Nemate pravo na repliku.

Imam, pomenut sam, i u ime poslaničke grupe imam pravo na repliku, vi mi to pravo ne možete oduzeti.
Druga stvar, ti mandati pripadaju nama, danas ili sutra, ali je sramota za Skupštinu. Što se tiče kongresa, on je bio u subotu pa ste imali šta da vidite, ko je želo da vidi.
Treća stvar, o moralu tih ljudi, ovih isključenih članova SPS, najbolju ocenu o moralu tih ljudi dalo je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je potvrdilo da je 27 odluka falsifikovano.

Izvolite.

Gospođo predsednik, ne mogu da kažem predsednice, jer kada bih vas oslovljavao kao vršioca dužnosti predsednika Republike morao bih da kažem - gospođo vršalice. Ako ne možemo ovamo vršalica, ne može ni ovamo predsednica. Ustav kaže da postoji predsednik Narodne skupštine, Ustav kaže da postoji predsednik Republike i kada nema predsednika Republike može da bude vršilac dužnosti. Dok se Ustav ne promeni po Ustavom propisanoj proceduri,  moram da poštujem Ustav, a želeo bih i vi da poštujete. Nemojte da mi uskraćujete moje dragoceno vreme, jer nemam mnogo vremena.
Reč je o vašem kršenju člana 83. Po članu 83. pored narodnih poslanika na sednicu možete pozvati i članove Vlade, ovlašćene predstavnike drugih predlagača zakona, sekretara Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kao i druga lica koja vi pozovete, kaže - koja predsednik Narodne skupštine pozove, ne stoji - predsednica.
Dakle, vi ste ovde pozvali devet lica i nemam ništa protiv. Tih devet lica ste pozvali, vi ste imali neke razloge da ih pozovete. Možete i ovde nama da kažete koji su to razlozi, bilo bi poželjno i bilo bi normalno, ali iz bilo kog razloga da ste ih pozvali ne možete ih pozvati da budu glasači, jer tih devet lica nisu članovi Narodne skupštine.
Postavlja se pitanje što vi tih devet lica i posle konstatovanja njihove ostavke pozivate kao da su narodni poslanici. Pozovite ih u nekom drugom svojstvu, u bilo kom svojstvu, kao lepe, pametne, zgodne, zaslužne itd, nemam ništa protiv. Sve najbolje atribute u superlativima možete da im iznesete, samo jednu stvar oni ne poseduju: oni ne poseduju status narodnih poslanika, dok ih eventualno ponovo neko ne verifikuje kao narodne poslanike, a to ne može ovako prećutno. Mora procedura, Republička izborna komisija, Administrativni odbor itd.
Molim vas, odgovorite mi direktno na ovo pitanje, nemojte reći - Administrativni odbor. Vi dajete objašnjenje i objasnite mi zašto pozivate lica koja nisu narodni poslanici kao da jesu narodni poslanici. Ako ste ih pozvali u nekom drugom svojstvu, nemam ništa protiv. Počastvovan bih bio da oni tu sede, da slušaju naša izlaganja, naše rasprave itd, pošto su to sve fini ljudi. Neke od njih i lično poznajem i ne osporavam njihovu ličnost. Međutim, kako oni mogu biti u statusu narodnog poslanika, nije to stvar Administrativnog odbora, nego vas koji pozivate ljude sa ulice da glume narodne poslanike, a nemaju status narodnog poslanika.

 Pozvani su u statusu narodnog poslanika.
(Vojislav Šešelj: Otkud im taj status?)
Imaju taj status.
Da li možemo da pređemo na dnevni red?
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini, koje je sazvano na zahtev grupe od 86 narodnih poslanika, saglasno članu 79. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 162. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Prvog vanrednog zasedanja sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Shodno članu 80. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od sedam dana zbog obaveze da Narodna skupština što pre usvoji Ustavnu povelju državne zajednice Srbija i Crna Gora i Zakon za njeno sprovođenje.
Kao što ste mogli da vidite, za Prvo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini utvrđen je sledeći
D n e v n i r e d
1. Tekst Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji je podnela Komisija za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, sa tekstom Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji je podnela Komisija za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - USTAVNA POVELjA DRŽAVNE ZAJEDNICE SRBIJA I CRNA GORA I ZAKON ZA SPROVOĐENjE USTAVNE POVELjE
Primili ste tekst Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i tekst Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koje je podnela Komisija za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Takođe ste primili i dopunu obrazloženja teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i zaključak Komisije za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, sa sednice održane 16. januara 2003. godine.
Uručen vam je izveštaj Odbora za ustavna pitanja sa zaključcima.
Pre otvaranja pretresa podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova i molim predstavnike poslaničkih grupa da mi predaju liste sa prijavljenima za reč.
Pre otvaranja pretresa izvolite, narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege narodni poslanici, u skladu sa članom 90. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije predlažem da ukupno vreme rasprave o ovoj tački dnevnog reda bude duplo, deset sati. Smatramo da je reč o izuzetno značajnom dokumentu, da je reč o dokumentu kojim se menja karakter države, da se sprovodi ustavna reforma i smatramo da bi bilo logično da Skupština o ovom dokumentu raspravlja dva puta duže u odnosu na vreme koje predviđa Poslovnik.

Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Žarka Obradovića da  ukupno vreme za raspravu iznosi deset časova.
Za 111, protiv 106, uzdržanih nema, nije glasalo šest, ukupno 223 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština donela odluku da ukupno vreme za raspravu iznosi pet časova. Znači, nije prošao predlog.
Otvaram pretres i pitam da li želi reč predstavnik predlagača Boško Ristić, kopredsedavajući Komisije za izradu teksta Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, predsedniče i predstavnici Vlade, pred nama je tekst Ustavne povelje i tekst Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, koje je sačinila Komisija za izradu teksta, a koja je delegirana od strane sva tri parlamenta, Srbije, Crne Gore i Saveznog parlamenta.
Polazeći od Beogradskog sporazuma, od zaključaka koje je donela ova skupština, poštujući sadržinu iznete rasprave tokom usavajanja zaključaka o izradi teksta Ustavne povelje, uvažavajući amandmane u toku rasprave tokom rada Ustavne komisije, koje su podnosili ovlašćeni predlagači, a isto tako i predstavnici raznih institucija, organizacija i grupa građana, Ustavna komisija je sačinila tekst Ustavne povelje, koji se u istovetnom obliku usvaja u sve tri skupštine.
Ustavna povelja afirmiše redefinisanje odnosa između Srbije i Crne Gore. Države članice se definišu kao ravnopravni članovi uz priznavanje svih elemenata državnosti koje su faktički stekle do sada. Posebno je važno da se u preambuli Ustavne povelje država članica Srbija tretira jedinstveno sa autonomnim pokrajinama Vojvodinom i Kosovom i Metohijom, koja se sada nalazi pod upravom međunarodne administracije u skladu sa Rezolucijom 1244.
Smatramo da je ova odredba izuzetno značajna, s obzirom da se na taj način poštuje potpuno integritet Srbije i da Srbija popravlja svoje pregovaračke pozicije o konačnom statusu Kosova i Metohije, jer će Ustavna povelja, ukoliko bude usvojena u sva tri parlamenta, ja se iskreno nadam, biti prvi međunarodno priznati pravni akt u kome se Kosovo i Metohija priznaje i tretira kao integralni deo Srbije.
Ustavna povelja definiše ciljeve buduće državne zajednice, a to su, pre svega, potpuna zaštita ljudskih prava, jednakost građana pred zakonom, ustoličavanje ili afirmacija slobodne tržišne ekonomije zasnovane na svim njoj imanentnim principima, na slobodi kretanja ljudi i kapitala, ideja i usluga. Ustavna povelja, zatim, definiše institucije državne zajednice; pre svega, to je skupština državne zajednice koja bira svog predsednika i bira savet ministara. To znači da je buduća državna zajednica parlamentarna demokratija zasnovana na višestranačkom sistemu u kome će se poštovati i sva ljudska prava i slobode, obezbediti zaštita manjinskih prava, a isto tako sloboda udruživanja i političkog delovanja.
Na čelu državne zajednice nalazi se predsednik državne zajednice koji će ujedno i predsedavati savetom ministara. Predsednika državne zajednice bira parlament, a savet ministara će biti ravnopravno zastupljen od strane predstavnika država članica, tako da će ukoliko predsednik državne zajednice bude iz jedne države članice pored sebe imati još dva ministra, članova saveta ministara, a s druge strane će imati paritet u vidu tri člana ministarskog saveta.
Dva značajna resora, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo inostranih poslova su posebno definisani, a definisano je i načelo da ukoliko se bira ministar iz jedne države članice, zamenik bude iz druge države članice. Glasanje u parlamentu, koji će imati 126 poslanika, biće obezbeđeno zaštitnim mehanizmom od preglasavanja, gde će za usvajanje odluka parlamenta biti neophodna većina od svake delegacije koju čine poslanici iz država članica.
Poslanici skupštine državne zajednice će biti birani iz redova poslanika sadašnje tri skupštine: Narodne skupštine Srbije, Skupštine Crne Gore i Savezne skupštine, a sve na osnovu političkog odnosa snaga koje trenutno vladaju u sva tri parlamenta. Tako je Ustavnom poveljom definisano. Postupak i način izbora poslanika u skupštinu državne zajednice biće uređen zakonom država članica, jer to predstavlja njihovu osnovnu nadležnost.
Posebno je važna institucija Vojska Srbije i Crne Gore, s tim što je potrebno istaći da sadašnja Vojska Jugoslavije obavlja poslove odbrane, da je pod potpunom civilnom kontrolom, kako je to predviđeno Ustavnom poveljom, a da će Vojskom upravljati i komandovati Vrhovni savet odbrane.
Srbija i Crna Gora kao državna zajednica ima svoj sud. On će imati ustavno-pravnu i upravno-sudsku nadležnost. Što se tiče ustavno-pravne nadležnosti imaće mogućnost i pravo da ocenjuje usklađenost akata institucija državne zajednice sa zakonima državne zajednice i sa Ustavnom poveljom, ali isto tako i da utvrđuje usklađenost ustava i zakona država članica sa Ustavnom poveljom i njenim zakonima.
Upravno-pravna funkcija se odnosi na odlučivanje u upravnom postupku pred organima i institucijama državne zajednice, ali sud državne zajednice neće imati institucionalnu nadležnost. To znači da će ceo pravosudni sistem biti zaokružen na nivou država članica i da neće biti moguće izjavljivati pravne lekove sudu državne zajednice, osim u slučajevima kada nije obezbeđena zaštita ljudskih prava na nivou država članica ili ukoliko se ta ljudska prava povređuju u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, pa po teritorijalnom principu nije moguće utvrditi nadležnost redovnih sudova država članica.
Ustanom poveljom je definisan i postupak i način njenog donošenja, njene promene, utvrđuju se prelazne odredbe. Smatramo da je Ustavna povelja osnovni pravni akt koji utemeljuje novu državnu zajednicu i nove odnose Srbije i Crne Gore koji su zasnovani na potrebi da se preurede odnosi koji sada vladaju u SR Jugoslaviji, pre svega, imajući u vidu i poznatu činjenicu da je Republika Crna Gora istupila iz ustavno-pravnog i monetarnog sistema Jugoslavije i da je neophodno izraditi nove odnose na bazi drugačije pozicije država članica u budućoj državnoj zajednici.
Ustavna povelja još jednu važnu činjenicu beleži, a to je da će državna zajednica biti jedan međunarodno priznati pravni subjekt i da će nastaviti članstvo u svim globalnim i regionalnim organizacijama u kojima je do sada imala članstvo, tako da nije potrebno da državna zajednica ubuduće traži prijem u one organizacije gde je sada članica SR Jugoslavija. Ovo pravo ne isključuje mogućnost država članica da samostalno istupaju u međunarodnim odnosima, ali samo u slučaju da ne štete interesima druge države članice ili državnoj zajednici u celini.
Radi sprovođenja Ustavne povelje usvojen je i tekst Zakona pred Ustavnom komisijom koji definiše rokove i način konstituisanja institucija državne zajednice, odnosno obezbeđuje političke i pravne preduslove da državna zajednica može da zaživi i da profunkcioniše. Tu su obezbeđeni rokovi koji su razumno kratki, s obzirom na političku potrebu da se odnosi država članica veoma brzo usaglase i da se spreči tranziciona kriza, jer mi se Ustavnim zakonom upravo pripremamo za tranziciju ovlašćenja, za tranziciju poslova sa saveznih organa vlasti na republičke organe vlasti i time stvaramo politički pravne preduslove da država članica Srbija u potpunosti institucionalno zaokruži svoju državnost.
Neki poslovi će biti zadržani na nivou državne zajednice. To su: Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo odbrane i drugi poslovi koji se, u skladu sa Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje, ne prenose na države članice. Ali, obezbedili smo uslove i rokove koji će sprečiti tranzicionu krizu i koji će omogućiti kompletan kontinuitet u vršenju vlasti i u zaštiti ljudskih prava, kontinuitet u zaštiti interesa država članica.
Posebno je važno istaći da će biti sačinjena povelja o ljudskim i manjinskim pravima koja će biti doneta u istom postupku kao Ustavna povelja i Ustavni zakon, gde se definiše da dok se ne usvoji povelja u parlamentima neće biti moguće konstituisati skupštinu državne zajednice.
Ovo je zaštita manjinskih prava na kojoj su insistirali predstavnici manjina, da bismo u kontinuitetu obezbedili i zaštitu građanskih i manjinskih prava, na način koji garantuje najviše standarde u međunarodno priznatim dokumentima i u preporukama koje smo mi implementirali i kroz Ustavnu povelju i kroz buduću povelju o ljudskim i manjinskim pravima.
Posebno je, kad je reč o Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje, bilo reči o imovini SR Jugoslavije. Želim da kažem da je netačno u javnosti prikazano da će buduća državna zajednica ostati bez imovine i da time njene institucije neće imati mogućnost vršenja svojih poslova koji su im dodeljeni Ustavnom poveljom, a način sprovođenja se uređuje Ustavnim zakonom.
Pre svega, u prelaznom periodu će, recimo, Vojska Jugoslavije koristiti svu imovinu koju do sada koristi, bez mogućnosti državne zajednice i država članica da na bilo koji način raspolažu ovom imovinom, do donošenja saveznog zakona o imovini državne zajednice kojim će se regulisati koja je to imovina neophodna za funkconisanje njenih institucija i Vojske Jugoslavije.
Do sada Vojska Jugoslavije nije bila vlasnik, tako da nije bila nosilac, odnosno titular imovinskih prava, već je bila isključivo korisnik, dok je titular imovinskih prava bila SRJ. Ubuduće će to tako biti. Umesto SRJ titular tih prava biće buduća državna zajednica. Zato smatram da su neke neodmerene političke izjave u ovom smislu imale za cilj uznemirenje javnosti i skretanje pažnje sa činjenica na politički marketing pojedinih političkih stranaka.
Posebno je bilo reči o načinu izbora poslanika za parlament buduće državne zajednice. S obzirom da Ustavna povelja definiše da će se poslanici birati iz reda poslanika sva tri parlamenta, a srazmerno odnosu političkih snaga, nije bio primeren zahtev da se ovaj način izbora detaljnije razradi kroz Zakon o sprovođenju Ustavne povelje, jer i ustavna povelja i ustavni zakon se donose u posebnoj proceduri, bez mogućnosti ulaganja amandmana, iz razloga što ti tekstovi morajuda se u istovetnom obliku usvoje istovremeno u sva tri parlamenta, kako bi mogli da zažive, a državna zajedna da profunkcioniše.
Zato smo smatrali da način izbora poslanika treba regulisati detaljnije posebnim zakonom koji je u nadležnosti država članica, kako bi na taj način poslanici u parlamentima imali mogućnost da amandmanima deluju na predložena rešenja i da se u skladu sa zakonskom procedurom i u skladu sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine ovaj zakon i usvoji.
Kod prelaska pojedinih poslova sa saveznih na republičke institucije ili kod preuzimanja celih institucija sa njihovim ovlašćenjima, organizacijom i položajem sa saveznog na republički nivo, posebno treba istaći polemiku koja je vladala oko Narodne banke Jugoslavije, a koja deli sudbinu onih institucija koje prelaze na republički nivo i odgovaraju republičkom parlamentu i republičkim organima vlasti za svoj rad.
Oko prelaska Narodne banke Jugoslavije i oko zastupanja naših fiskalnih interesa u međunarodnim finansijskim organizacijama i institucijama bilo je puno političke polemike. Ističem da je Narodna banka Jugoslavije delila sudbinu svih onih institucija koje su prešle da rade ili koje će na osnovu Zakona o sprovođenju Ustavne povelje preći da rade kao republički organi.
Međutim, Ustav Srbije predviđa narodnu banku Srbije i sigurno je da ovaj parlament ima pravo da odredi budući položaj, organizaciju i ovlašćenja narodne banke Srbije i da na taj način izgradi jednu instituciju koja će Srbiju dovesti u ravnopravni položaj sa Crnom Gorom, a koja je sve te institucije u toku 1999. godine već izgradila i tako zaokružila svoj institucionalni sistem. Ovde se nije radilo ni o kakvim personalnim rešenjima, jer će svi vršioci poslova na saveznom nivou prilikom prelaska na republički nivo ili usled gašenja promeniti svoj status i deliti sudbinu svih funkcionera sa saveznog nivoa vlasti.
Zakon o sprovođenju Ustavne povelje definiše položaj zaposlenih u saveznoj administraciji, a trenutno ta savezna administracija ima oko 10.500 zaposlenih, od kojih su mnogi predstavljali funkcionalni višak. Međutim, biće preuzeti svi zaposleni koji rade na poslovima koji će biti preuzeti od strane republičkih organa vlasti prilikom tranzicije ovlašćenja, a u skladu sa zakonom o sprovođenju ustavnog zakona. Funkcioneri su dovedeni u isti položaj sa ostalim zaposlenima i omogućeno im je da u roku od godinu dana mogu biti na raspolaganju i da izvrše naplatu prinadležnosti koje im pripadaju po osnovu prestanka funkcija, a kako je to regulisano i u državama članicama.
Smatramo da se usvajanjem Zakona o Ustavnoj povelji obezbeđuje njena potpuna implementacija i zato pozivam sve poslanike da glasaju i za Ustavnu povelju i za Ustavni zakon, jer je za implementaciju ovih tekstova neophodna politička podrška i politički konsenzus svih značajnih političkih stranaka u Srbiji i Crnoj Gori.
Još jednom ukazujem da je ovo poseban postupak usvajanja teksta ustavnog zakona i ustavne povelje, da nema amandmana tokom rasprave, a da je pravo na upotrebu amandmana iskorišćeno tokom sedmomesečnog rada Ustavne komisije, koja je upravo i radila raspravljajući o amandmanima i predlozima i tražila kompromise za pojedine definicije i rešenja teksta ustavne povelje i ustavnog zakona najviše prilagođena interesima pre svega država članica ali i političkom odnosu snaga i političkom raspoloženju građana Srbije i Crne Gore. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predstavniku predlagača i dajem reč gospodinu Zoranu Đinđiću, predsedniku Vlade Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije danas je u prilici da okonča dugogodišnju krizu odnosa između Srbije i Crne Gore i da ukloni jednu ozbiljnu prepreku na putu naše evropske integracije. Naravno, svestan sam činjenice da je tekst koji je predložen daleko  od savršenstva i daleko od idealnog.
Upućene su mnoge primedbe u toku rada na toj povelji i danas će biti upućene mnoge primedbe. Mnoge od tih primedbi se zasnivaju na argumentima i ja ih u potpunosti uvažavam. Međutim, uprkos tome, mislim da je u ovom trenutku ovo najbolje rešenje, ako govorimo o praktičnoj sprovodivosti, a ne samo kvalitetu. Čvrsto stojim iza stava da je to rešenje u interesu Srbije.
Naravno, moguća su i neka druga rešenja, a pre svega su moguća u teoriji. Kada govorimo o njihovom praktičnom sprovođenju, videćemo da su malo manje moguća. Dva čista rešenja kada se jedna federalna zajednica nađe u krizi su učrvršćenje njenih federalnih struktura ili dobrovoljni dogovorni razlaz. To se preporučuje i većina država na svetu je takvu preporuku iskoristila u trenucima krize svojih federalnih struktura. Imamo takve razlaze.
S druge strane, imamo situacije učvršćivanja federalnih struktura nakon krize u unutrašnjim odnosima. Međutim, mislim da se u našoj situaciji ne preporučuje ono drugo rešenje, a mislim da ovo prvo rešenje, ma koliko privlačno izgledalo, nije moguće. Jedna federalna država za koju mislim da je dobro rešenje u principu, i pokazalo se kao dobro rešenje u mnogim istorijskim slučajevima, iziskuje određene uslove i pretpostavke koji nisu proizvoljni, nisu psihološki i moraju da postoje na jedan identifikovani način.
Znači, ne radi se samo o trenutnoj političkoj volji, nego o tome da se prihvate određene dubinske pretpostavke. Prva dubinska pretpostavka za funkcionisanje jedne federalne države jeste prožimanje struktura, prožimanje političkog, ekonomskog, kulturnog i drugog života kroz te dve federalne jedinice, bez ikakvih granica između njih u bitnim stvarima. To bi podrazumevalo da se izbori za političke organe te federalne zajednice odigravaju po principu "jedan birač - jedan glas".
To je jedini način da se ukine konfederalni karakter jedne zajednice, jer svaka vrsta izbora po ključu vodi tome da se onda na višim nivoima te zajednice formiraju koalicije, praktično na osnovu odnosa snaga u članicama te federalne jedinice, pri čemu onda mi nemamo jednu federalnu jedinicu koja unutar sebe ima dve ili tri članice, nego imamo dogovor dve ili tri članice koji može da se zove federacija, ali je u osnovu kofederacija. To je nešto što smo imali sedam ili osam godina od 1992. godine.
To je zapravo nešto što smo implicitno imali tokom vremena našeg jugoslovenskog federalizma i to je bilo prikriveno time što nisu postojali pravi izbori, nego je postojala jedna stranka koja je 50 godina držala tu zajednicu. To nije davalo njoj federalni karakter, nego je samo prikrivalo nepostojanje istinskih federalnih struktura.
Drugi ljudi koji su za federalnu zajedničku državu u Crnoj Gori nisu za to da se izbori odigravaju po principu "jedan čovek - jedan glas"­. Razumem njihove razloge zbog ogromne razlike u veličini te dve federalne jedinice. Taj princip bi naravno u samim organima i uticaju na saveznom nivou doveo do jednog priličnog ograničavanja uticaja jedne federalne jedinice. To je dato stanje.
Dakle, osnovna primedba i osnovno pitanje je da to strukturno nije moguće. Mi možemo da pravimo federalni krov koliko god hoćemo, ali će konfederalni temelji, koji se nalazi u osnovi te građevine, posle izvesnog vremena da uzdrmaju taj krov i opet ćemo doći u ustavnu krizu.
Svestan sam svih argumenata koji mogu da se iznesu u prilog tome da je jedna dobra federacija mnogo bolja od ovoga što mi sada pravimo, ali morate da uzmete u obzir da to nije samo pitanje želje i volje, nego je pitanje dubinskih struktura jednog društva i jednog političkog sistema. To na našem prostoru nije nastalo, to je realnost. Mogu mnogi još elementi koji su osnovni uslovi stvarnog federalnog uređenja da se navedu, ali mislim da je već ovaj jedan dovoljan.
Što se tiče ove druge čiste opcije koja je predlagana, za koju takođe imam uvažavanje, jer razumem argumente koji nisu olaki, jeste da, ako ne može da bude jedna uređena federalna država, onda odmah da idemo na čisto razdvajanje, jer su čista rešenja, u principu, bolja nego truli kompromisi. Ne mislim da je ovo što mi sada pravimo truli kompromis i ne mislim da bi razdvajanje bilo i u interesu Srbije i u interesu svih nas koji živimo na ovim prostorima.
Prvi razlog je što mislim da treba biti vrlo oprezan. Ako u jednoj generaciji imate probleme sa jednom zajednicom koju je više generacija stvaralo i koja počiva i na emocionalnim i na istorijskim vezama, treba da budete oprezni da li ćete izvući radikalne zaključke iz krize odnosa koja traje par godina i da time zapravo presečete nešto što traje jedan vek ili možda i duže.
Treba pružiti šansu i nekoj drugoj generaciji, sledećoj, da proceni da li je to kvarenje odnosa definitivna stvar, da li tu ne može nešto da se popravi, pri čemu, takođe, mislim da je jednim delom to kvarenje odnosa bilo veštačko i da je ono bilo, na neki način, deo jednog političkog programa, krize ili procesa, u kome je instrumentalizovan taj status zajedničke države, tako da to nezadovoljstvo zajedničkim institucijama ili zajedničkim životom u velikom delu nije bilo autentično, nego je bilo posledica nekog drugog nezadovoljstva.
Pitanje je da li se u nekim drugim uslovima i u drugom rasporedu snaga postepeno to nezadovoljstvo neće umanjivati i nastaće jedan prirodni odnos. Možda bi bilo šteta seći sada, ako možemo da nađemo možda i neko drugo rešenje.
Drugi razlog je što bi bio jedan jako negativan signal ako bi se na našem delu Balkana nastavio postupak dezintegracije. Naš osnovni politički stav, kao naroda koji živimo ovde, bio je da nam ne trebaju nove sve manje i manje države, da želimo integraciju, da želimo da budemo deo jednog prostora bez tvrdih granica, da želimo da se bavimo uključenjem našeg naroda u zapadnu svetsku civilizaciju, a ne da svako ograđuje svoj prostor i da onda iz tog ograđenog prostora pokušava da nađe priključak u sve globalniji svet.
Dok se svet globalizuje, mi treba da se lokalizujemo. Mislim da to nije dobra poruka i da time uzimamo našem narodu onaj neophodni optimizam koji mu je potreban da bi uhvatio korak sa onima koji su već daleko odmakli od nas u tim procesima svetske integracije.
Poslednja stvar za koju mislim da je takođe važna, jeste da bismo izgubili tempo neophodan za razvoj naše zemlje, ako bismo sada krenuli detaljno da se razgraničavamo i da rešavamo naše međusobne odnose.
Mislim da je danas naš prioritet proistekao iz deficita koje smo nasledili. Najveći naš deficit je bio naša izolacija u odnosu na međunarodne odnose. Utoliko, naš prvi prioritet treba da bude da to nadoknadimo. Rešavaćemo naše međusobne unutrašnje odnose tokom vremena. Ako mi, rešavajući naše unutrašnje odnose, propustimo i ovu istorijsku šansu da priđemo korak razvijenima i modernim, kako god mi idealno rešimo naše unutrašnje odnose, to našu decu i naše unuke neće mnogo interesovati.
Oni će otići da žive tamo gde su političari bili spremni da prepoznaju prioritete, a to je: učini svoju zemlju konkurentnom ekonomski, učini svoje institucije kvalitetnim i uporedivim sa drugim zemljama i omogući tvom narodu da, radeći u tvojoj zemlji, u tvojoj privredi, bude deo bogatih i uglednih zemalja, a ne - odvoj se na jedan slepi kolosek, rešavaj odnose u tom vagonu ili u toj kompozciji, dok je taj voz istorije već odavno otišao. Mislim da smo mi toliko šansi propustili ovih poslednjih dvadesetak godina da ne smemo više da propuštamo ni jednu šansu. Utoliko, mislim da je ovo rešenje, a to znači dati prostor Srbiji i Crnoj Gori, dovoljno širok da svaka od tih republika u toj zajedničkoj državi može da ostvaruje svoje interese i drugo, dati dovoljno vremena toj zajednici da proveri svoja rešenja i da može da nađe neka bolja rešenja, da je to ovog trenutka povoljnija opcija nego teorijski i politički možda čistija rešenja, a to je - ako ne može stvarna federacija, onda bolje ništa. To možda zvuči čistije, ali mislim da u realnosti to nosi veće rizike i veće troškove za našu zemlju, pre svega mislim za Srbiju.
Mislim da će Srbija u ovoj zajedničkoj državi biti dobro sačuvana, njen interes će biti dobro sačuvan, mnogo bolje nego i u jednoj do sada zajednici u kojoj je bila. Naravno, svaka zajednica nosi određene kompromise. I ovo nosi određene kompromise, ali mnogo manje nego ikada do sada u našoj istoriji.
Video sam u javnosti da se pominje koliko će to koga da košta. Mislim da to pitanje uopšte nije tako dramatično. Najveći trošak te države, skoro jedini pravi trošak te države je vojska. Ta vojska je u interesu Srbije i mislim da će Srbija, kao i do sada, finansirati tu vojsku.
Ta vojska jeste 95% vojska Srbije i sastavljena od ljudi koji su iz Srbije. Prirodno je da po učešću stanovništva i bruto socijalnog proizvoda dve članice finansiraju te funkcije, jer će u tom iznosu to biti njihove funkcije. Mislim da to uopšte nije ništa ni čudno, niti je to protiv interesa Srbije. Mi treba da finansiramo ono što treba Srbiji.
Mi ćemo i vi ćete kao parlament imati kontrolu nad tim budžetom. Prvi put u istoriji će Republika Srbija, država Srbija kontrolisati svoje troškove. Zapravo će taj zajednički budžet najpre proći kroz ovu skupštinu i biće kontrolisan od strane budžetskih organa ove vlade i ove skupštine. Mislim da je to jedna sasvim dovoljna garancija da tu neće niko živeti ni na čiji račun i da će svako, u principu, plaćati svoje troškove.
Mislim da je status zajedničke države postao usko grlo u poslednjih godinu dana ili poslednje dve godine. Ako ne otvorimo to usko grlo, mi imamo velike probleme. Mnogi ljudi nisu svesni toga i nisu im poznati ili manje vode računa o tim problemima, ali oni su zaista ozbiljni.
Mi smo mogli prethodne godine, da smo povelju usvojili, recimo u novembru, da imamo kvote za izvoz u Evropsku uniju, koje bi našim proizvođačima mesa, tekstila, drveta, kože, omogućili poslove u iznosu od nekoliko desetina do nekoliko stotina miliona evra ili dolara. Mi nismo dobili te kvote. Mi smo jedina zemlja u ovom regionu koja nema te kvote, jer nemamo rešen status države. Tu, u tim oblastima, rade stotine hiljada naših sugrađana i oni su neposredne žrtve odugovlačenja ili neodlučnosti koja se pokazala na delu u vezi sa donošenjem tog rešenja.
Zatim, dogovori i aranžmani sa MMF-om, a posle toga i sa Svetskom bankom, odloženi su u čekanju definitivnog statusa naše države, jer sve te ozbiljne međunarodne institucije, koje prave dogovore na 10 ili 20 godina, žele da znaju sa kim prave dogovor - da li je to ta dražva ili je to neka druga država. Te institucije imaju funkciju, naročito MMF ima funkciju neke vrste ulaznih vrata u čitav niz drugih institucija. I komercijalne banke i drugi svestki finansijski instituti, ako MMF odloži svoje odluke, svi oni dalje odlažu svoje odluke. Sva naša preduzeća koja imaju aranžmane, kreditne, izvozne ili razne druge, zapravo su pogođena tim odlaganjem.
Zato je krajnji trenutak da mi donesemo odluku, kakva god da bude, ali da je donesemo. Nekada čekajući bolju priliku propustite ono što je realna šansa. Pošto ne vidim alternativu osim odlaganja, ne vidim nikakav drugi predlog koji može da dobije većinu osim ovoga, pozivam vas da uz svu svest o nesavršenosti ovoga rešenja glasate za njega, da glasate i za povelju i za zakon o njenom sprovođenju.
Ovo nije nikakvo političko, partijsko, ideološko lično pitanje. Mislim da je ovo u državnom i nacionalnom interesu. Ovo je u skladu sa realnošću. Vi ste izabrani i mi smo izabrani da rešavamo realne probleme. Istoriju, teoriju će pisati neki drugi, mi moramo da rešavamo dnevne probleme.
Bez rešenja statusa zajedničke države, mi naš narod uvodimo u duboke ekonomske probleme. Molim vas da iskoristite svoj mandat, da rešite ovaj problem i da počnemo da se bavimo drugim pitanjima, pre svega pitanjem ekonomije i životnog standarda naših građana.
Hvala vam na pažnji. Iskoristite svoj glas da biste pomogli da naša zemlja konačno reši to svoje državno pitanje. Hvala vam.