Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 120 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Nadica Momirov, Vladimir Milankov, Željko Ivanji, Ksenija Milivojević, Aleksandar Lazarević, Miloš Aligrudić, Dragan Šormaz, Dušan Proroković, Milica Gavrilović, Željko Tomić, Leila Ruždić-Trifunović, Esad Džudžević, Nikola Milošević i Vladimir Milentijević.
Prelazimo na 9. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O SLOBODNOM PRISTUPU INFORMACIJAMA OD JAVNOG ZNAČAJA (nastavak u pojedinostima)
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za kulturu i informisanje predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.

Dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka uložila je amandman na član 4. da bi se suzilo diskreciono pravo lica koje ima informaciju za koju postoji javni interes da se zna i u tom smislu izvršilo preciziranje odredbe, jer se kaže da je opravdan interes javnosti da zna, osim ukoliko organ vlasti dokaže suprotno. Da bi se to diskreciono pravo, koje je prilično široko, suzilo i bilo u saglasnosti sa pozitivnim propisima, predlažemo da stoji izmena – da je posredi slučaj za koji je ovim zakonom isključeno ili ograničeno pravo na pristup informacijama.
Na ovaj način se faktički decidirano i potpuno striktno, po zakonu ispravno govori o tome da imalac informacije za koju postoji opravdan interes javnosti da zna može informaciju uskratiti tražiocu samo u slučaju ukoliko je to isključivo propisano odredbama ovog zakona. Mislim da je jako važno da se ovaj amandman prihvati. Na to su ukazivali svi članovi Odbora za kulturu i informisanje i predlažem poslanicima da dobro razmisle, jer mislim da se na ovaj način uređuje da pravilo izuzetka bude samo u tom slučaju ukoliko ga zakonodavac kao takvog predvidi.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 141. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja tražeći da se ovaj član promeni tako da glasi: "Prava iz ovog zakona pripadaju svim domaćim pravnim i fizičkim licima pod jednakim uslovima, bez obzira na prebivalište, boravište, odnosno sedište ili lično svojstvo kao što je rasa, veroispovest, nacionalna i etnička pripadnost, pol i slično".
Naime, po ovom zakonu već je načelo koje je proklamovano u članu 6. kasnije prekršeno u članu 17. tako što su od obaveze plaćanja nadoknade oslobođeni novinari kada kopiju dokumenta zahtevaju radi obavljanja svog poziva.
Zatim, udruženja za zaštitu ljudskih prava kada kopiju dokumenata zahtevaju radi ostvarivanja ciljeva udruženja i sva lica kada se tražena informacija odnosi na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine, osim u slučajevima iz člana 10. stav 1.
Nedopustivo je prvo proklamovati prava za sve pod jednakim uslovima, a onda nekima ta prava uskraćivati. Cilj ovog amandmana je da se ograniči u skladu sa Ustavom i zakonom, jer nam i Ustav dopušta takvu mogućnost, da se stranim fizičkim i pravnim licima na poseban način uredi ostvarivanje određenih prava pred državnim organima Republike Srbije.
Ovo bi bilo dobro iz više razloga. Najpre što bismo na taj način sprečili raznorazne svetske i belosvetske organizacije, udruženja, strane vlade, strane agenture da bez ikakvih ograničenja dobijaju i traže podatke od naših državnih organa. Sprečili bismo mogućnost da naši organi budu zatrpani stotinama i hiljadama zahteva. Uostalom, i za ove domaće strane agenture, odnosno razne nevladine organizacije, koje su do sada zarađivale povelike svote novca tako što su podatke iz državnih organa, preko Ibarske magistrale, preko motela i na razne druge načine, izvozile u inostranstvo i to je bila izuzetno profitabilna aktivnost, sprečićemo da ti ljudi i njihove porodice ostanu bez sredstava za život.
Jer, primetan je trend da je sa dolaskom DOS-ovske vlasti na čelo u Srbiji drastično smanjena pomoć raznoraznim nevladinim organizacijama koje su ranije plaćane iz inostranstva, a sada su građani Republike Srbije prinuđeni da plaćaju razne Sonje Biserko, gospođe Vučo i slično, a građani Srbije to u velikom broju ne žele. Na ovaj način rešili bismo taj problem i umesto da oni poput krvopija isisavaju život iz našeg budžeta vratili bismo ih nazad na strane budžete.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 11. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za kulturu i informisanje predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.

Poslanička grupa Demokratske strane smatra da je preformulacija neophodna radi preciznosti rešenja i njegove lakše primene u praksi. Uz to, na kraju člana dodat je još jedan uslov koji bliže objašnjava šta se sve podrazumeva pod zloupotrebom prava na pristup informacijama, pa je tako naznačeno da se o zloupotrebi radi kada su zbog prekomernog zahteva nekog tražioca osujećeni drugi potencijalni tražioci da pravovremeno dobiju traženu informaciju.
Smatramo da treba predvideti ovakve mogućnosti i da je jako važno da zakon bude precizan. Zbog toga ne vidimo razlog da amandmani koji su u skladu sa preciziranjem određenih zakonskih predloga, a faktički ne menjaju njegovu suštinu, ne budu prihvaćeni i u tom smislu predlažem da poslanici republičkog parlamenta prihvate stav Odbora za kulturu i informisanje koji je ovaj amandman prihvatio.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje predlažu da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 13. Predloga zakona.
Potpuno je neprihvatljivo ovakvo obrazloženje, gospodine ministre, za neprihvatanje amandmana na član 13, mislim na obrazloženje Vlade Republike Srbije, zato što upravo moj glavni argument i nas srpskih radikala jeste da preciznije definišemo ovaj član, a vi kažete u svom obrazloženju da se amandman ne prihvata zbog toga što je predlagač to bolje definisao. Vidite, SRS i ja kao podnosilac amandmana smatramo da nije tako i objasniću vam to na nekoliko primera.
U članu 13. zakona rekli ste da: "Organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako tražilac zloupotrebljava prava na pristup informacijama od javnog značaja, naročito ako je traženje nerazumno, često, kada se ponavlja zahtev za istim ili već dobijenim informacijama ili kada se traži preveliki broj informacija".
Ko je taj ko će da procenjuje, a u pitanju su državni organi i pojedinci, službenici koji moraju da daju te informacije, šta je to nerazumno, šta je često i koliki je broj informacija potreban?
Ako neki tražilac dođe kod državnog organa, koji sada po ovakvom vašem članu ima diskreciona ovlašćenja da se bahato ponaša u pravom smislu reči, i zatraži pet informacija, recimo, vi onda procenjujete koji je to gornji limit; za vas, odnosno za nekog državnog službenika broj od pet ili deset može da bude preveliki broj, a možda je to samo početak u postupku gde tražilac ima nameru da nastavi, dakle, da potraži neku informaciju.
Vi sada imate regionalne agencije za privatizaciju u mnogim gradovima u Srbiji. Slučaj je takav i u Kragujevcu. To je regionalna agencija za Šumadijski okrug. Dođe neko od ojađenih radnika iz preduzeća "Venčac" iz Aranđelovca, dođe neko od radnika iz PKB-a iz Kragujevca, dođe neko od radnika "Knjaza Miloša" i traži od nadležnog organa, od predstavnika Agencije za privatizaciju, informaciju kako je izvršena privatizacija - time se najviše i najčešće u poslednje vreme bavi skupštinski Odbor za privatizaciju, zatrpan je gomilom tog materijala – a onaj tamo mu kaže, znate, ne mogu da vam dam preveliki broj informacija, odnosno jednog dana mu odloži, daće mu sledećeg dana i tako dalje, a od pet koje on zatraži dobije dve ili ne dobije nijednu informaciju.
Uz to, zaista, stvara se pravna nesigurnost, jer vi dajete ovim i ovakvim članom mogućnost da ti državni službenici zloupotrebljavaju taj svoj položaj, odnosno da kažu - za mene je to veliki broj informacija i zašto ti dolaziš tako često. On mora da dolazi često ako je opljačkan, odnosno ako je fabrika nakaradno privatizovana.
Na primer, ja sada dođem i zatražim informaciju o tome kako je Cementara u Popovcu privatizovana i meni nadležni državni organ kaže – ne mogu da ti dam te informacije, to je preveliki broj informacija. A ako u kontinuitetu treba da se dođe do nekog saznanja, onda je bolje da se prihvati ovo rešenje koje sam ja dala, da ne može da se da odjednom toliki broj informacija, a postepeno da dođemo do prave istine, odnosno do onoga što je tražiocu važno.
Dakle, bilo bi dobro da se umesto ovih potpuno neprihvatljivih reči, često i nerazumno, predloži bolje rešenje. Tako sam stavila u svom amandmanu da to ne bude ponavljanje zahteva za istim brojem informacija i da se definiše šta je to i koliki broj informacija, odnosno da se prihvati da u zadnjoj rečenici, kao što sam predložila, bude da ne može tražilac da zahteva odjednom toliki broj informacija. Koliki će taj broj na kraju da bude, to se ne zna, jer sve zavisi od slučaja do slučaja.
Prosto je neverovatno da se unapred na ovakav način oduzima pravo nekome, a navodno mu po zakonu dajete to pravo da dođe do informacija, sa tim što ga ograničavate i ne dajete mu mogućnost da na kraju dođe do potpune istine. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za kulturu i informisanje predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, kada smo juče u načelu govorili o zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja, mi srpski radikali smo rekli da smo svesni da ovakav zakon u Srbiji treba da se donese, ali smo takođe rekli da smo ulagali određeni broj amandmana sa namerom da se zakon uredi, da bude primenljiv, upotrebljiv i da bude usklađen sa uslovima koji postoje u Srbiji.
Naša namera je zaista bila iskrena i rekli smo, ako bi se neki od amandmana usvojio, a zaista suštinski doprinosi poboljšanju ovog zakona, da bismo bili spremni da glasamo za ovaj zakon.
Odbor za kulturu i informisanje, kao nadležni odbor, prihvatio je ovaj amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, međutim, Vlada Srbije ga nije prihvatila, a ovde je i neko obrazloženje Vlade, ali mislim da je suština u tome da Vlada Srbije nije prihvatila ovaj amandman da bi sinoć u svim medijima moglo da se kaže kako su jedino srpski radikali protiv omogućavanja pristupa informacijama od javnog značaja. Naravno, to nije istina. Istina je da je ovaj zakon loš i da je naša namera da ga uredimo podnetim amandmanima.
Amandman na član 15. je zaista potpuno smislen, potpuno u skladu sa ostalim zakonima i prosto je neverovatno obrazloženje Vlade prilikom odbijanja tog amandmana.
Amandmanom se, naime, traži da "tražilac organu vlasti podnosi pismeni zahtev za ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, na jeziku koji je u skladu sa Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma".
U stavu 6. se kaže: "Ako tražilac ne otkloni nedostatke u roku od 15 dana od dana prijema uputstva o dopuni, a nedostaci su takvi da se po zahtevu ne može postupati, organ vlasti doneće zaključak o odbacivanju zahteva kao neurednog i dostaviti ga tražiocu."
Ne vidim ko bi u ovoj sali rekao da ovaj amandman nije zaista pravi i da zaista ne čini da se zakon kvalitativno popravi.
Vlada, prilikom odbijanja ovog amandmana, kaže – amandman na član 15. stav 1. ne prihvata se iz razloga što je upotreba jezika već regulisana Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma i Zakonom o opštem upravnom postupku, te odredbe tih zakona nije potrebno ponavljati.
Znači, očigledno je da i Vlada misli da je ovo što sam ja u ime SRS predložila potpuno u redu, potpuno prihvatljivo, ali ne može da se prihvati zato što predlog dolazi od srpskih radikala.
U drugom delu obrazloženja Vlada kaže – isto tako ne prihvata se ni izmena stava 6. ovog člana, gde se striktno određuje rok od 15 dana u kome tražilac može da otkloni nedostatke svog zahteva. Rešenje dato u predlogu zakona je mnogo fleksibilnije i ide u prilog tražiocu.
Takođe mislim da je ovo obrazloženje Vlade neprihvatljivo i potpuno sam ubeđena da je ovaj predlog koji smo mi dali u ovom amandmanu nešto što mora da se prihvati, odnosno da postane sastavni deo zakona.
Bez obzira što je upotreba jezika i pisma regulisana zakonom, mi to i tražimo da se naglasi, jer svi dobro znamo šta se sve dešava u pojedinim delovima Republike Srbije, i ne da nije potrebno, nego je neophodno da u svakom zakonu naglasimo, tamo gde se govori o tome, potrebu za upotrebom jezika i pisma u skladu sa važećim zakonom u Srbiji.
Na kraju krajeva, mi moramo da znamo na kom jeziku komuniciramo. Ovih dana imamo, vezano za ove poslednje lokalne izbore, niz događaja koji nam govore da se izgleda ne razumemo i da ne znamo ko kojim jezikom priča. U Opštini Zemun, iako je juče protekao poslednji dan do kada je bivši predsednik Skupštine mogao da zakaže Skupštinu, ne pada mu na pamet da to uradi, očigledno čovek ne zna kojim to jezikom govore građani Zemuna koji su tražili promene u Zemunu. Takođe, recimo, u Opštini Babušnica, gde je predsednik Opštine jutros promenio sve brave da novoizabrani predsednik Skupštine i njegov zamenik, koji su iz druge političke opcije, ne bi mogli da uđu u prostorije da obavljaju funkcije za koje su birani.
Znači, veoma je bitno na koji način komuniciramo, kojim jezikom komuniciramo, kako dolazimo do javnih informacija. Predlažem vam, poštovane kolege, da ovaj amandman usvojite, jer na taj način kvalitativno popravljamo zakon, gospodine ministre.