Dame i gospodo, malo ću da prekinem monotoniju lekova. Malo ću da prekinem stručni simpozijum o lekovima, budući da je to šta negde jeste lek i gde nije lek vrlo diskutabilno i namenjeno je zdravstvenim komisijama, koje se biraju na način na koji se biraju.
Videli smo u projektu - Zdravlje za 2003, napisano u Mladenovcu, šta su eksperti napisali, a iza toga na 20 stranica, stotinak komisija, četiri-pet članova, rodbinski vezane osobe. Oni su nam krojili kapu za zdravstvo i mnogo toga što se i danas dotiče zakona o PDV.
Recimo, problem dijalize. Čuli smo juče da se blizu 4.000 bolesnika leči dijalizom, telesnom, vantelesnom, ukupno i preko 4.000. Prosečna cena jednog dijaliznog tretmana je od 4.000 do 7.800 dinara, tri puta nedeljno, i to će ispasti negde oko pola miliona dijaliza se obavi za godinu dana u Srbiji, sa prosečnom cenom blizu 100 evra po jednoj.
Zašto ovo pričam? Ako se to oporezuje sa 8%, otvaraju se dva osnovna pitanja, kako će se u tom lancu oporezivanja naći kuće koje ili uvoze dijalizatore, domaće kuće, ili učestvuju u proizvodnji dijalizatora. Učešće u proizvodnji; obično se naručuje membrana, koju prave dva ili tri svetska proizvođača, i na nju će se platiti PDV. Da li po 8% ili 18%, piše materijal za dijalizu, i to još uvek nije sve, to je samo segment, participijent budućeg potrošnog materijala.
Da li će jednako biti oporezovane druge strukture, PVC granulat, koji može imati i drugu nenamensku svrhu. Ako ga uzme samo fabrika koja pravi dijalizator, ako preko nje uzme neko drugo lice, da bi to bilo jeftinije. Da li će u istim odnosima biti oni koji proizvode i oni koji uvoze gotovu robu? Da li će konkurencija biti jednako razvijena?
Da li ćemo oporezovati dodatno potrošni materijal, kao što su kateteri, pristupi za dijalizu, za vantelesnu i telesnu. Cena im je preko 100 do 150 evra po jednoj jedinici. Koliko je velika incidenca bolesnika koji počinju lečenje dijalizom, da nam i prevalenca zbog toga raste, jer kvalitet života se produžava na dijalizi.
Zašto ovo kažem? Nekada bolesnik mora da kupi, jer ustanova često nema sredstava da zanovi katetere. Ako to bolesnik kupi u veledrogeriji, to košta, jer se i ona ugradila. U socijalnom će da refundira cenu onoga što je platio i neće nikada dobiti ono što je uložio, jer će mu reći - to i to po našem pravilniku košta toliko. Danas se pri refundaciji daju nekakve drugačije cene, nikada one realne.
Za refundaciju šta reći tek ako se oporezuju i ugradni materijali, ako su to teflonski graftovi za krvne sudove, šta ako je to srčana valvula, znate koliko to košta, a tek pejsmejker. Ljudi danas čekaju za kuk dve godine, četiri godine za kateterizaciju i da odrade operaciju.
Ako to hoće da skrate, prinuđeni su sadašnjim ustrojstvom da to kupe da bi brže došli na red, a na stranu refundacija.
U startu su poskupeli jer platio PDV kada je uzeo, pa PDV jedna drogerija, veledrogerija, pa obavezno kupi u prodavnici gde je lekar dogovorio sa apotekarom, i ako kupiš tu onda to vredi, a ako ne onda neće da ti ugradi. Ti možeš da kupiš u Nemačkoj i doneseš, a on ga neće ugraditi, jer nisi kupio tamo gde ima proviziju.
Znači, mi dodatno oporezujući stvaramo dodatni problem, dodatno opterećujemo onoga koji će nekada morati da kupi, a na stranu i državu. Ako prilivamo u budžet 8% više od toga, mi ćemo skuplje platiti to što se vrati, pa to deluje kao uzimala - davala, u nekoj globalnoj proceni.
Kako recimo sa rastvorima za dijalizu, to prave naše fabrike. Ako se voda oporezuje sa 18% ili 8%, odvojiti tu vodu koja ide u hemiju, koja ide u preparat, u injekciju, u rastvor, od vode koja je tehnološka. Kako se deli voda u česmi? Kako da se uzme čista so? Da li će 8% ili 18%? Kako će druge soli koje ulaze?
To je vrlo komplikovana procedura i zato je možda bolje ne čačkati, ne oporezovati to, jer će nam konačno poskupeti dijalizu, pa će opet više fond da daje za zdravstvo. Onda je to pitanje kada dobije određeni fond novac i sada treba da pošalje bolnici, da li će prvo da namiri dugove ili će prvo dati plate. To je izvor socijalnih nemira.
Hoću da kažem za udžbenike, jer je i to bliski problem. Udžbenici se kod nas rade u malim tiražima. Na mnogim fakultetima pišu sopstveni profesori. Udžbenici do sada nisu bili oporezovani. Ako sada budu, biće još skuplji, biće novih motiva ili da ih profesori ucenjuju, da im za novac naplaćuju udžbenike, ili oni koji to ne rade da budu profesori za dobit, jer će kopirati udžbenike. Tema je vezana za udžbenike i monopolsko ponašanje profesora, kojima to sada na ovaj način Vlada može da omogući.
