Dobro je što su autori radnog teksta ovog predloga zakona usvojili ono što postoji kao standard u našem zakonu, što su napokon prihvatili pravo, dobro, evo hvalim, moram nekada i da pohvalim, jer bi ovo bilo opasno ako bi se usvojilo. Ovo bi bilo katastrofa ako bi se usvojilo. Mi se nalazimo u okviru člana 336. i još u fazi glavne rasprave kada nije doneta presuda.
Do tog momenta stranka slobodno raspolaže svojim zahtevima i slobodno daje izjave. Ali, te izjave koje daje, bilo na zapisnik, bilo pismenim putem, su njegove stranačke izjave, koje sud posebno ceni.
Presuda na osnovu priznanja, ili presuda na osnovu odricanja, to je potpuno slično, vi ste podneli isti amandman, praktično na oba člana, i ja ću da obuhvatim to u raspravi, pošto je ista materija, mora da sadrži ovaj stav koji daje pravo procesnoj stranci da opozove svoju izjavu. Ali, ovde je sasvim primereno dato i ograničenje do kog momenta, dok sud nije doneo presudu.
To što neko da izjavu pa je posle povuče, sud posebno ceni kada donosi onu opštu presudu, kada nije u pitanju, hajde da kažem - ova skraćena varijanta presude. Ovo mora da ostane zato što se ove izjave nalaze još u vezi sa slučajem kada stranke slobodno raspolažu svojim zahtevima. One mogu da daju izjavu. Ukoliko naknadno utvrde da su nešto pogrešili, oni hitno mogu da promene tu svoju izjavu, ali samo pod uslovom da sud već nije doneo prvostepenu presudu.
To je dobro i to treba da ostane i to postoji u svim zakonima. U svim zakonima koji regulišu parnični postupak tako nešto postoji, i ovo nema nikakve veze, niti je uslovljeno time da li stranku zastupa advokat ili se stranka sama pojavljuje u postupku. Ovo je njihovo izvorno pravo, garantovano osnovnim odredbama ovog zakona.
Zato mislim da ovaj amandman i sledeći koji će da objašnjavaju ne treba da se prihvate, jer dovode u pitanje jedan od osnovnih instituta da stranke samostalno raspolažu svojim zahtevima, da samostalno preduzimaju svoje procesne radnje, da snose odgovornost za to što rade. Sud će posebno da ceni to uzimala-davala, kako na strani tuženog tako i na strani tužioca.
Nemojte da zakonom idemo dalje nego što možemo da idemo. Raspravu u načelu moramo da očuvamo u svim odredbama. Moramo u svim odredbama da pružimo mogućnost stranci da raspolaže svojim zahtevom, da predlaže, da povlači svoje predloge, da odustaje, da opoziva.
Ako im ovde uskratimo ovo, onda znači da ne dozvoljavamo da čak ni stranka bude u zabludi. Na ovo ne utiču odredbe koje regulišu pravo na žalbu, gde postoji mogućnost, ukoliko se radi o nekoj zabludi.
Ako mislite da branite ovaj amandman time što je moguća žalba zbog neke zablude, opet ste promašili temu. Nalazimo se u fazi postupka kada se govori o tome da stranke mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, jer ne postoji presuda suda.