Gospođo potpredsednice, uvažene kolege poslanici, kada čovek sluša ovu diskusiju, maltene, ima osećaj kao da govorimo o neželjenoj trudnoći  kada pominjemo ovu državnu zajednicu. Svi smo na neki način učestvovali u tome, a sada ima pojedinca koji bi želeli da operu ruke od toga. Mislim da je to jedno potpuno neodgovorno i neprihvatljivo ponašanje.
Svima nama bilo bi korisno da se setimo kako smo do ovoga došli i da shvatimo da su neke stvari postavljene naopačke. Jednostavno, naopačke je postavljeno to da mi u ovom trenutku stvaramo nešto potpuno novo. Setimo se da do 5. oktobra 2000. godine odnosa između Srbije i Crne Gore nije ni bilo. Nije bilo čak ni diplomatskih odnosa, a kamoli da je ta zajednička država funkcionisala.
Naravno, sve je to bila posledica nacionalističke politike koja je uništila zemlju u kojoj sam odrastao, bivšu Jugoslaviju, moram da priznam, zemlju koja je meni lično, a mislim i mnogima iz moje generacije, ostala na srcu. Ne bih nikada prihvatio kvalifikaciju nacionalista koji tvrde da je ta Jugoslavija bila tamnica srpskog naroda. Mislim da to nije istinito, ali ne bih zalazio u to.
Mislim da je bitno nešto drugo: da je tada ta zemlja, koja je krenula putem reformi, koja je krenula ka tržišnoj privredi, ka višepartijskoj demokratiji, 1991. godine ubijena. Ubijena je jednim zločinom, izdajom, povlačenjem, pre svega, ako ćemo jedan simboličan čin da nađemo, jedinica JNA na tzv. granice velike Srbije koje je trebalo stvoriti putem ognja i mača. Rezultati takve politike, na žalost svima su nam jasni. Mislim da poslednja decenija 20. veka, kako po građane Srbije, tako i po srpski narod izvan ove zemlje, nije imao težu deceniju u čitavoj svojoj istoriji od te decenije. Kada pogledamo statistiku, dovoljno je da uzmemo popis iz ove godine, možemo da dođemo do katastrofalnih podataka i zaključaka da je ta i takva politika bila pogubna po srpski narod i građane Srbije. Dovoljno je navesti samo jedan podatak, da Srbija spada u prvih 10 zemalja po prosečnoj starosti stanovništva. Mislim da kao odgovorni ljudi treba da se zamislimo nad tim podatkom i da na osnovu realnih pokazatelja planiramo svoje političko delovanje.
Znači, danas se nalazimo pred tom ustavnom poveljom. Više puta je rečeno da to nije savršen dokument. Na kraju krajeva, i najbolji dokument se može poboljšavati. Međutim, po mom mišljenju i po mišljenju Socijaldemokratske partije, ta ustavna povelja i ustavni zakon je proizvod određene političke realnosti. Možda je moglo biti bolje, ali je sklop snaga, odnosa snaga, uticaja Evropske unicije, uticaja partija zastupljenih u komisiji, u dva parlamenta itd, doveo do ovog proizvoda koji mi danas imamo pred sobom.
Mislim da bi svako dalje odlaganje usvajanja tih dokumenata bilo kontraproduktivno. Više puta su navedeni neki primeri zbog čega je bitno doneti taj zakon, odnosno tu ustavnu povelju, kako bi jednostavno krenuli napred. Navešću samo jedan od podataka za koji lično znam. Znam da, recimo, jedan značajan aranžman sa španskom vladom, vezano za podršku razvoja naše infrastrukture, kako ŽTP-a, avio-saobraćaja itd, stoji i čeka na potpisivanja ustavne povelje.
Ne znam, kolege poslanici, da li znate da dogovor oko povećanja izvoznih kvota tekstilne industrije ka Evropskoj uniji zavisi od ove ustavne povelje? Ako već govorimo o interesima običnih ljudi, ako govorimo o interesima radnika industrije, poljoprivrede (pominjano je meso) moramo da imamo u vidu i ove sasvim realne činjenice.
Mislim da bi bilo dobro ukoliko bismo mi sa ove sednice izašli sa tim usvojenim dokumentom. Više puta su prizivani preci i sveci, a mislim da je naša odgovornost pre svega prema živima, prema onima koji žive danas sa nama i prema generacijama koje dolaze. Mislim da ne možemo sebe dovesti u situaciju da nas neka buduća pokolenja gledaju sa nekim nipodaštavanjem zbog toga što, jednostavno, nismo bili na visini zadatka koji je pred nama.
Mislim da je još davno, u antici, skovana jedna maksima, koja kaže da je vlast u suštini mogućnost da se čini dobro drugome, da drugome bude bolje. Ako krenemo sa tog stanovišta, onda je jasno da je naš pravac zacrtan, sa svim prednostima, manama, sa svim problemima, a to je donošenje ustavne povelje i ustavnog zakona, i onda delovanje u dva pravca.
Jedan pravac je sigurno dalja harmonizacija odnosa između Srbije i Crne Gore, pogotovu na ekonomskom planu. Tu je možda najslabiji deo ustavne povelje i zakona, ali sigurno su to delovi koji se daju poboljšavati.
S druge strane, to je dalja izgradnja demokratskih institucija. Mislim da će nama glavni zadatak, posle ove diskusije i usvajanja ovih dokumenata, biti izbor legitimnih organa na nivou unije, kako bi ona počela da funkcioniše i kako bi mogla da dovede sada do realizacije druga dva cilja.
Mislim da su to, kratkoročno gledano, dva osnovna cilja: učlanjenje u partnerstvo za mir, sistem bezbednosti, garancije naših granica, bezbednosti svakoga građanina koji živi na teritoriji Srbije i Crne Gore; i drugi pravac delovanja jeste potpisivanje Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji sa Evropskom unijom.
Taj sporazum nama treba da omogući ne samo pristup određenim fondovima, već u nekom daljem cilju i pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji. Duboko sam ubeđen da, bez obzira šta se danas reklo, bez obzira kako ti dokumenti izgledali danas, da će umnogome budućnost te zajednice zavisiti od toga koliko brzo budemo realizovali ova dva cilja na međunarodnom planu.
Ako ta dva cilja realizujemo, ubeđen sam da će ta zajednica opstati iz prostih, racionalnih razloga, jer svako ko se bude odvajao, bila to Srbija ili Crna Gora, moraće opet da ponovi isti put, a to će značiti za građane te republike gubljenje još dve do tri godine. Mislim da koja god bude vlada tada bila u Srbiji ili u Crnoj Gori neće smeti tako neodgovorno da postupi prema svojim građanima i neće smeti da se vodi nekim iracionalnim ciljevima i idejama, nego će morati da se vodi prema interesima svojih građana.
Poštovane dame i gospodo, nemojmo zaboraviti (da zaključim) da 1. januara 2004. godine Evropska unija stiže na granice Srbije i potom Crne Gore. Ne zaboravimo da je 2007. već određen datum kada Bugarska i Rumunija treba da pristupe Evropskoj uniji. Kada imamo u vidu gde je nekada bila Češka, gde je nekada bila Poljska, u odnosu na tu tadašnju Jugoslaviju, meni uopšte ne izgleda nerealno da u drugoj deceniji 21. veka Srbija i Crna Gora uđu u Evropsku uniju.
Mislim da je realan datum 2013. godina. Pre svega je na svima nama, a tu mislim na sve političke grupacije, kojima god da pripadamo, osim određenih pojedinaca, koji će potpuno ostati u nekim svojim suludim idejama itd, mislim za sve ostale odgovorne ljude, koji plediraju na određene vrednosti humanizma, da svi mi moramo da shvatimo da je ovo test naše generacije, znači generacije poslanika koji su ovde, da generacijama koje dolaze posle nas omogućimo put u bolju budućnost i da im donekle čak i obezbedimo jedan bolji svet u ovoj našoj Srbiji. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prethodni govornik nam priča kako smo mi generacija koja treba da ostavi utisak na građane Srbije i Crne Gore. Jeste, to je generacija, većina u DOS-u, čije je prvo radno mesto Republička skupština i prvo radno mesto neke ministarske funkcije. Neću da nabrajam pojedince, ali oni se prepoznaju u mom govoru.
Gospodin Batić pita - gde je on? On je generacija malo starija, i gospodine Batiću, ja ću vas podsetiti da ste se vi "bili u grudi", na čelu sa Zoranom Đinđićem, 1999. godine, 2000. godine: "Kada mi dođemo na vlast, biće zajedničke države Srbije i Crne Gore". Milo Đukanović i Zoran Đinđić, pošto su za vreme rata pili na jahti, dogovorili su se da će sve biti u redu. Ali gospodo, kao neki privrednik, vajni, dvadeset i nešto godina, smatram da, kad se napravi neki dogovor, sporazum, ugovor itd, valjda treba da se poštuje.
Ovde postoji jedan sporazum, gde su petorica potpisnika. Od petorice potpisnika, trojica u iz Srbije. Od trojice, dvojica kažu da ne valja ova ustavna povelja i ustavni zakon. O čemu mi diskutujemo danas? Kako vi to iz DOS-a želite nas da ubedite? Je li ovo "Beogradski sporazum"? Ovde je potpisao Vojislav Koštunica, koji kaže da je loš ustavni zakon i ustavna povelja. Miroljub Labus, potpredsednik Vlade, visoka funkcija u državi, iz novoformirane G-17, Milo Đukanović iz Crne Gore, Filip Vujanović iz Crne Gore.
Ova predložena ustavna povelja odgovara samo ljudima koji će činiti tu zajedničku državu, odnosno funkcionerima, jer veliki broj funkcionera sada ostaje bez posla, oni iz DOS-a, jer su bili na nekim čelnim funkcijama; i sada, radi mira u kući, evo, počelo je da se dešava i otimanje mandata, poslaničkih mandata u ovoj skupštini, formiraju se neke nove famozne partije itd.
Jer, Zoran Đinđić želi da bude vlasnik 250 mandata u Narodnoj skupštini. Evo, predlažem da mi to stavimo na glasanje, da mu damo sve te mandate. Donesite odluku, izglasajte ovu nakaradnu, štetnu zajedničku državu, i da mi pročitamo u štampi, kao što smo to i do sada radili, šta se dešava u ovoj državi.
Današnja skupštinska rasprava o ustavnoj povelji zajedničke države Srbije i Crne Gore ponuđena je po principu "uzmi ili ostavi". Mi danas ne možemo da predložimo neke amandmane, a veliki broj članova ovog predloženog zakona i ustavne povelje su štetni za Srbiju i srpski narod, dame i gospodo. Konkretno, kad je u pitanju finansiranje zajedničke države, 95% će finansirati Srbija i narod koji živi u Srbiji.
Zato je gospodin Đelić, zvani "Boža derikoža", uveo neke nove poreze i neke nove obaveze, kad su u pitanju privatni preduzetnici, fiskalne kase itd. U Crnoj Gori nema fiskalnih kasa, ali ima u Srbiji, samo da bi DOS, ovakav kakav jeste, rasturen, ostao na vlasti.
Takođe, ko to finansira, još i to ko će finansirati - pa, finansiraće seljaci. Neko malopre govori, "pobegulja", jedan izdajnik, govori kako Seljačka stranka podržava tobože zajedničku državu. Pa, seljaci, poljoprivredni proizvođači, dame i gospodo, njima su smanjene cene njihovog poljoprivrednog proizvoda poslednjih šest meseci, pa je cena mesa opala za 40% na pijaci, pa druge obaveze.
I onaj, lepo udešeni ministar za poljoprivredu (bio je pre podne, a sada je pobegao) nisam stigao na red pre podne da ga pitam ponovo - zašto je on danas došao u ovu salu; kada dođe u salu treba da izađe i da kaže: poljoprivredni proizvođači neće plaćati, nikakvu obavezu neće imati za tu zajedničku državu, kao što je izašao gospodin Vladan Batić i brani svoje ministarstvo. Mi se ne slažemo s njim, ali pazite, to je jedino ministarstvo koje je uspelo da ljudi koji su zaposleni u tom ministarstvu imaju po 500 evra platu.
Kamo sreće da poljoprivrednici imaju takvog ministra za poljoprivredu i da se takav ministar za poljoprivredu bori; a nažalost, ovaj se bori samo kako će da otme neku partiju, odnosno da mu otmu partiju.
Ko još finansira ovu zajedničku državu? Finansiraju je radnici, oni koji su ostali bez posla, dame i gospodo, jer je njihova fabrika prodata, oni ih finansiraju. Finansiraju studenti preko školarine, da te pare idu za plate prosvetnih radnika, to je u redu, ali se plate prosvetnih radnika nisu povećale zato što je povećana školarina na fakultetima.
To vrlo dobro znaju, Milka, vi možda nemate studenta, ako imate, vaše plate su visoke, funkcija je vaša visoka, vi ne plaćate ništa, vama je lako, ali je teško onim roditeljima koji su ostali bez posla, a imaju decu na fakultetu, teško je poljoprivrednicima i teško je, Milka, penzionerima, i to onim penzionerima gde ste vi smanjili plate. A istog dana vama ste povećali poslaničke plate. Tim ljudima je teško.
Ko još finansira, šta je još najveći problem? Najveći problem u ovoj ponuđenoj ustavnoj povelji je da ne može nijedna odluka da prođe u toj zajedničkoj nakaradnoj državi ukoliko ne glasa više od polovine poslanika iz Crne Gore, odnosno iz Srbije. Desiće se da ne može nijedna odluka da prođe ukoliko 18 poslanika od 35, koliko ima Crna Gora, ne glasaju; tih 18 poslanika, ako u proseku 12.000 glasova jedan poslanik u Crnoj Gori uzima, to znači 216.000 birača, staviće veto na odluku za preko 6 miliona građana Srbije.
Da li je to dobra ustavna povelja? Nema sada onoga ko je pre podne objašnjavao, gospodin Zoran Đinđić, kako je to tobože mnogo dobro i kako je to korisno za Srbe i srpski narod.
Stranka srpskog jedinstva neće glasati za povelju, niti za ovaj ustavni zakon, jer ovo nije zajednička država.
Čuo sam od jednog gospodina kako se zove ta država, nisam autor te reči, ova zajednička država se zove "Đuka-đini". Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nenad Lemajić, a posle njega... izvinjavam se gospodine Lemajiću, reč ima minstar pravde, gospodin Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da vas podsetim da je stranka čiji sam predsednik, Demohrišćanska stranka Srbije, još 14. jula 2001. godine, dakle devet meseci pre potpisivanja Beogradskog sporazuma donela deklaraciju o referendumu. Još tada smo anticipirali šta će se događati sa zajedničkom državom.
Još nešto, dame i gospodo, neko je ovde pokušao da mi replicira, pa je pobegao; zakon o sprovođenju ustavne povelje je apsolutno korak ka samostalnoj Srbiji. Zakon o sprovođenju ustavne povelje je potpuna suspenzija i paralisanje zajedničke države koja nije ni nastala. Neću da upotrebim izreku "što gore - to bolje", ali onima koji se zalažu za samostalnu Srbiju ovaj zakon idealno odgovara.
Ovim zakonom nije rešeno ništa. Sve što je Ustavna komisija radila 10 meseci i oko čega nije mogla da se dogovori, ona je stavila u ovaj zakon i rekla - biće doneti posebni zakoni, i to o saveznom sudu, o imovini, o načinu, o samoj organizaciji funkcionisanja federacije, odnosno buduće zajedničke države, o grbu, o zastavi, o himni, o ustavnim zakonima, o usaglašavanjima ustavne povelje sa republičkim ustavima itd. Dakle, onome ko se zalaže za samostalnu Srbiju nema boljeg poklona od ovako nakaradnog zakona o sprovođenju ustavne povelje.
Ne očekuje valjda neko da ćemo pomagati onima koji odlaze u političku istoriju, koji odlaze u politički zaborav, da još malo ostanu na vlasti, i nećemo valjda pomagati onima koji su govorili - "svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu", a onda se zarad svoje fotelje i zubima i noktima borili za nekakvu virtuelnu Jugoslaviju. Nismo mi na toj strani.

Reč ima narodni poslanik Nenad Lemajić, a posle njega narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, Srbija i Crna Gora su sudbinski povezane zajedničkom istorijom i tradicijom. U Duklji, današnjoj Crnoj Gori, rođen je Stefan Nemanja, prvi veliki srpski vladar. Kada su zapadni Balkan opustošili osvajači i velike sile Istoka i Zapada, hrišćanstva i islama, Srbi i Crnogorci su uvek bili na istoj strani, nikada razdvojeni i uvek zajedno.
U ratovima za sticanje državne samostalnosti, balkanskim i Prvom svetskom, Srbija i Crna Gora branile su jedna drugu i vojske su im bile jedinstvene. Istorija nam je ista, jezik nam je isti, vera i crkva su nam isti, umetnici i književnici su nam isti. Da pomenem samo Njegoša, najistaknutijeg u beskrajnom nizu velikih delatnika, a Srbija i Crna Gora ga nisu delile, niti ga Srbija ili Crna Gora mogu smatrati samo svojim.
Na tom zdravom temelju pristupili smo redefinisanju odnosa Srbije i Crne Gore. Već evo drugu godinu čelni ljudi i institucije Srbije i Crne Gore radili su na redefinisanju odnosa dve države unutar Jugoslavije. Poslednjih sedam meseci u ovaj posao se uključila i Ustavna komisija formirana od strane tri parlamenta. Rezultat tog rada je Ustavna povelja i zakon o njenom sprovođenju.
Trenutak je da se suočimo sa onim što ustavni okvir zajedničke države nudi i ocenimo ima li ona u takvom ustavnom okviru budućnost. U formalno-pravnom smislu u povelji bi se moglo naći mnogo nedostataka, jer ona je nesumnjivo plod političkog kompromisa. Lično nisam zadovoljan nizom rešenja. Može li ona sa svim nedostacima biti osnov za početak nove države? To je, naravno, velika dilema. Demokratska stranka Srbije je to više puta istakla. Propadale su države sa mnogo boljim ustavno-pravnim utemeljenjem od ovog koje je danas pred nama, ali su opstajale i učvršćivale se države koje su ustav imale tek u naznakama. Politička volja naroda je u pravilu bila presudna.
Nažalost, svedoci smo da se razlike, surevnjivosti i odbojnost između Srbije i Crne Gore povećavaju iz dana u dan. Treba se realno zapitati koji su uzroci tog, po mom mišljenju, za oba naroda duboko štetnog procesa. Primer Nemačke i Francuske, dve zemlje koje su nastale u devetom veku Verdenskim sporazumom i posle toga desetinama puta ratovale tokom više od 1.000 godina, trebalo bi da bude poučan. Danas se među njima brišu granice i ta dva naroda predstavljaju osnov ujedinjene Evrope.
Srbi i Crnogorci nikada nisu međusobno ratovali, ali su zato mnogo puta ratovali jedni pored drugih, braneći se od zajedničkih neprijatelja koji su prolazili Balkanom. Ako su se vekovni protivnici približili, kako i zašto bi to vekovni i sudbinski saveznici, Srbi i Crnogorci, po nekim mišljenjima, trebalo da se razdvoje.
Odgovor na ovo pitanje i nije previše težak. Dva vlastodržačka režima, jedan u Srbiji i drugi u Crnoj Gori, zarad svojih kratkoročnih interesa pravili su podele i razdore. Poslednje decenije i razlike su isticane, a ono što je blisko i zajedničko, gurano je u stranu. U tome se nova vlast u Srbiji nije razlikovala od stare, štaviše tokom procesa usvajanja ustavne povelje potajno je učinjeno mnogo toga da nas i ona dodatno podeli i razdvoji.
Ustavna povelja je delom pretvorena u dokument čija je svrha dnevna potreba režima za opstankom, obračun sa političkim protivnicima i dalje urušavanje svih institucija. Nekadašnji režim u Srbiji i režim Mila Đukanovića su kidali veze Srbije i Crne Gore i uništavali zajedničku državu.
Nažalost, mnogi unutar DOS-a i aktuelne vlade su tajno i javno nastavili na način prethodnika, tražeći partnera u Crnoj Gori među onima koji su činili sve da nas podele, dajući im prostor u medijima i stvarajući anticrnogorsko raspoloženje u Srbiji, sa očitim ciljevima i sredstvima političkog marketinga.
Očito da im cilj nije bila zajednička država, već verovatno trgovina i lični posao. Očito je nekima politički ćar iznad svakog državnog i nacionalnog interesa. Umesto sinteze imali smo podmetanja, umesto harmonije nesklad i podelu. Naravno, pokušali su i delom uspeli da Ustavnu povelju načine dokumentom čija je svrha dnevna potreba režima za opstankom, obračun sa političkim protivnicima i dalje urušavanje institucija.
Sa druge strane, značajne političke snage unutar komisije i političke javnosti su uspele da dobrim delom očuvaju suštinu okvira Beogradskog sporazuma. Proces dezintegracije zemlje je zaustavljen, ali na mnogo nižem nivou od onog koji je Demokratska stranka Srbije želela.
Pitanje je da li je to dovoljno, pogotovo u uslovima nelegitimne skupštine i srušenih institucija u Srbiji. Verujem da će nam budućnost doneti smanjenje državnih i nacionalnih napetosti, harmonizovanje odnosa i stvoriti preduslove za mnogo šire integracije na Balkanu i srednjoj Evropi. Verujemo da između razdvajanja i spajanja treba izabrati zajedništvo.
Naravno da zajednica nema perspektivu ako je budu vodili oni koji su de fakto radili na njenoj destrukciji. Pravi partneri sutra stoga moraju biti narodi, a ne režimi. Pogotovo ne mogu biti nosioci integracije sadašnji režimi Srbije i Crne Gore, koji su radili na razdvajanju. Oni koji priželjkuju raspad zajednice ne mogu takvu zajednicu voditi i DSS im sigurno u tome neće pružiti podršku.
Svoj neuspešni, mada opasni pokušaj razgradnje države, koji nisu u potpunosti uspeli da realizuju kroz Povelju, nastavili su kroz Zakon o sprovođenju Ustavne povelje. U niz članova, i pored upornog i doslednog protivljenja predstavnika Demokratske stranke Srbije u Komisiji, uneti su sadržaji koji će koliko sutra biti izvor sukoba Srbije i Crne Gore. Na prvom mestu to je pitanje imovine i nedefinisan način izbora poslanika.
Vojska Jugoslavije, kao vrlo važan organ zajedničke države, pokušava se onesposobiti tako što će joj se oduzeti imovina. Ostajući bez nepokretnosti vojska svakog dana može biti ucenjena i onesposobljena. Da paradoks bude veći, ukinuta je i Komisija za istinu i pomirenje, čiji je posao bio da doprinese objektivnom sagledavanju događaja na prostorima bivše Jugoslavije u prošloj deceniji. To je posledica ne samo političkog kaprica, nego i ozbiljna nepromišljenost. Moramo se pitati kome to može biti u interesu, ali svakako da će Srbija i Crna Gora od toga trpeti značajnu političku štetu.
Zakon o sprovođenju Ustavne povelje nesumnjivo predstavlja pokušaj realizacije razgradnje države, onih koji to nisu uspeli kroz samu Povelju. Nelogičnost i nedoslednost u odnosu na samu Povelju ne mogu sakriti pravu nameru predlagača da jasno trasira budući raspad države i zbog toga Demokratska stranka Srbije iza Zakona o sprovođenju Ustavne povelje sigurno ne može stati.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj, a posle njega narodni poslanik Jožef Kasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prepodnevnoj raspravi govorio sam načelno o ovoj vašoj jadnoj Ustavnoj povelji i svim negativnim posledicama koje će ona proizvesti po opstanak zajedničke države.Ovih 27 ili 28 minuta iskoristiću da predsedniku Vlade Zoranu Đinđiću dokažem da mu je Ustavna povelja i državna zajednica, kako je on rekao, šantava, kljakava i nesposobna za život. Nije mogao da nas ubedi da pokažemo malo vere i ljubavi prema toj ustavnoj povelji i državnoj zajednici, jer mi se držimo starog načela Valtazara Bogišića "što se grbo rodi vreme ne ispravi". Nije moglo grdnije ništa da se napiše od ovoga i sada ću pokušati da vam dokažem da su ovaj tekst pisali neverovatni pravnički diletanti, ljudi koji se ne razumeju u pravo.

Počeću od ovog zaključka Ustavne komisije. Ustavna komisija, koju su formirale tri skupštine kao privremeno radno telo, dakle ad hok radno telo, ne bi bilo mnogo drugačije po ovom pitanju ni da je trajno radno telo, donela je zaključak i taj zaključak je nama ovde dostavljen kao uputstvo za upotrebu.

O čemu može ustavna Komisija da donosi zaključke? O tome u koji će dan imati sednicu, u koje vreme, da li će se na pauzi služiti viski ili čaj, da li će se jesti meso posle koga ne može da se misli ili će biti laganija hrana, povrće, posno itd. Od posne hrane se najbolje misli. O tome vi možete da usvajate zaključke i može poslednji zaključak, da se nacrt, predlog teksta koji ste sačinili uputi tada i tada tome i tome.

Ali vi ste doneli zaključak kojim propisujete da se Ustavna povelja i Zakon za sprovođenje Ustavne povelje usvajaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije, Skupštini Republike Crne Gore i većima Savezne skupštine većinom glasova od ukupnog broja njihovih poslanika. Vi ste doneli pravni akt. Zaključak bi, po pravilu, morao da bude pojedinačni pravni akt. Vi ste doneli opšti pravni akt koji govori o glasanju.

Vi ste dopunili Ustav Srbije, vi ste promenili Ustav Srbije sa ovim zaključkom. Član 111. Poslovnika kaže "Narodna skupština odlučuje glasanjem narodnih poslanika u skladu sa Ustavom, zakonom i ovim poslovnikom." Što ne stoji u Poslovniku - u skladu sa Ustavom, zakonom, ovim poslovnikom i zaključkom ustavne Komisije. Što niste prvo menjali Poslovnik? Prvo Ustav, pa Poslovnik, pa ubacite zaključke Ustavne komisije.

Po Ustavu za sve ustavne promene potrebna je kvalifikovana većina i to specifičan oblik kvalifikovane većine, dvotrećinska većina. Nema ustavnih promena bez dvotrećinske većine. Vi sada ovim menjate Ustav. U Ustavu je trebalo da stoji - o ustavnim promenama odlučuje se dvotrećinskom većinom glasova, osim ako Ustavna komisija drugačije ne naloži.

Vi ste nam naložili, kao da ste nam naložili neke bukove panjeve. Gde vam je podloga? Ne možete ni bukove panjeve da naložite na vodi. Neće da gore. Na ulju? Gde vam je ulje? Ulje ste izgleda koristili za drugu vrstu podmazivanja, a utvrdiće naučnici koju. Evo vam zašto je ovo grdno što ste napravili. Evo vam prvi dokaz da ste napravili strašilo, mongoloida, koji ne može samostalno da živi. Ima ljudski oblik, ali nema ljudski duh i ne može. Ovo ima oblik najvišeg zakonskog akta što ste napisali, ali samo spoljašnji. Nema duh najvišeg zakona.

Dalje, u članu 3. Ustavne povelje formulišete ciljeve državne zajednice. Da li je državna zajednica država? Da li je država i imali li vojsku? Odredili ste ciljeve države; pa koja to država na svetu ima svoje ciljeve? Ima li Evropska unija ciljeve? Ima li Nemačka, Francuska, Amerika? Država je cilj sama sebi. Država se formira da sama sebi bude cilj. Njena dugovečnost je njen jedini cilj. Ona druge ciljeve nema.

Vi određujete ciljeve i kada se ispune ciljevi više nam ne treba ta država. Koji su vam ciljevi? "Poštovanje ljudskih prava svih lica u njenoj nadležnosti". Prvo, nije nam trebala ova državna zajednica da bi se poštovala ljudska prava svih lica. Mogle su to Srbija i Crna Gora same da obezbede. Deplasirano je zbog toga da stupaju u državnu zajednicu, kada ste već ukinuli SR Jugoslaviju.

Nismo mi branili naziv Jugoslavija. Mi bismo odmah prihvatili da se promeni taj naziv i da bude Savezna Republika Srbija i Crna Gora. Odmah potpisujem na licu mesta. Termin Jugoslavija uopšte nije predmet naše rasprave i nije morao Đinđić da se toliko zadržava na samom pitanju Jugoslavije i jugoslovenstva. Hoćemo saveznu republiku, a ne neko strašilo koje ni na šta ne liči: ni na federaciju, ni na konfederaciju, ni na realnu uniju, ni na šta.

Dalje, cilj vam je "očuvanje i unapređenje ljudskog dostojanstva, ravnopravnosti i vladavine prava". Što niste stavili - zaštita ljudske okoline. Kako bi ova državna zajednica čuvala i unapređivala ljudsko dostojanstvo. Jadni smo mi ako već Ustav Srbije i zakonodavstvo Srbije ne čuva ljudsko dostojanstvo, ravnopravnost i vladavinu prava.

Da nema vladavine prava govori način na koji vi radite i postupate u ovoj Narodnoj skupštini, način na koji donosite Ustavnu povelju, nakon što ste prethodno mnogim poslaničkim grupama oteli mandate da bi te ljude upregli da glasaju po vašoj volji i tako što ste ovde doveli 13 ljudi koji uopšte nisu poslanici već pola godine da vam glasaju.

Da li je to vladavina prava? To nije vladavina prava, to je vladavina samovolje, to je tiranija. Tiranija skupštinske većine. Vi ste jednom bili većina i sada po svaku cenu nastojite da večito budete većina. Izgubili ste regularnu većinu koju ste dobili na izborima, vi ste odavno izgubili. Sada je veštački stvarate.

Dalje, kažete da je cilj "uključivanje u evropske strukture, a naročito u Evropsku uniju". Hajde, objasnite malo ovo. Kako to nisu mogle Srbija i Crna Gora svaka pojedinačno, kada ste već rasturili saveznu državu, da uđu u Evropsku uniju. Koji je to kriterijum? Kojoj je zemlji na svetu uopšte Evropska unija postavila ovakav kriterijum?

Ovo nije nikakav kriterijum za članstvo u Evropsku uniju. Postoje drugi kriteriji. Trebalo bi narodu jasno da saopštite koji su tu kriterijumi i da po tim kriterijumima naša zamlja nikad neće postati članica Evropske unije, da se Evropska unija odavno pokajala i što je Grčka njena članica. I, završeno je proširivanje Evropske unije sa baltičkim državicama: Poljskom, Češkom, Slovačkom, Mađarskom, Slovenijom, Kiprom i Maltom. Nema više proširenja Evropske unije.

Nudiće drugim zemljama izvesne aranžmane za saradnju, ali ono što može da dobije Srbija, to je isto što će dobiti Bugarska i Rumunija. Mi ćemo biti u tom statusu. I, ovom ustavnom poveljom mi se nećemo više približiti, niti udaljiti od Evropske unije. Ne treba narod da zavaravamo. Objavili su istaknuti ideolozi novog svetskog poretka knjige koje samo treba pročitati i videti kakvi su im planovi, kako su programirali svoju hegemoniju i dominaciju.

Dalje, "stvaranje tržišne ekonomije...." Valjda već imamo tržišnu ekonomiju, koja se zasniva na slobodi preduzetništva, ako vi za ove dve godine niste već stvorili tržišnu ekonomiju. Naravno, ovo nije tržišna ekonomija. A, da bismo stvorili tržišnu ekonomiju moramo se prvo vas otarasiti. Jer ovo što vi pravite to nije nikakva tržišna ekonomija. Kažete da je tržišna ekonomija na slobodi preduzetništva. Naravno, naročito kad im uvedete poreze od 20%, pa su slobodni, pa preduzimaju šta im volja, samo im otmete pare. Imaju potpunu slobodu, ali ostaju bez svojih para.

Zatim, produžavate "na konkurenciji i socijalnoj pravdi ..."; kakva je socijalna pravda i to ste pokazali. Ovo nije ni jedna od nadležnosti savezne države. I, vi kažete da su ciljevi državne zajednice ovakvi, a nema ih u spisku nadležnosti. Ne može biti cilj državne zajednice nešto za šta državna zajednica nije nadležna. Vama su u koliziji ciljevi i nadležnosti.

Dalje, ciljevi su "uspostavljanje i obezbeđivanje neometanog funkcionisanja zajedničkog tržišta ( Evropska unija već ima jedinstveno tržište, a vi tek na nivou zajedničkog tržišta; povlađujete Đukanoviću) kroz koordinaciju i harmonizaciju ekonomskih sistema država članica."

Pazite, mi smo već krupne korake napravili na planu harmonizacije ekonomskog sistema naše zemlje sa Evropskom unijom. Ekonomski sistem Evropske unije objektivno ima određene kvalitete, određene vrednosti. Nikad nismo bili protiv recepcije svega onoga što je zaista vredno.

Ali, ako ćete nam ovde nametnuti slobodu seksualnog opredeljenja kao elementarno ljudsko pravo i ako ćete to izjednačiti sa onim kako nas je Bog stvorio i kakvu nam je funkciju opredelio u tom pogledu, e onda ne bismo rado da se tu harmonizujemo sa Evropskom unijom.

Dalje, kažete: "Srbija i Crna Gora ima zastavu, himnu i grb". Da vidimo kako ćete to samo ugovoriti i na koji način. Oko zastave je već problem. U Srbiji se kaže plava boja zastave, u Crnoj Gori hoće da im bude plavetna. Što im ne bi bila avetna?

Pazite, u prvom srpskom ustavnom aktu koji govori o zastavi kaže se - plavetna. To je jedan arhaičan termin, a ne razlikovanje svetloplave boje na onu koja je malo manje svetla i onu koja je malo više svetla. Naša zastaa je obrnuta ruska zastava. Tako je istorijskim sultanovim Fermanom proglašena. Nama je turski sultan darovao nacionalnu zastavu. Mi to moramo javno da priznamo.

Tu smo zastavu zavoleli, ona je naša, darovao nam je takvu zastavu svojim Fermanom na naš predlog, na predlog knjaza Miloša, s tim što je jadan nepismen knez Miloš otišao u Carigrad, nije znao kako se ta zastava postavlja, pa je obrnutim redom boje predstavio. Naopako je krenuo. Zato imamo ovakvu zastavu.

Dalje, kažete: "Državljanin države članice ima jednaka prava i obaveze u drugoj državi članici kao i njen državljanin, izuzev izbornog prava". Sada ćete da oduzmete svim građanima Srbije koji su državljani Crne Gore po rođenju, a žive u Beogradu po 20 do 30 godina, pravo glasa. Uvek su do sada glasali, jer pravo glasa je počivalo na državljanstvu Savezne Republike Jugoslavije i u određenom vremenu života provedenom na području gde ostvaruju svoje biračko pravo. Mislim da je šest meseci to po zakonima bilo.

Zatim, kažete: "Države članice uređuju, obezbeđuju i štite ljudska i manjinska prava i građanske slobode na svojoj teritoriji". Zar vam ovo nije u koliziji sa prethodnom odredbom o ciljevima državne zajednice u pogledu poštovanja ljudskih prava svih lica u njenoj nadležnosti. Već ovde kažete da je to nadležnost država članica. Nadležnost imaju države članice, a ciljevi se kvalifikuju na nivou državne zajednice. Gde je tu elementarna pravnička logika?

Dalje, govorite da su "za nesmetano funkcionisanje zajedničkog tržišta odgovorne države članice". Ako su one odgovorne, onda svaka ima svoje tržište. Kako te države članice mogu biti odgovorne za nesmetano funkcionisanje? Da bi zajedničko tržište nesmetano funkcionisalo mora biti neka viša vlast u odnosu na države članice koja će to obezbediti.

Što se tiče budžeta državne zajednice, "države članice će obezbediti finansijska sredstva za obavljanje poverenih nadležnosti i dodatnih poslova Srbije i Crne Gore." Hoće možda ponekad. Hoće možda pomalo. To Đukanović nije radio ni kada mu je to bila ustavna obaveza, a kamoli sada kada je sasvim slobodan da sam odredi hoće li dati neki dinar ili neće.

Vidite dalje, u nadležnostima Skupštine Srbije i Crne Gore kaže se da Skupština odlučuje o proglašenju i ukidanju ratnog stanja, uz prethodnu saglasnost skupština država članica. Dajte mi jednu državu na svetu gde se donosi ovako dvojna odluka o proglašenju ratnog stanja. Državna zajednica proglasi ratno stanje, Srbija da saglasnost, Crna Gora ne da. Srbija i Crna Gora u boj kreće, jedna hoće, druga neće. To bi mogla da bude himna ove vaše državne zajednice.

Posebnu priču predstavlja način izbora poslanika. Kažete u članu 20. da se poslanici Skupštine biraju iz svake države članice, u skladu sa evropskim i demokratskim standardima, na osnovu zakona država članica. Sada mi pokažite koji je to evropski i demokratski standard da se tokom prve godine po usvajanju povelje poslanici biraju posebno, srazmerno zastupljenosti u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Skupštini Crne Gore. Da li je to evropski standard? Da li je to demokratski standard?

Vi ste sledbenici Dimitrija Ljotića. Dimitrije Ljotić se zalagao, a on je u načelu bio za narodnu skupštinu, za sabor, on je to nazivao principom sabornosti. Pošto jadan Dimitrije Ljotić, sa svojom partijom i svojim zborom, na izborima nikada nije mogao da osvoji više od 1% glasova i nikada nije imao ni jednog poslanika, on je večito u svim svojim teorijskim radovima tragao za varijantom kako će imati veliku moć u skupštini bez izbora.

To i vi radite. I vi ste sada u položaju Dimitrija Ljotića, vi ste dosledni ljotićevci, znate da na izborima ne možete ništa postići, pa šta će vam onda izbori. Niste valjda ludi da raspisujete izbore a znate da nemate nikakvih šansi. Zašto biste išli na izbore, lepo se ovde sakupite i deligirate.

I Tito je to radio. On je uveo delegatski sistem, pošto u jednom trenutku više nije smeo, kada je došlo do izvesne liberalizacije, otopljavanja i ohrabrivanja naroda u bivšoj Jugoslaviji, nije smeo na izbore. Pa šta će da ide na izbore kada lepo delegatski sistem, pa se drugovi dogovore, pa izaberu najbolje između sebe i najbolji su po ovakvom sistemu uvek najposlušniji i sve se drži pod kontrolom.

Neka mi neko kaže koji je to evropski standard po kome ste vi uveli delegatski sistem. Možda se to bazira na ljotićevskom odnosno musolinijevskom konceptu Nove evrope, a da ne kažem nešto grđe.

Dalje, vi ovde imate čitav niz pikantnih stvari oko nadležnosti pojedinih institucija. Neću mnogo time da se bavim, pošto je očigledno da ovo nema nikakve šanse za funkcionisanje. Interesantno je pitanje dva osnovna ministarstva, ministra spoljnih poslova i ministra odbrane.

Za razliku od sadašnjeg ustavnog stanja gde je Savezna vlada bila odgovorna za sprovođenje spoljne politike, vi ste to poverili ministru spoljnih poslova. On će koordinirati utvrđivanje poljne politike sa nadležnim organima država članica. Ako ne uspe u tome, kakvu će on spoljnu politiku voditi ako mu ministarstvo jedne države članice kaže jedno, a drugo mu kaže drugo. Ostaćemo bez spoljne politike, blokirana spoljna politika.

Dalje, ne bih se ovde složio sa izrečenim Batićevim stavom da ne može predsednik državne zajednice da bude i predsednik Saveta ministara. Može. Predsednik Republike u demokratskim sistemima je formalno najviši organ izvršne vlasti. On je pre svega najviši organ izvršne vlasti. S tim što je u praksi to najčešće simbolično, ali može, u principu to nije problem.

Predsednik državne zajednice ne bi mogao da bude predsednik suda ili predsednik parlamenta. Ovo što mi imamo sada kao rešenje, ono je samo za slučaj bolesti, smrti itd, i vrlo, vrlo privremeno rešenje, tako da već najkasnije 6. februara moramo imati raspisane nove izbore. Ne može ni šef zakonodavne vlasti da obavlja funkciju izvršne, ni sudske i obrnuto. To su tri grane vlasti gde ne sme biti mešanja, odnosno mešanje mora biti svedeno na minimum.

Predsednik državne zajednice bi mogao da bude predsednik Saveta ministara. Tu postoji drugi problem pravničke prirode, što je ovom poveljom predviđeno kada se raspusti skupština da prestaje i mandat predsednika državne zajednice. To je ono što ne valja, jer mora ostati nosilac izvršne vlasti na svom mestu dok se ne izabere nova skupština. Mora ta njegova funkcija biti nezavisna od raspuštanja skupštine i tu se predsednik državne zajednice, odnosno šef države razlikuje od premijera.

Ovde ste naveli da ministar odbrane koordinira i sprovodi utvrđenu odbrambenu politiku i rukovodi vojskom. Ministar odbrane rukovodi vojskom, a pre toga ste naveli da Vrhovni savet odbrane komanduje vojskom. Ispade da je ministar odbrane na višoj funkciji od vrhovnog komandanta. Ne može. Rukovođenje u hijerarhiji upravljanja je iznad komandovanja. Rukovođenje je ozbiljnije od komandovanja, odgovornije od komandovanja, fundamentalnije, značajnije. Komandovanje je izvršnije u odnosu na rukovođenje.

Prema tome, viši organ uvek treba da rukovodi, a niži da komanduje, jer niži dobija odluku da je sprovede po komandnom sistemu. Organ komandovanja izdaje naredbu, a organ rukovođenja donosi odluku.

Kako ovo vama mogu objasniti kada vi niste ni zainteresovani za to, ali zato postoje pravni stručnjaci, pa je trebalo angažovati pravne stručnjake. Ne može ustavna komisija da radi po kriterijumu ko najviše može da popije viskija ili popuši skupocenih cigareta. Prvo treba da angažuje stručnjake, pa stručnjaci kažu šta može u skladu sa pravnim principima, a šta ne može, šta je koherentno, šta je pravnički konzistentno, pa onda se raspravlja o političkim rešenjima, može ovako, može onako.

Vi ste napravili papazjaniju, iz jednog pravnog sistema ovako, iz drugog onako. Najgore je što ste i sami pokušavali da gradite laički pravni sistem. Zato je ova vaša ustavna povelja pisana na isti način kao što bi bila izvedena operacija, složena operacija ugrađivanja baj-pasa, otvaranja lobanje, operacija otvorenog mozga, koju bi sproveo vaš mesar iz komšiluka. Kao što ne može mesar iz komšiluka da vam operiše srce ili mozak, tako isto laici ne mogu da vam pišu ustavnu povelju. Ljudi koji ne znaju.

Imamo još ovde, a pošto neću imati vremena da kažem sve što sam mislio, po pitanju vojske nekoliko problema. U članu 55. zadatak vojske je odbrana Srbije i Crne Gore. To je suviše uopštena formulacija. Mora da bude odbrana nezavisnosti, državnog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka.

Prema ovome kako ste vi sklopili ovu tzv. ustavnu povelju, vojska se ne bi mogla upotrebiti u cilju odbrane ustavnog poretka. O tome treba da vodimo raspravu. Treba li vojsku za to koristiti ili ne. Svaka unutrašnja pobuna je ugrožavanje ustavnog poretka. To nije napad. Može li se vojska koristiti u obračunu sa terorističkim bandama? Po ovoj ustavnoj povelji ne bi mogla, ne može nikako.

O tome ste morali da vodite računa. U svetu se sve vojske u poslednje vreme više angažuju u borbi protiv terorizma, međunarodnih kriminalnih bandi, narko-dilera, ovakvih, onakvih, nego za klasičnu ratnu funkciju. Vrhovni komandant vojske je Vrhovni savet odbrane, a Vrhovni savet odbrane je podređen ministru odbrane.

S druge strane, za ministra odbrane se kaže da rukovodi vojskom u skladu sa zakonom i ovlašćenjima Vrhovnog saveta odbrane. Ako rukovodi sa ovlašćenjima Vrhovnog saveta odbrane, znači li to da preuzima ovlašćenja Vrhovnog saveta odbrane? Ako ste hteli da kažete - na osnovu ovlašćenja koja mu daje Vrhovni savet odbrane, to ste morali drugačije da formulišete. Što niste zvali nekoga ko se razume u pravo.

Vrhovni savet odbrane, kažete, donosi odluke konsenzusom. Od poslednjih dana Rimske republike, od poslednjeg Triumvirata, ne pamti se u svetskoj istoriji da je bilo koja vojska imala koletivnog vrhovnog komandanta. Kolektivni vrhovni komandatn nespojiv je sa principom jednonačalija u komandovanju. Komandovanje je uvek inokosna funkcija. Da komanduje može samo jedan čovek. Da odlučuje, da rukovodi, može kolektivno telo. Da ste stavili ovde da Vrhovni savet odbrane rukovodi vojskom, a ministar odbrane komanduje, to bi već moglo.

(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)

Vi ste sve okrenuli naopako, zato ova vaša ustavna povelja nema nikavih šansi za uspeh. Vi sahraniste postojeći Ustav SRJ a da to niste ni jednom normom konstatovali. Nigde niko nije napisao - od tada i tada više ne važi Ustav SRJ iz 1992. godine. Zašto to nigde niko nije konstatovao? Ne znate kojim pravni aktom?

Pa, može zaključkom Ustavne komisije, da se zaključkom Ustavne komisije raspisuju izbori ili da se ukidaju parlamenti, zaključkom Ustavne komisije da se hapsi, da se sudi. Sve bi sad moglo zaključkom Ustavne komisije, ako njenim zaključkom može da se odlučuje kako će se glasati o ustavnim promenama.

 

Po Poslovniku, narodni poslanik Siniša Mitrović, zamenik predsednika poslaničke grupe DOS - Reforma Srbije.