Hvala. Sada reč ima dr Rade Jović, narodni poslanik, izvolite. Povreda Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, danas je trebalo na dnevnom redu da bude Zakon o Narodnoj skupštini. Narodna skupština, kao jedan od temelja, od stubova uređenja države, nije očigledno vredna pažnje. Lako smo odbili da to bude na dnevnom redu. Postavlja se sada pitanje  da li je 205 poslanika, koji su potpisali inicijativu da se o zakonu gde se celovito uređuje materija vezana za Narodnu skupštinu raspravlja, pogazili sopstvene potpise.
Hajde da ne raspravljamo o mnogim spornim temama koje su bile na dnevnom redu i vezane za ovaj zakon. Možda treba štošta tu doraditi, prepraviti itd. Ali haranga koja je dignuta protiv poslanika i ove institucije je bila neverovatna i nepodnošljiva. Toliko je laži i neistina izneto u javnosti o statusu poslanika i svemu onome što se dešava u ovoj Skupštini da to postaje nepodnošljivo i ponižavajuće za instituciju Narodne skupštine i narodnog poslanika kao nekoga ko je nosilac jednog od stubova vlasti u Republici Srbiji.
Zato bih želeo da na sledećoj sednici Skupštine kada konačno budemo govorili o toj materiji, jasno kažemo svoju reč o svim onim lažima i poluistinama koje su iznete i o poslanicima i o Narodnoj skupštini.
Stvorena je atmosfera u Srbiji da svako ima pravo na ulici da pljune na poslanika. Tendenciozno se ovde slikaju poslanici koji da bi stigli na vreme na skupštinsko zasedanje krenu u četiri ujutru i onda zadremaju pa stvara se utisak da svi poslanici dremaju ovde.
Dole u skupštinskom restoranu je pored poslanika armija ljudi koja i pije i jede po povlašćenim cenama, a onda se o tome priča kako samo poslanici piju i popili su toliko i toliko. Neću dalje da nabrajam laži i neistine i poluistine koje se tiču ovoga. Gospodo, kome je interes da se jedan takav zakon, koji će urediti Narodnu skupštinu i status narodnog poslanika, ne donese? Interes je gospodo tajkuna koji žele da za male pare kupuju poslanike ovde i da donese zakone kako njima odgovara.
To su isti oni koji su pljačkali Srbiju dok smo bili u najtežem periodu. Protiv njih moramo da dignemo glas i da podignemo dostojanstvo i narodnog poslanika i Narodne skupštine. Zato svoje koleginice i kolege pozivam da, kada na sledećem zasedanju budemo govorili o tom zakonu, ostavimo po strani ove demagoge koji nas prodaju da bi dobili nekakav sitan poenčić u biračkom telu i da otvoreno i jasno govorimo o ovom zakonu – ono što realno mislimo i ono što smo potpisali u predlogu. Zahvaljujem.

Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona na predlog narodnog poslanika Miloljub Albijanić, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave u zajedničkom načelnom pretresu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O PARNIČNOM I IZVRŠNOM POSTUPKU (načela)
Da li predstavnik predlagača Zoran Stojković, ministar pravde želi reč? (Da.)
Jedno obaveštenje, pre nego što počnete, doktor Dragor Hiber je određen za predstavnika poslaničke grupe DS za ove dve tačke dnevnog reda.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, danas imam zadovoljstvo da vam u kratkim crtama izložim osnovne elemente dva, po meni ključna, reformska zakona koja regulišu procesnu materiju odvijanja postupaka pred sudom. Iskreno, malo mi je žao što i Zakon o medijaciji nije ovde na dnevnom redu, već će za nekoliko dana ući u proceduru. Tada bi dobili kompletno regulisanu proceduru pred sudovima u postupcima gde se štite ona osnovna prava naših građana, počev od imovinskih, statusnih i sličnih.
Zakon donosimo zato što je po Ustavnoj povelji ova materija data u nadležnost republika pa je bio red da mi donesemo valjane zakone i regulišemo ovu oblast. Dva razloga su tu veoma bitna.
Jedan je da udovoljimo onome što je naša obaveza prema građanima ove zemlje, a to je da u razumnom roku omogućimo zaštitu prava građana i ostvarenje njihovih prava od strane domaćih sudova. Znači dati im mogućnost zaštite u tzv. razumnom roku. Drugi je da zadovoljimo sve one standarde koje smo prihvatili ratifikacijom i poveljom o ljudskim pravima i o usvojenim standardima Saveta Evrope. Znači istovremeno ispunjavati i obaveze koje smo preuzeli ulaskom u Savet Evrope.
Mislim da ovi zakoni veoma dobro izjednačavaju oba elementa jer svi oni valjani standardi su zaista ugrađeni, tako da je ocena Saveta Evrope da je to urađeno na veoma dobar način, a mislim da će ove izmene zakona dati zaista dobro ubrzanje i omogućiti građanima da dođu do svojih prava u tom razumnom roku.
Ubrzanje postupka se ogleda u više izmena i novina a ja ću ukazati samo na pojedine. Pre svega, napušteno je načelo materijalne istine i dat je prioritet načelu raspravnosti da ne bi, kao do sada, sudovi gubili užasno mnogo vremena dokazujući neku materijalnu istinu, a stranke to zloupotrebljavale i razvlačile. Sada je preneta obaveza na stranke da svoja prava, odnosno da za svoja prava daju valjane argumente i valjane dokaze, da pruže dokaze za ono što tvrde da je njihovo pravo i obrnuto. Dakle, onaj ko osporava treba da pruži dokaze na te okolnosti.
Istovremeno, postupak je ubrzan na taj način što je predviđeno ono isključenje o nemogućnosti kod zloupotreba neurednih podnesaka i tužbi. Sada je to veoma pojednostavljeno, postupci će biti strogi prema nepoštovaocima tih odredbi. Istovremeno je predviđeno da se daje mogućnost izuzeća samo u izuzetnim situacijama i smanjen je onaj obim i mogućnost stranaka da zloupotrebljavaju taj institut izuzeća.
Ukinut je institut mirovanja kako bi se postupak ubrzao. Predviđena je obaveza odgovora na tužbu i njegovo propuštanje i sankcionisanje i donešenje presude zbog propuštanja. Znači, učinjen je niz izmena koje se odnose na sam postupak kako bi se dobila jedna zaista valjana situacija, jedno ubrzanje i kako bi se dala mogućnost sudovima da brže postupaju u ovim predmetima.
Uvedena je znatno veća obaveza svih učesnika u postupku. Dakle, da se ponašaju u skladu sa Zakonom i da bi se sprečila njihova zloupotreba. Pre svega veća ovlašćenja predsednika veća da regulišee postupke pred sudom, a sa druge strane da izriče valjane kazne.
Takođe, uveden je niz novih instituta koji treba da dovedu do ubrzanja postupka. To je mogućnost da se zastane sa postupkom i da se dobije pravni stav, jer to je ona naša obaveza usaglašavanja stavova različitih sudova.
To je regulisano posebnim poglavljem gde je data mogućnost da se zastane, da se dobije pravni stav Vrhovnog suda i onda u velikom broju predmeta koji postoje u Srbiji imamo jedan standardni stav koji može da se primeni i da se predmeti završe brzo.
Verovatno ste uočili kao novinu, da je uvedena neposredna revizija koja daje mogućnost da stranke kad imaju pravo žalbe mogu da se dogovore i da odu direktno na reviziju kod Vrhovnog suda, a i da dobiju pravni stav ako je sporno pravno pitanje. Na taj način se izbegava ona procedura žalbe, pa drugostepeni sud, pa ukidanje, pa ponavljanje postupka, pa se dolazi do revizije, a izgubi se nekoliko godina.
Znači, osnovna je bila želja da se postupak ubrza. Ono što je možda najveće ubrzanje u postupku je odredba koja reguliše pitanje žalbe. Za razliku od dosadašnje prakse gde ste imali mnoga ukidanja i ponavljanja postupaka, sada je to pojednostavljeno pa, ako drugostepeni sud nađe da ima neki propust, odnosno da postoji povreda u postupku kod prvostepenog suda, nakon prvog ukidanja, već kod druge presude, drugostepeni sud, ako nađe da ima mesta za ukidanje ranije, sada više ne može da ukine, može da otvori raspravu pred drugostepenim sudom i da donese presudu.
Sledstveno tome i Zakon o izvršnom postupku, faktički predstavlja jedan logičan nastavak ovog prvog zakona, jer nije dovoljno samo dobiti presudu, nego treba ostvariti svoje pravo iz presude u valjanom roku. U tom smislu je pojednostavljen i ubrzan Zakon o parničnom postupku, ali se vodilo računa o zaštiti interesa dužnika.
Pre svega, predviđeno je znatno veće ubrzanje pri donošenju rešenja o dozvoli izvršenja. Nakon donošenja rešenja o dozvoli izvršenja, sve one pravne radnje koje su ranije davale mogućnost dužniku i trećim licima, koja nisu bila jasno ni definisana, da odugovlačee postupak, sada su isključene.
Postoji mogućnost i sada da se izjavi prigovor ili eventualno žalba ali su postupci veoma kratki. Data je mogućnost izvršnom sudu da ako eventualno ima žalbe i ako nađe da ima elemenata za valjanost te žalbe, zakaže ročište i da reši to pitanje, da se ne gubi vreme odlaska žalbe kod drugostepenog suda. I kod odlaska predmeta po žalbi rokovi su veoma kratki. Ako sudije ne poštuju te rokove, to je zakonom predviđeno kao jedan od slučajeva nesvesnog rada sudija i daje se mogućnost njegovog razrešenja.
Da bi se postiglo valjano ubrzanje data je mogućnost nastavka postupka i kada treće lice ili izvršnim tužbama traži zaštitu nekog svog prava. Zakon tu predviđa da će se postupak izvršenja nastaviti i završiti, a lica koja imaju ta prava mogu da ostvare svoja prava sutra u parnici i jako je dobro regulisano pitanje reizvršenja, što do sada nije bio slučaj.
U svakom slučaju, data je velika mogućnost ubrzanja, a sa druge strane određena zaštita poverilaca. Sada postoji mogućnost da se traži registracija imovine, odnosno evidentiranje imovine dužnika, tako da svaki poverilac, ne samo taj nego i budući poverilac ili zainteresovano lice, može da vidi o kakvoj imovini se radi, zbog eventualne kasnije naplate svojih potraživanja.
Takođe je proširen obim imovine čije se izvršenje traži. Naročito je značajno da je ovde data mogućnost izvršenja i na imovini i nepokretnostima koje nisu upisane u zemljišne knjige. Posebno bih želeo da ukažem da se kao mogućnost izvršenja predviđa i na akcijama i suvlasničkim udelima, što do sada takođe nije bilo slučaj.
Posebno želim da ukažem na jednu novinu koja ima izuzetnog značaja za samo izvršenje. To je onaj skraćeni postupak kod trgovinskih sudova jer danas imamo situaciju da se postupci izvršenja odvijaju veoma sporo i firme koje ne mogu da ostvare svoja prava idu u stečaj zbog dužine trajanja postupka i nemogućnosti da dođu do svojih sredstava. Sada je uveden taj tzv. skraćeni postupak koji može da se završi kod samog izvršnog suda. Amandmanima, koje ćemo usvojiti, dato je i proširenje obima te imovine koja će biti obuhvaćena u tom skraćenom postupku, a i suženje razloga zbog kojih može da se izjavi prigovor.
Kada se tu pogleda još nekoliko novina koje imaju velikog značaja, pre svega novine u vezi sa vrstama postupaka, pa čak i nekih novih postupaka, pitanje obezbeđenja u toku postupka, kao i davanja jemstva, mislim da je ovaj zakon veoma moderan i veoma dobro usklađen sa standardima Evrope, koja traži ubrzanje postupka kako bi i mi postigli ono što se od nas tražilo, na primer, da nema postupka koji traje preko 23 meseca u parnicima a negde oko godinu i tri meseca u izvršenju, već da se sve svede na dva do tri meseca.
To je osnovna intencija ovog zakona. Postoji tu čitav niz novina, kao što je, na primer, poseban postupak za oduzimanje deteta i slično.
Mislim da na ovaj način, neću vas dalje zadržavati, postižemo zaista ono što je neophodna potreba naših građana i preduzeća. Pre svega, da ostvare kod suda svoje pravo, a zatim da u izvršenju i dobiju to svoje potraživanje koje imaju.
S druge strane, ako želimo da idemo dalje treba radimo ono što od nas traži Evropa, a to je da savladamo ovu prvu stepenicu na kojoj se nalazimo kao članovi Saveta Evrope. Mogu da vam kažem da oni smatraju da već može da se razgovara o drugoj fazi našeg pridruživanja. Hvala vam.

Hvala. Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, mi danas u ovom skraćenom izdanju raspravljamo o dva vrlo važna zakona, važna kako za pravosuđe tako i za građane Republike Srbije. Za sudije iz razloga što su oni u prethodnom periodu zbog nesavesnog i nestručnog rada pojedinaca stekli epitet ljudi koji ne rade dobro posao i ne rade u skladu sa zakonom, ne rade na dobrobit Srbije i njenih građana. Sa druge strane, građani su objektivno bili u situaciji da određeni problemi i predmeti nisu rešavani. Sve to, samo po sebi, stvaralo je jedan negativan utisak o sudijama.
Zato smatram da je dobro da danas o ova dva zakona raspravljamo, da se usvoje predložene izmene i dopune zakona, odnosno ceo zakon. Kasnije ću vam reći zašto izmene i dopune, kada budem obrazlagao sadržaje pojedinih zakona. Jednostavno, na taj način će se stvoriti uslovi da i oni koji žele da rade, koji rade u skladu sa zakonom, rade to na bolji i efikasniji način, a da građani konačno budu u situaciji da taj epitet prava i pravde bude nešto sa čim će se oni zadovoljiti.
Socijalistička partije Srbije smatra da su ciljevi, koji se žele postići ovim zakonom, ubrzanje postupka rešavanja sudskih predmeta, njihovo izvršenje, a naravno u želji da građani budu zadovoljni.
Smatramo generalno, i tu ne treba neka velika mudrost, da je potrebna veća efikasnost sudova u Srbiji. Neki podaci govore da parnice u Srbiji u proseku traju preko šest godina, a to samo po sebi govori kakvo je stanje vezano za parnice i koliko je vremena potrebno da bi se došlo do suštine – da građani brže dođu do pravde.
Iz tog razloga, predložena rešenja nastoje da ovaj problem reše, naravno da reše na način koji će biti saglasan i onome što je zakonodavstvo zemalja Evropske unije. Naime, i to smo čuli od predlagača, pored usklađivanja sa odredbama Ustavne povelje, a i to je jedan od razloga što se ovi zakoni donose, pomenuti zakoni sadrže i rešenja iz brojnih preporuka Saveta Evrope, koji su sada postali sastavni deo pravnog sistema tih zemalja.
Ovi zakoni suštinski, kada se stvarno pogleda njihova sadržina, mogu služiti kao primer kako se u Srbiji može napraviti dobar zakon, kako se mogu staviti bolja rešenja u odnosu na postojeća, odnosno da se ona koja su se pokazala kao loša menjaju. Ne možemo reći najbolja rešenja jer će praksa pokazati koliko su ta rešenja kvalitetna.
Sa druge strane imamo činjenicu koju je pomenuo i predlagač, a videćete i iz sadržaja da postoje brojne odredbe zakona koje su sastavni deo preporuka Saveta Evrope. Inače, u pitanju su dva veoma obimna zakona i prava je šteta što Skupština nije u punom sastavu da o tim zakonima raspravlja. Zakon o parničnom postupku ima 494 člana, a Zakon o izvršnom postupku 308 članova.
Šteta je što Skupština o tome ne raspravlja u punom sastavu, ali ko je želeo on je tu i u situaciji smo da kažemo nekoliko reči o ovim zakonima.
Odlična rešenja postojećih zakona o parničnom i izvršnom postupku su zadržana i tu ima delova gde ništa nije menjano, a ono što je bilo predmet sporenja ili što je pokazalo nedostatak u praksi je menjano. Usaglašavanja sa preporukama Saveta Evrope su postala sastavni deo ovog zakona.
Ja sam detaljno pogledao Zakon o parničnom postupku. Kada kažem da su dobra rešenja postojećeg zakona zadržana to se vidi u sadržaju ovog zakona. Naime, ima ukupno deset glava ovog zakona koje nisu menjane a odnose se na stranke i njihove zakonske zastupnike, jezik u postupku, zapisnike, donošenje odluka, pravnu pomoć, suparničare, učešće trećih lica u parnici, obezbeđenje dokaza, glavnu raspravu, rešenja. Znači, ukupno deset glava je deo postojećih pravnih zakonskih rešenja i tu predlagač ništa nije menjao.
Reč je o delu gde se govori o postupku u parnicama iz radnih odnosa, o delu gde se reguliše postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora, o delu koji reguliše postupak u parnicama povodom smetanja državine, o delu koji reguliše izdavanje platnog naloga, o delu zakona gde se govori o postupku u parnicama, o sporovima male vrednosti i u delu zakona koji reguliše postupak u privrednim sporovima.
Deo Zakona o parničnom postupku gde su primenjene preporuke Saveta Evrope je deo koji se odnosi na isključenje izuzeća, deo koji se odnosi na rokove i ročišta, deo koji se odnosi na postupak rešavanja spornog pravnog pitanja, deo zakona koji reguliše pripremanje glavne rasprave, deo zakona koji govori o sudskom poravnanju, deo zakona koji govori o redovnim pravnim lekovima i deo zakona koji govori o vanrednim pravnim lekovima.
Zakon sadrži i potpuno nove glave kao što su postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja, nepoštovanje procesne discipline, deo koji se odnosi na vanredne pravne lekove i deo koji se odnosi na zaštitu zakonitosti. Ovo pominjem namerno da bi se shvatilo koliko mi u našoj zemlji imamo dobre zakone i da je ponekad neopravdana kritika na zakon. Druga je priča kako sudije te zakone sprovode.
Da se ne bi shvatilo kako je sve idilično u ovom zakonu, postoje određeni delovi za koje smo smatrali da ih treba poboljšati – bilo da su neprecizni ili daju osnove za različito tumačenje – pa ću pomenuti nekoliko slučajeva gde smo smatrali da treba ukazati na to predlagaču i dati mu mogućnost da kroz amandmanske promene zakon postane još bolji.
Primera radi, u članu 106. stav 5. Predloga zakona o parničnom postupku, koji govori o računanju rokova, zastarela su potraživanja ili drugog prava, radi se o materijalno-pravnim odredbama, a ne procesno-pravnim, i tu im nije mesto, po našem mišljenju, već u Zakonu o obligacionim odnosima i drugim zakonima koji tu materiju regulišu.
Drugi slučaj se odnosi na glavu XIV koja govori o postupku za rešavanje spornog pravnog pitanja. Osnov za pokretanje postupka pred Vrhovnim sudom je veći broj predmeta, kao jedan od kriterijuma. Ne kaže se šta se pod tim podrazumeva i ostavlja se Vrhovnom sudu da to kroz sudsku praksu učini.
Sa druge strane, ostaju pitanja da li je moguće u nekim ranijim fazama postupka oceniti u čemu se sastoji pravno pitanje, da se ne bi desilo da Vrhovni sud zauzme stav o spornom pravnom pitanju, a da kasnije, u istom ili sličnom predmetu po reviziji, zauzme drugačiji stav.
Najzad, onako kako je formulisan, ovaj postupak važi za sve sporove, bez obzira da li je moguća revizija ili ne. S obzirom na supsidijarnu primenu Zakona o parničnom postupku treba da se odnosi i na Zakon o vanparničnom postupku. Ako je tako, Vrhovni sud postaje krajnja instanca koja u sudskoj praksi odlučuje i u slučajevima u kojima se ne može odlučivati po vanrednim pravnim lekovima. Da li je to bila namera predlagača?
Drugo, u Predlogu zakona o parničnom postupku nema više instituta mirovanja postupka koji je regulisao postupanje suda u slučaju nedolaska stranaka na ročište. Umesto toga, na dva mesta u predlogu, u članu 289. koji se odnosi na pripremno ročište i 296. koji se odnosi na glavnu raspravu, govori se o posledicama nedolaska stranaka na dalji tok postupka.
Dok je član 289. potpuno jasan, dotle kod člana 296. postoje neke nejasnoće. Poslanička grupa SPS je predložila amandman da se u okviru sadržaja ovog člana koji glasi: „Ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi rasprava će se održati sa prisutnom strankom” – ubaci odredba: „a uredno su pozvani”. Mislimo da se ovim amandmanom stvari rešavaju. Predlagač je taj amandman prihvatio.
Veći problem je bio sa drugim stavom člana 296. koji predviđa da se rasprava odlaže ako sa ročišta za glavnu raspravu izostanu obe stranke. Time što nema instituta mirovanja postupka, moguće je da se stranke ne pojave ni na narednoj raspravi i opet odluka suda treba da odloži raspravu. Da li je svrha izmene Zakona o parničnom postupku da ubrza postupak ili da ostavi ovakvu mogućnost strankama?
Predvideli smo amandman da se tužba smatra povučenom u slučaju izostanka obe stranke sa ročišta za glavnu raspravu. Kako smo čuli na Odboru za pravosuđe predlagač je taj amandman prihvatio. Nadam se da će to učiniti i Narodna skupština Republike Srbije.
Četvrta sugestija odnosi se na član 327. Predloga zakona o parničnom postupku koji glasi: „Kada sud oceni ili stranke saglasno predlože da bi spor mogao uspešno da se reši posredovanjem, medijacijom, uputiće stranke na postupak posredovanja i zastati s postupkom”. Postupak medijacije je dobrovoljan. Ako je postupak posredovanja dobrovoljan onda se taj postupak odnosi i na sam početak pa se ne može prepustiti sudu ocena da uputi stranke na postupak posredovanja.
U slučaju da sud oceni da bi spor mogao uspešno biti rešen mirnim putem, a jedna strana se tome protivi, onda je toj istoj strani onemogućeno da to svoje protivljenje iskaže putem žalbe i da o tome odluči viši sud. Pri tome, u članu 487. Predloga u glavi koja govori o postupku u privrednim sporovima se ne predviđa mogućnost da sud oceni mogućnost uspešnog rešenja spora putem posredovanja, već samo ako stranke to predlože.
Iz tog razloga poslanička grupa SPS je predložila amandman da se iz člana 327. izostavi mogućnost da sud ocenjuje mogućnost uspešnog rešenja spora putem posredovanja i da to bude isključivo na volju stranaka.
Pomenuo sam ovde nekoliko primera u vezi sa Zakonom o parničnom postupku da se ne bi shvatilo kako je sve idilično. Smatram da je ovaj zakon jedan dobar korak napred zbog materije na koju se odnosi, a pogotovo zbog građana koji će moći brže dođu do pravde. To je razlog zbog kog će poslanička grupa SPS podržati ovaj predlog zakona o parničnom postupku.
Kada je reč o Predlogu zakona o izvršnom postupku, unete su novine koje na jedan drugi, mnogo bolji i efikasniji način regulišu poziciju dužnika i na taj način direktno doprinose da izvršni postupak bude brži i mnogo efikasniji, što je inače intencija svih demokratskih država, a građani će sigurno biti zadovoljni.
Prema važećem zakonu dužnik je bio prezaštićen i često je imao mogućnosti da raznim zloupotrebama izvršni postupak učini neefikasnim. Ovim predlogom zakona doprinosi se njegovom ubrzanju i smanjuje se mogućnost da dužnik u privremenom izvršenju potraživanja poverioca, utvrđenog prinudnom ispravom, vrši izigravanje zakona tako što u takvim slučajevima zahteva postupanje po zakonu sa namerom da se ostvari svrha koju zakon zabranjuje, odnosno da taj postupak učini neefikasnim. Raznim pravnim radnjama se postupak činio dužim a pravda je bila nedostižna građanima.
Posebno bih želeo da istaknem činjenicu da je predlagač Zakona o izvršnom postupku, u cilju obezbeđenja njegove efikasnosti, predvideo da se nepoštovanje rokova tretira kao odugovlačenje postupka od strane sudija. Ovakvo rešenje treba podržati, jer se njime smanjuje prostor za bilo kakve manipulacije, što je u dosadašnjoj sudskoj praksi bilo prisutno.
Dobro rešenje je što predloženi zakon predviđa da se dostavljanje u izvršnom postupku vrši shodno primenom odredbi Zakona o parničnom postupku. Na ovaj način izbegava se svaka mogućnost odugovlačenja izvršnog postupka, izbegavanja dostavljanja od strane dužnika – što sam postupak čini izvršnim.
Predloženi Zakon o izvršnom postupku sadrži određene novine u vezi sa rešavanjem po izjavljenoj žalbi ili prigovoru na rešenje doneto u prvom stepenu. Rokovi za podnošenje žalbi, odnosno prigovora su tri dana od dana dostavljanja rešenja i o toj žalbi odlučuje veće troje sudija drugostepenog suda čija odluka nije pravosnažna.
U predlogu ovog zakona sadržana je jedna bitna novina koja dozvoljava da, kada prvostepeni sud oceni da je žalba izjavljena u roku osnovana, sam preispituje svoju prvostepenu odluku i donosi rešenje o usvajanju žalbe koja podleže žalbi drugostepenog suda, odnosno, citiram: „Ako prvostepeni sud ne odluči da sam rešava o žalbi, dostaviće je na rešavanje drugostepenom sudu”.
Postoji jedna bojazan da se ovakvim rešenjem uvodi kontrola odluka prvostepenog suda od strane višeg suda. Pitanje je da li se kvalitet suđenja podiže na viši nivo tj. da li se postiže i veća pravna sigurnost u izvršenju sudske prakse. Složio bih se sa ocenom da je predlagač zakona predvideo da je prvostepeni sud po svakoj žalbi obavezan da zauzme svoj stav i da ga dostavi drugostepenom organu. Ovakvim rešenjem ostavljena je sloboda prvostepenom organu da sam odlučuje o kojoj će žalbi zauzeti stav a o kojoj ne – što u određenim slučajevima može da bude i loše.
Zakon o izvršenom postupku, koji ima preko 300 članova, sadrži brojne novine u odnosu na dosadašnja rešenja. Primera radi, pored žalbe kao redovnog leka, prava dužnika na pokretanje parničnog ili drugog postupka, pomenuću i pravo trećeg lica na prigovor i pokretanje parničnog postupka, izvršenje alternativne obaveze po izboru dužnika, regulisanje pitanja troškova, pitanje jemstva u izvršnom postupku, pitanje novčane kazne, pitanje protiv izvršenja, pitanje odlaganja izvršenja na predlog trećeg lica.
Novine su i regulisanje pitanja obustave izvršenja, regulisanje pitanja izvršenja radi naplate novčanih potraživanja, donošenje posebnog rešenja, pitanje kojim je ubrzan i postupak javnog nadmetanja, postupak imovine, pitanje skraćenog izvršnog postupka.
Ne bih želeo da to ponovo pominjem ali moram reći da suština ovih izmena Zakona o izvršenom postupku i Zakona o parničnom postupku jeste i to građani Republike Srbije u kraćem roku dođu do pravde, da od onoga trenutka kada se pokrene postupak pred pravosudnim organima građani steknu mogućnost da do tog svog prava i stignu. Mislimo da sve ono što je sadržano u ova dva predloga zakona – ja sam pokušao da u ime poslaničke grupe SPS deo toga i nabrojim – predstavlja jedan dobar korak napred i za pravosuđe i za građane, a samim tim i za Srbiju. Poslanička grupa SPS će podržati ova dva predloga zakona.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe G17 plus, DS, DSS.
Dajem reč narodnom poslaniku Marku Krstinu, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Đidić.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, ovi zakoni jesu zaista koraci koji idu unapred ka ubrzavanju sudskih postupaka i ka tome da građani ove zemlje zaista brzo dođu do pravde. Pored svih dobrih elemenata koje zakoni imaju, ima i nekih stvari koje nisu dorađene i kojima zaista zakon predstavlja nešto što nije dorađeno i upravljano na pravu metu.
Ja bih se pre svega osvrnuo na rokove. Mi nemamo ničim ograničene rokove za rad drugostepenog suda i Vrhovnog suda po reviziji. To su potpuno otvoreni rokovi i bez tih rokova mi nemamo mogućnosti da govorimo o efikasnosti postupka, naročito ako govorimo o nematerijalnoj šteti, jer znamo da se pravo na nematerijalnu štetu gasi smrću stranaka. To je nešto što bi moralo da se oroči i ovaj zakon neke postupke Vrhovnog suda oročava, a neke masovnije kao što su revizija, okružni sudovi i postupci po žalbi, ničim ne ograničava.
Znači, da bi zakon zaista bio konzistentan u svojoj osnovnoj nameri, rokovi drugostepenog suda i Vrhovnog suda po reviziji moraju se ograničiti. Organizacione prepreke tipa da nema sudija, da nema sudova itd. ne bi mogli da drže kritiku ni stručne javnosti, a bojim se ni građanske javnosti, odnosno stranaka zbog kojih se ovaj zakon i donosi. To su njegovi nedostaci koji se moraju otkloniti.
Naročito mislim da je značajno, a nije u dovoljnoj meri urađeno ovim zakonom, da se strankama i sudu da mogućnost da razmene mišljenja o neophodnoj sadržini činjeničnih navoda i dokaza koje treba izvesti da bi sud mogao da donese odluku i da bi stranke znale u kom pravcu sud namerava tu odluku da donese.
Govorim o otvorenom pravosuđu, o eventualnoj maksimi. Tu se moglo mnogo više uraditi. Zakon tu nije ušao dublje u materiju, a to je neophodno radi efikasnosti samog postupka.
Na kraju, još samo dve stvari, o dostavljanju. Dostavljanje nije dodirnuto, po meni, gotovo uopšte. Čak imamo nekih nedorečenih stvari. Ako je dostavljanje bezuspešno, zakon ne definiše kada je to bezuspešno, a od dostavljanja, kao što znamo, zavisi kompletan pravni uticaj na odluku suda. To bi se moralo izdefinisati, odnosno urediti pitanje šta znači bezuspešno dostavljanje i kako reagovati kada je to dostavljanje bezuspešno.
Naravno da se stranci u svakom slučaju mora pružiti prilika da akt koji nije dostavljen nađe u sudu ili u pošti dostave. Pri tome želim da napomenem da je neopravdano zapostavljena sudska dostavna služba koja je jedina sposobna da na pravi način izvede dostavljanje.
Na kraju, pošto sam advokat i dugujem svojoj profesiji i strankama jedno objašnjenje, nešto o zastupanju. Ovaj zakon važi trideset godina i u tom delu nije pretrpeo nikakve promene. Mi se još uvek nalazimo u 70-tim godinama kada nije bilo dovoljno advokata, nije bilo savremenih sredstava opštenja, saobraćaja i drugih sredstava, pa još uvek omogućujemo svima onima koji se bave nadripisarstvom, a imaju poslovnu sposobnost, da zastupaju ljude.
Mi smo to samo ograničili ovim zakonom na postupak revizije i postupak zahteva za zaštitu zakonitosti. Moram da vam kažem da u postupku revizije ne možete izneti činjenične navode i da bi bilo veoma važno da advokati podnose žalbe. Da ne govorim o tome da ne postoji ni jedno opravdanje da se omogući nekome ko nije lekar da operiše, pa tako ni onome ko nije advokat da vodi postupak.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić. Da li je tu? (Nije.) Narodni poslanik Petar Cvetković, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Homan.
Pauza nije vremenski određena, ona se daje u toku dana sat vremena. Ovog puta ćemo malo kasnije započeti pauzu. Izvolite.

Dame i gospodo, u vezi sa Zakonom o parničnom postupku, Predlogom zakona o parničnom postupku i Predlogom zakona o izvršnom postupku malo je toga moguće dodati nakon uvodnog izlaganja ministra pravde gospodina Stojkovića. Iz ovih prvih reči zaključujete da će DSS i ja kao prvi koji diskutuje o tom zakonu u potpunosti dati podršku ovim zakonima, odnosno Predlogu zakona o parničnom postupku i Predlogu zakona o izvršnom postupku.
Ono što vrlo kratko želim reći je nesumnjiva potreba građana –pravda. Izraženo je i preko mnogih poslovica da je narodu potrebna pravda. To je tačno. Građanima je potreba pravda, ali brza i efikasna pravda.
Svedoci smo ostataka pravnog sistema koji je proizvod jednog samoupravnog socijalističkog društva. Ne samo na kritici tog društva i tog uređenja i tog sistema, već i boreći se za modernu pravnu državu sa utvrđenim pravom i ostvarivanje prava građana, potrebno je doneti zakon koji će uzeti u obzir, odnosno inkorporirati sva dosadašnja dostignuća u domenu pravde i prava u državama sveta, odnosno u demokratskim državama sveta.
Treba pohvaliti angažovanje i vlade i ministarstva pravde na donošenju novih zakona. Ne mogu izbeći da ne ukažem na to da je i prethodna vlada imala i vremena i prostora i ideja. Čak smo dobijali i obećanja ranijeg ministra pravde da će vrlo brzo pristupiti izradi ovih zakona, ali toga nije bilo godinama, odnosno da pune tri godine nije bilo ni naznake da će se ući u razmatranje ovih zakona.
Ovi predlozi zakona su savremeni. Njima su obuhvaćene sve preporuke Saveta Evrope. Njima je obuhvaćena i usklađena i savremena pravna teorija demokratskih država, kao što rekoh. Malo je primedbi koje bi bile osnovane, malo je pravnih primedbi koje bi mogle pretrpeti kritiku, odnosno koje ne bi mogle dobiti adekvatan odgovor.
Ono što bih u jednoj rečenici rekao svim kritičarima koji traže više promena je da zbog pravne tradicije, navika, kulture i svih uslova u društvu neophodno promenama treba prići sa određenom dozom opreznosti. Treba pristupiti oprezno i promene treba da budu postepene.
Zbog toga u potpunosti smatram da su predlozi zakona o parničnom postupku i o izvršnom postupku na mestu i da ih treba ovakve kakvi su usvojiti. Hvala.