štetu Srbije. Ono što povelja utvrđuje to je da se insistira na sprovođenju Rezolucije 1244 za Kosovo i da se rešavanje pitanja Kosova prolongira za ono vreme kada će naša država, iskreno se nadam, Srbija, biti jača i sposobnija da se uhvati u koštac sa tim problemom.
Ono što bi se desilo ako povelja ne bi bila izglasana, to je da bi se pitanje Kosova i drugih delova naše zemlje, pre svega mislim na Rašku oblast i neke delove Vojvodine, verovatno rešavalo u postojećim okolnostima na štetu Srbije. Zato je važno, zarad Kosova i teritorijalnog integriteta i zaustavljanja procesa dezintegracije, glasati za povelju.
Povelja je otišla jedan korak od Beogradskog sporazuma, za razliku od zakona. Zakon i namere koje su iskazane tokom rada na zakonu pokazale su da ne postoji dobra vera pojedinih političkih oligarhija u republikama da ta država profunkcioniše. Gospodin Jočić je govorio o dva koncepta koja su postojala i o namerama predsednika Koštunice koji je pominjan ovde kao jedan od prvih potpisnika Beogradskog sporazuma i onaj ko je najviše radio na tome da se ta država reorganizuje; i, sastanci koje je on sazivao nisu urodili plodom.
Dok smo mi pravili zajedničku državu, gledali kako ona da profukcioniše, dve vlade su pravile svoje separatne dogovore. Ministri finansija Ivanišević i Đelić su pravili neke svoje sisteme, pa smo zato dobili carinu na granici Srbije i Crne Gore, pa će svi morati da plaćaju carine, da se utvrđuju carinske stope i sve ono ostalo što nikada nismo imali. Kao što je Milošević uveo granicu sa Republikom Srpskom, tako je sada uvedena granica sa Crnom Gorom.
Takvu državu sigurno mi nismo želeli i mislim da građani Srbije takvu državu ne žele. Građani Srbije, iako žele zajedničku državu sa Crnom Gorom, žele da to bude država, a ne nedržava, žele da to bude država koja neće biti na njihovu štetu kao što je sada, već gde će sve to moći da se ostvari i koja će biti pod kontrolom građana Srbije u onoj meri u kojoj je to potrebno da bi se ispoljila ravnopravnost obe države članice.
Da li će građani Srbije finansirati vojsku Crne Gore ako ona krene putem otcepljenja? Hoće, 95,5% finansiranja vojske buduće državne zajednice ide od naših para, od para građana Srbije. Tim parama će raspolagati i Vlada Crne Gore, jer će sve ostajati kod nje, svaki dinar koji se uloži u vojsku ostaje Vladi Crne Gore.
S obzirom da je ovaj zakon više zakon o sukcesiji i zakon o razjedinjenju i rasturanju državne zajednice, ništa drugo do finansiranja izgradnje vojske Crne Gore nam ne preostaje sa jednim ovakvim zakonom, sudeći po rečima gospodina Batića koji je kao ministar pravde verovatno dobro protumačio ovaj zakon i koji je rekao da je svakom časnom independisti, kako vole da kažu Crnogorci, ili svakom časnom čoveku koji je za secesiju, odvajanje Srbije i Crne Gore, ovaj zakon mio i drag.
Gospodin Batić je rekao da će svesrdno da podrži ovaj zakon, jer on vodi kroz par godina ka razdvajanju, zato što je nejasan, ima odredbe koje ustanovljavaju razdvajanje Srbije i Crne Gore, onemogućavaju njegovo funkcionisanje. Ono što je dobro za gospodina Batića, koji se zalaže za razdvajanje i otcepljenje, nije dobro za one koji žele da ta državna zajednica funkcioniše.
Ako govorimo ovde o državnoj zajednici možemo da postavimo pitanje i drugih institucija te državne zajednice, npr. Komisije za istinu i pomirenje. Da li je Komisija za istinu i pomirenje smetala upravo gospodinu Đukanoviću, koji je u vreme bombardovanja Dubrovnika bio predsednik Vlade Crne Gore? Da li mu je smetalo da se utvrdi istina i kome je smetalo da se utvrdi istina o svim zločinima na teritoriji bivše Jugoslavije?
Kome je smetalo da se vidi koliko je žrtava palo i da srpski narod najzad skine ljagu sa svog imena, da je narod kome cela međunarodna zajednica preko nekih suđenja u Haškom tribunalu pokušava da nametne breme odgovornosti i kolektivne krivice. Kome je smetala Komisija za istinu i pomirenje? Da li je smetala možda Milu Đukanoviću, pošto bi se tu negde našla i njegova odgovornost, dok je birao Slobodana Miloševića za predsednika Jugoslavije, i to je činjenica.
Ti mali avioni koji su pominjani leteli su i u pauzi dok Ustavna komisija nije radila, pa su neki članovi Komisije Đukanovićevim avionom leteli i pravili separatne dogovore dve vlade, odnosno dve političke oligarhije, DPS-a i Demokratske stranke, pa je ovaj zakon više oktroisani zakon dve političke volje nego plod rada dela Komisije koji dolazi iz Srbije i koji je trebala da zaštiti interese građana Republike Srbije, a ne da radi protiv njih; i to je činjenica, dame i gospodo.
Ako se uzme u obzir da će novi parlament državne zajednice da proistekne iz ove skupštine, koja je nelegitimna, iako smo tražili da do trenutka glasanja dobijemo od Administrativnog odbora odluku ili izveštaj o osnovu mandata za 23 poslanika, bezmalo 10% sastava ove skupštine, kojima su mandati sa raznih strana osporeni, da bismo mogli legitimno da odlučujemo i glasamo, to nismo dobili. Nekome je možda stalo da nova država svoj legitimitet dobije iz nelegitimne skupštine. Da li takva država može da ima legitimitet? Ne može. Da li na nepravdi može da se gradi pravičnost? Ne može. Upravo sama namera da se na taj način gradi buduća državna zajednica Srbije i Crne Gore govori o nameri onih koji su preko jedne poluge ovaj zakon oktroisali.
Ustavna povelja je prihvatljiva i ona jeste udaljena od Beogradskog sporazuma, koji je jedan politički akt, ali Ustavna povelja jeste nešto što ima okvire neke državne zajednice i ima strukturu države. Bez obzira na neke stvari i na neke ustupke i kompromise, koje smo pravili pre svega zarad interesa građana Srbije da sačuvaju teritoriju, da se ne otvori pitanje Kosova, Raške oblasti i drugih, zakon je morao da bude drugačiji, morao je da udari temelje jedne dobre organizacije vlasti, dobre kontrole i značajnog uticaja građana Srbije na to kako će se trošiti njihove pare. Ovako te kontrole nema i mi ćemo i dalje finansirati u Crnoj Gori, kao što smo i do sada radili, i opet će se sve raditi na štetu građana Srbije.
Ako govorimo o odgovornosti i ako je ovde bilo puno reči o odgovornosti pojedinih poslanika, istorijskom trenutku i svemu ostalom - da, gospodo poslanici, upravo je ta odgovornost na vama, koji ćete na štetu građana Srbije izglasati ovakav zakon - Demokratska stranka Srbije apeluje na sve one koji žele da sačuvaju građane Srbije da ih poštede još jednog propalog projekta koji se u ovom slučaju zove Zakon o sprovođenju Ustavne povelje.
To je propao projekat koji neće omogućiti funkcionisanje državne zajednice, već će naprotiv onemogućiti i dovesti do raspadanja i još jednog bolnog rastanka, a to je, po mom skromnom sudu, nešto za šta ćete odgovornost da preuzmete svi vi koji ćete iz raznih razloga glasati, koji se niste možda u potpunosti upustili da vidite šta nosi ovaj zakon i koje institucije se ukidaju.
Još jednom, smatram da zakon može i mora da bude dorađen, da Ustavna povelja jeste osnova na kojoj može da se gradi država, ali zakon mora da bude dorađen kako bi Srbija konačno ravnopravno bila zastupljena i kako bi svako prema učešću u finansiranju i funkcionisanju te države imao koristi, a ne opet da imamo nešto što je jedna skaredna tvorevina koja će omogućiti političkim oligarhijama u Srbiji i Crnoj Gori da nam opet kroje sudbinu na isti način kao što su Milošević, s jedne strane i Momir Bulatović, Milo Đukanović (dok naglo nije postao opozicionar) to radili poslednjih deset godina i doveli nas u ovu situaciju u kojoj smo sada.
Plašim se da će ovakav zakon samo prolongirati ovo stanje i neće doprineti da se normalizuju odnosi i da se brzo i organizovano uključimo u evropske integracije, već će samo to usporiti, i mislim da je odgovornost na vama. Kao što je rekao moj kolega poslanik, vreme će pokazati koliko smo bili u pravu, a koliko su neke jeftine političke trgovine dovele u pitanje funkcionisanje državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Za reč se javio narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SSJ.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da ni sami tvorci Ustavne povelje ne veruju u zajedničku državu. To smo imali danas prilike da čujemo i od predstavnika pojedinih stranaka, učesnika u izradi Ustavne povelje. Očigledno je da se zajednička država pravi pod pritiskom izvana i da se pravi u interesu oligarhija u Srbiji i Crnoj Gori. To je osnovni cilj stvaranja zajedničke države, koja se stvara na veoma kratak, određeni rok.
Zašto se ovaj dokument, uostalom, i zove ustavna povelja, a ne ustav? Šta znači reč povelja? Sve države u svetu imaju ustave, niko nema ustavnu povelju. Ova država koja se pravi ovom ustavnom poveljom je presedan u parlamentarizmu Evrope i sveta. Ne postoji ni jedna jedina država, niti federacija, konfederacija, unija koja ima ono što stoji u Ustavnoj povelji. Dakle, gotovo ništa zajedničko.
Ranije su ustave pisali akademici, ugledni profesori ustavnog prava, stručnjaci ustavnog prava, vrsni pravni stručnjaci, a danas nažalost to nije slučaj. Očigledno je svakome ko se imalo razume u pravo kada pročita Ustavnu povelju da ona nije pravni akt, kako to reče jedan od učesnika stvaranja Ustavne povelje, da je ona praktično najmanje pravni akt, a da je u stvari jedan politički kompromis. Ja bih rekao politički kompromis između dve političke oligarhije, jedne u Srbiji, a jedne u Crnoj Gori, koje vladaju Srbijom i Crnom Gorom. To je prava istina i zato u stvaranju ove ustavne povelje nisu učestvovali stručnjaci za ustavno pravo, niti akademici, niti profesori ustavnog prava.
Rekao sam da Stranka srpskog jedinstva neće glasati za Ustavnu povelju, niti za Zakon o njenom sprovođenju iz tri razloga. Prvi razlog je što je Srbija ponovo neravnopravna u zajedničkoj državi. Ona je neravnopravna u svakom pogledu i, na kraju krajeva, Srbija će podneti teret izdržavanja administracije i svega onoga što predviđa Zakon o sprovođenju Ustavne povelje sa 95,5%. To će platiti građani Srbije, a samo 4,5% građani Crne Gore. Gde je tu onda ravnopravnost?
Drugi razlog je što je ovo u stvari odlaganje otcepljenja Crne Gore od Srbije. Ako neko želi da me demantuje neka se samo seti šta je rekao Milo Đukanović na sednici Skupštine Crne Gore kada je jasno rekao da će Crna Gora za godinu, dve ili tri biti nezavisna, suverena, samostalna i međunarodno priznata. Postavlja se pitanje šta mi ovde radimo i čime se mi ustvari ovde bavimo na sednici Narodne skupštine, kada treba usvojiti Ustavnu povelju i Zakon o njenom sprovođenju.
Postavlja se pitanje Kosova i Metohije. Mnogi su ovde pominjali Kosovo i Metohiju. Ali, složio bih se samo sa onima koji kažu da će primena Rezolucije 1244 biti veoma striktna i da će je tumačiti Savet bezbednosti, a ne vlast u Crnoj Gori, niti vlast u Srbiji. Jer, tom rezolucijom Kosovo i Metohija se definiše kao deo zajedničke države Savezne Republike Jugoslavije. Kada Crna Gora bude izašla posle tri godine, a izaći će to je sigurno i to svi oni kažu i smeju nam se u brk i iza leđa, u tom trenutku Kosovo i Metohija postaje nezavisna albanska država, jer je tako određeno Rezolucijom 1244.
To što piše u Ustavnoj povelji, to je za naše tumačenje; i sama Ustavna povelja kaže da su svi ratifikovani međunarodni ugovori, a tu se misli na Rezoluciju 1244, naravno iznad svih naših pravnih akata, pa i Ustavne povelje.
Dakle, radi se o statusu Kosova i Metohije, radi se o ljudima koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji. Radi se o ljudima koji ovde žive u izbegličkim kampovima, u logorima, kojima će Srbija za godinu dana uskratiti pomoć i mnoge će zatvoriti. Postavlja se pitanje šta će biti sa tim ljudima. Te ljude neće finansirati niko iz Crne Gore, nego samo građani Srbije, ali će im država sigurno i tu pomoć uskratiti.
Zašto bi samo građani Srbije izdvajali svoja sredstva, 95,5% za vojne objekte u Crnoj Gori, za garnizone, za poligone, za pomorsku flotu vojske, zašto, kada će sve to ostati Crnoj Gori nakon odvajanja. Mi ćemo odavde plaćati sve to. Mislim da to nije ravnopravnost koja je precizirana ovom poveljom.
Kakva je to zajednička država koja nema zajedničko tržište iako se ovde u članu 12. kaže - Srbija i Crna Gora ima zajedničko tržište. Kakvo je to zajedničko tržište koje ima dve valute, u Srbiji dinar, u Crnoj Gori evro. Imamo dve carine, dva poreska sistema, poreska stopa u Srbiji 20%, u Crnoj Gori 5%. Imamo granicu na Brodarevu, imamo carinu.
Ko će da je ukine? Baš me zanima da vidim da li će posle usvajanja Povelje biti ukinut punkt carina i punktovi policije koji čine granicu Srbije i Crne Gore.
Nije dobro da se nova država pravi u ovom sastavu Skupštine koji ne odgovara izbornoj volji građana Srbije 2000. godine. Vi dobro znate da su samo četiri izborne liste ušle u parlament 2000. godine. Molim vas, to je bio DOS, to je bila SPS, Srpska radikalna stranka i Stranka srpskog jedinstva. I nije ništa strašno ukoliko se neka poslanička grupa izdvoji iz DOS-a, jer su oni tako i definisani kao koalicija koja ispred glavnog imena ima imena svih partija koje su je sačinjavale. Dakle, tu nije ništa sporno. Ali sporno je da se formiraju poslaničke grupe kao što je ova fantomska nova grupa koja se zove, zamislite kako - "Srbija", molim vas. Formira se i zove se "Srbija", a nikada nije izašla na izbore. To je zaista sramota.
Prema tome, ova skupština ima sastav koji nije legitiman, koji nije po izbornoj volji građana Srbije i koji će sasvim sigurno Ustavni sud, ako ga uopšte ima i ako ti ljudi imaju pravi moral ustavnih sudija, oni će osporiti stvaranje takvih grupa. Ti poslanici treba da izgube svoje mandate.
Dakle, nije dobro ako počinjete izgradnju nove države u ovakvom sastavu kada će za novu državu glasati poslanici koji više to nisu i fantomske novoformirane poslaničke grupe koje imaju jedan jedini zadatak, a to je da glasaju za Povelju i da glasaju za ovaj zakon. Budite sigurni, oni će biti u jednokratnoj upotrebi i nakon toga će izgubiti podršku, mandate i sve ostalo.
Da svima bude jasno, programski je Stranka srpskog jedinstva opredeljena za zajedničku državu Srbije i Crne Gore. Ali, ne ovakvu državu koju nam nameće neko sa strane, koju je, kako danas reče premijer, prvi osmislio Havijer Solana koji mu je prvi pokazao dokument Beogradskog sporazuma. To je danas rekao predsednik Vlade, rekavši da su to dogovorili Koštunica i Milo Đukanović.
Dakle, nisam za to da nam zajedničku državu formira neko ko je bombardovao tu istu državu, Havijer Solana. Da je bilo i malo političke hrabrosti, naši čelnici bi zamolili nekoga iz Evropske unije da pošalje nekog drugog da bude posrednik, a ne baš čoveka koji je ovu zemlju bombardovao. To je ponižavajuće po građane Srbije, to je degradirajuće i to je pomalo ironično i cinično.
Mi ne želimo državu koja se stvara iz interesa političke oligarhije u Srbiji i političke oligarhije u Crnoj Gori. Mi želimo državu po meri i volji naroda Srbije i naroda Crne Gore. Ta volja se može odrediti jedino na referendumu, odnosno plebiscitu, kada će građani Srbije odrediti da li želimo da živimo zajedno, a trebalo bi da živimo zajedno, jer nas mnogo toga više povezuje nego što nas razdvaja. Ali, mora da bude primarna volja građana, a ne volja moćnika.
Dakle, još jednom teška srca moram da kažem da će Stranka srpskog jedinstva glasati protiv Ustavne povelje, što ne znači da smo protiv zajedničke države i da ćemo glasati protiv zakona o njenom sprovođenju. Hvala na pažnji.

Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa prijavljuje za reč? (Ne.)
Da li se predstavnik predlagača, narodni poslanik Boško Ristić, javlja za reč? (Ne.)
Zaključujem pretres i pristupamo glasanju.
Pošto je Narodna skupština obavila pretres teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore i teksta Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore, prelazimo na odlučivanje o svakom od ovih akata pojedinačno.
Stavljma na glasanje tekst Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Za 166, protiv 47, uzdržana tri, od ukupno 216 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila tekst Ustavne povelje državne zajednice Sribje i Crne Gore. (Aplauz.)
Drugo, stavljam na glasanje tekst Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Za 130 (aplauz), protiv 83, uzdržana tri, od ukupno 216 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila tekst Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Pošto smo obavili razmatranje ove tačke dnevnog reda, zaključujem sednicu Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.