Dame i gospodo narodni poslanici,  ne treba kruto braniti odredbu člana 11. već treba na jedan razuman način videti šta se njome predlaže, a šta predlažu amandmanom predstavnici SRS. Naime, prvo nam je stran termin, medijacija je termin uskostručan, specijalizovan, jedan uvozni termin. Mi imamo raznorazne termine u našem jeziku i možemo to na jedan sasvim drugačiji način da kažemo.
Ono što želim da istaknem je da ću razmatrati ovaj amandman sa onog aspekta u toku postupka, jer u potpunosti prihvatam ono što su rekle kolege da se ovo ne može odnositi na postupak pre podnošenja tužbe. U prirodi stvari naših ljudi je podnošenje tužbe i u prirodi naših ljudi je da teže istini i da se sude. Samo kada sudski postupak otpočne podnošenjem tužbe i jednim adekvatnim stavom i jednim normalnim suđenjem i jednim normalnim izvođenjem dokaza, jednim potpuno ispravnim stavom sudskog organa, stranke se mogu dozvati da zaključe određeno poravnanje.
To jedini put i jedini način na koji mi možemo doći do posredovanja ili do medijacije. Stranke će shvatiti u jednom momentu da im je najbolje da na miran način reše određeni spor i iz tih razloga nastojati, znači voditi ispravno postupak, a ne tražiti od stranaka da se one poravnaju. Ja sam imao priliku da čujem da određene sudije vežbaju kako će stranke da nagovaraju da se stranke poravnaju. Mislim da je to jedan pogrešan postupak i da tako ne treba raditi. Takvo nagovaranje ne ide u prilog ni sudu, a ni strankama.
Dakle, tek onog momenta kada stranke budu same zaključile da im je bolje na da miran reše spor, one će to i rešiti. Inače, naša praksa pokazuje da su ljudi po prirodi stvari ostrašćeni, da imaju instinkt za pravdom i da hoće tu svoju pravdu da isteraju da se to čuje, da se to vidi i zato dolaze u sudnicu i neće da slušaju medijatore.
Prethodna vlada je pokušala sa određenim medijacijama u sudskim postupcima i zato su bili određeni stariji kadrovi, ljudi od iskustva, pokušavali su, dolazili su u sudove, pregledali predmete, bavili se time, nagovarali, pisali i vrlo malo od toga uspeli.
Dakle, predlažem da se ovaj amandman SRS u potpunosti usvoji, jer je on životan, razuman i potpuno logičan.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 34. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić, Milan Marković, Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Pajović.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 34. stav 3. predviđeno je: „Ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano, onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti”.
Mi smo stavili amandman da se član 34. menja i glasi: „Ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, ili nije označio, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano, onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, rešenjem utvrditi vrednost predmeta spora”.
Suština ovog amandmana je da se neprecizna i neodređena formulacija brzo i na pogodan način proveri i tačnost označene vrednosti zameni time što će sud doneti rešenje kojim će utvrditi vrednost predmeta spora.
To je zato što se pojavljuje situacija da je vrednost predmeta spora utvrđena previše visoko ili previše nisko i u takvoj situaciji sud, nije bitno na koji način će proveriti, da li brzo ili na neki drugi pogodan način, bitno je da utvrdi kolika je vrednost predmeta spora.
Utvrđenje približno tačne vrednosti predmeta spora neophodna je u interesu i stranaka i suda i države, jer od vrednosti predmeta spora, zavisi izjavljivanje pravnog leka, određivanje sudske takse, pa možda i troškovi postupka. Zbog toga bi se na ovaj način mogla otkloniti jedna zloupotreba kada se vrednost predmeta spora odredi isuviše previsoko. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovo veoma dobro rešenje i da sud ima obavezu da u određenoj fazi postupka utvrdi na pogodan način visinu tužbenog zahteva.
Vrednost spora zavisi, od nje zavisi sastav suda, tako da je to veoma često osnov i način gde se ostvaruju zloupotrebe u pogledu nameštanja određenih predmeta kod pojedinih sudova. Ukoliko se prenisko odmeri vrednost spora, onda će u određenim slučajevima suditi sudija pojedinac.
Ukoliko je taj sudija pojedinac podmitljiv, korumpiran ili prihvata da iz prijateljskih razloga pomogne nekoj stranci u postupku, to je jedan od načina da se izbegne sudsko veće kao nadležno za postupanje u određenim predmetima, pa se na taj način omogućava strankama i nesavesnim sudijama da predmete kanališu i po vertikali do određenih sudskih veća.
Dakle, sud ima višestruku ulogu prilikom utvrđivanja vrednosti spora. Prvo što se na osnovu toga određuje visina takse od koje se puni budžet i obezbeđuju sredstva za normalan rad sudova, a sa druge strane, određuje se nadležnost sudije pojedinca ili sudskog veća.
Mi smo u svom amandmanu predvideli i žalbu na rešenje kojim se utvrđuje vrednost spora. Ovo je upravo iz razloga da bi se sprečile zloupotrebe ili prekomerna ovlašćenja pojedinaca koji zloupotrebljavaju i utvrđuju i povlađuju oko vrednosti spora pojedinim nesavesnim strankama. To je pravna zaštita za stranke u postupku da mogu putem vrednosti spora da obezbede sastav suda kako je to zakonom priznato. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 63. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković, Slobodan Pajović i Miodrag Đidić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković.

Dame i gospodo, mi iz Demokratske stranke, iako nećemo podržati ovaj zakon, a mislim da je i dosadašnji tok rasprave već pokazao na brojne propuste, ne sporimo predlagaču dobre namere. Ali nama je ovde osporeno da mi kritikujemo Vladu, Ministarstvo, predlagača neosnovano da idu suviše brzo.
Ne, mi ovim što nećemo glasati ne dokazujemo da smo protiv jednog zakona koji uopšte nije ideološke prirode. On je u interesu svih građana Srbije i nema nikakva ideološka obeležja. Zašto smo protiv njega? Zato što ne ide u prilog građanima Srbije i njihovim interesima.
Na primer, istovremeno raspravljamo i o Zakonu o izvršnom postupku i mogu da vam otkrijem tajnu da ćemo mi taj zakon prihvatiti i glasati za njega, ali ovaj zakon koji je krucijalan zakon, koji se donosi ovako na brzinu i koji u bitnim stvarima samo koči progres, bez obzira što u nekim članovima ima i nekih inovacija koje se mogu prihvatiti, ne možemo da prihvatimo.
Rad na ovako obimnom zakonu, za koji je drugim državama trebalo pet do deset godina dok nisu ga donele, sama činjenica da ga na brzinu donosimo bez ozbiljne javne rasprave, bez temeljnih priprema, govori da ni društvena ni pravna svest nisu dovoljno razvijene.
Ovaj amandman rešava nešto krucijalno. U čemu je stvar? U tome da nama strani investitori ne dolaze ovde zbog toga što je naš pravni poredak nesiguran, a pre svega naš parnični postupak, naš građanski postupak u celini i oni imaju ozbiljne primedbe i na nezavisnost našeg suda, nepristrasnost, ali i na same propise, na brzinu odlučivanja. To šteti nama, našim interesima, jer ne možemo da obezbedimo u kratkom roku, što je očigledno jedno fer, brzo i zadovoljavajuće suđenje za stranog partnera. Dakle, ne tiče se stranog partnera samo naš građanin, njega se tiče pre svega on, strani investitor i zato on traži u kratkom roku da se regulišu efikasno procesna pitanja i njegova zaštita.
U ovom amandmanu mi predlažemo, uz član 63. u kome je već dozvoljeno, na to naročito obraćam pažnju zato što su na Odboru bile primedbe da se ne može ovim zakonom rešavati mesna nadležnost. Može, jer je već predviđeno, pogledajte član 63. gde je dato pravo Vrhovnom sudu da u slučaju spora određuje mesnu nadležnost. Mi smo išli korak dalje pa smo kazali da u svim sporovima sa elementom inostranosti Vrhovni sud može ali ne mora da stvori specijalizovane sudove sa odličnim sudijama, sa sudijama koje imaju posebnu edukaciju u Srbiji na dva-tri mesta, recimo Novi Sad, Niš, Beograd.
To bi bili sudovi specijalizovani koji bi znali da rešavaju ove stvari brzo i efikasno, a to je ono što nama treba, jer u našem je interesu da dođe što pre strani kapital, da strani investitor bude zadovoljan pa smo to proširili i na domaća preduzeća koja posluju po domaćim zakonima, ali gde je učešće stranog kapitala ili gde je učesnik strano lice u spornom odnosu kao jemac, kreditor, investitor, izvođač i sl.
Imamo situaciju da ako je tuženik u Boru ići ćemo na Privredni sud u Zaječaru, ako je u Kraljevu ići ćemo na Privredni sud u Kraljevu, ako je u Užicu onda u Užicu itd. To su obično veliki sporovi i mogu se rešavati bez velikih troškova za stranke koje uvek raspolažu velikim sredstvima. Da li on putuje do Novog Sada, Beograda, Niša, to za njega nije problem, a rešava suštinski jedan kompetentan, specijalizovan sud koji bi Vrhovni sud mogao da odredi u svakom od ova tri mesta.
Time bi se postigla brza efikasnost i brzo rešenje gorućeg problema koji nam stavlja inostranstvo da su naši sudovi takvi kakvi su. Oni zaista i jesu takvi jer nisu navikli na takvu vrstu sporova i nismo živeli u takvom društvu gde smo imali mnogo sporova sa elementom inostranosti i sa mnogo učešća stranog kapitala.
Ovde se ne radi o tome da se menja stvarna nadležnost nego da se menja mesna nadležnost, kao što je već predviđeno u članu 63. da Vrhovni sud može da odredi. Hvala na pažnji. Mislim da je ovo krucijalno pitanje.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Dame i gospodo, upravo ova glava Zakona o parničnom postupku koja reguliše mesnu nadležnost i jeste razlog za moju ocenu da se radi o zakonu koji je u suprotnosti sa Ustavnom poveljom i sa Ustavom Srbije.
Podneli smo amandman na član 63. jer smatramo da je jedino u tom delu moguće popraviti ovaj zakon. Nisam podnosio amandmane na sve odredbe koje se odnose na mesnu nadležnost iako je ovakvom jednom brzopletom reakcijom i rešenjima upravo Vlada definisala da Srbija i Crna Gora više nisu u zajednici. Način regulisanja mesno nadležnih sudova je apsolutno u suprotnosti sa rešenjima iz Ustavne povelje iako postoji obaveza da svi zakoni države članice budu u skladu sa Poveljom.
Ovde se definiše da je u sporovima protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora nadležan sud prema sedištu institucija. To znači da smo nametnuli građanima Crne Gore da u sporovima protiv ministarstva ili državne zajednice vode sporove u Srbiji. Istovremeno je to u suprotnosti sa Zakonom o parničnom postupku koji važi u Crnoj Gori, tako da imamo pozitivan odnosno negativan sukob nadležnosti u veoma velikom broju sporova. Šta to znači za građane Srbije?
Pozitivan sukob nadležnosti znači kada se dva suda sa teritorije Srbije i Crne Gore, i jedan i drugi oglase nadležnim za istu parničnu stvar, a ne postoji institucija koja će taj sukob rešiti, ili kada građanin Srbije bude u poziciji da podnese tužbu u Srbiji ili Crnoj Gori i da nijedan sud ne prihvati nadležnost za rešenje takvog pravnog spora.
Ovde se predviđa da je nadležnost za sporove protiv Vojske Srbije i Crne Gore utvrđena prema sedištu njenih komandi, odnosno ustanova. To znači da je Vojska Srbije i Crne Gore ovim zakonom pocepana. Ukoliko neko ima vojnika koji je stradao u Vojsci Srbije i Crne Gore, a taj ima roditelje, braću i sestre u Srbiji i Crnoj Gori, nije jasno kako bi oni ostvarivali svoja prava kada po opštim pravilima imaju pravo na naknadu nematerijalne štete prema onome gde je ta šteta nastala.
Ovde ima primedbi i dobacivanja koja imaju čisto političku podlogu, ali je suština u životu ljudi koji imaju probleme koji su nastali nesretnim slučajem upravo u ovim institucijama koji će imati problem da ostvare svoja osnovna prava na nematerijalnu štetu, odnosno na izdržavanje maloletnih ili nesposobnih lica. To će biti životni problemi.
Lice koje je državljanin Srbije i Crne Gore ukoliko ima imovinu u inostranstvu, strani tužilac može da ga tuži samo na teritoriji Srbije, samo pred domaćim sudovima. Ovde se kao domaći sudovi predviđaju samo sudovi u Srbiji. To znači da su sudovi u Crnoj Gori strani sudovi. Postavlja se pitanje kako će funkcionisati pravna pomoć između sudova u Srbiji i Crnoj Gori u smislu ovog zakona. Da li su odluke sudova u Crnoj Gori strane sudske odluke? Da li podležu pravilima međunarodnog pravnog saobraćaja i međunarodnog priznanja?
Na ovakav način, brzopletom reakcijom i pokušajem da Vlada pokaže da nešto radi, napravila je rešenje koje ima dalekosežne političke posledice. Posebno je pitanje – upućeno onima koji kažu da je greška predsednika Srbije što je pozvao građane Srbije na Kosovu da izađu i glasaju – pitanje nadležnosti sudova upravo na KiM. Ta pitanja ovde nisu rešena. Brojni su problemi sa sudovima koji su izmešteni sa teritorije KiM koji rade ovde na teritoriji Srbije. Problemi su mnogih zaposlenih ljudi ili onih koji vrše funkcije sudija u tim sudovima koji su dugo godina neraspoređeni. Sve to ovakvim brzopletim rešenjima još više usložnjava probleme sa kojima se susrećemo u pravosuđu.
Molio bih da mi objasni ministar pravde šta to znači izraz „lice koje nema opštu mesnu nadležnost u Republici Srbiji”. Da li lice može da ima mesnu nadležnost ili mesnu nadležnost imaju sudovi? Čitav član 52. je napisan takvim rečnikom koji je potpuno besmislen. Kaže „lice koje nema opštu mesnu nadležnost u Republici Srbiji”. Sudovi imaju nadležnost u odnosu na određena lica pod određenim pravnim okolnostima. Molio bih da čujem obrazloženje.
Inače, zalažem se da amandman koji smo podneli na član 63. bude uvažen, ali ne očekujem da će ministar to učiniti, pošto od svih amandmana koje smo predložili, njih je na desetine, uvažio je samo jednu reč u Zakonu o parničnom postupku „fotokopija” – da stranke imaju pravo pored prepisa i na fotokopiju zapisnika. Uvažio je samo reč „fotokopija” od svega onoga što smo ovde izneli. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.