Na početku ću da saopštim da smo mi protiv ovog amandmana. Moram da pohvalim što je ovako nešto uneto u Zakon o izvršnom postupku. Jedino je sud ovlašćen da ovo radi i da ovo traži od ove stranke u postupku. Moram da vas podsetim da je to dužnik koji nije dobrovoljno ispunio obavezu koja je utvrđena sudskom pravosnažnom presudom.
U mnogim odredbama zakona o izvršnom postupku videćete da dolazi situacija kada izvršenje, praktično, nije moguće, a nemogućnost se sastoji u tome što 90% svih obaveza koje propisuje ovaj zakon, su novčane obaveze. Ako se radi o novčanoj obavezi, onda je neminovno da se priča o imovinskim pravima pojedinca koje ima na nekim stvarima.
Da se ne bi besmisleno vodio izvršni postupak, jer moram da vas podsetim da postoje odredbe koje govore o tome da izvršenje nije praktično moguće. Neće doći do izvršenja, to je nemoguće na bazi pretpostavki. Zato sam i na početku ove rasprave rekao da je teoretsko pitanje da li ceo izvršni postupak treba da bude u nadležnosti suda ili nekog drugog organa, ali ako je već opredeljenje da to treba da bude sud, onda treba da znamo da je ovo drugi deo zakonitog postupka u kome pojedinac ostvaruje svoje potraživanje.
Za to potraživanje njemu garantuje država, jer je ona donela pravosnažnu presudu u parničnom postupku. Ne može posle toga da ide izvršenje, da ono bude besmisleno. Sud je jedini ovlašćen, i sud je dužan da obezbedi tajnost tih podataka.
Zato, ukoliko i postoji neki problem oko ove izjave, onda može samo da se kaže da je to možda neka, ne u ovom članu, nego u sledećim članovima, nepreciznost i nedorečenost. Ovaj institut je nama potreban da se ne bi desilo da se vodi postupak za koji se u startu zna da ne može da se sprovede do kraja.
Kamo sreće da je nešto slično dato i u nekim drugim postupcima, jer i kod parničnog postupka postoji problem kako da se definiše tužbeni zahtev, kako da se precizira, jer izvršni postupak nasleđuje nešto što je bilo u parničnom postupku, pa ukoliko u parničnom postupku tužbeni zahtev nije bio preciziran, usmeren na neko potraživanje, a kasnije se ispostavi da ne postoji materijalna osnova da se ispuni to potraživanje, onda je cela operacija zvana parnični i izvršni, besmislena.
Ovo je samo jedan od načina gde država treba da pokaže da ona garantuje izvršivost svojih odluka. Treba da se obezbedi tajnost ovih podataka. To što se neko u krivičnom postupku brani ćutanjem, on se brani dok se ne donese presuda, ali ne možete da pravite analogiju sa ovom situacijom, ovde je presuda odavno doneta.
Tuženi je na sve moguće načine branio svoje interese u parničnom postupku. On sada nije u mogućnosti da te prigovore ističe. On je dužan da omogući izvršenje. Ako nije hteo dobrovoljno, onda poverilac traži od države, u vidu izvršnog suda, da sud sprovede svoju odluku. Zato sam ja rekao da je ovde samo početak na zahtev stranke, a sve drugo ide po službenoj dužnosti. Nažalost, to nije ovde do kraja.
Ne bih želeo da pravim analogiju sa delovima izvršnog postupka u drugim oblastima, kada je u pitanju upravna stvar itd. Ova izjava je potrebna, samo kod nje treba biti oprezan i ona treba da stoji u zakonu, u krajnjem slučaju, i kao mera upozorenja svakome ko dobrovoljno ne ispuni svoju obavezu koja je utvrđena sudskom presudom.
To što postoji greška u parničnom postupku, nedostatak presude u parničnom postupku, nemojte da tražite da se rešava u izvršnom. Moramo jasnu granicu da napravimo. Ono je bila jedna strana medalje, ovo je druga strana medalje. Sada regulišemo drugu stranu medalje. Kamo sreće da ste i ono ročište pred sudom malo drugačije uradili, da se ne bi gubilo vreme u izvršenju, jer se stvarno postavlja pitanje zašto je neko vodio parnični postupak, dobio na sudu, kad ono ne može da se izvrši.
