Replika, narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi govorimo o onome što je na dnevnom redu, ali naravno i o gorućim problemima, o svemu onome što muči građane Srbije.
Sve ono što je izgovorila gospođa Radeta za ovom govornicom istina je, čak je na svojevrstan način to u svom izlaganju potvrdio i ministar Stojković.
Što se tiče poljoprivrednih radova, i onoga što radi Vlada ili posebno jedna politička stranka, neću da budem neko kome je lako da po ceo dan samo kritikuje i napada, a da ne kaže ništa drugo ili da ne ponudi rešenje. Mislim da nije lako Vladi i nijednoj vladi ne bi bilo lako da nađe rešenje za sve probleme u Srbiji, da popuni budžetski deficit, da popuni sve rupe, ali ono što jeste problem i ono u čemu se mi razlikujemo to su koncepcijske, strateške razlike, to je činjenica da bismo mi našli načina. Ne može da opstane zatvorena privreda. Našli bismo načine da prelevmanima ili drugim carinskim i fiskalnim dažbinama zaštitimo pre svega domaću poljoprivrednu proizvodnju, pa ne bismo uvozili pileće i svinjsko meso sa 15.000 kilometara udaljenosti kao što to danas radimo.
Danas gledate, ne možete to da zabranite, ali da li vidite da nam je najviše bilborda zakupila firma "Radenska". Nemam ništa protiv, ali da li je moguće da "Knjaz Miloš", "Vrnjci", "Mivela", "Heba", "Karađorđe", bilo koja druga naša voda tako nastupa na slovenačkom tržištu. Da li bi to država dopustila? Zar mi nemamo dovoljno vode pa moramo 10 miliona boca onakve vode da uvezemo, da bismo uništili našu proizvodnju, ili neko na tome uzima proviziju?
To je suštinska razlika između nas i vas. Mi mislimo da moramo ne samo ulaganjem u opštu potrošnju, već ulaganjem u proizvodnju da podižemo nivo društvenog proizvoda, ali sem toga da stvaramo šanse za budućnost ove zemlje, za budućnost naše dece, da se ulaže u poljoprivrednu i industrijsku proizvodnju, da otvorimo nove fabrike, nove poljoprivredne i industrijske komplekse i da posle toga možemo da stvaramo višak vrednosti i profit od kojih novac možemo da vraćamo, čak i one dugove da servisiramo.
Niko ne misli da je lako nekome, niti neko hoće da nipodaštava nečije napore. Ja vam samo kažem da je potrebna drugačija strategija, razvojna strategija, potrebna nam je nova ekonomija za Srbiju, ne ekonomija zaduživanja, ne ekonomija uništavanja naših nacionalnih resursa, već davanje jednakih šansi svima da rade i da žive od svog rada.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od predloga zakona koji je prepisan iz evropske zajednice, usaglašen, svejedno je. Treba koristiti tuđe znanje, to je najjeftinije znanje, ali treba razumeti tekst, koliko je on primenljiv na uslove u kojima mi živimo.
Kao uvod u priču daću jedan primer kako je to bivša vlada uradila na problemu restrukturiranja naše privrede. U "Službenom glasniku" br. 12 od marta objavljen je vladin program za restrukturiranje, priprema za privatizaciju, stečaj i likvidaciju preduzeća.
Predviđena je neka suma od blizu sedam milijardi dinara iz dve stavke za celu godinu i rečeno je u tom delu programa ko može biti korisnik sredstava i koji je način da se dođe do tih sredstava. Govorim za deo preduzeća gde je većinski vlasnik država.
Na primeru jednog velikog sistema, preduzeća gde sam u privredi radio preko 35 godina, samo taksativno ću vam navesti da biste razumeli uvodnu priču. Znači, početak marta - vladin program. Krajem aprila objavili smo oglas gde smo dali radnicima mogućnost da izaberu jednu od tri opcije, da li 6.000 dinara za godinu dana staža, da li 10 prosečnih plata ili da budu upućeni na tržište rada uz otpremninu koju preduzeće isplaćuje u zavisnosti od godina staža, od dve do pet plata.
Za nepuna tri dana otpušteno je više od 1.000 radnika. Radnici koji su shvatili da je preduzeće propalo, da nema načina da se izađe iz krize, uzeli su pare i napustili Majdanpek. Uzeli su novac oni koji su bili najsposobniji, najstručniji i koji su imali mogućnost, znanje i smelost da odu u svet i da nastave da rade i zarađuju da bi preživeli, iz čisto ekonomskog razloga.
U preduzeću gde sam radio ostali su invalidi rada, ostali su oni koji su bili vezani za sredinu gde se preduzeće nalazi. Ostali su oni koji su bolesni, jer nisu mogli u postupku veštačenja, izlaska na komisiju da dokažu invalidnost. Nismo imali novac za repromaterijal, nismo imali opremu, rezervne delove, dugovi su ogromni. Ostali smo bez radnika.
Znači, ne treba da vam objašnjavam pojam restrukturiranja preduzeća, poznat vam je, ali na način kako je to uradila Vlada samo smo smanjili broj zaposlenih; na pitanje dopisnika iz Evrope da li je u rudniku smanjen broj zaposlenih, da li se rudnik oslobodio viška zaposlenih, moj odgovor je bio – nije. Kako nije, više od 1.000 ljudi ga je napustilo za tri dana. Otišli su oni koji su trebali rudniku, a ostali su oni koji ne mogu biti upošljeni, jer im invalidnost ne dozvoljava da budu angažovani na nekom poslu puno radno vreme, da ostvaruju prosečne rezultate rada, a da se njihovo zdravlje ne ugrozi dodatno.
Ovu priču vam pričam iz razloga da u svim preduzećima gde je državni kapital većinski, gde smo i mi imali praktično vladin upravni odbor, znači ukinuti su organi upravljanja u preduzećima, samo je to urađeno. Zamislite sada koje znanje treba da ima taj licencirani stečajni upravnik da bi završio posao, mislim na stečaj tih preduzeća.
Doduše, osporavamo ovaj predlog zakona iz razloga što kod nas nema šta da se na ovaj način,... stečaj jeste možda najlakši, nije najbezbolniji, ali najlakši način da se završi posao sa velikim preduzećima, jer je pravno sve uređeno. Ovaj predlog je primenljiv na zapadu, jer postoje preduzeća, mislim na privatni sektor. Dakle, kad je u pitanju društveni sektor, mi kažemo da će se sprovoditi stečaj, da će to raditi vladina agencija za privatizaciju ili mora sve da se uradi uz saglasnost Vlade.
Zamislite jedno preduzeće koje nema nikakvih sredstava da nastavi proces proizvodnje, da su dugovi tako veliki prema državi, obaveze prema poveriocima, bankama, da je davno trebalo da se završi stečajni postupak, ali niko nije pokretao taj postupak iz razloga što treba da uloži velike pare da se pokriju troškovi stečaja.
Praktično su sva preduzeća bankrotirala, a to niko neće da prizna. U ovom zakonu o stečaju do detalja su precizirane obaveze i prava stečajnog upravnika, stečajnog veća, stečajnog sudije, ali šta je sa radnicima, šta je sa zaposlenima? Kada se desi bankrot nekog preduzeća, radnici ostanu bez posla, država brine o njihovim pravima. Znači, država socijalnim programom stvori nekakva sredstva da oni žive ili u tim državama postoji neka mogućnost zapošljavanja u nekom drugom sektoru.
Kod nas ne postoji nikakva mogućnost zapošljavanja u drugom sektoru, ostaju bez posla, zatvaraju se fabrike i praktično se do te mere ugrožava egzistencija zaposlenih, odnosno porodica zaposlenih. To je ono što ova vlada ne može da uradi, ni prethodna vlada nije mogla to da uradi, sem smanjenja broja zaposlenih.
A tome treba dodati i izmene Zakona o invalidskom i penzijskom osiguranju, koje su usaglašene sa evropskom zajednicom i prepisane u nekom delu, samo malo da vas podsetim, jer Zakon koji je stupio pre godinu dana ne poznaje ni preostalu radnu sposobnost, ukinuo je pojmove iz prethodnog zakona (znači, preostalu radnu sposobnost, umanjenu radnu sposobnost, invalidnost rada), poznaje samo - sposoban za posao i nesposoban za posao.
Veliki je broj ljudi izgubio svoje zdravlje radeći u fabrikama gde su mala sredstva ulagana i nisu sada u stanju da obavljaju nijedan posao. Nije valjda tačno da radnik nema umanjenu radnu sposobnost - ako je počeo radni vek sa 20 godina, zdrav, mlad i sposoban, pa posle trideset i nekoliko godina rada u teškim uslovima, sa godinama života, izgubi tu radnu sposobnost, odnosno ima umanjenu radnu sposobnost - samo zato što taj pojam u zakonu ne postoji i veštak normalno neće da kaže da on ima umanjenu radnu sposobnost i proglašava ga sposobnim za rad.
Poslodavac ima mogućnost... Setite se samo Zakona o radu. Mi smo veoma elegantno to rešili za tri dana, dakle, pozvali smo se na Zakon o radu, član 101. stav 1. tačka 8), i sve smo doveli do te situacije da su svi radnici prestali da rade kao radnici za čijim je radom prestala potreba i da su sve druge mogućnosti bile iscrpljene, i prekvalifikacije i sve ostalo, mislim da tu spada i raspoređivanje, a možda možemo da pričamo i o nekim drugim radnim mestima, ali ostali su bez posla, pomogli su poslodavcu i Vladi na taj način što su sami izabrali opciju koja im je najviše odgovarala.
Ostao je veliki broj radnika kojima nijedna opcija nije odgovarala, a nisu u mogućnosti da budu radno angažovani na bilo kom poslu, jer nisu imali izbora, niti mogu šta da urade da odu. Kada se preduzeće zatvori ostaće bez posla totalno.
Okolina Majdanpeka, tamo gde ja živim, siromašna je, ne postoji poljoprivreda, sva sela su bila upućena na rudnik i od toga su svi živeli i svi koji su ostali bez posla nemaju više sredstava za život. Ne postoji mogućnost za školovanje dece, veoma je teško doći do lekara, otići i lečiti se van Majdanpeka, jer to košta mnogo i najčešće se odustaje od pokušaja odlaska i lečenja zato što nema materijalnih mogućnosti da se to uradi.
Problem tih ljudi je da ostvare socijalnu zaštitu, a u tim izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, samo da vas podsetim na član 13. gde se kaže da oni koji imaju nekakav prihod od poljoprivrede, nema veze da li je to dinar ili koliko, imaju obavezu, nisu siromašna domaćinstva. To je zemlja pete ili šeste kategorije, nikakve prihode ne ostvaruju. Vi ne možete očekivati da neko može da živi od jednog malog imanja u jednom siromašnom selu isto kao što može jedno porodično domaćinstvo bogato da živi uz nekakve uslove u Vojvodini, Šumadiji ili nekom drugom mestu.
Ako bismo hteli da dosledno primenimo, a i ranije vlade koje su imale isti problem nisu samo iz tog razloga, jer bi bilo zabeleženo da je ta vlada ostavila to veliko preduzeće i sve je ostalo bez posla, ali to jeste problem i preduzeća ne mogu da funkcionišu. Sa radom tih preduzeća priča se mora završiti na neki način i da to bude u skladu sa propisima, ali da radnici ne ostanu bez ikakvih sredstava za život. To je najdramatičnija situacija u tom delu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Kao logična posledica onakvog zakona o stečajnom postupku danas imamo Predlog zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Kako je sve ovo krenulo? Krenulo je oktobra 2000. godine kriznim štabovima, ali negde januara 2001. godine krizni štabovi više nisu bili tako moderni, a onda je lansirana parola - početak za imetak. Jeste, prepoznaju se. Dakle, početak za imetak, bilbordi, kola, med i mleko kreće, zaživela demokratija u režiji DS-a i DOS-a.
Ako malo preskočimo šta je sve bilo u međuvremenu, koliko je ljudi ostalo bez posla, sada imamo parolu - "da se zna", dakle, da se zna, podvučeno i plavo i crveno, i na toj reklami imamo jednog urbanog poljoprivrednog proizvođača, naravno, jedna od dve marketinške agencije koje prate DOS-ovske vlade, tako je po običaju, dakle, vlasnici su sa nekim čudnim prezimenima, stoji čovek u punom ambaru, a iza leđa žut kukuruz i on kaže - tri puta veći agrarni budžet. Da, tri puta veći agrarni budžet; šta li rade ovi ljudi sa traktorima, prosto nikome nije jasno, tri puta veći budžet, tri puta više ljudi na ulicama.
Tako je to krenulo, a da bih sada napravio paralelu i da biste videli koliko je besmisleno ovo što je osmišljeno u onom bivšem ministarstvu (a tog ministra narod nije hteo na izborima prošle godine decembra meseca, pa sada greje neku klupu, poslednju, i uči se politici iz opozicione scene).
Moram da navedem da je stečajni upravnik, bez obzira da li imao ili nemao licencu, u stvari jedan sudski izvršitelj. Dakle, da li je licenciran ili nije, on je sudski izvršitelj.
Ako želite stečajne upravnike da licencirate preko ove agencije, onda mnogo više ima razloga da sudski izvršitelji takođe polažu ispit i dobiju licencu za sudskog izvršitelja, ali i vi advokati biste mogli malo da razmislite, pošto ste i vi učesnici u sudskom postupku i vama će verovatno trebati licenca. Da, licenca, ali preko agencije za licenciranje advokata. Bogami, kako ste krenuli, verovatno će da se napravi i neka agencija za licenciranje zdravstvenih radnika.
Iz ovih primera vidite da je to sve u istom košu, u istoj ravni, i onda se postavlja pitanje zašto postoje komisije pri ministarstvima gde ljudi polažu tzv. državne ispite. Kada polože državni ispit dobijaju papir, sertifikat, diplomu, da su osposobljeni da rade u državnom organu, jaslicama, školi i na bilo kom drugom mestu gde je pored onog školskog znanja potrebno da se savlada još nešto.
Za ta zvanja vi niste formirali agencije, ali kod stečajnih upravnika mora da se napravi nova kasta, nova kasta licenciranih stečajnih upravnika. Oni će to vrlo ekspertski, kvalitetno i stručno da urade, odnosno delovaće kao melem na ranu kada se gasi neko preduzeće. To je samo jedna medijska podvala poput one "početak za imetak", odnosno "da se zna", kao nešto epohalno. I sa ovom agencijom vi širite iluziju, maglu da se zaboravi suština, srž problema. To je cela poenta ove ujdurme koja se zove stečajno zakonodavstvo, koje se iz onog resora gde mora da pripada, Ministarstvo pravde, šalje u Ministarstvo za privredu i privatizaciju, i ko zna kako ćete vi to da nazovete.
Interesantna su neka rešenja, o tome ćemo kada budu amandmani na dnevnom redu; verovatno će ovo biti agencija za lance i katance. Sada dolazimo do zaključka da je s pravom raniji ministar, a sada neki potpredsednik, urgirao da u stečaju država preuzme obaveze "Sartida", da to kupe neki Amerikanci, jer tamo se proizvodi gvožđe, pa da li gvožđe u obliku table, lima ili šipke, ali je potrebno zbog lanaca i katanaca.
I, verovatno će jedan od čuvenih vlasnika privatnog univerziteta da otvori odsek - menadžment za stečajne upravnike, da na delu pokaže kako će njegovi puleni da kidaju lance i katance. Verovatno će preko ove agencije, pošto agencija u članu 3. ima vrlo ozbiljnih poslova, da stručno osposobljava lica koja treba da polažu ispit... Poseban predmet ima da bude kidanje lanaca i katanaca.
To je ta budućnost i to je taj put u Evropu kojim vi nas terate. Mnogo kasnite nešto na tom putu. Imate puno prepreka, ali prepreke nisu u građanima i u opoziciji, prepreke su u vama, u lošem prevodu, u tome što niko ne veruje. Puštaju vas da se malo zamajavate ovde, da se svađate na levici, ovoj novoj, novoj internacionali, gde ste, da se preganjate i vidite da ta magla daje neke rezultate samo ukoliko maglu prate Solana i Mesić. Dakle, lanci i katanci, to je ta svetla budućnost.
Ovde se epohalno predstavlja da kada se agencija formira zakonom, to je nešto drugo u odnosu na situaciju kada se agencija formira uredbom. Sa gledišta legaliteta možda i jeste, ali sa gledišta suštine tu nema neke principijelne razlike. Nema nikakve razlike. Problem je što Srbija sa ovim potencijalima ne može da imitira Veliku Britaniju i da ima toliko stotina agencija za sve i svašta. Ne može, jednostavno nema tih, kako vi to volite da kažete, kapaciteta. Nema. Ne može.
Šta je falilo što su se državni ispiti polagali pri ministarstvu? Šta bi falilo da ste propisali poseban državni ispit kao dokaz osposobljenosti da neko može da obavlja funkciju stečajnog upravnika, a da se polaže u onoj zgradi ministarstva, umesto što ste pravili agenciju i još to pravdate donacijom. Da vas podsetim, sve donacije koje država dobija ulaze u budžet. Vi imate nepokriven deo budžeta gde ste planirali - ovde će valjda da kapne nešto sa strane. Valjda i te donacije ulaze u budžet.
Doduše, čekamo da raspravite za one prethodne donacije. Zna se tamo koja je gospođa koliko potrošila. Moraćete malo ovo da pogledate, ako ni zbog čega drugog, onda da potvrdite onu vašu parolu "da se zna".
Potrebno je da se zna, ali dokle god budete na vlasti, ja bih vas samo upozorio da vodite računa o jednoj stvari. Nemojte da dozvolite više da se obezvrede pojmovi u ovoj zemlji. Pojam demokratije ste odavno obezvredili. Pojam privatizacije da ne pričam. Još za vreme one Đinđićeve revalorizacije, sećate se vi, kada je sa 97% privatizovanog svedeno na 3% samo, kada vi niste bili u vlasti, vi koji reprodukujete mržnju i živite od mržnje i mislite da u politici možete nešto napraviti na mržnju. Nema, prošlo je to vreme, zaboravite to, ali nemojte više da obezvređujete pojmove.
Kada se kaže privatizacija, sada to znači u narodu - pljačka. Kada se kaže - povećali smo Agrarni budžet, to znači bacaju se višnje. Kada se kaže - sada ćemo efikasne stečajeve, odmah to znači lance i katance. Kada kažete - sada ćemo da sredimo socijalnu politiku i socijalna davanja, to je još veća beda. Sve što vi promovišete u praksi je negacija značaja pojma koji koristite. Budite oprezni sa pojmovima, jer vreme za zamene teza je odavno prošlo, dogorelo je, što neki rekoše, do nokata, vodite računa.
Mnogi su izgubili strpljenje i živce, a verujte ima puno ljudi koji mnogo teško žive. Džabe vi pričate "početak za imetak", "da se zna", "demokratija", "ljudska prava" i neke druge stvari, osvrnite se malo, porazgovarajte sa vašim komšijama, čujte šta pričaju i videćete da njih uopšte ne interesuje ovo što vi nama servirate na vanrednom zasedanju. Ovo ne interesuje nikoga, svima je sve jasno davno. Preko kriznih štabova došli smo do ove situacije "da se zna", ali da se zna da je to ova strana napravila.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika? Izvolite, Jovan Palalić.

Dame i gospodo narodni poslanici, više puta se sa ove govornice, ne samo povodom predloga ovog zakona, nego povodom većine zakona koji su bili na dnevnom redu ovog saziva, govorilo da ništa ne treba menjati; ni Zakon o sudovima i sudijama iz devedesetih godina, ni Zakon o registru preduzeća iz devedesetih godina, ni zakone o stečajnom postupku iz 1989. godine. Ništa ne treba menjati, norme su sjajne, sistem je odličan, samo treba promeniti ljude koji će te zakone da primene.
Upravo se u tome ogleda koncepcijska razlika između onih koji osporavaju usvajanje ovog zakona i onih koji misle da se sistem mora menjati donošenjem novih zakona. Zakoni iz devedesetih godina, koje neki ovde promovišu i afirmišu, ukazujući da su bolji od svih dosadašnjih koji su na ovoj skupštini usvajani, upravo su bili uzrok svih onih kriza privrednog i pravnog sistema, uzrok korupcije i kriminala u Srbiji u prethodnom periodu.
Zato je DSS odlučila da podrži, između ostalog, i ovu činjenicu da se organizacija uprave u Srbiji mora menjati, da je glomazni, neefikasni aparat birokratije nesposoban da udovolji potrebama građana i moderne tržišne privrede. Jedan od načina jeste formiranje agencija koje će se specijalizovati za određene poslove, u ovom slučaju poslove licenciranja stečajnih upravnika.
Upravo poslovi koji su propisani za agenciju govore da ona, pored činjenice da izdaje, obnavlja i ukida licence i organizuje i sprovodi stručne ispite, ima i obavezu da prati primenu propisa, da predlaže nacionalne standarde. U tom smislu sama agencija je jedan dinamičan organ koji se menja, koji prati stanje u stečajnim postupcima, menja programe, menja edukaciju i na taj način pomaže da stečajni upravnici dobiju adekvatno znanje koje će biti primereno trenutku u kojem se nalazi privreda i postupci koje vode.
Spomenut je takođe i kodeks etike, vrlo važan; jedan poslanik je o tome govorio - važno je da se on precizno propiše, da stečajni upravnici imaju mogućnost da prihvataju obaveze u stečajnim postupcima, da ne mogu tek tako da ih odbijaju.
Ono što jeste važno, bila je tu dilema zašto stečajni upravnik mora biti preduzetnik. Upravo da bi se isključivo profesionalno bavio ovim poslom. On se registruje kao preduzetnik da bi obavljao funkciju stečajnog upravnika. Time se isključuje mogućnost koju sada imamo u stečajnim postupcima, da je veliki broj stečajnih upravnika vlasnik privatnih preduzeća, agencija, advokatskih kancelarija i da on ima mogućnost, upravo zato što vodi stečajne postupke, da ostvaruje i svoje privatne interese i direktno dolazi u sukob interesa.
Pitanje je zašto agencija pojedine poslove obavlja kao poverene poslove. Upravo sam rekao, to je princip, drugačije opredeljenje organizovanja organa državne uprave i njegovog funkcionisanja. Pitanje je zašto agencija za licenciranje stečajnih upravnika ima poslove nadzora kao i stečajni sud. Upravo se u prethodnom periodu pokazalo da stečajni sud nije imao nikakav nadzor nad stečajnim upravnicima. Zaista je bilo neophodno da se formira jedan nezavisan organ koji će imati instrument sankcije u svojim rukama, koji stečajni sud nije imao. Znači, mogućnost oduzimanja licence, da se tim nadzorom na neki način zapreti stečajnim upravnicima ukoliko svoju obavezu stečajnog upravnika u stečajnom postupku ne vrše kvalitetno i da se time sačuvaju interesi stečajnih poverilaca i svih drugih subjekata u stečajnom postupku.
Na kraju, ova agencija za licenciranje i te kako doprinosi da se stečajni postupak obavi u što kraćem roku. Činjenica je da su stečajni upravnici licencirani, da agencija za licenciranje stečajnih upravnika ima instrument sankcije, da može da zaustavi stečajnog upravnika ukoliko on ne radi saglasno sa kodeksom etike i svojom strukom, već na štetu samog preduzeća. Može da mu oduzme licencu i time da poruku ostalim stečajnim upravnicima da ne mogu da rade protivno kodeksu etike i interesima samog stečajnog dužnika i stečajnih poverilaca.
Zbog toga DSS još jednom poziva sve poslanike da podrže ovaj zakon. Pored činjenice da je on kompatibilan i dopunjuje zakon o stečajnom postupku, sasvim sigurno uvodi mogućnost da se i organi državne uprave na drugačiji način koncipiraju. Hvala.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su: zajedno narodni poslanici Milomir Minić, Žarko Obradović i Jovan Todorović, i narodni poslanik Veroljub Arsić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Žarko Obradović, a potom narodni poslanik Veroljub Arsić.

Hvala. Poštovane kolege narodni poslanici, kolege Minić i Todorović i ja podneli smo tri amandmana na ovaj predlog zakona. Suština sva tri amandmana je ista - smatramo da ministarstvo nadležno za poslove privrede može obaviti sve ove poslove koji su ovim zakonom predviđeni za agenciju. Zašto to kažem? Zato što ovaj inače kratak zakon, petnaestak članova, vrlo precizno utvrđuje i obaveze ministarstva nadležnog za poslove privrede.
Ministarstvo privrede predlaže Vladi imenovanje i razrešenje članova upravnog odbora, predlaže Vladi da se imenuje i razreši nadzorni odbor, predlaže Vladi direktora agencije za licenciranje stečajnih upravnika. To ministarstvo obavlja poslove nadzora nad radom agencije, obaveštava Vladu o izvršenom nadzoru; to ministarstvo suštinski ima mnogo poslova koje direktno i indirektno čini u odnosu na agenciju. Smatramo da apsolutno kompetentno može obaviti taj posao.
Osnivanjem agencije se suštinski povećava i broj ljudi koji se bave ovim poslom, zaposlenih. To se može, po našem mišljenju, obaviti u ministarstvu. Nesporno je, čini mi se, da se povećavaju i finansijska sredstva potrebna za ovaj posao, jer jeste posao i ministarstva i agencije, odnosno u našem predlogu se suštinski svodi na licenciranje stečajnih upravnika.
Juče i danas smo čuli dosta o zakonu o stečajnom postupku i o licenciranju stečajnih upravnika i čini mi se da tu ne treba trošiti reči, jer iskustva sprovođenja stečaja proteklih nekoliko godina su jasno pokazala da su oni u nekim slučajevima kompromitovali ceo postupak stečaja. Jer ti ljudi, stečajni upravnici, jesu bili ona karika koja je omogućila da se na specifičan način sprovodi zakon, da se steknu potrebna odobrenja i da se izvrši prelivanje značajnog dela društvenog bogatstva u privatne džepove.
Stečajni upravnici su bili ljudi različitih kvalifikacija. Pitanje je koliko su oni kompetentno obavljali dati posao. Suštinsko je pitanje da li su oni uopšte imenovani da bi obavili onaj posao koji je stečaj podrazumevao na osnovu sadržaja zakona, jer šta da kažem... Navešću dva primera koji možda najbolje ilustruju kakav je bio posao stečajnih upravnika i ko je sve dobijao licencu.
Štampa je inače objavila da je licencu stečajnog upravnika u slučaju "Beka", firme koja je u trenutku uvođenja stečaja imala 1.300 ljudi, dobio čovek koji je imao 30 godina života, koji je bio mašinski inženjer po struci, a njegov zamenik je bio elektroinženjer sa 27 godina života. Da li iko pametan može pomisliti da jednu firmu od 1.300 ljudi mogu uspešno da izvuku iz dubioze, iz situacije u kojoj se nalazi dvojica ljudi - jedan elektroinženjer, jedan mašinski inženjer, sa 30 i 27 godina? Oni su bili dovedeni da tu završe određeni posao, očigledno.
Takođe iz štampe je i informacija o stečajnom upravniku Brodogradilišta, koji je u trenutku kada je postao stečajni upravnik tog preduzeća imao preduzeće koje se bavilo remontom brodova i platformi i bio je u jednom momentu stečajni upravnik u dva brodogradilišta u Beogradu.
Samo po sebi to najbolje govori da ove licence jesu potrebne, ali bi bilo dobro od ministra, predlagača čuti koji su to dodatni razlozi koji su Vladu rukovodili time da se opredeli za ovaj koncept.
On podrazumeva osnivanje posebne agencije za licenciranje stečajnih upravnika. Mislim da bi taj odgovor bio zanimljiv ne samo za nas kao nekog ko je predložio drugi koncept, nego i za javnost Srbije. Hvala.