Dame i gospodo, poštovani ministre, amandman na član 320. se razlikuje od mog prethodnog amandmana u tome što ne tražim da se briše ovaj član, ali ne mogu da prihvatim objašnjenje da se članom 319. uređuje i to kako će se javni tužilac i javni pravobranilac sankcionisati ukoliko narušavaju red u sudnici, jer bi to značilo da predstavnici državnog organa, kao što su javni tužioci i javni pravobranioci, mogu biti i novčano kažnjeni, kao što piše u članu 319., trideset hiljada dinara.
Smatram da zaista treba da ovaj član ostane, ali da državni organi, odnosno predstavnici državnih organa ne treba da budu novčano kažnjeni, ne može to da se uklopi, ali zato da se u ovom članu 320. ubaci da ako javni tužilac ili javni pravobranilac, odnosno lice koje ih zamenjuje narušava red, sud će ga opomenuti, ako opomena bude bezuspešna, opomenuto lice se može udaljiti iz sudnice, a sud će o tome obavestiti nadležnog pravobranioca ili tužioca.
Advokatima i svima koji učestvuju u parnicama i krivičnim postupcima je dosta te nejednakosti koju imaju javni tužioci u sudovima u odnosu na advokate, gde donose odluke, većaju i glasaju zajedno sa sudijama, sede u sudnicama zajedno sa sudijama, dok advokati sa okrivljenima čekaju ispred, tako da treba makar na papiru pojačati ovu njihovu odgovornost.
Ne verujem da će ikada sudija da izbaci javnog tužioca, njegovog zamenika, javnog pravobranioca ili njegovog zamenika iz sudnice, ali makar neka stoji to u zakonu, neka stoji makar na ovom papiru, da makar na papiru budu sve stranke u postupku jednom jednake. Dovoljno je tužilaštvu što je u istoj zgradi sa sudom. Eto makar neka bude u istom položaju sa ostalim strankama. Hvala.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 336. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Leila Ruždić-Trifunović, Boško Ristić, Slobodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić i Milan Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Slobodan Pajović.
Izvinite molim vas, uopšte ne razumem u čemu je dobacivanje. Reč je o amandmanu 336. Pre toga je bio amandman na član 320. (Glasovi: a šta je sa 327?) Samo trenutak da proverimo, to ovde nemam.
Dakle, obavestio sam na početku sednice da je na sednici Odbora narodni poslanik dr Žarko Obradović povukao amandman na član 327. Predloga zakona. Budući da je amandman povučen naravno da o njemu ne diskutujemo. Izvolite gospodine Pajoviću.

Amandmanom na član 336. predlažemo da se briše zadnji stav 4. koji reguliše pitanje presude na osnovu priznanja, gde stoji: ''Priznanje tužbenog zahteva na ročištu ili u pismenom podnesku tuženi može i bez pristanka tužioca opozvati do donošenja presude.''
Mi smatramo da ne bi trebalo da postoji ova mogućnost za tuženog, jer se stvara jedna pravna nesigurnost da prizna tužbeni zahtev, a da odmah posle toga preda podnesak kojim ne priznaje ili osporava takvo priznanje, odnosno opoziva priznanje.
U slučaju da je priznanje dato pod prinudom, zabludom i prevarom, postoje zakonski mehanizmi da se to prevaziđe i zbog toga smatramo da je neophodno da se ovaj stav briše.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? Izvolite, reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici ukoliko se zakonom želelo da postigne što bolja efikasnost u vođenju parničnog postupka, onda ne treba ostavljati mogućnost tuženom, koji prizna tužbeni zahtev, da sud o tome ne odlučuje i da može da odloži donošenje presude.
Svako ko priznaje tužbeni zahtev može da se predomisli do momenta potpisivanja zapisnika, raspravnog zapisnika koji se vodi na tom ročištu pred sudom. Dakle, ako neko prizna tužbeni zahtev do momenta zaključenja ročišta, potpisivanjem zapisnika, tu svoju izjavu i potvrđuje, što je dovoljno vremena da neko može da razmisli o postupku, odnosno o pravnim posledicama svoje izjave koja sadrži priznanje.
Zato smatram da je ovo i u suprotnosti sa načelom efikasnosti postupka, da se stvara pravna nesigurnost među strankama i da bi bilo dobro da se ovaj član predloga zakona briše.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? Izvolite, reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima mesta razmišljanju o ovom amandmanu, ali u tom pravcu što treba imati u vidu činjenicu da je i u postojećem zakonu bila predviđena mogućnost i da je i u postojećem zakonu više zaštićen interes građana nego ako bi se ovaj predlog amandmana usvojio.
Zašto? Znate šta se dešava u praksi? U praksi se dešava da građanin, kao tuženi, dođe na raspravu bez punomoćnika, neuka stranka, on je dobio tužbu i tužbeni zahtev, sudija ga pita, ubeđuje ga, da li je tačno ovo, da li ti ovo priznaješ u tužbenom zahtevu, što piše; da li priznaje tužbu. Čovek, u onom prvom utisku i prvom susretu sa sudom, pogotovu ako sudija malo utiče da bi udario recku i rešio predmet, kaže - da li priznaješ tužbu, on kaže - priznajem.
Međutim, kada se on konsultuje sa punomoćnikom kasnije, ili nekim stručnim licem, pravnikom, i kaže mu se - pravo koje je tužilac istakao u pogledu tužbenog zahteva je neosnovano, zbog toga bi bilo rizično isključivati samo zbog neukih stranaka, već treba omogućiti neukim strankama da se naknadno konsultuju i ostaviti im mogućnost da istaknu u žalbi ili u prigovoru svoj stav, jer je ovo rešenje i u postojećem zakonu, a mislim da je to rešenje ipak prihvatljivo.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? Izvolite, reč ima narodni poslanik Milan Marković. Izvinite gospodine Krasiću, ali predlagač je u pitanju.

Ovaj amandman ipak treba prihvatiti. Ne slažem se sa argumentacijom koju je izneo moj uvaženi prethodnik zbog toga što je nemoguće po ovim odredbama ZPP-a da stranka dođe na sud zbunjena. Prvo zbog toga što on mora da da odgovor na tužbu, i o tome smo razgovarali malopre. Dakle, ne može da se eto tek tako prvi put pojavi pred sudom i kaže - uh šta ću sad? Hajde, priznajem tužbeni zahtev.
Tu nema nikakve opasnosti. Ali, opasnosti od toga da neko ovaj institut zloupotrebljava svakako da ima. Prosto je teško verovati u praksi da stvarno neko bude toliko neodgovoran, da se pojavi pred sudom i da eto nije siguran u to da li priznaje ili ne priznaje tužbeni zahtev, pa maločas prizna, maločas odustane od svog priznanja.
Mislim da ovaj amandman ipak treba prihvatiti u svetlu ovih prethodnih rešenja koja obavezuju da se najpre pismeno izjasni, odnosno da mora da da pismeni odgovor na tužbu i zbog toga mislim da ovaj amandman treba prihvatiti.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.