Nema više prijava za reč o ovom amandmanu.
Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li želite reč? Izvolite.

Ovo je član zakona koji reguliše pravnu situaciju koja se zove prestanak koncesionog preduzeća. Mi amandmanom predlažemo da se izvrši samo jedna pravno-tehnička redakcija u smislu prethodnih amandmana koje smo podneli. Da bi se bolje shvatio ovaj amandman, ja bih kao uvod iskoristio da navedem šta mi možemo da očekujemo od ovog zakona. Možemo da očekujemo da će verovatno da se pojavi neki interes. Interes će pronaći oni koji imaju slobodnih sredstava, a njihova logika razmišljanja jeste da ulože u nešto gde mogu daleko više da zarade ili da dobiju jedan relativno trajniji posao i na taj način obezbede svoju poslovnost, ali po sistemu što manjih ulaganja, što većeg profita. To je potpuno normalno očekivanje od svakog vlasnika kapitala, jer želi sa manjim ulaganjima da ostvari natprosečan profit.
Šta možemo još da očekujemo od ovog zakona? Možemo da očekujemo da zbog toga što u početnim odredbama ovog zakona predlagač nije rešio osnovne stvari imamo dualitet, a na nekim mestima i pojavu tripartitnog rešenja, da, u suštini, o predmetu koncesije ne odlučuje nadležni državni organ, kako to stoji u jednom članu. Ne odlučuje onaj ko vrši svojinska prava u ime Republike, već odlučuje neki drugi organ kome je poveren taj posao, i to nezakonito i protivustavno.
Onda možemo očekivati da, recimo, zbog nepoverenja u onoga ko se predstavlja da zastupa Republiku Srbiju povodom određene koncesije, bilo koja lokalna vlast ili komunalno preduzeće, recimo, uzmite u Beogradu, taj potencijalni koncesionar nema minimalne garancije neke sigurnosti i ukoliko bi pregovarao o nekoj koncesiji, on bi razgovarao da ta koncesija traje vrlo kratko. Zašto bi on išao na neke duže rokove, jer tu je moguće da se uvedu privremene mere. Mi imamo pedesetak, šezdesetak opština gde su već uvedene privremene mere, gde ono što je bilo više ne važi, ugovor možda više ne važi itd.
Posebno bih rekao da mi u predmetu koncesije imamo, pored prava korišćenja i eksploatacije nečega što je stvarno imovina Republike Srbije, i pravo obavljanja delatnosti od opšteg interesa. Tu postoji velika opasnost. Zbog toga je opasno ako po zakonu obavezno osnovano koncesiono preduzeće zapadne u probleme, jer se dovodi u pitanje ne samo realizacija tog ugovora, nego i ostvarivanje prava pojedinih građana.
Praktično, ovim članom se reguliše ta situacija da posle isteka ugovorenog vremena, koliko traje koncesija, prestaje i to preduzeće. Naravno, Zakon o preduzećima kaže da postoji mogućnost da se osnuje preduzeće na određeno vreme, a ne na neki rok. To je ta pravno-tehnička redakcija na koju smo mi ukazali.
Verovatno bi u ovom članu bilo potrebno da se i dodaju neke reči koje bi ukazale na koji način prestaje to preduzeće kada protekne vreme. Verovatno je to neka dobrovoljna likvidacija. Teško da bi se desio stečaj, s obzirom da bi to preduzeće moralo da posluje sa i te kako dobrim profitom, jer ukoliko nema profita u tom koncesionom preduzeću, onda nema ni svrhe da se obavlja neka koncesiona delatnost.
Znači, ako prihvatite ovaj amandman, vi samo pravno-tehnički redigujete vaš koncept, pogrešan koncept, pogrešan način kako mislite da putem koncesija obezbedite neka sredstva i funkcionisanje nekih delatnosti. Siguran sam da će biti problema oko ovog zakona, a još sigurniji sam, zbog svesti o ovim nedostacima, da će zavladati još veći strah u Vladi da neće uspeti da primeni ni na jednom primeru ovaj zakon.

Da li se još neko prijavljuje za reč o ovom amandmanu? Izvolite, narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Obzirom da je ovo poslednji amandman koji su poslanici SRS podneli na Predlog zakona o koncesijama, želim još jednom da kažem da poslanici SRS podržavaju koncesije, ali ne mogu da podrže ovakvu koncepciju zakona o koncesijama i neće glasati za ovaj zakon.
Želela bih još jednom da prokomentarišem, povodom čitavog ovog zakona i svih ovih amandmana, da iako donošenje ovog zakona predstavlja jedan od uslova za odobravanje kredita Svetske banke Republici Srbiji, a to je bio jedan od uslova i kod zakona o finansijskom lizingu, nameće se pitanje dokle idu te ucene i dokle smo spremni da popuštamo onima koji uređuju naš ekonomski i pravni poredak.
Odgovor na to pitanje očigledno se krije u nedostatku finansijskih sredstava u zemlji koja je osiromašena dugogodišnjim sankcijama, ratnim okruženjem, agresijom, uništavanjem infrastrukture naših privrednih objekata, pa dolaskom DOS-a na vlast i namernog uništavanja pojedinih firmi koje se dovode u stanje stečaja da bi se budzašto prodavale ili privatizovale. Čujem da su samo u Zrenjaninu četiri firme otišle u stečaj. Prosto ne može čovek da shvati da firma kao što je "Žitoprodukt", koja je izuzetno poslovala, može da dođe u tu situaciju, sem da je neko namerno doveo u tu situaciju.
Čini mi se da ovaj deo zakona koji se odnosi na uvlačenje Narodne skupštine i nas narodnih poslanika, u želji da Vlada podeli odgovornost sa nekim oko dodela koncesija, nikako ne bismo smeli da prihvatimo, odnosno morali bismo to nekako da kod izglasavanja zakona u načelu sprečimo. Po nama, bilo bi mnogo bolje da Vlada svoje obaveze izvršava tako što će jedanput godišnje izaći pred Narodnu skupštinu i podneti izveštaj o svom radu i u okviru toga reći - dali smo toliko i toliko koncesija, dali smo koncesiju tome i tome. To je za Narodnu skupštinu sasvim dovoljno.
Imajući u vidu da smo sirotinjska zemlja, da smo i pod svojevrsnom okupacijom, negde pravom, negde prikrivenom, sigurno ćemo imati problema sa koncesijama, kao što su imale i mnoge države u okruženju. Svestan je toga bio i ministar koji je to napomenuo u svom ekspozeu. Možda to izgleda malo ironično, ali možda je i dobro što smo sirotinjska zemlja. Barem još uvek imamo zdravu hranu, zdravu vodu. Mnogi gradovi piju vodu sa česme, što predstavlja retkost danas u Evropi. To je naš kvalitet, ali tog našeg kvaliteta svesni su pre svega oni lešinari koji će se baciti na sve te naše resurse koje imamo a to su: voda, vazduh, zemlja, rudno bogatstvo, minerali i tome slično.
Ukratko, to su razlozi koje smo izneli i u načelnoj raspravi i pokušali da u raspravi u pojedinostima ubedimo narodne poslanike da ne treba da se glasa za ovakav zakon.
Nažalost, poslanici poslaničke većine nisu pokazali nikakvu zainteresovanost za zakon. Sumnjam da znaju kakva je razlika između ovog i onog prethodnog. Niko se nije upustio u raspravu, niko nije niti podržao ovaj zakon, niti kritikovao bilo koji amandman. Ministar nije imao prilike, evo danas skoro ceo dan, izvinio se da neće moći da bude ovde da nas sasluša. Očigledno je da ste se prebrojali. Imate dovoljan broj poslanika koji će biti prisutni na samom glasanju, a ne treba vam mnogo - 126, polovina plus jedan, da se zakon donese, to ste valjda još uvek kadri da obezbedite.

 Na član 40. amandman su zajedno podneli narodni poslanici  Dragan Jovanović i Miloš Nešović.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, kolega Nešović i ja smo u ime poslaničke grupe SPS podneli jedan vrlo jednostavan amandman na član 40. Međutim, koliko god da je amandman jednostavan, dobili smo jedan vrlo složen, komplikovan i nejasan odgovor, tako da mislim da je samo obrazloženje naših dama zašto nema televizijskih prenosa danas nejasnije od ovog odgovora koji nam je Vlada dala.
Za one koji nisu stigli da pogledaju zakon zbog drugih obaveza, član 40. reguliše razloge za prestanak koncesionog odnosa i između ostalih razloga mi smo dali amandman predlažući da se doda stav 4. koji kaže da koncesioni odnos prestaje ako koncesionar suprotno ugovoru dva puta uzastopno ne izmiri svoje obaveze. Znači, amandman je vrlo jednostavan.
Odgovor koji smo dobili od Vlade - amandman se ne prihvata iz razloga što pored Republike Srbije i lokalna samouprava može da sklapa koncesione ugovore.
Tim pre treba razmišljati o ovom amandmanu, jer je zakonom, koji ćemo verovatno uvojiti, predviđeno da predmet koncesije mogu da budu i izgrađeni sistemi za vodosnabdevanje. Ja tu očekujem velike probleme u praksi; uzmimo, na primer, vodosistem za snabdevanje "Ćelije", vodosistem za snabdevanje "Rzav", to su vodosistemi građeni sredstvima samodoprinosa građana. Građani su deset godina izdvajali u proseku lična sredstva za izgradnju tih vodosistema, tako da je pravno vrlo komplikovan i vlasnički odnos onoga što će sutra lokalna samouprava ili Republika dati kao koncesiju. To su građani gradili sopstvenim sredstvima da bi imali vodu bez profitnog odnosa, znači po ceni proste reprodukcije, tako da mislim da je velika greška što se daju izgrađeni sistemi za vodosnabdevanje.
Iz toga će sigurno proisteći nesporazumi na terenu, jer imate primer sofijskog vodovoda gde je onaj ko je uzeo koncesiju podigao cenu vode 40 puta. Javljaju se problemi plaćanja, i građani smatraju da su delom vlasnici, a dokazali bi na sudu u Strazburu, jer su deset godina po 5% izdvajali za sisteme za distribuciju vode i vodosnabdevanje; sigurno će doći do sporova i onda koncesionar neće da naplati, a neće ni da plati koncesiju. U tom slučaju ne može da se raskine koncesioni odnos.
Mislimo da nije bilo smetnje po analogiji. Ako zakon o finansijskom lizingu predviđa da ako korisnik lizinga ne plati dve rate raskida se odnos lizinga. Valjda država treba da štiti malo više sebe, ne umanjujući važnost zaštite davaoca lizinga. Valjda država koja daje koncesiju treba da štiti sebe, ako onaj ko uzme koncesiju ne plati dva puta uzastopno da to bude razlog za raskid koncesionog odnosa. Mislim da nije bilo smetnje da se ovaj amandman prihvati, pogotovo što ne menja koncepciju zakona.

Da li se još neko od ovlašćenih učesnika u raspravi javlja za reč? (Ne.)

Pošto više nema amandmana na Predlog zakona o koncesijama, a predstavnik predlagača se izvinio i ne može dati završnu reč, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O GARANCIJSKOM FONDU (načela)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Molim poslaničke grupe da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Dušan Ilić, Zoran Krasić, Vjerica Radeta, Milovan Radovanović, Stevan Kesejić, Dragoljub Stamenković, Branislav Blažić, Milorad Mirčić, Veroljub Arsić, Slobodan Janjić, Ljubomir Kragović, Petar Jojić, Dragan Ljubojević, Nataša Jovanović; zajedno Hranislav Perić i Rajko Baralić; zajedno Rajko Baralić i Hranislav Perić; zajedno Radojko Petrić i Dušan Cvetković i zajedno Ljubomir Mucić i Dušan Cvetković.

Primili ste izveštaje Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača ministar za privredu i privatizaciju gospodin Aleksandar Vlahović želi reč?

Dame i gospodo, dobar dan. Pred vama je zakon o Garancijskom fondu čiji je osnovni zadatak da stvori jedan dodatni institucionalni uslov za razvoj malih i srednjih preduzeća. To, drugim rečima, znači da razvoj malih i srednjih preduzeća predstavlja jedan kompleksan proces koji zahteva ne samo institucionalnu podršku u smislu izgradnje pojedinih institucija, nego i zaokruženje pravnog ambijenta koji je neophodan da bi ovaj sektor, koji je jako bitan za sve zemlje u tranziciji, mogao da dođe do svog punog izražaja.

Kao što je poznato, mi smo početkom ove godine na Vladi Srbije usvojili "Strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća". U toku prošle godine smo jako puno radili na osnivanju mreže regionalnih kancelarija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva. Takođe, pred ovim domom raspravljano je o izmenama i dopunama Zakona o privatnim preduzetnicima. Pripremani su i drugi dokumenti koji se odnose na stvaranje i formiranje međuresorskih grupa čiji je osnovni zadatak prepoznavanje prepreka za razvoj preduzetništva i njihovo uklanjanje i, čini mi se da je na kraju ostalo, institucionalno zaokruživanje u delu koji se odnosi na finansiranje razvoja malih i srednjih preduzeća.

Mi smo, za razliku od ranijih intencija da razvoj malih i srednjih preduzeća finansira država, mi smo za razliku od takvog, po nama jako pogrešnog puta, zaključili da država treba da oformi one institucije koje su potrebne kao podrška upravo preduzetnicima i malim i srednjim privatnim preduzećima, onog časa kada se pojave pred domaćim privatnim bankama za dobijanje odgovarajućih kreditnih linija za finansiranje, bilo da se radi o investicionim projektima ili finansiranju obrtnih sredstava.

Prepoznali smo da je ključni problem davanje odgovarajućih kolaterala. To znači da je ključni problem davanje garancija za dobijanje kreditnih linija. Ne nepostojanje projekata u ovom sektoru malih i srednjih preduzeća, ne nespremnost banaka da finansiraju ovakve projekte, već, naprotiv, jedna rezistentnost, jedan veoma oprezan pristup banaka upravo zbog činjenice da su kolaterali ključna prepreka koja stoji pred jednim intenzivnijim finansiranjem razvoja malih i srednjih preduzeća.

Neću vam objašnjavati razloge zašto je nepostojanje kolaterala prepreka. Možda samo nekoliko rečenica da kažem, da najveći broj malih i srednjih preduzeća nema još uvek registrovanu fiksnu imovinu, pa kao takva fiksna imovina ne može da posluži za davanje kolaterala; da postoji čitav niz problema i nezaokruženosti privredno-pravnog ambijenta koji omogućava davanje drugačijih vrsta kolaterala od hipoteka na dobijene kredite.

Zaključili smo da u jednom relativno kratkoročnom periodu država mora da stimuliše razvoj malih i srednjih preduzeća kroz osnivanje upravo, jedne ovakve institucije, kakva je institucija koja se predlaže sa donošenjem ovog zakona, a to je Garancijski fond.

U nekoliko rečenica, u čemu je suština Garancijskog fonda. Garancijski fond, kao što sam rekao, nije tu da deli kredite privatnim preduzećima, malim i srednjim i preduzetnicima, nego naprotiv, Garancijski fond je tu da pokrije delimično rizik finansiranja projekata u malim i srednjim preduzećima, finansiranje od strane privatnog bankarskog sektora i to delimično, ne više od 50%. Sve države koje su poklonile pažnju razvoja malih i srednjih preduzeća u jednom prelaznom periodu do uspostavljanja drugih mehanizama i do konačnog zaokruženja ko je obezbeđivao kolateralizaciju kredita na jedan klasičan način su imali ove institucije, poput institucije Garancijskog fonda.

Kao što vam je poznato, Predlog ovog zakona došao je u Parlament septembra meseca prošle godine. Meni je veliko zadovoljstvo da danas o tome raspravljamo. Bolje danas nego za dva meseca kasnije, ali bi svakako za nas koji realizujemo strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća mnogo značajnije bilo da smo o ovome raspravljali pre četiri, pet ili više meseci. U svakom slučaju, taj period nije propušten. Mi smo u međuvremenu pripremili sve neophodne mehanizme, sve institucionalne pretpostavke koje će nam omogućiti da, u relativno kratkom vremenskom periodu, osnujemo garancijski fond i garancijski fond će postati aktivan, ukoliko ga usvojimo na zasedanju, na ovoj sednici Parlamenta. Garancijski fond će postati aktivan već početkom jula. To znači da već od jula meseca možemo očekivati jedan ofanzivniji upliv privatnog bankarskog sektora u finansiranje razvoja malih i srednjih preduzeća.

Za te potrebe u Zakonu o budžetu Republike Srbije predviđen je iznos početnog finansiranja. Taj iznos početnog finansiranja jeste 600 miliona dinara. U kasnijoj fazi je predviđeno da se garantni potencijal Garancijskog fonda uvećava, ne samo kroz novčani portfolio, već i kroz portfolio akcija, portfolio imovine.

Nadam se da će posledica osnivanja jedne ovakve institucije zajedno sa mrežom regionalnih agencija i zajedno sa već donetim sistemskim zakonima i onima koji tek treba da budu doneseni, da će to sve zajedno doprineti realizaciji onih ključnih ciljeva "Strategije".

A podsetiću vas još jednom: ključni cilj "Strategije" jeste milion novih radnih mesta, jeste 400.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetničkih radnji umesto 270.000, koliko danas imamo. Ovaj cilj treba da bude realizovan do 2008. godine. Nije nimalo ambiciozan, nije nerealan.

Taj cilj će biti sa 50% ostvaren, jednostavno, konverzijom sive ekonomije u legalnu ekonomiju, jer se procenjuje da se najmanje 500.000 ljudi upravo nalazi u sivoj ekonomiji.

Za sivu ekonomiju će biti isplativije da bude u legalnoj ekonomiji, kako bi koristili sve prednosti, beneficije koje nudi i regionalna mreža agencije, garancijski fond, koji će biti osnovan na osnovu ovog zakona i Fond za razvoj, koji postoji i sve druge prinadležnosti koje se mogu koristiti jedino ako ste u legalnoj zoni ekonomije.

Stoga, dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da nakon iscrpne rasprave glasate za ovaj zakon, jer ćete na taj način najbolje doprineti realizaciji reformskih ciljeva u delu razvoja malih i srednjih preduzeća. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu ministru.

Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? (Nema prijava.)

Da li ima prijava predstavnika poslaničkih grupa? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, bolje danas, možda, nego u utorak, jer ne znam da li ćete biti tu u utorak - bićete? Dobro! Onda ću samo 10 minuta, pa ću sledećih 10, ako bude bilo potrebno, u utorak.

Pred nama je jedan zakon za koji mislim da je trebalo da bude u skupštinskoj proceduri znatno ranije. Mislim da je prava šteta za mala i srednja preduzeća u našoj privredi i Republici Srbiji što ovaj zakon nismo imali u maju mesecu, ali 2001. godine! U međuvremenu, svi privredni tokovi idu u lošem smeru ili sa takvim pokazateljima sa kojima nikako ne možemo biti zadovoljni. Ma koliko da se ljudi iz Vlade upinju da i nama i javnosti pokažu kako je nešto bolje nego što je bilo, kako je mnogo toga popravljeno, pravo da vam kažem, tu popravku u takvom obimu, kako se predstavlja, ne vidim.

Mala i srednja preduzeća jesu najvitalniji deo naše srpske privrede. To je jedna nesporna činjenica i bio bi greh ne podržati mala i srednja preduzeća, jer će u budućnosti, sasvim sam siguran, kao što je to slučaj i u Evropskoj uniji, ona predstavljati preko 90% svih privrednih subjekata na području Republike Srbije. Siguran sam da će se u našim malim i srednjim preduzećima ostvarivati najmanje dve trećine nacionalnog dohotka, odnosno društvenog bruto proizvoda. Nisam siguran da ćemo to sve uspeti da ostvarimo u rokovima koji su dati od strane Vlade Republike Srbije u dokumentu koji se zove "Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća".

One koji su bili u prilici da pročitaju i taj dokument, podsećam na nekoliko činjenica iz tog dokumenta. Cilj je, pre svega, da se od sadašnjih 270.000 malih i srednjih preduzeća, koliko formalno postoji na području naše Republike, dođe do 400.000 preduzeća; kao i da se u tih 400.000 privrednih subjekata koji su male ili srednje veličine zaposli novih milion ljudi. Meni je sada ovde problem, kako da te dve činjenice koje su i te kako bitne i koje i te kako, kao čovek koji ima iskustva u privredi, podržavam, povežem sa Garancijskim fondom koji će imati osnivački kapital u iznosu od samo 600.000.000 dinara ili nepunih 10 miliona evra, obzirom da nam je kurs evra u poslednje vreme nešto korigovan. Kako je moguće da ćemo, strateški gledano, u vrlo kratkom vremenu od svega četiri preostale godine, moći da osnujemo novih 130.000 malih i srednjih preduzeća i u njima, uključujući i postojeća preduzeća, zaposlimo novih milion radnika, a da početni kapital ovog fonda bude minimalan. Rekao bih, to nije dovoljno ni za jednu srednje razvijenu opštinu, nije dovoljno imati garancijski potencijal od svega 10 miliona evra ni za jednu srednje razvijenu opštinu.

Ako pri tome imamo određenje, a što je suština ovog zakona o garancijama u članu 9. da ćemo samo delom garantovati privrednim subjektima, odnosno malim i srednjim preduzećima, iznose kredita koje će povlačiti od banaka i od finansijskih organizacija. Sada se postavlja pitanje, budite u poziciji jednog privrednika, malog privrednika, velikog preduzetnika u malom ili srednjem preduzeću koji traži 100.000 evra kredita od poslovne banke: obrati se garancijskom fondu, odnosno banka se u njegovo ime ili za njegov račun ali iz sopstvenih razloga obrati garancijskom fondu za garanciju na 50.000 evra, a za ostatak banka traži da obezbedi drugu vrstu obezbeđenja, najčešće hipoteku. Oni koji se lomataju po poslovnim bankama znaju da nijedna poslovna banka ne izdaje kredite bez hipoteke, čije je pokriće najmanje u visini dvostrukog iznosa koji se garantuje, odnosno pokriva tom hipotekom. Kod nekih čak je i trostrukog iznosa, a što bi rekli moji Lozničani pokrivaju se guberom na 40 stepeni.

Onda nastaje hod po mukama malog privrednika koji sada ima garanciju od Fonda na 50% od traženog kredita, a ne može da obezbedi hipoteku na preostalih 50%, i to zato što mu imovina nije uknjižena u katastru, što zemljišne knjige nisu ažurne, što jednostavno i nema imovinu, već ima projekat, ima ideju, ima preduzetničku sposobnost da taj posao realizuje, ali tu prestaje njegov optimizam i njegova mogućnost da sve to uradi.

Na sednici Odbora za razvoj pitao sam ministra Vlahovića zašto se ovome tako pristupilo i dobio sam odgovor koji na prvi pogled izgleda logičan, naime da moraju i poslovne banke da preuzmu odgovarajući rizik. S tim se slažem. Ali, koji je to mehanizam koji će naterati poslovnu banku da u toj meri, dakle najmanje 50% kredita, preuzme kao sopstveni rizik i da ta sredstva plasira u mala i srednja preduzeća, što nama i jeste cilj?

Mehanizam konkurencije u ovom momentu, kako ministar kaže, ne postoji. Zašto? Zato što su sredstva kojima poslovne banke i finansijske organizacije raspolažu u toj meri ograničena da ne možete da zadovoljite ni najminimalniji broj malih i srednjih preduzeća sa zahtevima da finansiraju realne programe u okviru svojih delatnosti. Dakle, nema konkurencije. Čim nema novca ne može niti biti konkurencije. A zašto nema novca? Novca nema zato što u privredi imamo stanje takvo kakvo jeste, zato što bankarski potencijali nisu ni navikli da finansiraju programe male veličine. Jeste istina ono što se kaže u obrazloženju da je najveći deo sredstava usmeren u velika preduzeća, ali samo zbog toga što velika preduzeća objektivno raspolažu sa velikom vrednošću imovine, što imaju nepokretnosti koje su po pravilu uknjižene i na koje se može uzeti hipoteka.

Naš bankar tako razmišlja, ma koliko da se mi upinjemo da im promenimo način mišljenja, rizik prisutan u bankarstvu jednostavno ih navodi da rade ovako kako rade. I, ako mi sada donesemo zakon koji će obavezati Vladu i odgovarajuće organe tog garancijskog fonda da ne sme ni u jednoj varijanti garantovati celokupan iznos kredita, došli smo u jedan dosta začarani krug i ne znam kako ćemo iz njega u praksi izaći, osim ako se ne pokaže da ćemo posle mesec ili dva dana od primene ovog zakona morati da idemo i korak dalje, odnosno da izbrišemo tu odredbu da bi se omogućilo fondu da on u pojedinim slučajevima, tamo gde postoji realni potencijal i realni razlozi, garantuje celokupan iznos kredita.

Ovde se u jednom članu, ne znam tačno kojem, čak optimistički razmišlja i o tome da se eventualni višak sredstava slobodno plasira na finansijsko tržište. To je pomalo za diskusiju, obzirom da bi čitava ova priča o garancijskom fondu mogla da bude i priča koja bi se jednim naslovom mogla nazvati fond za razvoj malih i srednjih preduzeća. Možda bi čitava priča išla i produktivnije da smo se opredelili da predložimo osnivanje tog fonda, a ne samo garancijskog fonda. Možda bi onda mogućnosti za podršku malim i srednjim preduzećima bile ne samo u sferi garancija nego i u sferi realnog plasiranja novčanog kapitala u pojedine privredne subjekte i njihove programe.

Ukoliko mi ne pomognemo malim privrednicima da definišu svoje poslovne programe i projekte, da skratimo sve te administrativne prepreke koje oni imaju, da ih eliminišemo, neće nam mnogo vredeti čak ni garancije koje su prihvatljive za banku. Jer, izgleda da u ovoj zemlji sve može da se nađe osim programa koji ima podršku svih. Uvek postoje oni koji na bilo koji način koče posao, a kada prođe mesec, dva ili tri u nekim aktivnostima onda u četvrtom mesecu postaje i deplasirano raditi neke stvari, jer je pitanje sezone aktuelno, pitanje konkurencije ili nešto drugo što se ispostavi kao prepreka koja u svemu tome nema odgovarajuće uporište.

I još samo nekoliko rečenica u ovom delu - najveća stvar bi bila kada bi se otvorile kreditne linije koje jesu spoljneg karaktera, koje jesu iz inostranstva, tu nam i ne ide kako treba, jer u poslednje dve i po godine od alociranih milijardu i 400 miliona evra kredita, tzv. koncesionalnih kredita, ovde je realizovano samo nekih 22% ili oko 311 miliona evra. Sve drugo je na nekom "dugom štapu", a kada se pogleda struktura tih sredstava koja su ovde, malo toga je upotrebljeno upravo za ovu priču o kojoj sada govorimo, za razvoj malih i srednjih preduzeća. Hvala lepo.