Uvažena predsednice Mićić, poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 81. Poslovnika o radu Narodne skupštine, predlažem da se izjasnimo da radimo do završetka današnje rasprave.

Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Siniše Mitrovića da raspravu nastavimo do okončanja i da potom pristupimo glasanju.
Za 120, protiv 85, uzdržanih nema, nije glasalo 22, od ukupno 227 narodnih posalnika.
Konstatujem da je Narodna skupština donela odluku o produženju radnog vremena do završetka rasprave, a da ćemo potom pristupiti glasanju.
Reč ima narodni posalnik Kasa Jožef, a posle njega narodni poslanik Zoran R. Anđelković.

Dame i gospodo narodni poslanici, biću veoma kratak. Naime, danas pratimo dosta ozbiljno zbivanja u ovom parlamentu i ne mogu da se načudim ponašanju svih nas u ovakvom trenutku, istorijskom, kao što je donošenje ustavne povelje. Kao da se ne radi o našoj domovini, o našoj državi. Verujte mi da veoma lošu sliku dajemo našim biračima. Kakva će to biti država koju smo preko komisija osmislili i ovako se ponašamo prema dokumentu koji treba da usvojimo. Mislim da treba da se zamislimo da li izvršavamo rad i poverenje naših birača.

U ime Saveza vojvođanskih Mađara moram da kažem da smo veoma nezadovoljni kada se radi o građanskim pravima, ljudskim pravima i pravima nacionalnih manjina, jer ni toliko snage nije bilo da se dokument kroz nekoliko meseci završi i u isti dan donese kao osnovni dokument. Moram da kažem da smo svesni odgovornosti, jer lako bi mogli uskratiti naše glasove, a znamo šta to znači.

Ovom prilikom još jednom unapred ukazujemo poverenje vama, demokratski opredeljenim poslanicima, da ćete prilikom rasprave o pratećem zakonu o građanskim pravima i nacionalnim manjinama voditi računa da ta prava ne mogu biti manja nego što je to danas. Inače, treba da znate, zajedno sa nama, ako želimo u Evropu, onda bez rešenja tih prava neće biti ulaska u Evropu. Čini mi se da nije samo nama, nacionalnim manjinama, zadatak i cilj da vodimo ovu zemlju u Evropu.

Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković.

Dame i gospodo, došli smo do tačke kada treba da proglasimo, faktički, prestanak postojanja zajedničke države Srbije i Crne Gore.
Samo nešto više od pre dve godine poslanička većina, koja se sada zdušno zalaže za usvajanje ustavne povelje, u izbornoj kampanji je govorila da samo treba građani Srbije da im ukažu poverenje i da će oni sve neraščišćene odnose između Srbije i Crne Gore, sve probleme koji su na relaciji Srbija-Crna Gora rešiti.
Jer, to nisu problemi Srbije i Crne Gore, nego problemi vrha Srbije i Crne Gore, problemi rukovodstva Srbije. Kada se to rukovodstvo i kada se predsednik te države smeni, lako će oni te sve odnose između Srbije i Crne Gore da reše. Kada ga još kidnapuju i isporuče u Hag, onda su svi problemi rešeni i uspostaviće se taj odnos između Srbije i Crne Gore, harmonizovan, dobar, korektan i Jugoslavija će da profunkcioniše.
Moram da kažem da je to tada bilo potpuno jasno da ti odnosi neće biti uspostavljeni, ali verujem da niko, pa čak ni vi koji ste govorili u izbornoj kampanji i, pokazalo se, lagali garađane Srbije, niste verovali ni svojim liderima da se, u stvari, pod tom harmonizacijom odnosa između Srbije i Crne Gore podrazumeva ukidanje zajedničke države Srbije i Crne Gore.
Naravno, mi socijalisti, i tada a i danas, mislimo da je najbolji interes građana Srbije i Crne Gore zajednička država Srbije i Crne Gore. Ubeđeni smo, kada bi se građani Srbije i Crne Gore izjašnjavali, da bi oni bolje uredili odnose i bolju ustavnu povelju napisali, nego što piše ovde. Uvereni smo isto tako da bi ti odnosi između Srbije i Crne Gore bili u korist svih građana i Srbije i Crne Gore.
Današnja ustavna povelja u stvari pokazuje definitivan kraj postojanja jedne države, koja je funkcionisala po prinicpu interesa građana Srbije i Crne Gore. I taj ustav se nazivao i Žabljački, i ovakav i onakav. Mi smo sada pred usvajanjem jedne ustavne povelje koja nije žabljačka, ali jeste na relaciji Beograd-Podgorica, Podgorica-Beograd, verovatno onoliko koliko ste potrošili goriva za avion, i kako čujem sada ovde, samo ne znam ko je bio distributer cigareta, da li ovi što imaju privatne avione, ili neko drugi, verovatno da se sve to moglo, ovih pet-šest strana koliko ima ustavna povelja, napisati za jednu noć.
Doduše, i ta rasprava i ovih osam meseci izigravanja u stvari rasprava i pisanja ustavne povelje pokazalo se kao potpuno suludo. Trebalo je zamagliti nešto što se u stvari dogodilo još potpisivanjem "Beogradskog sporazuma". I tada smo bili protiv, jer smo smatrali da se time ukida zajednička država Srbije i Crne Gore, ali smo mislili da će ustavna povelja bar malo koraknuti napred i uspostaviti bar neke elemente zajedničke države Srbije i Crne Gore.
Sada se ispostavlja u stvari da je i taj "beogradski sporazum" nešto više nego što je ova ustavna povelja, čak i u njemu ima više zajedničkih funkcija i predviđanja više zajedničkih funkcija, nego što to predviđa ovaj sporazum koga zovemo ustavna povelja. Naravno, moram da budem iskren, nešto što građane Srbije najviše vređa jeste činjenica - ko je ispred Evropske unije učestvovao, ko je doneo ustavnu povelju i ko je napisao ustavnu povelju - napisao je onaj ko je pritisnuo dugme da se gađaju bolnice, škole, mostovi u ovoj zemlji, napisao je i doneo Solana.
Nije problem učešća Evropske unije u rešavanju nekih pitanja ovde, nije problem u tome. Problem je - zašto je baš Solana taj izaslanik? To je u stvari činjenica da se žele građani Srbije i Crne Gore, onako potpuno, potceniti i da se kaže - e, mi smo vas bombardovali, ja sam pritisnuo dugme i ima da vam ukinem tu zajedničku državu Srbije i Crne Gore.
Sada vidimo naravno da ta priča o tri godine, koja je ovde zapisana i o kojoj se ovde govori, dovodi takođe u jednu izuzetno tešku situaciju građane Srbije, uostalom i Srbije i Crne Gore. Po toj logici, državni vrh, onaj koji ima parlamentarnu većinu, može i posle godinu, posle dve i posle tri, tačnije rečeno posle tri, da donese odluku i da istupi iz te zajednice, ali može i posle četiri, posle pet, posle šest godina.
Tačnije rečeno, on dovodi građane Srbije u jednu potpuno neravnopravnu poziciju, da oni ne znaju kada će neko drugi da donese odluku i da ih napusti, a oni u tu državnu zajednicu treba da ulažu. Ne govorim samo o materijalnim sredstvima, nego da ulažu i neke zajedničke interese i zajedničku perspektivu.
Zašto je to tako i zašto se predvidelo baš tri godine, da li nije to baš slučajno, da li je tri godine bilo predviđeno i u Rambujeu, kada je reč o Kosovu i Metohiji i o mogućnosti izdvajanja Kosova i Metohije? Pa, pošto taj proces izdvajanja Kosova i Metohije i nesprečavanja, ili bolje reći, i daljeg divljanja terorizma na Kosovu i Metohiji i neobezbeđivanja sprovođenja Rezolucije 1244, koja treba da obezbedi bezbednost i sigurnost na Kosovu i Metohiji, ne ide svojim tokom, i treba međunarodnoj zajednici i Evorpskoj uniji još neki period da može normalno da razgovara i da kaže - ćao đaci, kad je reč o Kosovu i Metohiji.
Znači, ne odgovara im trenutno odlazak Crne Gore iz zajedničke države. Odgovara im da postoji neka zajednica, kako se ovde zove, neki provizorijum od te zajednice. U tom slučaju se, naravno, predviđa da to bude nakon tri godine, kada se stvore uslovi da može da se kaže - ćao đaci, i Crnoj Gori i Kosovu i Metohiji. Jer, kada bi se sada to dogodilo, to bi stvorilo probleme ne samo kad je reč o Kosovu i Metohiji, to bi stvorilo probleme u okviru NATO-a, tačnije rečeno, stvorilo bi probleme i u Makedoniji, pa i u Grčkoj, a time se stvara jedan potpuno drugačiji odnos na Balkanu.
Imajući u vidu tu situaciju, sada mi treba, eto, da smislimo neku državnu zajednicu koja nema nikakve ingerencije i da te tri godine čekamo da se stvore neki novi uslovi, kako bi se otvorio proces otcepljenja. Moram danas da vam kažem, i ubeđen sam u to, da ovde nije u pitanju samo proces otcepljenja Kosova i Metohije i problemi u Makedoniji, nego ćemo mi ovde za tri godine možda razgovarati o nekim drugim delovima, o Vojvodini, o Sandžaku, i o sličnim pitanjima, ako ovako nastavimo da pravimo i da prihvatamo neke ustavne povelje, koje nisu nikakva državna zajednica, već običan provizorijum.
Vidite, mi ovde sada govorimo u članu 12. ustavne povelje o tome da treba izvršiti harmonizaciju; naravno, zajedničko tržište itd. O kakvom zajedničkom tržištu mi govorimo? Pa to što se predviđa u ovoj ustavnoj povelji, kad je reč o zajedničkom tržištu, pa to je manje nego što Srbija i Jugoslavija sada imaju sa Republikom Srpskom.
Pogledajte sporazum između između Republike Srpske i Jugoslavije, koji podrazumeva na osnovu Dejtona specijalne odnose, ima veća ovlašćenja, veće spone i veće obaveze između Republike Srpske i Jugoslavije nego što ova ustavna povelja podrazumeva. Neke sadašnje zajedničke ingerencije između Srbije i Crne Gore veće su nego što će to podrazumevati neka državna zajednica Srbije i Crne Gore.
Pa ispada da taj sporazum između Republike Srpske i Jugoslavije u stvari je veća državna zajednica nego što je državna zajednica Srbije i Crne Gore; pa ovakva ustavna povelja, čak i da ne postoji Ustav Jugoslavije, da je pisana između Makedonije i Srbije, da je pisana između Makedonije i Jugoslavije, onda bi mogli da razgovaramo da je postignut neki nivo veće integracije nego što postoji.
Čak i tada, ona bi mogla da doživi kritiku u tom smislu što i postojeći sporazumi između Makedonije i Jugoslavije i Jugoslavije i Rusije, između Jugoslavije i Republike Srpske, podrazumevaju liberalnije međusobne ekonomske odnose, nego što se predviđa sada u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore.
Mi sada imamo bescarinsku trgovinu između Jugoslavije i Rusije, između Jugoslavije i Makedonije, između Jugoslavije i Republike Srpske. Šta ćemo imati onda kada je reč o Srbiji i Crnoj Gori - u tom smislu mi faktički stvaramo manje zajedničko tržište između Srbije i Crne Gore nego što ga imamo sa ovim državama koje su samostalne i koje nisu u tom okviru, i za koje naravno i ne tražimo da budu u tom zajedničkom okviru, u okviru zajedničke države.
Prema tome, sve to podrazumeva jednu situaciju koja je nakaradna. Mi govorimo - kako ćemo mi ovakvi u Evropsku uniju, pa zbog toga treba da odemo i da potpišemo ovu ustavnu povelju i da prihvatimo ovu ustavnu povelju? Pa baš ovakve nas neće Evropska unija. Evropska unija hoće u stvari teritorije koje su integrisane, koje imaju zajedničko tržište, koje imaju nešto što funkcioniše.
Ovo ovde ništa ne funkcioniše. Kako će vas primiti neko u Evropskoj uniji, koja ima zajedničku monetu, koja ima zajedničko tržište, koja ima zajedničke institucije i u kojoj se razgovara o tome da se stvori zajednički ustav, a vi pravite ustavnu povelju koja treba da obezbedi funkcionisanje te države
Sve to dovoljno govori o tome da mi u stvari pravimo ne državu, nego jednu nakazu od države, mi stvaramo jednu situaciju potpune nesigurnosti građana i Srbije i Crne Gore, ukidamo nelegalno SRJ, mimo Ustava, ne samo zbog dve trećine, nego i inače; stvaramo takođe izbor poslanika po volji, rekao bih, DOS-ove većine, tako što smišljamo procente na razne načine.
Ako hoćemo savezni parlament, pa onda treba da uzmemo procenat iz septembra meseca 2000. godine, jer nastavlja još dve godine da radi savezni parlament, pa onda treba da pođemo od odnosa snaga u saveznom parlamentu. Nama je to malo, hoćemo decembar 2000. godine.
Dobro, i decembar 2000. godine. Ali, sada nećemo ni decembar 2000. nego hoćemo to da radimo uz pomoć veštačkih poslaničkih grupa i izmišljenih poslanika u ovom parlamentu (imate pet plus četiri, plus devet, više se ne zna čiji je ko; nama uzeli pet, sada su uzeli četiri; doduše, ovi se nisu bunili kada su nama uzeli pet, sada su se setili kada su njima uzeli jednog, da je to problem; to znači "svakome mačka dođe za vrat", pa prema tome, doći će i nekima drugima).
I sada, pomoću tih poslaničkih grupa treba da se formira neka poslanička većina u Saveznom parlamentu. Sve je to nakaradno, sve je to izmišljotina, koja nema nikakvu pravnu osnovu, i zbog toga ta državna zajednica, nažalost, neće živeti dugo. Jedina sreća je da socialisti što pre pobede i da, naravno, patriotske snage u Crnoj gori pobede i da napravimo zajedničku državu Srbije i Crne Gore, a do tada ćemo glasati protiv Ustavne povelje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran D. Nikolić.

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, mislim da je posle ovoliko rasprave nepotrebno nabrajati sve istorijske, ekonomske, kulturne, verske i druge razloge, zbog kojih je zajendička država Srbije i Crne Gore najbolje rešenje za sve građane Srbije i Crne Gore.
Isto tako, mislim da je nepotrebno nabrajati sve nesavršenosti koje ustavna povelja, koju danas razmatramo, sadrži. Međutim, mislim da se slažemo u jednom, da ovo glasanje o ustavnoj povelji može i sigurno će imati ogromnog značaja za dalje procese na ovim prostorima.
Glasanje o ustavnoj povelji nije samo puko odlučivanje hoćemo li ili nećemo, u kakvoj zajednici želimo da živimo sa Crnom Gorom, već smatram da će ovo glasanje imati i dugoročnih posledica, u zavisnosti kakvo ono bude, i što se tiče odgovora na pitanje šta će biti sa Srbijom sutra.
Kada gledamo političke programe političkih stranaka koje su zastupljene u ovom parlamentu, zapažamo da kod ogromne većine stoji i dominira zalaganje za Jugoslaviju, za zajedničku državu Srbije i Crne Gore. Mislim da je to dobro.
Kada gledamo nastupe pojedinih poslaničkih grupa koje sadrže takve odrednice u svom programu i koje kažu da će glasati protiv ove povelje, onda mislim da one ne samo da odstupaju od sopstvenog programa, već čini mi se pomalo žmure i nad istorijskom odgovornošću za pozicije Srbije sutra. I sa ove govornice lansirane su neke pogrešne teze kao da će povelja ozakoniti secesiju Crne Gore i Mila Đukanovića. Ja mislim suprotno.
Upravo će eventualno glasanje protiv ove povelje skinuti svaku hipoteku krivice sa Mila Đukanovića, čiji je separatizam i doveo dovde dokle je doveo i prebaciti ga na Srbiju, koja će tada bez ičije podrške i bez ikakvih garancija morati da se bori za dokazivanje sopstvenog identiteta i prava na postojanje, a sa vrlo malim šansama da u takvoj borbi i uspe.
U prilog ovome govori i činjenica da je Milo Đukanović odložio sednicu crnogorskog parlamenta za sutra, odnosno posle naše sednice, čekajući upravo odgovor iz Beograda, verovatno težeći da se nađe u slatkoj dilemi da li će na dnevni red da stavi ustavnu povelju ili možda onu čuvenu Mesićevu frazu - Jugoslavije više nema, ali ovog puta zahvaljujući srpskom parlamentu i njegovoj odluci.
Mislim da ne treba da ga častimo na taj način i da nije dobro da se on ovde i njegova separatistička politika oslanjaju na istorijski neodgovorne političke snage u Srbiji, u pokušaju da krivicu sa sebe prebaci na nas. Šta mislim da možemo da izvučemo kao pouku?
DOS je u rešavanju pitanja opstanka Jugoslavije ušao čini mi se sa pogrešnom tezom, politički iskonstruisanom, da je pitanje opstanka Jugoslavije demokratsko pitanje, žmureći zapravo pred pravim razlozima loših odnosa između dve države, pred crnogorskim separatizmom. Posle tako pogrešne dijagnoze sledi još jedan pogrešan potez - da se ta odluka o redefinisanju odnosa sa Crnom Gorom sprovede isključivo od strane DOS-a sa srpske strane i bez učešća ostalih. Epilog je poruka koju smo i danas čuli da je ova povelja, kako već kažu, politička realnost.
Mislim da je uloga Vlade i uloga vladajućih elita uopšte da kreiraju političku realnost, a ne da se sa njom mire, da sležu ramenima i da nam je predstavljaju kao svršen čin; i tu sledi ozbiljna zamerka pre svega vladajućim elitama u Srbiji. Mislim da neke pouke iz toga moramo da izvučemo.
Ne mogu a da ne podsetim i sebe i vas; još u januaru 2001. godine, godinu dana pre Beogradskog sporazuma, od strane SPS data je inicijativa da se pokrenu razgovori o odnosima u SRJ, da u tim razgovorima učestvuju najvažniji politički državni subjekti, kako parlamentarni, tako i vanparlamentarni politički subjekti i da sami, bez Solane i bez ičijeg mešanja sa strane, pokušamo da naše odnose uredimo na način koji je primeren interesima građana obe države.
Ta inicijativa je odbijena sa onom poznatom Dosovom ohološću, odnosno nije ni stavljena na razmatranje ovom parlamentu, a mislim da je to bilo pravo vreme i da je ispuštena jedna šansa da se o ovim pitanjima zaista na pravi način povede razgovor u ovom parlamentu, a da ne budemo sada svedoci svršenog čina.
Tu, pred kraj, odgovor na pitanje i sebi i vama, pošto svi mi nosimo sada deo odgovornosti bilo kako da se odlučimo da glasamo - da li se neizglasavanjem Ustavne povelje obezbeđuje opstanak Jugoslavije, da li se obezbeđuje njen razvoj i zaštita interesa njenih građana? Ako je to tačno, molim vas da svi glasamo protiv te povelje.
Ali, svi znamo da je istina sasvim na drugoj strani. Nažalost, alternativa ovoj povelji je trenutni raspad države, secesija Crne Gore, put Srbije u neizvesnost bez saveznika, bez ikakvih garancija da je pravni sledbenik Jugoslavije i da je Kosovo i Metohija u njenom sastavu. Time se direktno generiše raspad Srbije ili se bar značajno otežava njena međunarodna pozicija u borbi za međunarodno priznanje i očuvanje teritorijalne celovitosti.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Završavam i hvala. Zato se bojim da ćemo, ukoliko najavljivanim ustavnim promenama Srbije priđemo na isti način i sa istom odgovornošću kako se prišlo redefinisanju odnosa između Srbije i Crne Gore, ostati i bez ustava i bez Srbije. Ne daj bože da se to desi, jer ako se to desi, odgovornost ćemo snositi svi.

Reč ima narodni poslanik Momčilo Trajković, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Miloš Lukić.

Poštovani poslanici, ovo je stvarno vrlo težak trenutak i sasvim razumem različita politička mišljenja i političke stavove koji se ovde iznose, pre svega zbog zabrinutosti kuda će dalje naša država ići, da li ćemo naći pravu formulu za rešenje našeg državnog i nacionalnog pitanja i u potpunosti razumem te različitosti.
Ne želim da ponavljam neke stvari koje su rečene, da elaboriram šire, ali želim da progovorim nekoliko reči o tome šta znači nova zajednica sa aspekta Kosova i Metohije i tu tražim odgovor da li je ova povelja dobra ili nije, da li ispunjava minimum uslova ili ne? Kao što vidite, koncept današnje države očigledno nije uspeo. Nije uspeo zato što je odnos snaga u Srbiji i Crnoj Gori takav i taj odnos snaga očigledno da ne želi da održi ovakvu državu.
Oni koji imaju poziciju, koji imaju legitimitet, koji imaju odnos snaga u Srbiji pokušavaju da nađu najbolje rešenje, i bez obzira na različita gledanja, ne može niko da zameri DOS-u i njegovim predstavnicima da nisu stvarno želeli najbolje rešenje. Ali, najbolje rešenje ne zavisi samo od jedne strane, da bi se postiglo najbolje moraju da se slože obe strane.
Tu vidim pokušaj da se nešto napravi, a sa druge strane imamo tzv. koncept samostalne države. Ali svi oni koji obrazlažu opstanak ovakvog koncepta, možda ne vide da on očigledno ne može da zadrži Kosovo i Metohiju u svom sastavu; tako ni oni koji se zalažu za samostalnu Srbiju takođe nisu dali odgovor da li je moguće da Kosovo i Metohija budu sastavni deo, integralni deo Srbije.
Mislim da ovaj koncept, kojim nisam baš zadovoljan, obezbeđuje minimalne uslove da zaustavimo dalje dezintegracije u našoj državi, dakle u Srbiji, pa i uopšte na Balkanu.
Ovde je ključno pitanje, po meni, kada je u pitanju rešavanje kosovsko-metohijske krize, gde će prestati dezintegracioni proces. Ako Srbija i Crna Gora, odnosno Srbi i Crnogorci ne mogu da nađu zajednički jezik, vrlo teško ćemo opravdati naše težnje, bez obzira što znam da je Kosovo i Metohija integralni deo Srbije vrlo je teško po međunarodnom pravu pomeriti tu poziciju, vrlo je teško zaustaviti dalje dezintegracione procese.
Povelju posmatram kao šansu za sve. Dakle, ovde postoji šansa: prvo, da uspostavimo, da popravimo poziciju današnje, ovako definisane države, jer kada se sutra promeni odnos snaga, a navijam da se promeni odnos snaga tako da učvrsti našu zajedničku državu; a drugo, ako ne uspe, daje šansu da se donošenjem novog ustava učvrsti pozicija naše države, odnosno Srbije, samostalne Srbije, jer nama niko neće braniti da mi u stvaranju novog ustava definišemo našu državu da ona sutra može da bude i samostalna; a treće, daje šansu da Kosovo i Metohija ostanu u okviru naše države.
Ovde treba zaustaviti dezintegracione procese. Ako se na pitanju stvaranja zajedničke države Srbije i Crne Gore ne zaustavi dezintegracija, ne vidim mogućnost da možemu tu dzintegraciju dalje da zaustavljamo. Ovde je za nas vrlo bitno, psihološki pre svega, da Srbija sa svojim autonomnim pokrajinama, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom, ulazi u tu zajednicu država.
Bitno je da to prihvati međunarodna zajednica, a u ovom slučaju Evropska unija, Savet Evrope i svi oni koji podržavaju da se ovde zaustavi dezintegracija. Ako tu dobijemo poziciju, mi imamo šansu da zaustavimo dezintegraciju Kosova i Metohije. Jer, prosto ne mogu da vidim, mada postoje takve snage koje mogu, kada se zaustavi dezintegracioni proces na Balkanu, pošto su učestvovale u zaustavljanju dezintegracije, posle toga da nastave da čerupaju, odnosno da Kosovo i Metohiju izvlače do kraja iz Srbije, odnosno iz buduće zajedničke države.
To je jedan strah u meni o kome moram otvoreno da govorim, ali se nadam da ćemo u daljim procesima to sprečiti, eventualno, traženjem pozicije za Kosovo i Metohiju u okviru te nove zajedničke države, odnosno zajednice država.
Međutim, koliko je šansa da tu Kosovo uguraju, toliko je šansa da mi Kosovo zadržimo u okviru Srbije. To je dakle pozicija i našli smo se u jednoj opštoj konfuziji, gde ne može da se definiše pravilan odnos snaga, gde ne možemo do kraja da zaštitimo svoje interese, ali dobijamo šansu i treba da je iskoristimo.
Dok mi ovo pričamo, na terenu se dešavaju čudne stvari. Na Kosovu i Metohiji polako, ali sigurno se definiše nezavisna država. Mi to moramo zaustaviti. Naši parlamenti, sva tri, moraju da počnu da se bave suštinskim pitanjima za ovu državu, a to je da vidimo kako zaustaviti dezintegracioni procese na Kosovu i Metohiji.
Nažalost, oni koji su bili žestoko za izbore, koji nisu razmišljali i koji su jednostavno ušli u varijantu da se da legitimitet toj državi koja se danas tamo stvara, danas imaju drugu priču, ali bez obzira na te greške, moramo pokušati da ispravimo stvari i zato hitno moramo da zaustavimo te procese, jer je na terenu prava katastrofa.
Mi kosovsko-metohijski Srbi razumemo interes naše države. Taj interes jeste da ona pronađe sebi mesto u međunarodnoj zajednici i mi to moramo da podržimo, poštujući pre svega kompromise koje država mora da dogovara, da sprovodi, kako bi došla do što boljih pozicija. Ali ti kompromisi ne mogu da budu ispod minimuma našeg interesa, a to je da Kosovo ne može biti nezavisna država.
Međutim, ono što zaboravljamo svi, pa i u ovom parlamentu, a o tome moramo hitno da razgovaramo, na Kosovu i Metohiji je u pitanju gola egzistencija naroda. Plašim se da ćemo mi pogrešnom politikom ili nedovoljnim angažovanjem da doprinesemo da, kada dođe vreme da se razgovara o statusu Kosova i Metohije, na Kosovu i Metohiji bude toliko malo Srba da nije mnogo bitno kakav će status Kosova i Metohije biti, bar kada se tiče nas Srba sa Kosova i Metohije. Jer mi želimo da se Kosovo i Metohija sačuva u Srbiji, ali da mi koji dole živimo tamo ostanemo i da živimo, a sigurno i da Srbija preko nas zadrži svoje pozicije.
Preuzeo sam obavezu da pomenem tri mesta koja danas, dok mi raspravljamo o ovim krupnim pitanjima, ne znaju šta da rade, ugrožena im je bezbednost, egzistencija. Posetio sam ovih dana Mušnikovo. Ljudi već mesecima nemaju šta da jedu, niko nije bio da ih vidi. Cernica kod Gnjilana, tamo ljudi takođe teško žive. Ubijen je jedan Srbin od terorista, porodica je platila sahranu i ne znam da li su pokriveni ti troškovi.
Bio sam u Gojbulji, gde sam bio potresen kada sam čuo razgovor jednog roditelja koji kaže - moje dete u poslednje vreme sve više peva albanske pesme, a sve manje peva srpske pesme. Nije strašno što peva albanske pesme, ali je strašno što ne može da peva svoje pesme.
Za to smo mi odgovorni i zato predlažem da hitno zaustavimo dalji proces dezintegracije, da krenemo u ostvarivanje svojih prava, svojih pozicija i svojih interesa u granicama mogućnosti i odnosa snaga koji nam se sada daje. U tom smislu podržavam ovu ustavnu povelju, jer u njoj vidim šansu i za zajedničku državu. Ako to ne uspe, vidim šansu za samostalnu Srbiju, a vidim šansu da i u jednoj i u drugoj varijanti, ukoliko smo mudri i pametni, Kosovo i Metohija ostane deo naše države.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Milan Radulović.