Dame i gospodo, većina ministara u Vladi međusobno uopšte ne razgovara, to a propo ovoga što je moj prethodnik rekao. Moram da kažem da smo mi protiv ovako predloženog člana 25, a protiv smo i ovog našeg amandmana, ne apelujemo da ga prihvatite, nego smo ga dali da popravimo ovakav tekst zakona, ako već sledite tu koncepciju, bar da liči na nešto.
Nama je u stvari problematičan ovaj stav 2. člana 25. koji propisuje ugovor o finansiranju. Kaže se - ugovorom iz stava 1. ovog člana može se predvideti da, u slučaju pokretanja postupka stečaja ili likvidacije nad koncesionim preduzećem, na predlog banke koncedent može doneti odluku o zameni koncesionara drugim koncesionarom.
Zašto kažete - može doneti odluku? Šta ako ugovor ne predvidi da koncedent može doneti odluku da koncesionara zameni drugim koncesionarom. Zašto bi koncedent uopšte brinuo o tome hoće li koncesionar otići u stečaj, šta time gubi koncedent; resurs koji je on ponudio je tu, ugovor propada; sve što je uložio ostaje koncedentu i raspisuje se novi tender. To bi jedino bilo normalno. Ovde više ništa nije normalno.
Zašto Vladu Srbije, koju ne interesuje nijedno preduzeće koje ide pod stečaj, sada interesuje zašto koncesionar da ide u stečaj. Zašto koncesionar može da dobijenu koncesiju prenese drugom licu, uz saglasnost koncedenta. Pitanje je, šta ako je to drugo lice u stvari pravi koncesionar koji nije smeo da se pojavi kada je tender bio raspisivan. Imamo situaciju: Čume je asfaltirao puteve, nigde se nije pojavio on, nego se pojavljivao na tenderu neko drugi. Puteve je asfaltirao Čume i to vam je to.
Uvećavanje vrednosti objekata, uređaja i postrojenja koja su u državnoj svojini, a koji je predmet koncesije, svojina je Republike, a to u prilog malopređašnjem amandmanu, ako samim ugovorom nije drugačije uređeno. Ne možemo čas da kvalifikujemo ugovor, čas da nešto stalno propisujemo šta u tom ugovoru mora da bude i šta ako bude. Ako bude, biće. To je sve posle između njih što mora da bude rešeno.
Kažem, imam hendikep da obrazlažem amandmane jer se potpuno koncepcijski razlikujemo po pitanju koncesija, iako kažem da za koncesije zdušno jesmo, ali se plašimo kako će se ovaj zakon primenjivati s obzirom da se nijedan zakon ne primenjuje kako treba. S jedne strane koristite sve što vam stoji na raspolaganju da upropastite privredu, a onda pokušavate da nađete neke modele da navodno kapital uđe, da nešto krene nabolje, da se dođe do nekog slobodnog kapitala, navodno za malu privredu, za samostalne radnje, zanatske ili trgovinske, i to u vezi zakona koji će tek doći na dnevni red. Tako, ne možemo više da shvatimo šta vam je koncepcija kada je ekonomija u pitanju.
Jedino čime se, izgleda, sada DOS i Vlada Srbije bave jeste kako da se izbore sa Srpskom radikalnom strankom i odatle dolazi ponovo rešenje za iseljenje iz prostorija stranke. U vezi s tim želim da vas podsetim da smo 1997. godine socijalistima postavili uslov da ne dozvole maltretiranje političkih stranaka, konkretno Demokratske stranke (da je Đinđić živ on bi to potvrdio, valjda ima živih koji se toga sećaju, da kažu istinu o tome, da potvrde), iako su prostorije koje Demokratska stranka koristi uzurpirane svojevremeno, u vezi s čim imam pred sobom dopis sindikata Građevinskog preduzeća "Rad" koji kaže da im nikada po ugovoru o adaptaciji zgrade u Ulici proleterskih brigada, nikada nije plaćeno, niti su imali da plate, niti očekuju da će platiti sada kada su došli na vlast.
Toliko o tome kako je Demokratska stranka došla do prostorija i kako ih koristi, a danas su u toku dana priveli i zadržali u pritvoru bivšeg direktora Zemunskog informativno-poslovnog sistema, gospodina Momira Markovića, tražeći neku kopču između ZIPS-a i tog poslovnog prostora koji smo uzeli u dugoročni zakup. To radi sadašnja vlast, ali kako radi tako će i da joj se vrati.