Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o Ustavnoj povelji državne zajednice Srbije i Crne Gore mislim da je ovih minut i nešto, koji pripadaju nama kao poslanicima, stvarno mizerno, pa se ne bih ni upuštao u neku opširniju diskusiju. Samo bih ukazao na nekoliko zapažanja na  koja sam naišao tokom proučavanja ovog materijala. Pre svega, jasno je bilo već Beogradskim sporazumom da su prekršena sva tri ustava, Srbije, Crne Gore i naravno savezne države.
Imali smo dovoljno vremena, s obzirom da je 14. marta usvojen Beogradski sporazum, da u međuvremenu promenimo Ustav, a ne da danas, da ne upotrebim neki grub izraz, ali na Ustavnom odboru nekim zaključcima jednostavno procenimo kako ćemo se danas ponašati u skladu sa Ustavom, kako nije potrebna kvalifikovana većina za donošenje ovako važnog akta koji je osnova za izmene Ustava sutradan i mislim da ima niz nedostataka, koji su jednostavno mogli biti otklonjeni.
To kako je urađena Ustavna povelja je negativan primer, odnosno primer kako ne treba raditi ustav, jer ukoliko komisija za izradu ustava bude na sličan način funkcionisala nikada ga nećemo doneti ili nećemo bar u narednih desetak godina.
Sa druge strane, čuli smo nekoliko argumenata, a u materijalima naravno ništa nismo dobili. Argumentaciju smo slušali preko medija, ali niko nam nije objasnio zbog čega je došlo do promene imena države, šta je interes Srba, da li smo jednostavno mogli da napišemo i da kažemo da je to pod pritiskom, da je to želja međunarodne zajednice. Međutim, sve je to ostalo nedorečeno.
Pominjani su zaštitni mehanizmi preglasavanja, a to je u stvari vraćanje blokade i vraćanje onog načina rada koji je rasturio prethodne države na ovom prostoru. Takođe se obavezujemo da donesemo povelju o ljudskim i manjinskim pravima, što sa jedne strane znači priznanje da tih prava nije bilo u ovoj državi, a sa druge strane je uslov koji može uvek biti iskorišćen da se ova država uceni, naravno od međunarodnih faktora, i da se od nje traži ono što se uobičajeno traži.
Bilo je niz drugih argumenata, međutim, vrlo često je pominjan izraz istorijska šansa, zatim istorijski trenutak itd, a niko nije pominjao izraz istorijska odgovornost, koji bi najviše trebalo da odgovara ovom trenutku, jer jednostavno Crnogorci imaju vrlo trezvenu politiku, znaju šta hoće i čak su tražili da ovaj rok od tri godine teče od marta, a ne od usvajanja ove povelje. Znači, njima se žuri da odu iz ove zajednice, a mi im u tome naravno zdušno pomažemo.

Ima reč narodni poslanik Milan Radulović, posle njega narodni poslanik Toma Bušetić.

Poštovani narodni poslanici, mi danas imamo zadatak da analiziramo i da se izjasnimo o Predlogu novog ustava savezne države. Na ovaj važan, do sada verovatno najažniji posao koji je radio ovaj skupštinski saziv, senku je bacila prepodnevna diskusija, u kojoj je jasno doveden u pitanje legitimite ove skupštine. No, i pored toga, mi vodimo raspravu, svejedno koliko nas sedi ovde u sali.
Demokratska stranka Srbije nikad nije sporila potrebu da se novi ustav savezne države donese. Zašto je novi ustav bio neophodan? Bio je neophodan naprosto zato što je postojeća država utemeljena na jugoslovenskoj ideji, a jugoslovenska ideja je kao državotvorna energija potpuno iscrpla svoj potencijal. Ona možda još postoji, delimično kao kulturna ideja, ali kao državotvorna ideja ona je otišla u istoriju. Takvo stanje iskoristila je vladajuća struktura u Crnoj Gori da uporedo sa eliminacijom jugoslovenske ideje eliminiše i zajedničku državu, i da proklamuje svoj cilj da stvori svoju nezavisnu Crnu Goru i da Srbiju takođe usmeri putem potpunog suvereniteta.
Ova tendencija je, čini mi se, apsolutno antiistorijska. Antiistorijska je stoga što je zajednička država Srbije i Crne Gore istorijski prirodna tvorevina - ako postoje istorijski prirodne tvorevine, a postoje, jer istorija ima ne samo svoju logiku i svoj tok, nego i svoju unutrašnju prirodu. Prirodna je to tvorevina ne samo zato što Srbija i Crna Gora predstavljaju geografsko, kulturno, etničko, versko i idejno jedinstvo nego i stoga što je ona to svoje jedinstvo kroz istoriju ostvarila. I Srbija i Crna Gora su kao samostalne države nastale kao izraz istorijskih težnji srpskog naroda na Balkanu; i jedna i druga država su stvorene, dakle, na srpskoj nacionalnoj ideji; i jedna i druga država su kao takve priznate u pretprošlom veku.
I jedna i druga država su svoju nacionalnu ideju transferisale u jugoslovensku ideju kao novu državotvornu energiju; i jedna i druga država su ostale u zajednici sve dok je ta ideja bila aktuelna. Na kraju, i jedna i druga država su projektovale svoju zajedničku budućnost, proklamovale svoj zajednički cilj, a to je da prihvate državotvornu ideju, ideologiju, vrednosni sistem koji je artikulisan u projektu stvaranja ujedinjenih evropskih nacionalnih država, ujedinjenih bilo u uniju, bilo u savez.
Dakle, sve je to omogućavalo da se Srbija i Crna Gora shvate kao potpuno prirodna država, kao država koja je prirodna tvorevina istorijskog toka.
Na osnovu čega je pravljena ova ustavna povelja? Pravljena je, kako stoji u preambuli, na osnovu Beogradskog sporazuma. Meni se čini da bi bolje bilo da su u preambuli navedene i tri istorijske činjenice: da su Srbija i Crna Gora formirane kao samostalne države na srpskoj državotvornoj ideji, da su živele zajednički na osnovu jugoslovenske državotvorne ideje i da zajednički projektuju svoju budućnost na osnovu ideja koje danas važe u ujedinjenoj Evropi, odnosno Evropi ujedinjenih nacionalnih država.
Mi smo ovde čuli od gospodina predsednika Vlade da je Ustavna povelja ista onakva kakav je i Beogradski sporazum. Drugim rečima, Ustavna komisija je nama ovaj kolač umesila od testa koje je pripremljeno beogradskim sporazumom. Doduše, on je upotrebio jednu drugu sliku, on je rekao da je Beogradski sporazum pripremljen od tri cigle. Vidite, kada je čovek optimista, kad je entuzijasta, kad veruje u sebe, on može sve, pa tako i može da napravi državnu građevinu od tri cigle.
Ali, šalu na stranu. Ova ustavna povelja potpuno izneverava duh Beogradskog sporazuma. Beogradski sporazum je sklopnjen zato da stvori zajedničku državu koja će snažno i jednu i drugu federalnu jedinicu da povuče, kao lokomotiva, ka privrednom, kulturnom, ekonomskom, socijalnom, institucionalnom i političkom sistemu kakav imamo danas u najrazvijenijim zapadno-evropskim država koje su članice Evropske unije. Da li smo mi to dobili? Ne. Mi smo dobili ovde jednu državu koja nije lokomotiva koja nas vuče u Evropu, nego državu koja je talac dveju vlada, državu koja zavisi potpuno od slobodne volje Vlade u Podgorici i Vlade u Beogradu.
Pod načelom da se obezbedi jednakost dveju federalnih jedinica, ovde su ugrađeni mehanizmi za blokadu zajedničke države. Čak i ono što je nadležnost zajedničke države: spoljni poslovi, spoljno-ekonomski poslovi i sud, prvo su garantovane mogućnosti savezne države, a onda su te mogućnosti suspendovane tako što su u iste članove ugrađivani novi stavovi kojima se omogućava blokada svih tih funkcija.
Dakle, dobili smo nešto što nismo tražili, nešto što izneverava duh Beogradskog sporazuma. Dobili smo nešto što nas uistinu ne približava Evropi. Mnogo je bliži evropskoj državotvornoj logici sadašnji ustav, no ovaj koji se ovde nudi. Zašto je bliži? Nikad niko u Evropsku uniju nije primljen kao savez država, a mi ovde imamo nešto što je ipak u osnovi definisano kao savez država. Nikad u Evropsku uniju nije primljena država koja nema slobodan potencijal i slobodnu mogućnost da kreira svoju spoljnu politiku i da u spoljno-političkom i spoljno-ekonomskom saobraćaju učestvuje kao suverena država. Ovde su, međutim, sve te funkcije savezne države uslovljene saglasnošću koju treba da daju države članice.
Na kraju imam još jedno pitanje. Da li je ovde zaista postojala dobra volja da se sprovede Beogradski sporazum? Hajde da ne sumnjam da jeste, ali on nije ovim primenjen. Mi se ovim dokumentom zaista ne približavamo Evropi. Jedini su izgledi da će, ako se usvoji Ustavna povelja, prevladati ekonomska logika. Ekonomska logika će jasno da kaže da ovde ne postoje dva ekonomska sistema. U Srbiji i Crnoj Gori jedva da postoji jedan, haotičan, u rastakanju. To su dve države koje imaju približno isti stepen nerazvijenosti.
Crna Gora je proglasila svoju carinsku stopu sa namerom da time identifikuje svoje državnotvorne nadležnosti. Na isti način može sutra da uvede glas ć/ u upotrebu, pa da proglasi da je to poseban jezik. Nije.
Dakle, ekonomska logika će vrlo lako da usaglasi ta dva privredna sistema, a politička logika, čini mi se, i naše učešće u međunarodnom saobraćaju, stalno će nas izlagati zahtevima Evropske unije da se državi povere nove nadležnosti i da ta država zaista bude jedna prava savezna država koja može da funkcioniše. Kada će to biti? Za dve godine, za 20, ili za 30 godina, to je posebno pitanje. Ali, u svakom slučaju ne može se nečemu što je istorijski prirodno postavljati nikakvi rokovi.
U Evropskoj uniji ima država koje se bore sa separatizmom koji je mnogo osnovaniji no crnogorski, koji je osnovan na etničkim i verskim razlikama. Da li je neko u državama Evrpske unije postavio rok i rekao: ako za dve godine vi svoj separatizam ne ugušite, vi ćete biti isključeni iz Evropske unije. Nije.
Prema tome, neprirodno je da se i nama ti rokovi postavljaju i oni neće ni važiti. Zajednička država Srbije i Crne Gore je istorijski proces koji je počeo u 19. veku, u pretprošlom, i koji će se bez ikakve sumnje nastaviti i u ovom veku, nezavisno od toga kako i da li će biti, ili neće biti, primenjena ova ustavna povelja. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a posle njega narodni poslanik Bratoljub Janačković.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle osam meseci zamajavanja i stalnog putovanja od Beograda do Podgorice, pred nama je Ustavna povelja. Na osnovu ove ustavne povelje jedna država treba da nestane. Neće se federalna država preurediti kako su to mnogi govorili, pre svega lideri DOS-a. Jednostavno, zajednička država će se ugasiti.
Uostalom, celi svet zna da se povelja donosi samo zato što SAD i Evropska unija žele da odlože secesiju Crne Gore, da bi se stekli povoljniji uslovi za konačno odvajanje Kosmeta, a možda i same Vojvodine. Zato je ova kvazidržavna zajednica i oročena na tri godine. Znači, po sistemu da to privremeno traje, pa da se u jednom trenutku sve razbije na užu Srbiju, Kosmet, Crnu Goru i eventualno Vojvodinu.
Cela ustavna povelja je od početka koncipirana tako da ova tobož državna zajednica ne može nikako da funkcioniše. Ova ustavna povelja na neki način prihvata visoki stepen separacije Crne Gore i legalizuje već unapred otcepljenje Crne Gore posle tri godine, a može to vreme da bude i kraće.
Brojne su nelogičnosti i pravni nonsensi kada je reč o sadržaju ovog dokumenta. Ustavna povelja predviđa dva odvojena privredna sistema i samo njihovu harmonizaciju. Dva privredna sistema imaju sopstvene banke, sopstvene nacionalne valute, sopstvene fiskalne sisteme i sopstvena carinska područja.
Naravno, zajedničko tržište ne postoji bez carinske unije. Sa sopstvenim carinskim područjima Srbija i Crna Gora nisu u zajedničkom tržištu. One su samo u zoni slobodne trgovine. Takvu situaciju imamo - na primer, naš odnos prema Rusiji, Bosni i Hercegovini ili Mađarskoj. Znači, tu i nije potrebna državna zajednica. Zašto uopšte Evropska unija pristaje na jedan ovakav termin i jednu odrednicu, možemo da se zapitamo, zašto zajedničko tržište. Zato što Evropska unija vrlo dobro zna da upravo ovim dokumentom niti će biti jedne države, niti će biti jednog tržišta.
Ustavna povelja takođe ne predviđa niti guvernera narodne banke niti centralne banke, niti ministra finansija, a u statutu MMF-a i Svetske banke jasno se kaže da svaku državu mogu da predstavljaju, bar u ovom pogledu, ili guverner ili ministar finansija. Naravno, neće MMF i Svetska banka prilagođavati svoj statut Srbiji i Crnoj Gori. Baš kada je reč o setu ovih pitanja, kada se postavi pitanje kakva je ova država koja nema nacionalnu valutu, nema sopstvenu banku, jedan naš ugledni profesor kaže - to je nikakva država.
Savet ministara je skup od pet ministara. To je vlada koja ne vlada. Ministri i nisu ministri, jednostavno, oni niti vode niti utvrđuju politiku, već samo koordiniraju nadležna ministarstva država članica.
Poseban nonsens je vezan za dva ministarstva, ministarstvo za spoljnu politiku i za odbranu, gde se ministri menjaju na pola mandata. Kakav će imati autoritet jedan ministar kada zna da će ovaj njegov zamenik doći za dve godine i biti njemu šef, ili kada se donose odluke u savetu ministara i u slučaju nerešenog ishoda 3:3 biće presudan glas predsednika, ali samo pod uslovom da jedan ministar iz druge države članice glasa za takvu odluku.
Naravno, ovo je samo jedan primer paraliza i velike teškoće da se dođe do odluka. Jednostavno, sve u ovoj povelji vrvi od apsurda. Državna zajednica Srbije i Crne Gore je jedna neobična tvorevina, oročena na tri godine i raspolaže manjim državnim sadržajima i ovlašćenjima nego što je to imala SRJ.
Osnovne odredbe, sasvim sigurno, urađene su pre svega po diktatu Zapada, po diktatu onih koji su nas rušili, ubijali tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Oni nama ovde nameću nešto čega nema u svetu. Nigde u svetu ovakva pravna rešenja ne postoje. Primera radi, tu je član 9. gde se govori o manjinskim i ljudskim pravima, o individualnim, kolektivnim, o građanskim slobodama, gde se kaže da se to ne može ograničiti niti smanjiti.
Sve odgovorne i ozbiljne države imaju ugrađene pravne mehanizme da se ova prava mogu ograničiti u određenim uslovima: znači, u uslovima separatističkih zloupotreba, oružanih pobuna, terorističkih akata; sve ozbiljne države su to ugradile u svoje pravne sisteme. Amerika je tako nešto donela posle 11. septembra, Rusija posle upada Čečena, Španija ima takve odredbe, Velika Britanija veoma često ima direktnu upravu koju uspostavlja u Severnoj Irskoj. Zašto su to oni nama nametnuli kada toga nema u njihovim najvišim pravnim i političkim aktima? Zato što je moguće da na jugu Srbije dođe do određenih pobuna, terorističkih aktivnosti, a mi nećemo moći upravo na osnovu ove povelje nikako da reagujemo.
Naravno, tu su različiti pariteti i rotacije oko predstavljanja u Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama. Sve to jasno govori da od zajedničke države nema ništa. U krajnjem slučaju, ovo je jedan provizorijum. Nije stabilna država. Ovo je samo jedan okvir da Srbija lakše proguta formalno-pravni i faktički gubitak Kosova i Metohije. Svi se ovde pozivaju na Evropsku uniju, na Savet Evrope, kao da se ulaskom (iako niko ne spori da treba ući u Savet Evrope, odnosno Uniju) svi problemi rešavaju. To nije tačno. Malopre je jedan kolega iz Socijaldemokratije, čini mi se, govorio da ćemo ući u Evropsku uniju 2013. godine. To je "ne lipši magarče do zelene trave", ako se sve vezuje za Evropsku uniju i ako je sav lek za naše nedaće ulazak u Evropsku uniju.
Sasvim je jasno da su učesnici i potpisnici ovog beogradskog sporazuma potpisali nešto na šta nisu imali pravo. Svi potpisnici nisu imali mandat za tako nešto, da tako odluče, jer nisu nosioci ustavotvorne vlasti. Nama je jasno, i Đukanović, i Filip Vujanović, i Koštunica, i Đinđić i Labus jednostavno nisu mogli da naprave neki bolji dokument.
Đukanović je osvedočeni separatista, čovek koji je došao na krilima srpskog ponosa i dostojanstva na vlast, da bi negde 1997. sve to izneverio i bio prikriveni separatista do 5. oktobra, a otvoreni od 5. oktobra. On i Filip Vujanović su jasno rekli da ništa od državne zajednice neće biti i da je njihov glavni cilj samostalna i nezavisna Crna Gora.
Koštunica, sasvim je jasno, a bez uvrede ovde prisutnih kolega, ne može da reši nijedan krucijalan problem u državi. Zoran Đinđić i Labus su pre svega eksponenti zapadne politike i oni prihvataju sve diktate koji im se nameću. Možda su i preuzeli neke velike obaveze 5. oktobra. Sve ovo jasno govori da i ovaj akt, najviši državni i politički akt, neće voditi u pravcu sređivanja najvažnijih državnih pitanja.
Na kraju, sasvim je izvesno i to da se posle dve i po godine vlasti DOS-a nalazimo u jednoj bezizlaznoj situaciji kako u ekonomskom tako i u političkom i socijalnom pogledu, a nažalost i kada je reč o najkrupnijim državnim pitanjima, koja su vezana upravo za donošenje ove ustavne povelje. A da je to tako najbolje govore i reči predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti Dejana Medakovića, koji kaže - u zemlji se odigrava velika nacionalna drama čijih posledica ljudi nisu ni svesni, a nosioci vlasti nove političke elite samo su epizodisti u toj nacionalnoj drami. Mi smo duboko uvereni da je predsednik Srpske akademije sasvim u pravu. Nećemo glasati za Ustavnu povelju.

Reč ima narodni poslanik Bratoljub Janačković, a posle njega narodni poslanik Miloš Todorović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Ustavna povelja Srbije i Crne Gore. Ona ukida državu Jugoslaviju i istovremeno uspostavlja nove odnose države Srbije i države Crne Gore. Dva akta u jednom dokumentu. Po mom i po mišljenju Nove demokratije pred nama je akt o realnoj uniji, ili akt kojim se najbliže određuju odnosi koji se uspostavljaju. Kako god da je, u jednom aktu koji je podržala i Evropska unija, pominje se ime države Srbije i pretpostavljaju njeni politički i ekonomski kapaciteti.
Povelja ima naravno svoju svrhu i uslovljenost, o čemu ću nešto kasnije. Sam čin definisanja odnosa sa Crnom Gorom ovom poveljom otvara pitanje o istorijskoj, političkoj i uopšte državnoj svrsi donošenja ovog dokumenta ovakvog sadržaja.
Državno-politička elita države Srbije, mi poslanici i građani Srbije, podsećajući se na politička zbivanja iz političke istorije Srbije, moramo postaviti sebi pitanje - zašto uvek sa zakašnjenjem i uz pritiske, ovoga puta Evropske unije, prihvatamo državno rezonovanje koje polazi od afirmacije države Srbije i donosimo, tek za regulisanje odnosa Srbije i Crne Gore, dokument o realnoj uniji dve praktično suverene države, kada značaj takvog dokumenta nije više od presudne važnosti za ove dve države u nekom istorijskom smislu.
Da podvučem, jednostavno, za Srbiju dokumenti ovakvog sadržaja, da smo imali malo zdraviji politički rezon političkih elita i državnika, da smo ih nudili u nekim drugim prilikama i istorijskim vododelnicama, sigurno bi imali blagodatnije delovanje na ukupno stanje države i naroda Srbije.
Kakve bi se istorijske kataklizme izbegle da je monarh Aleksandar I Karađorđević ostao na ovakvom modelu i najpre definisao državne interese Srbije u 1918, u kriznoj 1921. ili 1931, pa dalje u 1939. godini?
Šta bi danas rekao mudri Stojan Protić, prvi predsednik Vlade Srba, Hrvata i Slovenaca, koji se usprotivio teoriji o tri imena za isti narod i integralnom jugoslovenstvu?
Šta tek da kažemo o ideji utapanja državnog identiteta u jugoslovenstvo, što su, do potpunog razbijanja političkog identiteta Srbije i gušenja političkih partija koje drugačije misle, sprovodili nesretni radikali iz Narodne radikalne stranke, Jugoslovenska radikalna zajednica Stojadinovića i pristalice kraljeve šestojanuarske dikature 1929. godine.
Prema njihovim modelima utapanja i gubljenja državnog identiteta Srbije i nerazumevanja istorijskih prilika, metodi Josipa Broza u federalnoj Jugoslaviji za ograničavanje državnosti Srbije zaista su pružali veće šanse Srbiji.
Poštovani, pripadao sam, a i sada sam deo političke generacije osnivača Nove demokratije koji su sa delom svoje političke generacije sada okupljenih u liberalima Slovenije, početkom 1990. godine, pokušali da afirmišu ideju o konfederaciji ili realnoj uniji na tlu nekadašnje Jugoslavije, koja je polazila i od državnosti Srbije.
Ubeđen sam da bi istorijska kataklizma srpskog naroda bila manja, ako ne i izbegnuta, a Srbija već bila u zajednici država Evrope. Međutim, kao usud nas je pratilo, i na ovoj vremenskoj istorijskoj vododelnici, jugoslovenstvo, odsustvo političke demokratije, neosećanje za državni identitet Srbije, odsustvo smisla za realnost, nacionalizam za koji niko nije imao razumevanja, nacionalne ideje koje su saopštavane u matrici negacije građanskog društva, kapitalizma i evroatlantskih integracija.
Tada je bilo jasno, a u međuvremenu praksom i brutalno potvrđeno - jugoslovenstvo oko Slobodana Miloševića skupo nas je koštalo. Za 10 godina tog jugoslovenstva potrošen je čitav vek Srbije i njenih građana.
Poštovani, želeo sam samo sa gorčinom da pomenem da smo često u istoriji, a i ovaj dokument pred nama to dokazuje, državno rezonovanje koje polazi od poštovanja državnosti i suverenosti Srbije koristili sa zakašnjenjem i ne najboljim povodom.
Tako i danas ova ustavna povelja koja konstituiše realnu uniju Srbije i Crne Gore pada u vreme kada se dovršava zgrada jedne moćnije Evropske unije, kao Evropske Države Država, koja kroz Konvenciju o ustavnoj povelji Evrope definiše: građanina Evrope, parlament Evrope, vladu Evrope, vojsku Evrope, policiju Evrope, ekonomiju Evrope, pravosudni sistem Evrope ...
Izgradnja te unije država Evrope propituje i nas poslanike i državnu elitu Srbije - koji su nam glavni ciljevi državne politike? Ako je to Srbija članica unije država Evrope, onda je sadržina te evropske unije i mera našeg zalaganja za realnu uniju Srbije i Crne Gore, pa i procena vremenskog trajanja te unije.
Ako Srbija teži uniji evropskih država, onda mora da pretpostavi i ulog svoje nacionalne vojske u evropsku armiju, a s tim u vezi i ograničenje svog klasičnog suvereniteta. Srbija mora da pretpostavi prihvatanje i drugih pravila Evropske unije koja se u ekonomiji i pravnom sistemu primenjuju direktno.
Povelja Srbije i Crne Gore danas, treba otvoreno reći, stvara vremensku poziciju Evropskoj uniji da, pre demontiranja nacionalnih konfliktnih strategija na Balkanu, ojača mehanizme i stvori instrumente za održivo evropsko prisustvo, da oformi svoju armiju, policiju, pravosuđe. Sve su to interesi Evropske unije.
Ali, povelja daje šansu i Srbiji da učvrsti Srbiju kao državu građanskih prava, evropskih standarda, kapitalizma, otvorenog društva. Povelja nas obavezuje da se okrenemo državi Srbiji u službi građana Srbije. Sve dosadašnje ideje velike Jugoslavije nisu nas usrećile.
Želeo bih, povodom ove povelje i uspostavljanja unije, da zamolim predstavnike nekih političkih snaga u Srbiji da prestanu da nas uveravaju kako je moguć povratak svih klasičnih funkcija države Srbije na Kosmetu. Država Srbija ne može da prihvati ovakve prikrivane scenarije za očuvanje onih državnih formi koje je pregazilo vreme i koje su, nažalost, poražene na Kosmetu.
Šta Srbija može i mora? Srbija mora i može da rešava i nametne rešavanje otvorenih pitanja Kosmeta sama, svojom inicijativom. Ovom poveljom Srbija treba da stvori sve kapacitete koji su joj za to potrebni.
Ako Srbija dobro razume svoj evropski hod i očuvanje svog identiteta kroz Evropu, onda njena nacionalna strategija, kada je o Kosmetu reč, mora da počiva na razvoju Kosmeta kao specijalne regije Evrope sa visokom autonomijom, uz direktno, stabilno i trajno prisustvo Evropske unije, njenih snaga bezbednosti, policije i pravosuđa. Takva autonomija podrazumeva i regionalizaciju samog Kosmeta, kao i visoka kolektivna prava za etničke zajednice i njihova prava na upravljanje tom zajednicom.
Otvorenost Kosmeta za Srbiju, ali i za Albaniju, može da se obezbedi samo nagodbom Albanije, Evropske unije i Srbije, kojom se definišu sadržaj i kapaciteti tzv. nezavisnosti Kosmeta, odnosno "granice upotrebe tih kapaciteta".
Nova demokratija nema ništa protiv da tako dogovoreni kapaciteti budu ugrađeni u zajednicu država Evrope, ali i upozorava da pokušaj stvaranja velike Albanije ili zajednice albanskih država, s jedne strane i zahtevi da se povrate sve klasične funkcije Srbije na Kosmetu, s druge strane, neminovno za posledicu imaju podelu Kosmeta ili novi rat.
Nadam se da je starateljstvo Evropske unije nad ovom poveljom istovremeno i znak da Evropa razume da nova ratna drama na Balkanu može da se izbegne samo ako Evropska unija razmeni interese sa Srbijom, oslobodi se stereotipa o Srbima kao dežurnim krivcima, uravnoteži svoj stav i zaista preuzme odgovornost za trajno vršenje vitalnih funkcija države Srbije na Kosmetu. U protivnom, to neće biti poraz Srbije, već poraz Evropske unije i civilizacijskih vrednosti.
Usvajanjem Ustavne povelje pred Srbijom se postavlja važan cilj - Srbija članica ujedinjenih država Evrope; vojska Srbije u evropskoj armiji; policija Srbije u evropskoj policiji; građani Srbije i njihova prava pod zaštitom Ustava ujedinjene Evrope.
Na kraju, izražavam svoje uverenje da su ovim sve bolne iluzije jugoslovenstva kolabirale i da država Srbija krči svoj put ka ujedinjenim državama Evrope, što je i cilj Nove demokratije i naše porodice evropskih liberala.
Dame i gospodo, za evropsku državu Srbiju odgovoran je ovaj parlament. Zato će poslanici Nove demokratije podržati Ustavnu povelju Srbije i Crne Gore, jer je i doživljavaju samo kao akt priznanja i obnavljanja državnosti Srbije i kao okvir institucija za saradnju dveju, u evropskom smislu, samostalnih država. Stoga pozivam i ostale poslanike da prevladaju rivalstva dnevne politike i ponašaju se kao državnici koji razumeju evropske procese, žive u skladu sa svojim vremenom i, naravno, glasaju za usvajanje povelje.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS, povreda Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, svestan toga da mi DOS nikada ne bi dao pravo na repliku, posle prethodnika, prijavljujem povredu Poslovnika, član 100. stav 1 - "govornici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine".
Naime, ne verujem u želju da se kritika prebaci na današnje radikale, ali uz pežorativno pominjanje imena radikala izrečena je jedna neistina o tome da je Narodna radikalna stranka, znači naša preteča, pa onda i Jereza, Jugoslovenska radikalska zajednica, kriva za jugoslovenstvo koje nas je, kao pošast, zadesilo.
Da nas ne biste i na taj način krivili za pošasti, samo jednu istorijsku činjenicu da iznesem - zajednička država, nastala posle 1918. godine, nazivala se Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, sve do smrti Nikole Pašića. Kralj Aleksandar I nije smeo da se upusti u preimenovanje te države i nije smeo da predloži da se nazove Jugoslavijom, sve dok Nikola Pašić nije umro, opet zaslugom kralja Aleksandra I Karađorđevića. Izneta je istorijska neistina.

Formalno nemate prava ni na repliku, ni na povredu Poslovnika po ovom članu. Što se istorijskih neistina tiče, i vašeg reagovanja, onda je bilo potrebno da i u vašem izlaganju bude istinitih podataka i zaista vas molim da ne zloupotrebljavamo Poslovnik Narodne skupštine.
Reč ima narodni poslanik Miloš Todorović.