Reč ima narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe Narodni socijalisti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, sigurno je da se poslanici ove skupštine nalaze danas možda u najznačajnijem trenutku od početka svoga mandata. Takođe, sigurno je da je najjednostavnije i najlakše govoriti šta se neće. Teže je, i to značajno teže, osmisliti i reći šta se hoće. Mnogo teže i najteže iznad svega je to što se hoće definisati kako  da se to što se hoće ostvari i dovede do kraja. Sigurno da je ovo trenutak kada moramo svi da se izdignemo iznad svojih uskih stranačkih i partijskih interesa, iznad dnevnog politikanstva i politike i da zaista, možda više nego ikada, razmišljamo o građanima Srbije, u čije ime pledira svako od nas, tj. govori ovde u ime  bar dela tih građana.
Sigurno da su prijemčive reči kada se suprotstavlja mnogim događanjima danas, pa i Ustavnoj povelji, posebno onima koji ostaju bez posla, posebno onima kojima se prodaju preduzeća. Svako od nas ko ovde govori mora da razmišlja i o tome šta i kako dalje i šta je alternativa onome što se nudi. Pokušaću ovde da govorim o onome što žele narodni socijalisti, o onom stanju kako mi sagledavamo da jeste, faktičkom stanju i o tome kako mislimo da treba ići dalje.
U pogledu toga što se želi, mi narodni socijalisti se zalažemo za očuvanje zajedničke države. Možda više od drugih imam pravo da govorim, jer sam radio Prostorni plan Republike Srbije i sa svojim kolegom, ministrom za uređenje prostora i urbanizam Crne Gore, radio na usklađivanju prostornih planova Republike Srbije i Republike Crne Gore. Prostorni planovi Republike Srbije i Republike Crne Gore su potpuno kompatibilni i čine jedinstven prostorni plan jedne teritorije.
Jasno je iz rada na prostornom planu Republike Srbije da je zajednička država Srbije i Crne Gore optimalno rešenje za sve građane Srbije, jer se radi o državama koje su potpuno kompatibilne po resursnom potencijalu, a racionalnost u razvoju infrastrukture je daleko viša kada je u pitanju zajedničko planiranje i izgradnja. Govoriti o značaju izlaska u svet Srbije preko luke Bar je bespredmetno, kao što je bespredmetno govoriti o značaju izlaska Crne Gore u Evropu preko dunavskog razvojnog pojasa.
Naš zadatak u narednom periodu je da tu svest o značaju očuvanja zajedničke države ojačamo i kod građana Srbije i kod građana Crne Gore, da suzbijemo separatizam i secesionizam i da još više osnažimo državu. Sigurno je da svaki kvalifikovani i pametan čovek apsolutno razume i shvata da mora biti cilj država sa jednom monetom, sa jednom carinom, država koja ekonomski u globalnom smislu jedinstveno deluje.
Šta je činjenično stanje? Činjenično stanje je da imamo državu koja to nije. Činjenično stanje je da imamo papire koji govore o jakoj državi, a nje nema. Činjenično stanje je, faktički, da je Narodna banka Jugoslavije narodna banka Srbije. O guverneru ćemo razgovarati, guverner je svojim delovanjem i te kako doprineo lošem stanju u privredi, poslovnom politikom koju je vodio u NBJ. Činjenično stanje je da, faktički, imamo granicu između Srbije i Crne Gore. Činjenično stanje je da nemamo zajedničku državu.
Jeste istina da je gospodin Koštunica govorio da je pitanje opstanka Jugoslavije pitanje demokratije. Dobio je demokratiju i potpisao Beogradski sporazum sa gospodinom Labusom i gospodinom Đinđićem. Nikoga oni kao građani Srbije nisu pitali kad su to potpisali.
Međutim, došli smo ovde dokle smo došli. Imamo Ustavnu povelju. Šta je alternativa Ustavnoj povelji, pitam i vas i sebe. Šta ćemo činiti ako se ne usvoji Ustavna povelja? Imaju li oni junaci koji prete referendumom o otcepljenju Srbije izvesnost rešenja priznanja te Srbije? Nemaju. Imaju li oni koji se ovde bune protiv svih rešenja protiv kojih se bunimo i mi Narodni socijalisti, protiv dve monete, protiv dve carinske unije, imamo li rešenja i alternativu? Nemamo. O tome se radi.
Ovde se mnogo spominje Kosovo i Metohija, ali niko od onih koji su za ovom govornicom spominjali Kosovo i Metohiju nije pročitao preambulu Ustavne povelje. U preambuli ustavne povelje piše: "Polazeći od ravnopravnosti dve države članice, države Crne Gore i države Srbije, koja uključuje AP Vojvodinu i AP Kosovo i Metohiju..." Preambula Ustavne povelje je sastavni deo Ustavne povelje. O tome svako od nas mora da razmišlja. Prvi put nakon 12 godina smo u poziciji da Evropa prihvata da su sastavni deo Srbije autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i Vojvodina. To je od izuzetnog značaja za ovaj narod i za ovu državu koji su se umorili od viška nacionalnog, a manjka socijalnog.
To je situacija u kojoj možemo razgovarati i o tome da, faktički, verifikacijom (i to je jedna alternativa) Ustavne povelje od Saveta Evrope i prijemom Srbije i Crne Gore u Savet Evrope imamo verifikaciju AP Kosova i Metohije i AP Vojvodine u okviru Srbije. Možda tek nakon toga možemo razgovarati o nečemu drugome, možda tek nakon toga možemo razgovarati i o potpunoj samostalnosti, ali,ponavljam, sa stanovišta struke nema alternative.
Zajednička država Srbije i Crne Gore je optimalno rešenje za svakog građanina Srbije i za svakog građanina Crne Gore, višestruko racionalno rešenje, višestruko bitno sa gledišta nacionalnog i državnog interesa, a, ako hoćete, stara je kovanica da smo zajedno jači.
U pogledu pozicije Srbije i Crne Gore, pitam - šta je alternativa Ustavnoj povelji, pitam vas i sebe - šta ako se ne usvoji Ustavna povelja? Ovde su mnogo pominjali Rezoluciju 1244. Istina je, Rezolucija 1244 Kosovo i Metohiju definiše kao deo Jugoslavije, a ne kao deo Srbije. Da li bi možda došlo, u slučaju neusvajanja ustavne povelje, neobezbeđenja podrške celini Srbiji, kao samostalne države, da li bi došlo do raspada? Verovatno bi, čak bi verovatno bio i guran sa strane.
Na šta bi se raspala ta Srbija - raspala bi se na Crnu Goru i na Kosovo i Metohiju, možda i na Sandžak, možda i na Vojvodinu. Šta je alternativa tome? Danas se mi nalazimo, nevoljno, u poziciji da je alternativa Ustavna povelja. Ustavna povelja decidno kaže da je zajednička država Srbija i Crne Gora, država Crne Gore i država Srbije, u okviru koje su AP Vojvodina i Kosovo i Metohija.
Meni, kao Srbinu i građaninu Srbije, to ima jednu veliku vrednost, kao što mi nema nikakvu vrednost činjenica da imamo dve monete, da imamo dve carinske unije. Znači, mi, narodni socijalisti, želimo snažnu i jaku zajedničku državu Srbije i Crne Gore, i to Srbije sa autonomnim pokrajinama Kosovom i Metohijom i Vojvodinom. Mi želimo decentralizovanu Srbiju, sa jakom lokalnom samoupravom. Nećemo regionalizaciju, nećemo tarabe u našoj državi. Taraba je dosta.
U pogledu nacionalne istorije, ova Srbija jeste imala Karađorđa, ali je imala i Miloša Obrenovića. Rezultat rada Karađorđa je poznat, trajao je sedam godina. Rezultat rada Miloša Obrenovića takođe; mnogo pameti, mnogo volje, mnogo pregovaračke strpljivosti, mnogo odmerenosti, i borba u svakoj situaciji za interes svojih građana, ne za interes svojih stranaka.
Sve one koji za ovom govornicom govore, pozivam, kada kažu da nešto neće, da osmisle i kažu šta to hoće, i to što hoće da jasno kažu - kako misle da izvedu do kraja? Jer, znate, građani Srbije ovo gledaju, građanima Srbije je dovde i tuče i ekstremnih situacija, građani Srbije hoće predloge, konkretnu perspektivu. Ako treba da trpe i godinu, i dve, i tri, ali da znaju da se neki putem može ići.
Ovde mora da se radi na jednom savremenom ustavnom konceptu, na Ustavu Srbije, razvijene, decentralizovane, sa jakom lokalnom samoupravom, sa lokalnom samoupravom koja je vlasnik svoga gradskog građevinskog zemljišta, a samim tim i potencijalni suinvestitor, sa lokalnom samoupravom koja sutra može biti potencijalni partner za ulazak stranog kapitala i da zapošljava svoje građane i time rešava ne samo taj problem, nego povećanjem proizvodnje da jača i doprinose u budžetu lokalne samouprave.
Prema tome, ova ustavna povelja nikome od nas poslanika u martu prošle godine nije bila znana. Neko je bez nas odlučio da potpiše dogovor sa Solanom, odnosno sa Evropskom unijom, da se stvori Beogradski sporazum kao osnov. Simptomatično je da neki od tih koji su potpisivali, sada misle drugačije.Lično mislim da misle drugačije iz čisto političkih ambicija i da ne razmišljaju o interesu građana, u čije ime plediraju da govore.
Ono što ostaje otvoreno ovde je - kako, kojim putem stvoriti Srbiju i Crnu Goru kao državu sa jednom monetom, Srbiju i Crnu Goru sa zajedničkim razvojnim planovima na razvoju infrastrukture, na razvoju privrede, Srbiju i Crnu Goru sa jednom carinskom kvotom i tarifom, i kao deo Evropske unije?
Razmišljajući ovde i govoreći, moramo svi da vodimo računa i o tome da je 87% građana Srbije reklo - hoćemo u evropske integracije. Negacija te činjenice (mislim da treba svako ovde da razmišlja kada govori) jeste i politička smrt onih koji drugačije govore. Mi ovde, za ovom govornicom, kada govorimo, moramo da se izdignemo iznad dnevnih političkih interesa koji se baziraju na nevolji i neraspoloženju, od Borskog basena, pa nadalje, i da razmišljamo šta će biti sutra sa našom decom i svom decom ove Srbije. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, danas kada raspravljamo o Ustavnoj povelji, raspravljamo u Skupštini kojoj je narušen legitimitet, u Skupštini u kojoj 10% poslanika nema legitimitet, odnosno ova skupština ima 10% poslanika koji možda tu ne bi trebalo da sede.
Da li nepravda može da rodi pravdu ili da li iz nepravde može da nastane pravda i da li nelegitimnost može da izrodi legimnost - ne može i neće. Ova skupština do kraja ove rasprave mora da dobije od Administrativnog odbora odluku, mora da dobije dokazna sredstva kojima se utvrđuje da onim poslanicima koji su podneli ostavke nije prestao mandat na osnovu njihove lične volje. Da vidimo u kakvoj su zabludi bili, ako su bili, kada su podnosili ostavke, i da tek nakon takve odluke mi donosimo odluku.
Jer, svaka odluka i svaka država, a ova ustavna povelja je osnov svake države, koja nastane u nelegitimnoj skupštini ne može da ima puni legitimitet. I mi se ovde, verujem, svi zalažemo za državu koju će, iako možda neće biti podržana od svih poslanika u ovoj skupštini, svi poslanici poštovati i neće osporavati njen legitimitet, zato što je nastala iz nelegitimne skupštine. Jer, znamo kako završavaju države koje nastanu na nelegitimnosti i nepravdi.
Demokratska stranka Srbije je uvek izlagala svoja opredeljenja, još dok je bila opozicija, još kad je nastala kao stranka, 1993. godine, napravila je sporazum sa Narodnom strankom Crne Gore o budućoj zajedničkoj državi, preuređenoj, ali zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore. Ima više stvari koje nas vezuju, nego onih koje nas razdvajaju, i mi smo uvek mislili i uvek smatrali da je najbolje rešenje za Srbiju i Crnu Goru da budu u jednoj državi, u državi koja neće biti utvrđena, kao što je to bilo Žabljačkim ustavom, za tri dana, kao plod političkog cenkanja između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, sa jedne strane, i Slobodana Miloševića, sa druge strane.
Smatrali smo da ta država mora da bude iskreno opredeljenje građana Srbije i Crne Gore. Sa takvim namerama DSS je pristupila stvaranju i izgradnji nove državne zajednice Srbije i Crne Gore, nakon 5. oktobra. Podsetiću vas da su to bile neke od ključnih stvari predsedničkog programa dr Vojislava Koštunice na tim izborima; građani su to podržali, i smatramo da je to legitimitet koji je potreban i ovoj skupštini i ljudima koji se zalažu za zajedničku državu, da upravo tu zajedničku državu i stvaraju.
Mi smo želeli i smatrali da je Beogradski sporazum konačno tačka na procese dezintegracija na ovom delu naše bivše Jugoslavije, da je Beogradski sporazum osnova da Kosovo u skladu sa Rezolucijom 1244 bude deo Srbije, a ne Jugoslavije, kroz jedan mudar i odgovoran proces, ne brz i bahat, proces vraćanja Kosova puni teritorijalni integritet Srbije.
Isto tako, smatrali smo da je Beogradski sporazum garancija za naše brže uključivanje u evropske tokove, pre svega u Savet Evrope, i naravno, kao jedan od glavnih ciljeva spoljne politike buduće države, u Evropsku uniju. Sa puno optimizma članovi Ustavne komisije iz DSS-a pristupili su radu u toj komisiji. Ali, zašto je taj rad ovoliko trajao, zašto su izbori, što u Crnoj Gori, što u Srbiji, usporavali rad Ustavne komisije, zašto je Milo Đukanović, uz blagoslov iz Srbije, tražio da se odloži rad na ustavnoj povelji čitava dva meseca i da se time odloži naš prijem u Savet Evrope septembra meseca? Zašto je neko Milu Đukanoviću neprestano iz Beograda davao blagoslov i bio bolji partner Milu Đukanoviću nego građanima Srbije koji su ga birali?
Zašto su vlade Srbije i Crne Gore za vreme rada Ustavne komisije vršile paralelne pregovore na štetu državne zajednice Srbije i Crne Gore, na štetu građana Srbije? Zašto su oni onemogućavali rad Ustavne komisije i zašto su mimo Ustavne komisije ministri finansija Đelić i Ivanišević vršili razne pregovore, zašto je Ustavna komisija više puta svojim stavovima, zaključcima i saopštenjima kritikovala takav rad vlada Srbije i Crne Gore.
Kome je bio cilj da se ustavna povelja ne donese, odnosno kome je bio cilj da ustavna povelja ne bude osnov buduće zajedničke države, i zakon za sprovođenje ustavne povelje još više, već da to bude uvod u secesiju Srbije i Crne Gore; naravno DSS to nije bio cilj, niti se tako ikada ponašala.
Zašto bi se iz Srbije izlazilo u susret DPS i Milu Đukanoviću, pre nego građanima Srbije? Zašto su usvojena, naročito u zakonu, mnoga rešenja koja su na štetu građana Srbije, kao i na štetu budžeta, odnosno finansija? Zašto je propisano zajedničko tržište, a imamo dva odvojena carinska sistema? Zašto će na granici Srbije i Crne Gore da bude uspostavljena carina? Kako je moguće da imate dve valute, da imate zajedničko tržište i nesmetani protok roba, kapitala i ljudi? Zašto je neko uporno podržavao takav stav?
Zašto predstavnici u Ustavnoj komisiji iz Srbije nisu imali jedinstven stav kada je u pitanju imovina Savezne Republike Jugoslavije, odnosno imovina državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto se na štetu Srbije, na štetu građana Srbije, rešava pitanje imovine državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto imovina vojske koja je sada u vlasništvu SRJ prestaje da bude vlasništvo državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto luke, aerodromi, kasarne i sve ono što vojska koristi od nepokretnih objekata postaje imovina Srbije i Crne Gore, a ne državne zajednice? Zašto će građani Srbije da ulažu svoje pare u vojsku, u nepokretnosti koje se nalaze u Crnoj Gori i da to pripada Crnoj Gori? Zašto će građani Srbije koji će finansirati državnu zajednicu sa 95,5%, građani Srbije koji će finansirati vojsku državne zajednice sa 95,5%, ulagati u nepokretnosti, a to je imovina Crne Gore. Zašto će ulagati u luke, a to je imovina Crne Gore? Zašto će ulagati u aerodrome, a oni su opet imovina Crne Gore?
Zašto ulagati u vojni aerodrom kad su Milo Đukanović i svi već najavili da će ga oni uzeti i od njega napraviti civilni aerodrom; zašto ćemo da ulažemo u remontni zavod za brodove u lukama Crne Gore, uzeće ih crnogorska vlada. Zašto da dozvolimo da vojska državne zajednice, koja treba da nas brani i koja nas je branila od agresije, bude podstanar u sopstvenoj kući, da ide na šalter u neki zavod za građevinsko zemljište u Podgorici, u Baru, Tivtu ili bilo gde drugde i da traži da neka opštinska vlast sa njom zaključuje ugovor o zakupu pojedinih prostorija?
Da li ćemo dozvoliti da se toliko unizi institucija vojske kao jedna od osnovnih spona državne zajednice Srbije i Crne Gore, jedna od osnovnih veza ove postojeće Savezne Republike Jugoslavije, jedna od najvažnijih veza koja nas je vezivala kada su bili pokidani ili raskinuti i platni promet i kada Crna Gora ima poseban carinski sistem? Da li ćemo to dozvoliti i da li ćemo dozvoliti da ponovo građani Srbije finansiraju sukcesiju ili ugovor o sukcesiji ili vojsku Crne Gore preko ovakvog načina finansiranja?
Mislim da je odgovornost na onima koji će glasati za zakon, a on je neraskidivi deo sa Ustavnom poveljom i upravo na tome da vide da li će zaštititi interese Srbije u ovoj skupštini ili će podržati politički pakt Mila Đukanovića i Zorana Đinđića u ovoj skupštini. Da li će pospešiti i ubrzati razdvajanje državne zajednice Srbije i Crne Gore prihvatanjem ovog zakona, koji je više akt o sukcesiji, a ne akt o unapređenju i poboljšanju i omogućavanje da ta državna zajednica funkcioniše, da li će to uraditi? To će se videti na primeru glasanja o zakonu.
Da li će oni koji se zalažu za veća prava Srbije, čak i za samostalnost Srbije, podržati zakon i time doprineti da državna zajednica Srbije i Crne Gore ovako po zakonu i po ustavnoj povelji neće funkcionisati, već će to samo biti uvod u razdvajanje, a ne spajanje; da li će oni dozvoliti da se sve to odvija na štetu Srbije, da mi napravimo iznova i vojsku u Crnoj Gori i sve ostalo, i infrastrukturu, i da oni kroz tri godine krenu u sporazum i u ovakvu sukcesiju, i to našim parama, parama svih građana Srbije.
DSS to neće dozvoliti, neće glasati za zakon u ovoj skupštini i očekuje da svi oni koji smatraju da može i mora da se učini bolje, to mogu da urade. Sa ovog mesta želim da kažem - da je bilo više dogovora članova Ustavne komisije i srpskog parlamenta, ne bi stav DPS bio tako tvrd i ne bi oni dobili kroz zakon ovo što su sada dobili. Jedan primer: kada DPS i Milo Đukanović kažu - mi nećemo ovo da prihvatimo, niko iz Srbije ne kaže - mi nećemo da prihvatimo to što vi predlažete: iz Srbije pojedini odmah krenu i potrče da nađu nešto što je prihvatljivo za Mila Đukanovića. Da li ova skupština i Srbija postoje da bi se udvarali Milu Đukanoviću ili da bi štitili interes građana Srbije?
Dame i gospodo, velika istorijska odgovornost je na nama da Srbija i građani Srbije...
(Predsednik: Da li koristite narednih deset minuta?)
Ne, završavam. Dakle, Srbija i građani Srbije nemaju pravo na propale projekte i propale investicije, nama treba država koja će funkcionisati, a ne država koja će nestati sama od sebe (i to će biti kroz tri godine), a to nam se upravo nudi ovim zakonom o sprovođenju Ustavne povelje.

Reč ima predsednik Vlade gospodin Zoran Đinđić.

Samo zbog javnosti Srbije, koja možda, baveći se nekim svojim dnevnim i realnim problemima, nema vremena da učestvuje u ovim košmarima političkog života u Srbiji, da kažem nešto, odnosno kako je do svega ovoga došlo, gde smo mi sada i šta je čija istorijska i druga odgovornost.
Ja sam iznenađen, da ne kažem neku težu reč, činjenicom da predstavnik stranke predsednika Jugoslavije nije rekao nijednu pozitivnu rečenicu o Povelji. On je tri četvrtine svog vremena govorio protiv zakona o njenom sprovođenju, znači protiv točkova koji treba da voze automobil, podrazumevajući da naravno u tom automobilu možda ima nešto pozitivno. U suštini, on brani interese Srbije od onih drugih koji su ugrozili interese Srbije.
Pošto je bilo postavljeno pitanje kako je došlo do te Povelje, a ima raznih koji se danas odriču toga, reći ću još jednom, a rekao sam pre šest meseci, dakle, u 12 sati usred noći mene je pozvao gospodin
Solana tamo u, kako se već zove, Centralni komitet ili Savezno izvršno veće, predsedničku zgradu, sreo me je na hodniku i rekao mi je da su se gospodin Đukanović i gospodin Koštunica dogovorili o tekstu Povelje, o tekstu Beogradskog sporazuma i o koncepciji zajedničke države.
Taj tekst sam prvi put u životu video kada mi ga je on doneo, rekao sam - ako su se oni dogovorili, pretpostavljam da je to jedna stvar koja počiva na određenim argumentima, na određenom osećaju odgovornosti, svestan sam toga da je poslednji trenutak za bilo kakav dogovor, kao i da je u ovoj situaciji sve bolje nego sama agonija.
Sve drugo bila bi agonija. Onaj ko se sada poziva na istoriju, na Jugoslaviju, na 1918. godinu, na Dušanovo carstvo, taj nas vodi u agoniju. Mi danas ovim što izglasavamo, iza čega stojim, spasavamo nešto što je izgubljeno, mi danas ne gubimo ništa. Oni koji tvrde danas da ovim gubimo, oni govore neistinu.
Voleo bih da vidim kako izgleda to što bi oni spasli, kako izgleda ta država koju bi oni sačuvali, a ta država nije postojala pre 5. oktobra, već je ona postojala na papiru, kao što može svaka glupost na papir da se stavi, ili pametna stvar, ili genijalna stvar; papir je jedno, a život je drugo.
Jugoslavija je nasta 1918. godine na osnovu jedne velike energije, velike vizije, velikog političkog projekta koji je propao, i to ne 1990, ne 1999, ne 2000. godine, nego 1941. godine, kada je jedan deo tog naroda krenuo da ubija drugi deo tog naroda i Srbi su bili glavne žrtve tog projekta koji se zove - Jugoslavija.
Samo zamrzavanjem te priče 1945. godine u komunizmu odloženo je pitanje smisla te države. Kada je umro onaj koji je držao zamrzivač istopilo se, počelo je da smrdi ponovo i to je istorija te države. Onaj koji nas danas vraća u to vreme on je protiv budućnosti ove zemlje. Dakle, ono što mi želimo...
Gospodine Maršićanin, molim vas, kada vi budete govorili ja ću da vas slušam. Elementarnu pristojnost pokažite, nadam se da ste to kod kuće naučili, ako nešto drugo niste.
Dakle, jeste ta država osnivač Ujedinjenih nacija, jeste ona imala svoje svetle trenutke, ali život je i nešto drugo, a ne samo osnivačka prava. Gde je danas ta Jugoslavija? Jedna od najnerazvijenijih zemalja u modernom svetu. Može da se meri sa afričkim državama. Dotle su je doveli oni koji su se borili za njene interese: 75% ukupne tehnologije u našoj privredi je amortizovano, otpisano; 75% naših puteva je amortizovano; 48% ljudi u ovoj zemlji radi u preduzećima koja dnevno posluju sa gubitkom; 280.000 ljudi radi u preduzećima koja su ispunila zakonske osnove da odu pod stečaj.
To je realno stanje ove zemlje i pitanje gde je danas njeno mesto u Ujedinjenim nacijama. Na dnu. Ko je doveo na dno? Možda mi, možda ova skupština? Ne. Šta je naš cilj sada? Da izađemo iz magle, da pogledamo u život i da kažemo - ljudi, dajte elementarne instrumente da se vodi jedna zemlja koja je u dubokom ponoru, da se postepeno vadi iz toga. Ovo je jedan mali instrument.
Oni koji sada kažu - nije on dovoljan, mnogo bi bolje bilo da bude neki bolji. Kažem - odlično, gde je taj bolji. Oni koji kažu - mi smo krenuli da ga pravimo, pa smo se predomislili, jer je mnogo bolje otići u demagogiju i onda obećavati narodu brda i doline. To je još neodgovornije. Ako niste za to da se nešto sprovodi, gospodo iz DSS-a, onda budite protiv toga da se uopšte izglasa. Ne može - hoćemo, ali da ne bude, mi bi, ali da ne.
Recite, nećemo zajedno sa gospodinom Šešeljem, sa kojim ste se već dogovorili da u Saveznoj skupštini ne izglasate taj zakon i zaustavite život. Budite jednom iskreni, hrabri i zaustavite život u ovoj zemlji, pa da onda svi vide ko ste i šta ste. Nemojte ovde da prodajete maglu. Dosta je ovom narodu magle posle 50 godina.
Da vam kažem, dame i gospodo, zašto sam iznerviran. Zato što se ovde tako lako reči sa ove govornice puštaju u etar, u narod, tako lako se o stotinama hiljada ljudi odlučuje, tako lako se priča o državama, o osnivanjima, o ideologijama, o principima, dok narod u ovoj zemlji nema od čega da živi, kao posledicu te lakoće davanja obećanja.
Za svaki dan odlaganja - to što vi niste mogli jer ste bili umorni da dođete na ustavnu komisiju, pa imamo ovo danas, 15 dana kasnije nego što bismo imali - košta ovu zemlju prava da izveze 10.000 tona junećeg mesa u Evropsku uniju i neko to plaća. Taj čovek, koji je to proizveo, on to plaća time što ne može svoj proizvod da plasira na jedno dobro tržište. Zato što ste vi bili umorni da ostanete uveče na ustavnoj komisiji. Ko vama daje pravo da vi budete umorni u ime ovog naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte, bre.
Dakle, ovo možda prođe, možda ne prođe, ali bih voleo da se ulog zna. Ovde ulog nisu sitne političke manipulacije, ovde je ulog pitanje da li će ova zemlja sačuvati svoj međunarodni kredibilitet, kao zemlja u kojoj se zna prioritet, u kojoj se zna o čemu se odlučuje, a ne kao zemlja -buvlja pijaca, na kojoj se svakog dana nudi nešto novo i svakog dana se ponovo kreće.
U ovoj zemlji mora da se uspostavi konačno red, a oni koji ne žele red neka to kažu - nećemo red, hoćemo ringišpil, svakog dana da se vrti, uđi - izađi sa tog ringišpila, ali to onda nije država. Najgore je kada se oni koji ruše državu ovde pojavljuju kao zaštitnici države. Država se brani glasanjem za one stvari koje su realne i koje su moguće. Izlaganjem svojih rezervi, svojih kritika, ali i nuđenjem alternative.
Ako ne bude izglasano ovo, šta će biti izglasano? Ništa. Još godinu dana ćete spavati, pa još deset godina, pa još sto godina, kao Trnova Ružica koja čeka svog princa da je probudi. Prošle su bajke, ovo je realan život i preuzmite na sebe odgovornost kao realni političari u realnoj zemlji ili, brate, sklonite se sa političke scene, pa idite i spavajte u nekoj bajci.

Pravo na repliku, narodni poslanik Dejan Mihajlov, u ime poslaničke grupe.

I dalje nisam čuo odgovor šta će biti sa imovinom vojske, ko će i kako finansirati vojsku. Od silne nervoze, od silne magle koju smo čuli i koja je prosipana ovde, opet će se sve završiti na štetu građana Srbije.
Ne vidim da je nervoza, koja je ovde ispoljena, briga za građane Srbije. Pre mislim da je to briga za svoju ličnu vlast i zato je toliko neko nervozan ovde, zato što zna da sve što se dešava, sve što je dogovoreno sa Milom Đukanovićem oko carina, oko svega ostalog, propada. I zato je ta nervoza ispoljena ovde, ne briga za građane, jer da je briga za građane drugačije bi se Povelja i zakon pravili. Ovde je briga za lične interese. Ovo je kukavičluk i sebičnjaštvo. Ništa drugo.

Reč ima predsednik Vlade, gospodin Zoran Đinđić.

Da bude jasno, gospodin Koštunica se dogovorio sa Milom Đukanovićem, ne ja. Znači, autori Beogradskog sporazuma. Počeo sam da se dogovaram sa Milom Đukanovićem posle potpisa Beogradskog sporazuma, kada je stvar bila gotova. Pre toga uopšte nismo razgovarali zbog toga što smo se razišli oko pitanja zajedničke države od 1999-2000. godine. Prekinuli smo odnose do trenutka dok nismo postali ponovo partneri, povezao nas je gospodin Koštunica.
Sve ono što je definisano u Beogradskom sporazumu pretočeno je u Povelju. Ako ste hteli više države, zašto niste u Beogradski sporazum stavili više države? Ono što je ova komisija uradila je maksimum što je mogla da uradi na osnovu tih nekoliko elemenata koji su dati u Beogradskom sporazumu. Vi ne možete da pravite kuću od deset spratova ako imate tri cigle. Možete da napravite malu zemunicu. Vi ste dali tri cigle Komisiji, ona je od te tri cigle nešto napravila i to je bolje nego ništa.
Duboko verujem da je ova država moguća i da je to trenutno maksimum koji mi možemo da ostvarimo kao narod. Alternativa je kriza u Crnoj Gori, alternativa je odlaganje rešenja između Srbije i Crne Gore, alternativa je - svi zajedno na slepi kolosek, alternativa je - ovaj narod još pet godina, još deset godina na magareću klupu. Ko to može da preuzme kao odgovornost? Ja ne i zbog toga sam pre šest meseci i danas preuzeo na sebe obavezu da branim jednu stvar, čijih sam slabosti svestan, za razliku od kukavica koji potpišu, pa pobegnu u mišiju rupu i kažu - nismo znali, nismo znali šta potpisujemo. Branim to što su oni potpisali, jer verujem da je to jedno dobro rešenje.
Ne iz demagogije. Mnogo bi jednostavnije za mene to bilo, te priče - hoće vlast. Zar ne bi bilo jednostavnije da se odvoji Srbija i da ja budem u Srbiji vlast, nego da imamo gore još neku strukturu. To su gluposti.
Najpre je bila teorija - dogovorio se Đinđić s Đukanovićem da se razdvoje te dve države da bi svako imao vlast u svojoj državi. Onda - dogovorili su se da se ne razdvoje da bi imali vlast. Ne znam, šta god da bude, opet se neko dogovorio. Te teorije zavere i te paranoje, to ostavite za psihijatriju.
Ovde se radi o traženju najmanjeg zdravog zajedničkog nazivnika, da se stvori jedna struktura koja može da traje. Niko od nas nije kriv što je taj zajednički nazivnik tako mali. Mnogo bi bolje bilo da je veći, mnogo bi bolje bilo da smo mi Švajcarska, pa da kažemo: evo, žive tu jedni, žive tu drugi, treći, svi se zovu Švajcarci i svi kažu - nosim švajcarsku zastavu, govorim italijanski, govorim nemački, govorim francuski, nosim švajcarsku zastavu.
Ko bi u toj državi rekao - ja sam Jugosloven? Ko od nas, ko od vas bi rekao da je Jugosloven? Kako mislite da može da bude jedna federacija u kojoj niko sebe ne smatra građaninom te federacije nego - ja sam Srbin, ja sam Crnogorac i uz to živim u Jugoslaviji. Ko bi u Crnoj Gori pristao na drugačiji odnos osim po ključu koji je konfederalni. O čemu vi pričate? Gde su vam saveznici za tu federalnu državu, vi koji žalite, eto propustili smo priliku, mogli smo još malo da pritišćemo, pa da napravimo federalnu državu. Zar mislite da bi Predrag Bulatović pristao na nešto drugo nego na ključ?
Ja sam s njim razgovarao o tome. Sve može da se dovede u pitanje, ali ne može ključ. Ne može "jedan čovek - jedan glas", to je neprihvatljivo za Crnogorce. Za one Crnogorce koji su za federaciju. Onda sam rekao - nema federacije, jer dva i dva su četiri. To nije teorija. On je rekao - pa dobro, šta može, ali ovo je uslov. Ne može "jedan čovek - jedan glas", jer to u Crnoj Gori niko neće prihvatiti.
To je realnost. Na osnovu te realnosti je napravljen najmanje zajednički nazivnik koji nije loš. Jako je loše ako počinje jedna država već sa osećanjem da je neželjena. Ako politička generacija koja je danas na sceni u Srbiji i Crnoj Gori i u narednih 10 godina bude želela da od toga napravi pristojnu državu, to će biti pristojna država. Ako ne bude želela, neće biti. Postoji dovoljno prostora da se od te države napravi pristojna stvar. Budite "za" ili budite "protiv", mislim da je to pošteno. U krajnjem slučaju i to je politička odgovornost, pa svako neka onda objašnjava i svojoj deci i svojim unucima na kojoj je strani bio kada se odlučivalo o sudbini države. (Aplauz.)