Reč ima narodni poslanik Milan Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Vlahović, ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba Demokratska stranka – Boris Tadić, već je rekao da ćemo mi podržati ovaj zakon, kao što ćemo glasati i za zakon o stečaju. Jednostavno, ovaj zakon o licenciranju se ne može odvojeno posmatrati od zakona o stečaju, jer u pitanju je sporovođenje jedne ideje, ideje koja je praktično nastala još za vreme prethodne vlade.
Naime, ovaj predlog zakona je u junu 2003. godine bio spreman i ja sam u svojoj diskusiji u petak izrazio izvesno čuđenje i nezadovoljstvo zbog toga što se čekalo ovoliko dugo da ovaj zakon dođe na dnevni red.
Naravno, mi ćemo glasati za ovaj zakon, kao i za prethodne zakone koji su u stvari zakoni koje je predložila praktično Demokratska stranka ili koji predstavljaju nastavak ekonomske politike koju je utvrdila Demokratska stranka; glasaćemo za sve one zakone koje bismo i sami, da smo u prilici da vršimo vlast, predložili Skupštini.
To je bilo naše obećanje i mi se toga kao opozicija čvrsto držimo, da vrlo principijelno podržavamo sve ono za šta smatramo da je kvalitetno i dobro i da vam nikada ne predlažemo nijedno rešenje koje ni sami ne bismo primenili da smo u prilici da budemo vlast. Naime, nećemo se baviti nikakvom političkom ili socijalnom demagogijom.
Ovaj zakon je veoma bitan i mislim da ovde ne smemo postavljati pitanje novca koji treba da se uloži u realizaciju formiranja jedne ovakve agencije, jer praktično 10 i 100 puta su veći gubici koji su nastajali u prethodnom periodu kroz razne malverzacije, nestručnost, nesposobnost i neefikasnost onih koji su vodili stečajeve, a posebno kada su u pitanju društvena i državna preduzeća.
Kvaliteti ovog zakona su nam već dobro poznati i ja ću zbog toga ponoviti samo nekoliko ključnih tačaka koje se odnose na zakon o stečaju i na zakon o licenciranju stečajnih upravnika, jer ovo je praktično jedna tačka dnevnog reda i nije nam jasno zbog čega neki poslanici u parlamentu nisu podržali predlog za spajanje tačaka dnevnog reda. Mislim da mi treba ovde da radimo maksimalno efikasno i ekonomično i to bismo na taj način postigli, a ne sada, praktično, da se ponavljamo, odnosno da ponavljamo diskusije i argumente koje smo već čuli prethodnih dana.
Predstavnik Vlade nije tu, ali ću da iskoristim ovu priliku da zamolim kolege iz vladajuće koalicije da pokušaju da se ostvari jedan predlog koji sam ovde dao u diskusiji u petak povodom zakona o stečaju, a taj predlog odnosi se na kodeks etike. Shodno članu 14. zakona o stečaju, kodeks etike donosi agencija, a na predlog ministra privrede. Moj predlog je bio da u kodeksu etike bude sadržana obaveza stečajnih upravnika da pod odgovarajućim uslovima moraju da prihvate stečaj.
Dakle, radi se o tome da mi ne smemo dozvoliti da se danas ­ sutra stečajni upravnik nagađa sa stečajnim sudijom, da se nagađa sa sudom o tome da li hoće ili neće da prihvati neki stečaj. Jednostavno, ukoliko su ponuđeni adekvatni uslovi mora prihvatiti taj stečaj, da to bude jednostavno stvar etike, kao što su advokati dužni da prihvate odbranu itd. Ne sme se dozvoliti da imamo stečajeve za koje nijedan stečajni upravnik nije zainteresovan. Molim vas da ovu primedbu prihvatite, jer mislim da će u praksi dosta značiti.
Dakle, spomenuću ključne stvari vezane za ova dva zakona, odnosno za uvođenje ove nove institucije, novog načina rada kada je u pitanju stečaj. Prvo - efikasnost, i o tome smo već govorili. Treba ponoviti zbog javnosti da sada stečaj traje više od sedam godina i ukoliko ovaj zakon bude izglasan i ukoliko se budu sudovi pridržavali slova zakona - a prosto je strašno što uopšte moramo i da se pitamo da li će to neko činiti, ali živimo u državi gde se takve stvari dešavaju, da se neko ne drži slova zakona - za očekivati je da stečaj neće trajati duže od jedne godine. Rekli smo već da je to važno, jer imperativ je očuvanje vrednosti preduzeća i veoma je važno što pre sredstva vratiti u privredu da se dalje mogu iskorišćavati u privredne svrhe.
Drugo je stečajni upravnik, i tu je po meni ključna novina ovog zakona. Dakle, stečajni upravnik od sada ne može biti bilo ko. Na svu sreću ili na nečiju žalost, stečajni upravnik mora da bude lice koje ima licencu, a da bi neko dobio licencu stečajnog upravnika mora da položi odgovarajući stručni ispit.
Šta ovim želimo, ovog puta Vlada, ali i mi iz opozicije jer smo mi predložili ovaj zakon? Želimo da stečajni upravnici budu profesionalizovani, licencirani, edukovani, obrazovani, da znaju korporativno pravo, korporativnu ekonomiju, da jednostavno stvorimo sve one preduslove koji će umanjiti šansu zloupotreba.
Nažalost, zloupotrebe nikada ne možete isključiti, bilo zbog neznanja, nestručnosti, itd. jer smo u prethodnom periodu imali tri vrste upravnika.
Jedno su bili dobri, savesni i odgovorni upravnici i oni su, koliko su to mogli u datim uslovima i po pozitivnim propisima, obavljali svoj posao. Tu se slažem sa kolegama koje tvrde da ni prethodna prerogativa nije baš bila toliko loša, ali je sigurno ostavljala više prostora za ove druge dve vrste upravnika koje ću pomenuti. To su nestručni i nesposobni upravnici i treća vrsta su upravnici koji ne zadovoljavaju osnovne moralne kriterijume da bi im se poverio društveni ili državni kapital na upravljanje u situaciji kada je subjekt postao nesposoban za dalja plaćanja.
Svedoci smo, kolega je malopre pomenuo, jedne povezanosti svih onih subjekata koji učestvuju u procesu stečaja, izuzev naravno poverilaca i radnika koji ostaju bez posla; dakle, povezanosti svih ovih drugih subjekata koja se svodila na njihovu ličnu korist, a na štetu po društvenu zajednicu, poverioce i naravno radnike zaposlene u tim preduzećima.
Tu dolazimo do nečega za šta smatram da je najbitnije za našu javnost i najbitnija novina u našem sistemu, a to je da će za subjekte sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom postupak stečaja voditi posebna, specijalizovana organizacija. Gospodin Vlahović je rekao i predlog našeg poslaničkog kluba jeste da zarad ekonomičnosti, efikasnosti i principa funkcionalnosti to bude Agencija za privatizaciju. Nadamo se da će Vlada usvojiti taj predlog.
Tu smatramo da je najvažnija stvar zbog toga što će se sa posebnom pažnjom voditi stečaj takođe od strane upravnika koji jesu licencirani, jer će ta agencija, specijalizovana organizacija, morati da zapošljava isključivo licencirana lica. Ta društvena i državna imovina više neće biti predmet daljeg razvlačenja u trajanju od dve, tri, četiri, pet, šest i možda i 10 godina, nego će u jednom relativno kratkom roku od godinu dana da se završi taj postupak stečaja.
Pri tom će sama država, normalno, ona je pre svega zainteresovana za socijalni mir, obezbediti sve preduslove i učiniti sve što je u njenoj moći preko ove agencije da se taj stečaj u društvenim i državnim preduzećima završi bez zloupotrebe, bez mahinacija ili nepotrebnog odugovlačenja celog tog postupka.
To je pod tačkom 5), ono što ja mislim da naša javnost potpuno podržava, tj. da ne možemo dužnike držati u povlašćenom položaju, ne može onaj ko pozajmljuje, a ne vraća da bude povlašćen. Mislim da postojeći Zakon o izvršnom postupku daje dobre šanse da se to menja. Ovog puta to namećemo i svim ovim subjektima, mislim na privredne, dakle, kada nastupa stečaj, i mislim da je to standard koji generalno moramo da prihvatimo kao društvo i kao pojedinci, da dužnici ne mogu biti privilegovani.
Naime, mora se voditi računa o interesima poverilaca i, u krajnjem slučaju, to je neki moralni ili etički princip koji jednostavno moramo da primenimo. Mislim da ovaj zakon bitno menja poziciju poverioca i ne treba da govorimo o ovom zakonu, odnosno o zakonu o stečaju, jer ne može se praktično nijedna bitna radnja učiniti, a da pri tom ne postoji saglasnost poverilaca ili onih koji su pored društvene zajednice i radnika najviše zainteresovani za sudbinu stečajne mase, odnosno deobne mase.
Treba ponoviti socijalnu komponentu, znači, pored opšte, jer kako znamo da ovim zakonom uvodimo jedno sistemsko rešenje, pored te opšte postoji i ona koja se odnosi na isplatne redove gde su vrlo privilegovani radnici i zaposleni. Dakle, oni moraju da znaju da sada više ne može da im se desi situacija da se njihovo preduzeće nalazi u stečaju dve, tri, pet ili šest godina, a da svih tih godina ne prime nijedan dinar ili bilo šta od plate.
Naime, oni se sada nalaze u drugom, a de fakto u prvom isplatnom redu, jer ne možemo računati kao isplatni red troškove stečajnog postupka, pa čak i pre same države, što jeste rešenje koje je malo drugačije od principa jedne liberalne ekonomije, ali Srbija se nalazi u situaciji kada vrhovni i osnovni princip mora biti socijalna zaštita, odnosno zaštita naših ugroženih sugrađana i ovo je veoma važno zbog toga, jer ovaj zakon predstavlja bitnu novinu i značajnu vrednost za naše društvo.
Dakle, za nas iz DS-a dileme nema, kod svakog zakona koji je sistemski i nabolje menja naše društvo, a smatramo da ova dva zakona, zakon o stečaju i zakon o licenciranju stečajnih upravnika, upravo to čine. Zbog toga ćemo mi podržati ovaj zakon, u nadi da ćemo u daljem radu Skupštine, da tako kažem, u jednoj saradnji koja treba da postoji između stranaka vlasti i opozicije, u većoj meri imati na dnevnom redu zakone ovakvog karaktera. Već sam rekao i prošli put, u ovakvim stvarima uvek ćete imati pomoć DS-a. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a neka se pripremi narodni poslanik Branimir Trajković.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo i narodne poslanike koji brane ovaj zakon pa kažu da je dobar, čak se i čude zašto neki poslanici nisu glasali da se objedini rasprava o zakonu o stečaju i zakonu o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Nismo glasali za to, jer mogu da kažem da nemate pojma i da ste to mogli da stavite u jedan zakon i da završite posao kao jednu jedinu raspravu, bez ikakvog pritiska na narodne poslanike.
Dalje, jedan kolega isto reče, kada su u pitanju stečajni upravnici, da je do sada u praksi bilo primera da je jedan stečajni upravnik vodio postupak u 20, 30, pa i više preduzeća i nigde se nije odrekao svoje naknade.
Tačno, bilo je takvih preduzeća, takvih primera, i to najviše sa te strane odakle se to i spominje, npr. Janjušević i Kolesar, koji su do juče sedeli sa vama.
Sada ja postavljam pitanje kojim to odredbama u ovom zakonu se to sprečava, da li postoji neka odredba koja može stečajnog upravnika da spreči da bude stečajni upravnik u 20 ili 30 preduzeća, i još kažu da su ranije uzimali naknade za to. Pogledajte vaš Predlog zakona, prvi isplatni red jesu troškovi stečajnog postupka. Troškovi stečajnog postupka su sudska taksa koja se uplaćuje za stečajni postupak i naknada za rad stečajnog upravnika. Sada pričate da su oni stari zakoni bili gori nego ovi koje donosite. U najmanju ruku su isti, ako nisu gori sada.
Što se tiče samog predloga zakona o agenciji, a o tome kakva je svrha agencije možemo da pričamo u pojedinostima, tvrdnja da će ova dva zakona mnogo bolje da urede posao sprovođenja stečajnog postupka, da će taj stečajni postupak da sprovode kvalitetniji, sposobniji, stručni ljudi, pada u vodu kada se pogleda zakon o agenciji za licenciranje. Jer, šta piše u zakonu, koji su to poslovi agencije? U članu 3. stav 1. tačka 1) - izdaje, obnavlja i oduzima licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom. U stavu 1. tačka 2) - organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika.
Pa onda dalje, u članu 7 - organi agencije, pa kaže da su organi agencije upravni odbor, direktor i nadzorni odbor, i kako se onda ti organi agencije formiraju i sve organe predlaže Vlada. Dakle, upravni odbor koji se sastoji od predsednika i četiri člana donosi statut i valjda u tom statutu treba da budu predviđene odredbe o tom organu agencije, mislim na organ koji će da izdaje licencu.
Sada se postavlja pitanje da li su ti ljudi koji će da rade u agenciji uopšte kvalifikovani da taj posao rade i da li su oni ti koji su stručni i sposobni da bi izdali licencu nekom stečajnom upravniku, ali to nigde u ovom zakonu ne piše, ni u zakonu o stečaju, ni u zakonu o licenciranju stečajnih upravnika, znači, nema nijedne takve odredbe.
Može bukvalno bilo ko da sedi u upravnom odboru, da donosi statut, da donosi program, da pravi finansijski izveštaj, da izdaje licence stečajnim upravnicima. Jedini uslov je da stečajni upravnik ima tri godine radnog iskustva, po zakonu o stečaju, i tu se cela priča oko njegove sposobnosti završava.
U članu 5. Predloga zakona kaže se: "Za obavljanje pojedinih stručnih poslova iz svoje nadležnosti agencija može angažovati domaća ili strana pravna ili fizička lica." Drago mi je da ste bar u jednom zakonu to tako fino stavili, da konačno možemo da saznamo gde ide onaj novac za specijalizovane usluge.
Znači, to ide domaćim ili stranim pravnim ili fizičkim licima za nekakve specijalizovane usluge, plaćamo pamet koju treba ova vlada da ima.
Valjda su ministri, pomoćnici ministara, zamenici ministara sposobni ljudi, školovani, bar se nadamo tako, tako se predstavljaju u javnosti, da im ne treba neka naknadna stručna pamet sa strane koju plaćamo za ovu godinu, čini mi se, 8,5 milijardi dinara.
Još nešto da kažem, kao neki "šlag" jeste činjenica da se izveštaj o radu agencije dostavlja ministru nadležnom za poslove privrede, a ovaj je dužan da to dostavi Vladi Republike Srbije. Ne bi to bilo strašno da je u stečaju 2%, 3% ili 4% preduzeća, privrednih subjekata, nego je problem što je više od 30 ili 40% privrednih subjekata u Srbiji u stečaju.
Nije u pravu ministar kada je rekao, kada sam tražio amandmanom da posao stečajnog upravnika može da obavlja sudski veštak, zato što se po samoj koncepciji zakona o stečaju i zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika vidi da su sva ta preduzeća osuđena na bankrot i jedino sudski veštak može da utvrdi pravu vrednost preduzeća, a ne knjigovodstvenu. Jer, po knjigovodstvenoj vrednosti možete za jedno preduzeće da iskažete da je u dobitku 100 miliona dinara, ili u gubitku, i sve da bude po Zakonu o računovodstvu, dakle, sa svim odredbama o revalorizaciji, amortizaciji itd. Zato je to posao stečajnog upravnika, da tačno prikaže kolika je tržišna vrednost tog subjekta nad kojim se privatizacija sprovodi.

Reč ima narodni poslanik Branimir Trajković, a neka se pripremi narodni poslanik Zlatan Jovanović.

 Dame i gospodo, potreba za uvođenjem reda u izboru stečajnih upravnika iznudila je donošenje zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Trgovinski sudovi su bili ti koji su raspisivali konkurse za angažovanje stečajnih upravnika. I sami zatrpani velikim poslovima oko velikog broja stečaja domaćih preduzeća, nisu bili u stanju da kvalitetno obave izbor, evidenciju i nadzor nad stečajnim upravnicima.
Tako se dešavalo da poslove stečajnih upravnika obavljaju lica bez dovoljno znanja i kvalifikacije. Nije bila propisana obaveza polaganja stručnog ni klasifikacionog ispita, niti bilo koji vid obavezne stručne edukacije, kao ni sticanje ili obnavljanje dozvole (ili licence) za poslove stečajnog upravnika.
Pravna reforma koju je ova vlada svojim dolaskom otpočela zahtevala je pored jednog savremenog stečajnog zakona i zakon o stečajnim upravnicima. U cilju ove reforme i celokupnog stečajnog zakonodavstva i stvaranja uslova za efikasno sprovođenje stečajnog postupka Vlada se opredelila za već oprobane modele zemalja u tranziciji, kao i nekih zapadnih sistema.
Kao što sam juče za ovom govornicom rekao, ojačana je uloga stečajnog upravnika. Data su mu veća ovlašćenja i više slobode u radu. Uslov za licencu je najmanje visoka stručna sprema i položen stručni ispit.
Ovim zakonom je takođe propisano da će program i sprovođenje ispita, kao i nadzor nad radom stečajnih upravnika vršiti agencija za licenciranje stečajnih upravnika.
Agencija, kao prva specijalizovana, stručna državna ustanova, treba da utvrdi neophodni optimalni test znanja koji lica zainteresovana za profesiju stečajnog upravnika moraju da ispunjavaju. Razlog zašto se ovo prepustilo agenciji je da bi se izbegli različiti standardi i merila uspešnosti stečajnih upravnika. Po prvi put u našoj zemlji uvode se unificirani, jednaki i objektivni kriterijumi za sve zainteresovane.
Agencija takođe obavlja nadzor nad radom stečajnih upravnika, u cilju obnavljanja ili oduzimanja licence.
Propisuje se i jedinstven imenik stečajnih upravnika za celu teritoriju Republiku Srbije, koji vodi agencija.
I na kraju, agencija dva puta godišnje podnosi pismeni izveštaj Ministarstvu privrede, koje vrši nadzor nad radom agencije.
DSS će podržati ovaj zakon i predlažemo svim poslanicima Republičke skupštine da glasaju za njega, kako bi pomogli ovoj vladi da pravne reforme u stečajnom zakonodavstvu zaokruži i ovim zakonom.

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Novaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih se kratko osvrnuo na zakon koji je juče, kao, završen u ovoj skupštini, a to je zakon o stečajnom postupku i na član 14. tog zakona, gde se definišu uslovi koje mora ispunjavati stečajni upravnik. U članu 14. zakona o stečajnom postupku stoji da za stečajnog upravnika može biti imenovano lice koje je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, koje ima status privatnog preduzetnika... Prema tome, stečajni upravnici u Srbiji ubuduće će biti samo privatni preduzetnici.
U istom članu u predzadnjem stavu stoji da će u postupku sprovođenja stečaja nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj, odnosno društvenoj svojini za stečajnog upravnika stečajno veće imenovati specijalizovanu instituciju osnovanu posebnim propisom, koja mora imati zaposlena lica koja imaju licencu iz prvog stava ovog člana.
Nigde u zakonu nije rečeno koja je to specijalizovana ustanova, niti kojim propisom će biti osnovana, ali je u obrazloženju rečeno da je to Agencija za privatizaciju. Prema tome, za stečaj društvenih preduzeća i preduzeća sa većinskom državnom svojinom stečajni upravnik će biti Agencija za privatizaciju, ali ta agencija mora imati zaposlena lica koja imaju licencu.
Sada se ja pitam kako može Agencija imati zaposlena lica sa licencom, ako licencu može da ima samo privatni preduzetnik? Da li to znači da će u Agenciji biti zaposlena lica koja su privatni preduzetnici? Mislim da je ovo malo kontradiktorno i da je predlagač morao da vodi računa o tome da se ova kontradikcija izbegne.
Smatram da je bilo mnogo pametnije predlagaču, odnosno Vladi Republike Srbije, da pred ovaj skupštinski dom izađe sa predlogom zakona o izmeni Zakona o privatizaciji, jer je to ono što je za Srbiju danas bitnije od ovog zakona o stečajnom postupku i zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Naime, mi danas u Srbiji imamo veliki problem sa Zakonom o privatizaciji, odnosno sa privatizacijom mnogih preduzeća koja su na loš način privatizovana. Agencija za privatizaciju danas raskida dobar broj kupoprodajnih ugovora koji su potpisani sa novim vlasnicima, zbog toga što novi vlasnici ne ispunjavaju uslove po ugovoru i tako dolazimo u jednu situaciju pravnog vakuuma, jer Zakon o privatizaciji nije predvideo takav slučaj, slučaj raskida ugovora. Sada agencija nema rešenje. Ne znaju šta će sa tim preduzećima, kako će nastaviti rad, kako će ih i da li će ih ponovo privatizovati i na koji način.
Bilo bi mnogo pametnije da smo raspravljali danas o tom Zakonu o privatizaciji, da smo njega izmenili da bismo omogućili preduzećima u Srbiji koja su na loš način privatizovana, u kojima je ugovor raskinut, da se mogu na određen način konsolidovati, srediti svoje poslovanje i privatizovati po novom, kvalitetnijem zakonu.
Što se tiče zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, mi iz SRS smatramo da je taj zakon loš kao i prethodni, da je nepotreban, suvišan. Naime, ovim zakonom se osniva jedno telo, jedno pravno lice koje će imati posao samo da izdaje licence stečajnim upravnicima.
U članu 3. ovog predloga taksativno su navedeni poslovi koje će ova agencija da obavlja, a odmah na kraju tog člana je rečeno koje poslove agencija obavlja kao poverene poslove. Lepo stoji da poslove pod tačkom 1), 2) i 4) agencija obavlja kao poverene. Postavlja se pitanje ko ove poslove poverava agenciji? Verovatno je to Ministarstvo privrede, što je i logično. Ako Ministarstvo privrede poverava neke poslove agenciji, postavlja se pitanje zašto ih ono samo ne vrši? Ministarstvo privrede ima dovoljno kadrova, prostora, dovoljno ljudi da može ove poslove samo da obavlja.
U tački 1) stoji da je prvi posao agencije da izdaje, obnavlja i oduzima licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom. Ovaj posao izdavanja i obnavljanja licence je posao tehničke prirode koji može da obavlja Ministarstvo, odnosno služba Ministarstva privrede.
Tačka 2) - agencija organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika. Po članu 14. zakona o stečajnom postupku, ministar privrede propisuje uslove, program i način polaganja stručnog ispita. Ako ministar propiše i uslove i program i način polaganja stručnog ispita, zašto Ministarstvo ne bi moglo da sprovede taj stručni ispit, da ga realizuje, da organizuje polaganje stručnog ispita za stečajnog upravnika?
Zašto sada imamo posebnu agenciju koja će sprovoditi taj program koji propisuje Ministarstvo, koja će po tom programu samo da organizuje ispit i da ljudima daje licence za taj posao?
Treća tačka je da je posao agencije da vodi imenik stečajnih upravnika. I ovo je tehnički posao, vođenje imenika. I taj posao mogu da rade dva čoveka u Ministarstvu. Zašto je potrebna posebna agencija da vodi taj posao, kada se radi o jednom tehničkom poslu?
Tačka 4) - agencija vrši nadzor nad radom i prati razvoj profesije stečajnog upravnika. Već je u članu 12. zakona o stečajnom postupku rečeno ko vrši nadzor nad radom stečajnih upravnika. Taj nadzor vrši stečajno veće, odnosno stečajni sudija. Zašto se sada i agencija postavlja kao nadzornik koji će vršiti nadzor nad radom stečajnog upravnika?
U tački 6) - agencija prikuplja i obrađuje statističke i druge podatke od značaja za sprovođenje stečajnog postupka. Statističke podatke prikuplja republički organ za statistiku, zašto bismo imali paralelan organ koji će te podatke da prikuplja?
Tačka 7) - agencija predlaže nacionalne standarde za upravljanje stečajnom masom i kodeks etike, koji se donose u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. U prethodnom zakonu je već rečeno ko donosi te standarde, to je Ministarstvo, odnosno ministar. Šta znači sada - agencija predlaže? Ko garantuje da će se ministar složiti sa tim što agencija predloži? Da li će ministar to da prihvati ili će, iz razloga što se ne slaže sa tim, da pravi neke druge standarde i da ih onda donosi?
Sve ovo govori da je agencija jedno telo koje je ovde nametnuto bez razloga, jer sve ove poslove može da obavlja Ministarstvo privrede i ne treba opterećivati budžet države ovom agencijom.
Takođe, u članu 5. stoji nešto što je nelogično i ne sme da stoji ovde, a to je da za obavljanje pojedinih stručnih poslova iz svoje nadležnosti agencija može da angažuje domaća ili strana pravna ili fizička lica.
Agencija uglavnom radi tehničke poslove, poslove tehničke prirode. Sada će angažovati domaća ili strana, stručna, pravna ili fizička lica da joj pomognu u obavljanju tih poslova. Svi ti angažmani se moraju platiti. Odakle? Ko će da plati angažovanje stranih pravnih ili fizičkih lica da pomognu agenciji u njenom radu i zašto osnivamo agenciju kojoj u startu treba pomoć nekoga sa strane?
Član 6. - Sredstva za osnivanje i rad agencije. U ovom članu stoji da za osnivanje agencije treba izdvojiti iz budžeta Republike Srbije 30 miliona dinara. To su sredstva koja nisu beznačajna, nisu mala, koja su bitna za ovu državu, pogotovu u ovom momentu kada se mogu utrošiti na mnogo pametniji, racionalniji način. Imamo blokade puteva od strane proizvođača maline, proizvođača višnje i proizvođača pšenice, koji traže neki dinar više za svoju robu, za svoje proizvode, a mi se rasipamo milionima dinara na neke agencije koje su apsolutno nepotrebne.
Takođe stoji da se za osnivanje agencije mogu koristiti i donacije domaćih i stranih pravnih ili fizičkih lica. Kako će agencija biti objektivna i nepristrasna ako će za osnivanje agencije biti korišćena sredstva iz donacija domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica, a isto to se predviđa i za rad agencije? Znači, i rad agencije će se finansirati iz donacija. Ne može ta agencija biti objektivna ili nepristrasna ako će primati novac od fizičkih lica, bilo domaćih bilo stranih.
Zadnja stvar na koju želim da ukažem takođe se odnosi na finansiranje rada agencije - sredstva za rad se obezbeđuju iz prihoda koje agencija ostvari obavljanjem poslova iz svoje nadležnosti. Koji su to stalni prihodi koje će agencija imati da bi mogla da se finansira i da finansira onaj broj ljudi koji će biti propisan nekim statutom, odnosno nekim aktom agencije? Ovde se nigde ne navodi; taj statut agencije će usvojiti upravni odbor. Agencija će imati verovatno veći broj zaposlenih koji će morati redovno da primaju svoje plate. Koje stalne prihode agencija ima da može da servisira sve te obaveze? Agencija nema stalne prihode.
Verovatno će agencija naplaćivati stručne ispite, izdavanje licenci, ali ovaj zakon o stečajnom postupku i poslovi... odnosno stečajni upravnik koji je definisan ovim zakonom kao pojedinac uglavnom se odnosi na privatna preduzeća. Stečaja u tim preduzećima kod nas u Srbiji je danas vrlo malo, ili ih neće biti. Privatnik neće dozvoliti da njegovo preduzeće ide u stečaj. Radije će on da proda svoju imovinu pa da namiri dugovanja, nego da to prepusti državi.
Znači, neće biti velikog interesa za ovo. Neće imati stalnih prihoda i agencija ne može da obezbedi funkcionisanje na ovaj način kako ste vi to zamislili. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, a neka se pripremi narodni poslanik Sreto Perić.

Moje dame narodne poslanice, gospodo narodni poslanici, evo jedna lepa vest: sedam plus jedan i po dinar, putevi su slobodni, toliko vredi pšenica danas, a višnje su sledeće na dnevnom redu. Dakle, Vlada je postigla dogovor i to je kraj te priče.
Što se tiče ovog malog zakona od 15 članova i velikih reči koje smo danas čuli, moram da primetim da je samo u pitanju jedna mala agencija, da ona nikakav balast neće biti ni ovom narodu, ni bilo kojoj vladi, niti će to koštati toliko da će biti nemoguće ispuniti, ili da ćemo na nekoj drugoj strani osiromašiti. U pitanju je svođenje čistih računa u kompleksu zakona koji regulišu stečajni postupak, pa, po logici stvari, i poboljšavaju samo upravljanje tim postupkom kroz prave, stručne ljude koji se zovu stečajni upravnici. Tačno će se znati šta ko plaća, ko za šta odgovara i ko šta radi. Znaće se i ko pije i ko plaća.
Sigurno je da će dobar i kvalitetan rad stečajnih upravnika, koje i kratki rokovi zakona o stečajnom postupku teraju na to, doprineti da će oni ne samo sami sebe isplaćivati, već znatno doprineti očuvanju i uvećanju vrednosti imovine stečajnih dužnika. To je jedna šansa koja do danas nije postojala.
Trideset godina sam u advokaturi i prevršilo je svaku meru druženje sa penzionisanim računovođama, saldo kontistima, ljudima koji u osamdesetim godinama vode stečajne postupke. Tu nema ni kvaliteta ni uspeha (naravno, ima i drugih primera), upravo zbog toga što takvi nisu bili licencirani; a spomenut je gospodin Janjušević.
Ono što bih video kao sledeći korak i što je veoma važno, a nije baš toliko vezano za samu agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, jeste nedostatak jednog oditorskog organa u čitavom pravnom sistemu. Pretpostavljam da Vlada to ima u vidu i da će izaći i sa takvim jednim predlogom.
Tu se ne bi radilo samo o kontroli, naravno, stečajnih upravnika koji su u nekoj skali važnosti možda u donjem delu. Radilo bi se i o kontroli privatizacije, kada već idemo dole da se penjemo gore, radilo bi se o kontroli javnih prihoda, javnih rashoda, o kontroli budžeta. Dakle, oditorski sud ili već neki drugi organ ili druga organizacija, kakve postoje u svim zemljama na svetu, koja ima izuzetno važnu i značajnu funkciju, trebalo bi da polako i u našim glavama, pre svega, pa potom i u papirima ugleda svetlost dana i u našem pravnom sistemu.
Drugo što sam čuo da će biti dok sam govorio o zakonu o stečajnom postupku, a nije loše ponoviti, to je baza podataka. Imenik, O.K.; on će da zabeleži, kao jedna službena knjiga, podatke o stečajnim upravnicima i izvod iz takve knjige garantuje da čovek ima licencu. Međutim, baza podataka koja bi bila dostupna svim ljudima koji rade ili imaju bilo kakve veze sa stečajnim postupkom bi bila izuzetno značajna. Time bi se i javnost, transparentnost rada stečajnih upravnika, pa i postupaka, sudskih, stečajnih, približila svakom ko je zainteresovan i definitivno otklonila neka mističnost koja za sada ovde ipak postoji.
Kolege narodni poslanici koji su članovi Odbora za privatizaciju dobili su pre jedno tri nedelje ili mesec dana spisak (mislim da je Trgovinski sud u Beogradu) stečajnih veća i stečajnih upravnika, dakle, koji je sudija kojeg upravnika predložio. Mislim da bi poslaničke grupe mogle to da pregledaju malo pažljivije. Raznoraznih tu ima koincidencija, slučajnosti; ne bih dalje ništa da insinuiram, ali, verujte, te tabele su vrlo interesantne.
Ovaj zakon valja usvojiti bez daljih i velikih priča. Razumem teškoće u kojima se nalaze moje kolege koji su protiv ovog zakona, ali stara kineska poslovica kaže – teško je uhvatiti u tunelu crnu mačku, a pogotovo kada je nema. Hvala.