Dobro je što su autori radnog teksta ovog predloga zakona usvojili ono što postoji kao standard u našem zakonu, što su napokon prihvatili pravo, dobro, evo hvalim, moram nekada i da pohvalim, jer bi ovo bilo opasno ako bi se usvojilo. Ovo bi bilo katastrofa ako bi se usvojilo. Mi se nalazimo u okviru člana 336. i još u fazi glavne rasprave kada nije doneta presuda.
Do tog momenta stranka slobodno raspolaže svojim zahtevima i slobodno daje izjave. Ali, te izjave koje daje, bilo na zapisnik, bilo pismenim putem, su njegove stranačke izjave, koje sud posebno ceni.
Presuda na osnovu priznanja, ili presuda na osnovu odricanja, to je potpuno slično, vi ste podneli isti amandman, praktično na oba člana, i ja ću da obuhvatim to u raspravi, pošto je ista materija, mora da sadrži ovaj stav koji daje pravo procesnoj stranci da opozove svoju izjavu. Ali, ovde je sasvim primereno dato i ograničenje do kog momenta, dok sud nije doneo presudu.
To što neko da izjavu pa je posle povuče, sud posebno ceni kada donosi onu opštu presudu, kada nije u pitanju, hajde da kažem - ova skraćena varijanta presude. Ovo mora da ostane zato što se ove izjave nalaze još u vezi sa slučajem kada stranke slobodno raspolažu svojim zahtevima. One mogu da daju izjavu. Ukoliko naknadno utvrde da su nešto pogrešili, oni hitno mogu da promene tu svoju izjavu, ali samo pod uslovom da sud već nije doneo prvostepenu presudu.
To je dobro i to treba da ostane i to postoji u svim zakonima. U svim zakonima koji regulišu parnični postupak tako nešto postoji, i ovo nema nikakve veze, niti je uslovljeno time da li stranku zastupa advokat ili se stranka sama pojavljuje u postupku. Ovo je njihovo izvorno pravo, garantovano osnovnim odredbama ovog zakona.
Zato mislim da ovaj amandman i sledeći koji će da objašnjavaju ne treba da se prihvate, jer dovode u pitanje jedan od osnovnih instituta da stranke samostalno raspolažu svojim zahtevima, da samostalno preduzimaju svoje procesne radnje, da snose odgovornost za to što rade. Sud će posebno da ceni to uzimala-davala, kako na strani tuženog tako i na strani tužioca.
Nemojte da zakonom idemo dalje nego što možemo da idemo. Raspravu u načelu moramo da očuvamo u svim odredbama. Moramo u svim odredbama da pružimo mogućnost stranci da raspolaže svojim zahtevom, da predlaže, da povlači svoje predloge, da odustaje, da opoziva.
Ako im ovde uskratimo ovo, onda znači da ne dozvoljavamo da čak ni stranka bude u zabludi. Na ovo ne utiču odredbe koje regulišu pravo na žalbu, gde postoji mogućnost, ukoliko se radi o nekoj zabludi.
Ako mislite da branite ovaj amandman time što je moguća žalba zbog neke zablude, opet ste promašili temu. Nalazimo se u fazi postupka kada se govori o tome da stranke mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, jer ne postoji presuda suda.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković.

Nelogična je ova odbrana zakona i prava tuženog ili kasnije tužioca, što će doći u sledećem amandmanu, zato što, s jedne strane, imamo tako strog postupak gde namećemo ono što smo govorili malopre tuženom odgovor na tužbu, pa ako nije uredan i ako ne sadrži sve što treba mi donosimo presudu zbog propuštanja. Sa druge strane, kada se u parnici jasno izjasnio jednom ili se podneskom priznaje tužbeni zahtev, onda kažemo da to može da opozove.
Nikada ne može da opozove zato što već ima strog kriterijum o obeležjima i kriterijumima ovog zakona. Kada ne da odgovor na tužbu ili je nepotpun odgovor na tužbu dobija presudu zbog propuštanja. Ovde se čovek jasno izjasnio da priznaje tužbeni zahtev i sada mu dajemo pravo da on to u toku postupka do donošenja presude povuče. Ove stvari su neozbiljne, s obzirom da načelo dispozicije stranaka, a ako hoćete i na brzinu postupka koju hoće ovaj zakon da uvede. Tu nema nikakve logike niti ikakvog opravdanja.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Pajović, po Poslovniku.

Samo bih naveo za gospodina Krasića, presuda na osnovu priznanja i presuda na osnovu odricanja mogu se pobijati zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je izjava o priznanju, odnosno o odricanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare. Znači, mogu se pobijati.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 337. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Leila Ruždić-Trifunović, Boško Ristić, Slbodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić i Milan Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što ministar nije prisutan da čuje obrazloženje za predloženi amandman. Smatram da su ovo odredbe koje omogućuju pravo strankama na klasičnu zloupotrebu procesnih ovlašćenja. Volim da se služim primerima, s obzirom da sam dugo u praksi. U članu 337. stav 5. se kaže: "Odricanje od tužbenog zahteva na ročištu ili u pismenom podnesku tužilac može i bez pristanka tuženog opozvati do donošenja presude".
Obe stranke mogu da kažu da se odriču tužbenog zahteva ili da priznaju tužbeni zahtev, a onda im zakon daje pravo da pre donošenja presude tu svoju odluku promene i da svoj stav isprave.
To znači da tužilac može da tuži određeno lice, da ospori tužbeni zahtev, iznese dokaze i činjenice i na ročištu za glavnu raspravu kaže da priznaje tužbeni zahtev. Tog momenta ročište se prekida, sačinjava se zapisnik i sud se povlači da u određenom roku, koji je zakonom propisan, a nema određene zakonske posledice, donese presudu.
Pre nego što je presuda doneta, a to znači da opet protekne neki rok od 15 do 20 dana, tuženi može da kaže da povlači svoje priznanje, a čak ne mora ni da objasni zašto. Može samo da kaže da povlači izjavu o priznanju. Sud onda opet zakazuje ročište i onda može na sledećem ročištu tužilac da kaže da se odriče od tužbenog zahteva. Za to mu nije potreban pristanak tuženog. Sud ponovo zastaje sa postupkom, sačinjava zapisnik na tom ročištu, povlači se da donese presudu, čeka se opet na presudu od 15 do 20 dana, a tužilac može da kaže pre nego što je presuda izrađena, znači pre nego što je napravljena, da povlači odluku o odricanju od tužbenog zahteva i traži da se zakaže rasprava.
Na ovaj način je moguće u nedogled razvlačiti parnicu i zloupotrebljavati procesna ovlašćenja. Nekada stranke fingiraju, fiktivno vode postupke koji su razlog za obustavu izvršnog postupka. Videćete kada budemo raspravljali o izvršnom postupku, prigovor trećeg lica ili tužba trećeg lica da se izvršenje proglasi nedopustivim. Na ovaj način može da se razvlači u nedogled. Sud će zastati sa izvršenjem, a stranke će fingirati postupak i razvlačiti parnicu dve, tri, pet godina dok pravo na izvršenje ne zastari, a ono je zakonom određeno i limitirano.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 338. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Podneo sam amandman na član 338. kojim je uveden novi institut presuda zbog propuštanja. Pročitaću samo prvi stav ovog člana, koji glasi: "Ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1) ako je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja; 2) ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opšte poznate; 3) ako osnova tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi; 4) ako ne postoje opšte poznate okolnosti iz kojih proizilazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu".
Prvo ću se osvrnuti na odgovor na tužbu. Mislim da odgovor na tužbu ne može i ne sme biti obavezujući. Po ovom zakonu on jeste obavezujući i mislim da je to u suprotnosti sa članom 84. ovog zakona. Naime, član 84. ovog zakona kaže da stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama preduzimati radnje u postupku.
Šta ćemo ako je stranka neobrazovana dovoljno ili je siromašna pa ne može da plati advokata, ili sama ne može da napiše odgovor na tužbu. Stranka, odnosno tuženi u tom slučaju želi sam da se brani usmenim putem na ročištu i želi da čeka to ročište. Zašto ga prisiljavati da piše odgovor na tužbu ili da plaća advokata ako to ne može.
Ovaj institut presuda zbog propuštanja, koji je nov, je suvišan i ja sam amandmanom tražio da se briše, jer u tom slučaju, ukoliko tuženi ne dostavi u određenom roku, a to je 30 dana, odgovor na tužbu, sud donosi presudu. Znači, proces je završen, sud donosi presudu, jer tuženi nije dostavio odgovor na tužbu u tom roku. Ovim se dovodi u pitanje pravo tuženog na odbranu.
On ima to pravo i ne može mu se uskratiti. On želi da se brani sam, lično, bez advokata, što mu zakon dozvoljava. On želi da to učini na ročištu, usmenim putem. Takođe, ovaj član je tesno vezan i sa članom 285, o kome je bilo reči, gde stoji mogućnost da se odgovor na tužbu odbaci u određenim slučajevima. Pa i ako tuženi, kao stranka u postupku, napravi i dostavi sudu odgovor na tužbu, taj odgovor se može odbaciti iz čisto tehničkih razloga koji su navedeni u članu 100. U tom slučaju, opet imamo istu situaciju. Iako je čovek pokušao da dostavi odgovor na tužbu, ostao je bez toga, opet se donosi ta presuda zbog propuštanja.
Mislim da se ovim članom krše ta osnovna prava, prava svakog pojedinca na sopstvenu odbranu, pravo da svaki pojedinac može doći pred sud na zakazano ročište i usmenim putem obrazložiti argumente u svoju korist, usmenim putem se odbraniti i da mu to pravo ne treba uskratiti. Zbog toga predlažem da se član 338. briše.

Narodni poslanik Petar Jojić, pa narodni poslanik Zoran Krasić.